Dva su me teksta objavljena u poslednjih nekoliko dana inspirisala na blog. Prvi je je objavljen u Politici i tice se toga da se 'Srbi uvek lakse mobilisu protiv, nego za nesto', dok je drugi, objavljen u Kuriru, zapravo intervju sa Branimirom Dzonijem Stulicem u kom on zakljucuje da ne zeli da dodje da svira na prostor bivse Jugoslavije jer je ona okupirana teritorija.
Dakle u prvopomenutom tekstu, mlada autorka, studentkinja master studija na Sorboni i bivsa studentkinja Fakulteta politiKANtskih nauka u Beogradu, bavi se analizom 'negativnog spina u Srba'. U tekstu koji je od pocetka do kraja umotan u klasicnu 'tranzitolosku' varijantu poimanja stvarnosti, mlada autorka kaze da 'se vaspitavamo u Srbiji, da budemo sumnjičavi ka novom, ka inicijativama, promenama ili ambicioznim planovima'. Naravno, ova sumnjicavst prema 'novom, ambicioznom i promenljivom' razume se kao otpor modernizovanju i zatocenost u primitivnom, pesimistickom i pasinvnom umu, karakteristicnom za period autoritarnog doba.
No, pocnimo od mesta na kom se razdvajaju dve borbe, ona 'protiv' i ona 'za'. Svaka inicijativa ima dva oslonca, onaj koji nam sluzi da definisemo protiv cega smo i onaj koji nam sluzi da nakon toga kazemo sta je nas ideal. Iako su mnogi skloni da ospore klasnicno shmitovsko smestanje pojma neprijatelja u srediste politickog (Karl Smit, 1927. god, 'Pojam politickog'), mozemo sa punim pravom reci da se istorijska uloga ovakve diferencijacije (prijatelj / neprijatelj) ne moze zaobici ni danas. Premda se, pogotovo u Smitovom slucaju, pojam neprijatelja (odnosno njegovo smestanje u srediste politickog) moze okarakterisati i kao glavna transverzala totalitarnih rezima u 20. veku, bice da je pre koincidencija nego nekakva uskogrudnost Smitove teorije bila na delu u trenutku kada je nastala. Naime, ovakva je teorija vise je nego primenjiva na sve politicke sisteme. Najpre je americka revolucija zapoceta spoznajom da se borba vodi 'protiv' kolonijalnih vlasti, pa su tek onda nastali federalisticki spisi i tek se onda otpocelo sa borbom 'za'. Prekookeanska liberalna demokratija ostala je i do dana danasnjeg vrlo sposobna da mobilise svoje gradjanstvo u ime 'protivljenja' necemu. Nekada je to bio komunizam, danas je to islam, a sutra, ko zna. Slucaj francuske revolucije takodje je primer borbe 'protiv' apsolutizma, pa tek onda 'za' liberté, égalité, fraternité. Primer Oktobarske revolucije da i ne pominjem. Kako navodi Smit, uzmimo da su na području moralnog krajnja razlikovanja dobro i zlo; u estetskom lepo i ružno; u ekonomskom korisno i štetno ili, primerice, rentabilno i nerentabilno. Specifično političko razlikovanje na koje se mogu svesti političke radnje i motivi jeste razlikovanje na prijatelja i neprijatelja.
Stoga je polazna tacka teksta iz Politike pogresna, a na kraju cu objasniti i srz te pogreske.
Sa druge strane, sta rade oni koji su 'za' novo, promene i ambiciozne planove, oni koji su 'pozitivni'? Pa oni su istovremeno i 'protiv' jakih sindikata ili drugih oblika radnickog organizovanja, protiv imigranata, protiv slobodne kretnje radne snage (ne i kapitala), protiv 'ruzenja evropske demohriscanske tradicije' itd. Pa eto i u samom Parizu odakle nam draga koleginica pise, ne tako davno na delu je bila agenda 'protiv' Roma, pa je tako na desetine hiljada njih, poput nekakvog krompira za izvoz, deportovano u istocnu Evropu. Dakle ove auto - rasisticke percepcije Balkana kao rugla modernog, nesposobnog da se iz visevekovnog blata varvarstva izdigne, sluze jedino smestanju navedenog podrucja u okvire nazadnog, kako bi se otvorio prostor 'emancipovanima' koji ce iz blata da nas izvuku, ovih sto ce da, kako kaze cenjena koleginica ' misle pozitivno' i na nasem prostoru uspostave blagostanje izmedju eksploatatora i eksploatisanih i ceo taj odnos podvedu pod pojam 'prirodnog'.
