Važno je ostati slep

Pitanje koje svako od nas može sebi postaviti jeste šta je to dobar život. Neko će reći da je to porodica, neko da je to zabava, putovanja, novac. Neko će reći da je dobar život odsustvo lošeg života, koji je opet, lakše definisati. Loš život vode oni koji oskudevaju u osnovnim životnim potrebštinama, kao što su krov nad glavom, hrana, zdravlje, obrazovanje. Neko će možda reći da dve poslednje pobrojane osnovne potrebštine i nisu osnovne, ali njima se i ne obraćam. Robert i Edward Skidelsky pokušali su u svojoj knjizi "How much is enough" da daju odgovor na pitanje šta je to dobar život. Njihova definicija je pozitivna, odnosno daje odgovor na pitanje šta dobar život jeste (biti zdrav, imati prijatelje, dovoljno slobodnog vremena itd). Inspirisan svakodnevicom u srcu tame zvanom Brisel (1), rešio sam da dam svoju definiciju dobrog života, koja teži da objasni šta dobar život nužno ne sadrži, dakle ona je negativna.

Opisujući ratno stanje u jednom od svojih političkih eseja u zbirci "Iz deset krvavih godina", Miroslav Krleža kaže: "U ratu sva ljudska svojstva dobivaju neko posebno osvjetljenje, kada se mnoge stvari, što ih u mirnom životu gledamo svakodnevno maskirane i našminkane (kako - tako podnošljive), najednom prikažu u svoj očajnoj bijedi, kao stare bludnice na stolu za seciranje". U ratnom stanju dakle, stvari koje su inače maskirane, postaju vidljive. Pred tim neočekivanim ružnim prizorom razgolićene stvarnosti, ljudska glupost, kao što piše Krleža biva multiplikovana i niče na svim stranama sablasno, kao gljive nakon grmljavine. U svakodnevici koja nije opterećena ratom, ipak, stvarnost nije našminkana i maskirana pred svakim pripadnikom ili pripadnicom društva. Nekima ona izgleda baš onako kako izgleda društvu kao celini u ratnim okolnostima. Prosečna jedinka onog društvenog staleža kome se stvarnost čini nenašminkana i bez maske, može, šta više, čak i priželjkivati ratno stanje kako bi se proširio krug ljudi koji život vide u punom njegovom sjaju, odnosno očaju. Time bi se, prema nekoj racionalnoj logici, jedino mogao da promeni njihov život. S obzirom na to da se u mirnodopskim uslovima čovek bez specijalnih sočiva za mistifikaciju svakodnevice suočava sa nasilnim prisvajanjem tih sočiva od strane onih koji tu stvarnost i čine mizernom, on nema mnogo izbora.

U svojoj Dijalektici prosvetiteljstva Adorno i Horkheimer pišu da je put nemačkom nacizmu, pored kolonijalizma, prokrčio i odnos velikih zapadnih sila prema siromašnima u sopstvenim zemljama, odnosno nasilje koje se tiho ali svakodnevno vršilo nad sopstvenim siromašnim stanovništvom. Ovo je dakako validno i danas. Sve neprijatne posledice velike ekonomske proizvodne mašinerije, kojima su siromašni bez specijalnih mehanizama vizuelne zaštite izloženi, ostaju neprimećeni od strane onih koji sebi to mogu da priušte. U "srcu tame" zvanom Brisel mnogi eto mogu. Tako možete videti ljude koji su konstantno nečim zaokupljeni. Oni koji voze važne ljude u odelima odmah nakon što ostanu sami, vade tablet računare sa specijalnim dodatakom kojim se pričvršćuju za volan. Sa druge strane, fini ljudi od karijere koji sede na zadnjem sedištu pakuju svoje računare u torbe i u onom mimohodu od automobila do prostorija neke od zgrada u reonu "Šuman", gde su smeštene evropske institucije, pričaju mobilnim telefonom. Glavni je cilj tako, ne gledati okolo jer se na ulicama može da potkrade poneki beskućnik ili narkomanski zavisnik. Taj prizor nam može pokvariti čitav dan. Tako je na jednoj konferenciji pre nekoliko dana u jednoj od zgrada u poznatom kvartu "Šuman", u sred diskusije jedan čovek izgubio svest i pao na pod. Od par stotina ljudi u sali, svega je nekoliko njih ustalo i prišlo čoveku koji je nepomično ležao. Neki su gledali u tom pravcu nadajući se da ništa strašno neće videti. Neki drugi se nisu čak ni kockali, pa su jednostavno nastavili da listaju novine ili neki od pamfleta EU. Oni koji su tako učinili, nisu se poneli neobično. Oni su samo iskoristili svoju klasnu privilegiju, da ne vide ono što ne žele da vide.

