O četničkom kapitalizmu

Povodom Dana pobede nad fašizmom vojska Republike Srbije maršraće i, kako reče predsednik Nikolić, zauzeće na Crvenom trgu u Moskvi “časno i zasluženo mesto među pobednicima”. Za Srbiju je dakle ova godišnjica interesantnija od ostalih godina zbog toga što će, za razliku od prethodnih godina, ona imati svoju vojnu gardu u moskovskom maršu. Sa druge strane, ona je drugačija od nekih prethodnih godina i zbog toga što Srbija danas, na Dan pobede, broji dane do konačne presude u procesu za rehabilitaciju Draže Mihajilovića koji se pred Višim sudom u Beogradu vodi od 2006. godine. Dve su teze koje će ovaj tekst s tim u vezi pokušati da dokaže. Jedna je da danas vojska Srbije na čelu sa vrhovnim komandantom Nikolićem može samo da korača na poraženoj, a ne na pobedničkoj strani u borbi protiv fašizma. Istovremeno, poku[a'u da pokažem da nije netačno reći da Nikolićevo četništvo danas nije pobedilo u Srbiji. Druga hipoteza tiče se toga da je ishod procesa koji se vodi za rehabilitaciju četničkog vođe od manje važnosti u odnosu na zaključak da je domaći pro - fašistički pokret zajedno sa svojim komandantom Mihajilovićem, odavno već rehabilitovan u Srbiji – nezavisno od bilo kakve sudske presude. Ona je važna samo simbolično, zbog toga što bi u slučaju odluke da se Mihajilović rehabilituje, bila stavljena tačka na proces rehabilitacije fašističkog dela prošlosti, a samim tim i kapitalističke periferizacije Srbije.

Po pitanju četničke osnovice političkog delovanja današnjih predsednika (ali i premijera) Srbije interesantan je fenomen po sredi. Na tragu naslova knjige Gintera Andersa, “Zastarelost čoveka”, možemo ovaj fenomen u Srbiji lako nazvati, po odeljku te knjige koji je naslovljen kao “zastarelost stvarnosti”. Da pojasnim. Ginter Anders u svojoj knjizi govori o zastarelosti stvarnosti i tome da prevagu u današnjem svetu odnose slike, odnosno tvrdi da čula više nisu dorasla svetu. “Ranije je bilo slika u svetu, danas postoji svet u slici”, kaže Anderson. Kako se ovo manifestuje u slučaju Tome Nikolića (samo)deklarisanog četničkog vojvode, koji je vrhovni komandant vojske koja u Moskvi “maršira u stroju pobednika” na Dan pobede nad fašizmom? Ne radi se o tome da mi više i ne verujemo svojim čulima. Slušali smo, videli (pa i kroz “slike u svetu”) da je Tomislav Nikolić samo – deklarisani četnik. Istim tim čulima i ostalim posrednim metodama, utvrdili smo da su četnici, ako ništa više, ono de facto bili poražena strana 1945. godine. Do sada smo nebrojeno puta dokazivali da su četnici bili poražena strana jer su bili na strani fašizma. To ovoga puta nećemo činiti. Ono što nas ovde zanima jeste kako to, da je na sedamdesetu godišnjicu poraza fašizma, jednom četničkom vojvodi, sada predsedniku Srbije, palo na pamet da on pripada pobedničkoj strani? Po sredi je logička pogreška, pomisliće neko. Odgovor na ovo pitanje doći će u narednom delu, a ovde ćemo se samo još za trenutak, zadržati na “zastarelosti stvarnosti”.