I naravno da se SVI, a ne samo narodi na nasim prostorima lakse mobilisu 'protiv' nego 'za'. Ali da, i SFR Jugoslavija je nastala na temeljima solidarne borbe 'protiv' fasizma - cega ima loseg u tome? Ona je izgradjena nakon toga na ideji 'za' socijalnu, rodnu i svaku drugu jednakost i radnicka prava. Ipak, od kako su se moci dokopale nove elite koje su bile 'za novo, promene i sa ambicioznim planovima', nase drustvo palo je u kaljugu u koju nas jos vise guraju 'disidenti orijentalnog Balkana' koji nasu prljavstinu pripisuju onima za cije vladavine smo se jedino iz nje izvukli i za cije vreme smo se nazivali drugovima i drugaricama, a bili dame i gospoda.
A to sto se Srbija radije mobilise 'protiv' Albanaca, Haga ili Bus Plusa, nego 'za', kako kaze koleginica 'radnicka prava ili zivotnu sredinu', nije stvar dihotomije 'protiv' i 'za', vec toga da ne mozes biti sizofren. Dakle, preduzetnicki duh, umnozavanje profita, kako kroz blagosiljanje domaceg - tako i inostranog krupnog kapitala, ne moze ici ruku pod ruku sa borbom 'za' radnicka prava. Nije problem stoga u tome sto smo negativni, vec je problem sto nismo svoje 'protiv' usmerili na pravu stranu. Ukoliko bismo postali protiv eksploatacije radne snage, mekdonaldizacije drustva kroz neoliberalni fundamentalizam u cilju 'hvatanja prikljucka' sa zapadom, domacih politickih i ekonomskih elita i naposletku rodjenog deteta ovakvog sistema koje ima pojavne oblike u neofasizmu, klerikalizmu i sovinizmu, onda bismo i mogli da definisemo 'za' sta smo. Dakle, nije pitanje da li smo se fokusirali pre svega na neprijatelja, ili se mobilisemo kako bismo lepili stikere o zastiti zivotne sredine, dok istovremeno na izborima glasamo za sistemske stranke koje najmanje mare za nas zivotni prostor. Ono sto je ovde po sredi je definisanje pravog, umesto laznih neprijatelja. Tog neprijatelja ne treba da spoznajemo po etnickim, religijskim, nacionalnim, rodnim, niti bilo kojim karakteristikama slicnog tipa. Taj neprijatelj, naprotiv, treba da ujedini jugosferu, koja ce, brisuci sve navedene linije naspram sebe postaviti krupni kapital i sve njegove simbole i protagoniste. Ako to uspemo, mozda cemo za zivota i doziveti da, bar jos jednom, cujemo uzivo Branimira Stulica na nasoj neokupiranoj teritoriji...
Dakle u prvopomenutom tekstu, mlada autorka, studentkinja master studija na Sorboni i bivsa studentkinja Fakulteta politiKANtskih nauka u Beogradu, bavi se analizom 'negativnog spina u Srba'. U tekstu koji je od pocetka do kraja umotan u klasicnu 'tranzitolosku' varijantu poimanja stvarnosti, mlada autorka kaze da 'se vaspitavamo u Srbiji, da budemo sumnjičavi ka novom, ka inicijativama, promenama ili ambicioznim planovima'. Naravno, ova sumnjicavst prema 'novom, ambicioznom i promenljivom' razume se kao otpor modernizovanju i zatocenost u primitivnom, pesimistickom i pasinvnom umu, karakteristicnom za period autoritarnog doba.
No, pocnimo od mesta na kom se razdvajaju dve borbe, ona 'protiv' i ona 'za'. Svaka inicijativa ima dva oslonca, onaj koji nam sluzi da definisemo protiv cega smo i onaj koji nam sluzi da nakon toga kazemo sta je nas ideal. Iako su mnogi skloni da ospore klasnicno shmitovsko smestanje pojma neprijatelja u srediste politickog (Karl Smit, 1927. god, 'Pojam politickog'), mozemo sa punim pravom reci da se istorijska uloga ovakve diferencijacije (prijatelj / neprijatelj) ne moze zaobici ni danas. Premda se, pogotovo u Smitovom slucaju, pojam neprijatelja (odnosno njegovo smestanje u srediste politickog) moze okarakterisati i kao glavna transverzala totalitarnih rezima u 20. veku, bice da je pre koincidencija nego nekakva uskogrudnost Smitove teorije bila na delu u trenutku kada je nastala. Naime, ovakva je teorija vise je nego primenjiva na sve politicke sisteme. Najpre je americka revolucija zapoceta spoznajom da se borba vodi 'protiv' kolonijalnih vlasti, pa su tek onda nastali federalisticki spisi i tek se onda otpocelo sa borbom 'za'. Prekookeanska liberalna demokratija ostala je i do dana danasnjeg vrlo sposobna da mobilise svoje gradjanstvo u ime 'protivljenja' necemu. Nekada je to bio komunizam, danas je to islam, a sutra, ko zna. Slucaj francuske revolucije takodje je primer borbe 'protiv' apsolutizma, pa tek onda 'za' liberté, égalité, fraternité. Primer Oktobarske revolucije da i ne pominjem. Kako navodi Smit, uzmimo da su na području moralnog krajnja razlikovanja dobro i zlo; u estetskom lepo i ružno; u ekonomskom korisno i štetno ili, primerice, rentabilno i nerentabilno. Specifično političko razlikovanje na koje se mogu svesti političke radnje i motivi jeste razlikovanje na prijatelja i neprijatelja.