Dobar život tako ne određuju stvari koje vidite, već one koje ne vidite. Ako prema poslednjim podacima najbogatijih 85 ljudi na svetu poseduje onoliko koliko i 3.5 milijardi najsiromašnijih, onda, iako nemamo tačne podatke, prema samom paternu na kom se temelji sistem koji analiziramo, možemo da kažemo da je ogromna većina svetske populacije prinuđena da gleda. Kad ste bolesni, lakše je lečiti se u privatnoj klinici sa televizorom, klima uređajem i dvadesetčetvoročasovnom negom, u sobi u kojoj nema nikog osim vas. Oni koji to sebi ne mogu da priušte, spas pronalaze u ustanovama u kojima pored svoje, moraju da gledaju i tuđe muke. U svakoj drugoj prilici, opet su najsiromašniji osuđeni na to da budu svesni objektivno bedne stvarnosti. Iskazano rečima Adorna i Horkheimera, "jedino su siromašni i divljaci ti koji su izloženi nesputanoj snazi kapitalističkih elemenata". Ako sve ovo stavimo u kontekst evrointegracije Zapadnog Balkana, onda nam ostaje da zaključimo da ćemo biti spremni za Evropsku uniju onda kada naučimo kako da ne vidimo ono što je očigledno, uključujući i to da značajan broj ljudi unutar naše zajednice ne može sebi da priušti da ne vidi oko sebe. Dobar život koji sa ulaskom u Evropsku uniju bude došao, značiće poboljšanje sposobnosti elite da ostane slepa pred društvenom stvarnošću. Ovde je u Briselu baš i ekipa ljudi iz regiona koja crpi znanje o dobrom životu, tako da uskoro možemo očekivati da dobar život, zakuca i na naša zarđala balkanska vrata...

 


(1) Hvala Srećku Horvatu na ovoj opasci

Radulović i Vučić: Mit o privrednom rastu

Kada je 1930. godine Keynes predvideo da će u idućem veku prihodi konstantno rasti, kao i to da će osnovne ljudske potrebe biti u potpunosti ispunjene, te niko više neće morati da radi više od 15 sati nedeljno, ovo predviđanje činilo se potpuno nerealnim. Nakon Drgog svetskog rata Zapadna Evropa je na istočno-evropsku komandnu ekonomiju odgovorila kejnzijanskim ekonomskim modelom čime je pokušala da pokaže kako je i u uslovima tržišne privrede moguće obezbediti socijalnu sigurnost i punu zaposlenost. U tim trenucima, činilo se kao da će Keynes-ovo predviđanje dobiti potvrdu. Privredni rast i na istoku i na zapadu Evrope značio je rast domaće proizvodnje, koja se zbog redistributivnih ekonomskih modela na obe strane kontinenta, odražavao i na životni standard čitavih društava. Već početkom sedamdesetih i jedan i drugi ekonomski model počeli su da pokazju znake slabosti. Istočni blok počeo je da posrće i ekonomski i politički već deceniju kasnije, dok se Zapadna Evropa polako spremala za ekonomske reforme podstaknute političkim vođstvom u Velikoj Britaniji. Od tog trenutka, izraz " privredni rast" promenio je svoje značenje. One je naime prestao da se tiče rasta za sve.

Upravo je privredni rast u centru pažnje i kada se radi o izmenama i dopunama zakona o radu u Srbiji. Uprkos brojnim nelsaganjima ili različitim tumačenjima pojedinih tačaka trenutno važećeg zakona o radu ili nacrta novog, ima nešto oko čega su manje - više svi  saglasni - treba nam privredni rast! Znači li to da je neophodno više proizvoditi? Prema rečima ministra privrede, to znači više novca u privatnim rukama, što će poslednično dovesti i do novih investicija. U krajnjoj instanci, investicije dovode do otvaranja novih radnih mesta, a nova radna mesta do smanjenja nezaposlenosti. U nekim prethodnim tekstovima govorio sam o logičkoj nedoslednosti ovakvog modela kada se radi o smanjenju nezaposlenosti i povećanju kupovne moći stanovništva. Ipak, sada ćemo otići i korak dalje, pri čemu ćemo progutati čak i tezu da više novca u privatnim rukama znači privredni rast, kako bi se u pitanje doveo sam koncept privrednog rasta. Prelazimo, dakle,  preko toga da će prethodno, zbog liberalizacije tržišta radne snage prvo jedan deo javnog sektora ostati bez posla, pa će se i onima koji ostanu na radnim mestima kupovna moć smanjiti zbog smanjenih plata i progresivnog oporezivanja (od 180 000 ljudi koji su pogođeni merom progresivnog oporezivanja, 130 000 je onih koji imaju primanja između 60 i 80 hiljada dinara) - što na kraju dovodi do smanjivanja potražnje i neisplativosti novog ulaganja u proizvodnju. Drugim rečima, zanemarićemo to da se novim merama neće obezbediti rast, niti povećanje zaposlenosti.