Srbijanska javnost je dakle upala u jednu vrstu vira koji ju vuče ka sveopštoj zastarelosti, između ostalog i zastarelosti stvarnosti. Ona tako, više nije relevantna. Ono što je stvarno, stavljeno je u službu onoga što je iskrivljena slika te stvarnosti. Takva iskrivljena projekcija počiva na nizu revizija, od istorije do svakodnevice koju živimo. U sklopu zastarelosti stvarnosti, zastarele su i ideologija, istorija, zastareo je smisao, pa čak i fantazija. Otuda se iskrivljena slika o svim ovim kategorijama nalazi izvan stvarnosti i fantazije, ona je dehistorizovana i s one strane smisla. Ona je rezultat najopasnijeg ideološkog manevra našeg vremena, a to je uvođenje svakodnevice po ono što Branislav Nušić u predgovoru za “Gospođu ministarku” naziva “ravnom linijom života”. Ova ravna linija može se razumeti kao linija života izuzeta od života samog. Nju karakteriše pasiviziranje uma, pomirba sa vanjskim svetom, njegovim autentničnim ili lažnim projekcijama. Nije na kraju ni važno je li logično da se četnički vojvoda hvali marširanjem na “pobedničkoj strani”, je li to istorijski problematično, je li to nadilazi čak i okvire fantazije. Postavlja se pitanje da li je sve to važno prekarnom radniku kome je svejedno ko će i pod kojim plaštom marširati u tamo nekoj Moskvi, na tamo neki dan pobede nad fašizmom? Je li važno da li tako nešto ima logike, da li je po sredi poraz zdravog razuma – kada zdrav razum nalaže da se time i ne bavimo jer nam je, ko god tamo marširao, sutrašnjica neizvesna? Na prvi pogled čini se da nije, da je to paralelna delatnost koja na naše živote ne utiče presudno. Zapravo, ono što je ovde najvažnije, jeste napomena da ovaj čin predstavlja simboličku manifestaciju uzroka neizvesne svakodnevice. Stoga je još važnije ovu stvar dodatno pojednostaviti i reći da marš vojske u slavu borbe protiv fašizma na čelu sa četničkim vrhovnim komandantom predstavlja sindrom našeg vremena, u kom živimo bez života i mislimo bez uma. On je sindrom koji je sazidan u temelje našeg prekarnog života danas.

Drugo polje naše analize nadovezuje se na zaključnu rečenicu iz prvog polja i tiče se upravo esence društvenih temelja, čiji se sindrom pojavio u formi četničkog hvalisanja pobedom nad fašizmom. Pogodno je odmah ovde postaviti hipotezu i odgovoriti na gore postavljeno pitanje oko toga, prkosi li izjava Nikolića osnovnim načelima logike, ali i na pitanje oko značaja presude u procesu koji se vodi za rehabilitaciju Draže Mihajilovića. Najpre, logika je prekršena samo delimično, jer je izjava o četničkoj pobedi nad fašizmom tačna, samo ukoliko se se iz nje izbaci fašizam. Četnici možda nisu pobedili fašizam, jer su se logično, borili na njegovoj strani, ali zato jesu pobedili – nakon toga. Na ovo se nadovezuje i tvrdnja s početka, da je rehabilitacija Mihajilovića samo tačka na kontra – revolucionarni udar. Sada je važno razmotriti kako je kontra - revolucionarni udar u formi pobede četničkog pro – fašističkog ideološkog seta, utkana u srž današnje socijalne slike društva.

Studije o fašizmu kao sistemu preplavljene su perspektivama koje prate liniju Hane Arendt. Za razliku od svog prvog supruga, gore pomenutog Gintera Andersa, njen će se pristup ovde uklopiti kao onaj koga se kritikuje. Ukazivanje na organsku formu fašizma kao ideologije, koje onda dovodi do izjednačavanja komunističke i fašističke ideologije, namerno ili ne, zanemaruje sadržaj same ideologije koji ukazuje na fundamentalnu pogrešku u oceni fašizma kao anti – sistemskog u kapitalističkom svetu. U jednoj od retkih studija koja pokušava da pokaže korelaciju između fašizma i kapitalizma, Ishay Landa u svojoj knjizi “Liberalna tradicija i fašizam”, govori o tome da je fašizam predstavljao radikalnu sistemsku reakciju na revolucionarni talas koji je pretio da nakon Oktobarske revolucije zahvati i Zapadnu Evropu. U trenucima ekonomske krize na globalnom nivou, jedna totalitarna ideologija, organska po formi ali kapitalistička u srži, teži ka tome da zaštiti kapital od komunističkog naleta. Prirodni protivnik fašizmu tako, ispočetka, nije bila ni Velika Britanija ni Francuska niti bilo koja od zemalja zapadnog sveta koje su najpre svojim odnosom prema španskom građanskom ratu jasno pokazale da su najpre anti – komunističke, pa tek onda anti – fašističke. Nesreća je bila ta što je Hitler bio toliko fasciniran imperijalističkim pohodima Velike Britanije i umešnošću američkih kapitalista (kao što je bio Henry Ford čiju je sliku držao u svojoj kancelariji), pa je Nemačka poželela ceo imperijalistički plen za sebe. U taj su se plen, pukim nesrećnim slučajem, pretvorile i sve navedene zapadno – evropske zemlje. One su tako bile primorane da se bore protiv Hitlera ne zato što je Hitlerov imperijalizam njima bio etički, moralno ili ideološki neprihvatljiv, već zato što je najednom, “bumerang efektom”, evropski kapitalistički Zapad bio u situaciji da se nad njim primenjuju sve one metode koje je on do tada primenjivao u zemljama van evropskog kontinenta.