Stoga je polazna tacka teksta iz Politike pogresna, a na kraju cu objasniti i srz te pogreske.
Sa druge strane, sta rade oni koji su 'za' novo, promene i ambiciozne planove, oni koji su 'pozitivni'? Pa oni su istovremeno i 'protiv' jakih sindikata ili drugih oblika radnickog organizovanja, protiv imigranata, protiv slobodne kretnje radne snage (ne i kapitala), protiv 'ruzenja evropske demohriscanske tradicije' itd. Pa eto i u samom Parizu odakle nam draga koleginica pise, ne tako davno na delu je bila agenda 'protiv' Roma, pa je tako na desetine hiljada njih, poput nekakvog krompira za izvoz, deportovano u istocnu Evropu. Dakle ove auto - rasisticke percepcije Balkana kao rugla modernog, nesposobnog da se iz visevekovnog blata varvarstva izdigne, sluze jedino smestanju navedenog podrucja u okvire nazadnog, kako bi se otvorio prostor 'emancipovanima' koji ce iz blata da nas izvuku, ovih sto ce da, kako kaze cenjena koleginica ' misle pozitivno' i na nasem prostoru uspostave blagostanje izmedju eksploatatora i eksploatisanih i ceo taj odnos podvedu pod pojam 'prirodnog'.
I naravno da se SVI, a ne samo narodi na nasim prostorima lakse mobilisu 'protiv' nego 'za'. Ali da, i SFR Jugoslavija je nastala na temeljima solidarne borbe 'protiv' fasizma - cega ima loseg u tome? Ona je izgradjena nakon toga na ideji 'za' socijalnu, rodnu i svaku drugu jednakost i radnicka prava. Ipak, od kako su se moci dokopale nove elite koje su bile 'za novo, promene i sa ambicioznim planovima', nase drustvo palo je u kaljugu u koju nas jos vise guraju 'disidenti orijentalnog Balkana' koji nasu prljavstinu pripisuju onima za cije vladavine smo se jedino iz nje izvukli i za cije vreme smo se nazivali drugovima i drugaricama, a bili dame i gospoda.
A to sto se Srbija radije mobilise 'protiv' Albanaca, Haga ili Bus Plusa, nego 'za', kako kaze koleginica 'radnicka prava ili zivotnu sredinu', nije stvar dihotomije 'protiv' i 'za', vec toga da ne mozes biti sizofren. Dakle, preduzetnicki duh, umnozavanje profita, kako kroz blagosiljanje domaceg - tako i inostranog krupnog kapitala, ne moze ici ruku pod ruku sa borbom 'za' radnicka prava. Nije problem stoga u tome sto smo negativni, vec je problem sto nismo svoje 'protiv' usmerili na pravu stranu. Ukoliko bismo postali protiv eksploatacije radne snage, mekdonaldizacije drustva kroz neoliberalni fundamentalizam u cilju 'hvatanja prikljucka' sa zapadom, domacih politickih i ekonomskih elita i naposletku rodjenog deteta ovakvog sistema koje ima pojavne oblike u neofasizmu, klerikalizmu i sovinizmu, onda bismo i mogli da definisemo 'za' sta smo. Dakle, nije pitanje da li smo se fokusirali pre svega na neprijatelja, ili se mobilisemo kako bismo lepili stikere o zastiti zivotne sredine, dok istovremeno na izborima glasamo za sistemske stranke koje najmanje mare za nas zivotni prostor. Ono sto je ovde po sredi je definisanje pravog, umesto laznih neprijatelja. Tog neprijatelja ne treba da spoznajemo po etnickim, religijskim, nacionalnim, rodnim, niti bilo kojim karakteristikama slicnog tipa. Taj neprijatelj, naprotiv, treba da ujedini jugosferu, koja ce, brisuci sve navedene linije naspram sebe postaviti krupni kapital i sve njegove simbole i protagoniste. Ako to uspemo, mozda cemo za zivota i doziveti da, bar jos jednom, cujemo uzivo Branimira Stulica na nasoj neokupiranoj teritoriji...