Vratimo se sad u Srbiju. Nije dakle čudo što je četnički pokret na početku rata dobio podršku Velike Britanije i SAD, na šta se često pozivaju oni koji četnički pokret nazivaju anti – fašističkim. Na njihovu žalost, ovo je značilo ništa drugo do to, da je čak i u trenucima kada rat počinje, revolucionarna komunistička snaga bila veći problem od fašizma. Uz to, četnički pokret je kao i ostali pro – fašistički pokreti u Evropi, bio pro – sistemski, dakle kapitalistički. Tako je četnički pokret bio podržan kao pokret koji “umereno – fašističkim” metodama brani sistem od revolucionarnog nasrtaja komunista – što je najpre bio prevashodni, a onda i podjednako važan strateški cilj Zapada kao i borba protiv fašizma koji je pretio da njegovim sredstvima, porazi imperijalni Zapad.

Srećom po narode bivše Jugoslavije, revolucionarni pokret je odneo pobedu nad fašizmom. Time je spasao sebe od uništenja, a implicitno i zapadni kapitalistički svet od potčinjenja. Sa krahom Jugoslavije, događa se i kontra – revolucionarni udar pro – fašističkih snaga u Srbiji, ali i u ostalim državama regiona. Ovaj udar nije označio samo povratak nacionalizmu i njemu svojstvenom šovinizmu sa primesama imperijalizma, već i ponovno uspostavljanje (čisto) kapitalističkog poretka – s tim što se nosioci tog procesa više nisu nazivali kolaboracionistima, već modernizatorima i tvorcima temelja modernih (evropskih) nacija. Dodatna nesreća po narode bivše Jugoslavije je bila ta, što se ovde kod nas radilo u restauraciji perifernog kapitalizma, koji je za posledicu mogao da ima isključivo (socijalni) scenario koji vidimo danas.

Za nekoliko dana u Srbiji će se konačno doneti presuda o rehabilitaciji četničkog vođe. Jedan od glavnih učesnika u ovom procesu je i Oliver Antić, savetnik Predsednika Republike. To je isti onaj predsednik koji sa ponosom izjavljuje da će srpska vojska pod njegovom vrhovnom komandom, ponosno marširati na strani pobednika na Dan pobede nad fašizmom u Moskvi. Završetak ovog procesa označiće moguće, kraj jednog talasa koji se u Srbiji odvija već četvrt stoleća. Ukoliko rehabilitacije ipak ne bude, čini mi se da će se eventualno napuštanje prakse “života bez života” prolongirati za još jedno izvesno vreme. Takvo otrežnjenje značilo bi spoznaju o tome da je Srbija danas četnička država, da je ona zbog toga kapitalistička, zbog čega je i društvo koje ju sačinjava na rubu socijalnog ambisa. S tim u vezi, nadam se da će Draža Mihajilović biti rehabilitovan. To će biti znak da nas je gore pomenuti vir odvukao ne na dno, već ispod njega. Biće to trenutak u kom možemo ili isplivati ili ostati ispod dna.