Pretpostavimo tako da  izmene i dopune zakona o radu ipak dovedu do privrednog rasta. Smanjenje nameta poslodavcu, omogućiće mu da novac koji je uštedeo dalje investira i zaposli još ljudi. Na kraći rok nezaposlenost padne ispod 15 posto, na duži ispod 10, što će reći na prosek Evropske unije.
Pošto neće biti konkurentni na evropskom tržištu, privatni spasitelji srpske ekonomije moraće da svedu svoje troškove na minimum. Ako su ranije imali jednu firmu, a danas imaju pet (jer su dobili olakšice, uštedeli pa investirali), onda im se broj zaposlenih povećao, pa će profitnu stopu održati samo ako disproporcija između primanja poslodavca i radnika ostane astronomska. Drugim rečima, privredni rast u ovoj varijanti podrazumeva smanjenje nezaposlenosti, ali i povećanje socijalnih razlika. Što se tiče javne sfere, kao što su školstvo i zdravstvo, država neće imati novca da ih finansira jer će gotovo prestati da oporezuje poslodavce (kako bi napravila dobru atmosferu za biznis, kako to reče ministar Radulović). Javna dobra će stoga preći u privatne ruke, kako bi država obezbedila makar minimum socijalne zaštite za one najugroženije i finansirala samu sebe. Socijalne nejednakosti, razume se, rastu još više. Pošto primanja radnika i radnica neće ići uporedo sa privrednim rastom (već privredni rast linearno prate bonusi i nagrade onima koji su na vrhu - to smo već imali prilike da vidimo u nekim drugim zemljama), naposletku će pristup obrazovanju ili zdravstvenoj zaštiti ostati rezervisan za one koji gazduju - ali će u odnosu na ovo što imamo danas, poprimiti mnogo radikalniju formu. Bombardovani svakodnevnim pozivima da konzumiraju (kako bi potrošnja ispratila ekonomski rast i rast proizvodnje), radnici i radnice  će kupovati. Oni trgovinski lanci koji do sad nisu ušli na srpsko tržište pohrliće kad čuju da je nezaposlenost pala i da zemlja privredno raste. Nećemo u jednom trenutku moći da se odlučimo gde i šta da kupujemo. Ono što ćemo pak znati, jeste da je dobar život samo sa ogromnim televizorom preko celog zida. Kako nam plate neće biti visoke jer se našem poslodavcu jedino tako isplati da nas drži na poslu, osmelićemo se da uzmemo kredit u jednoj od banaka jer mislimo da će privredni rast "pogoditi" i nas, pa ćemo uspeti da vratimo pozajmicu. U zalog ćemo staviti kuću, ako je imamo. Kada krediti koje ne možemo da vratimo zbog toga što će nas rast BDP-a ipak mimoići dođu na naplatu, što bi rekao Damir Nikšić - "okupiraće nas bez ijednog ispaljenog metka", s obzirom na to da je 85 posto banaka u Srbiji u stranom vlasništvu. Najbogatija nekolicina, sarađivaće sa okupatorom jer je ona zapravo i pripremila teren. Istorija će se ponoviti.

Šta je alternativa ovoj loše isprojektovanoj bajci? Fatalistički prizvuk koji poprimaju sve izjave onih koji bi da od 100 % zaposlenih u Srbiji naprave prekarijat govori nam da alternative nema. Srećom, radi se samo o bajci. Izlaza ima. Dovoljno je samo demistifikovati privredni rast koji izuzima redistribuciju i jednakost jer  on u ovakvim okolnostima ne predstavlja ništa drugo do dodatno prelivanje iz najsiromašnijih u najdublje džepove koje onda služi kao osnova za dalje umnožavanje bogatstva nekolicine. "Nulti rast" koji predlaže David Harvey ovde može biti relevantan. Naime, radi se o nultom rastu u odnosu na kapitalistički proizvodni proces, ali se ne radi o statičnosti ekonomije, kao ni društvenog života. Harvey ovde jasno razdvaja "ljudsko usavršavanje" ili razvoj, od rasta BDP-a. Ako biste da unapredite jednu zajednicu u celini, onda joj nemojte prodavati priče o "trickle down" teoriji i ekonomiji koju privatni sektor vuče jer je slučaj radije obrnut - privatni sektor je u ovom slučaju parazitski deo društva koji se bogati na račun radnika i radnica koje izrabljuje i za uzvrat im daje dovoljno da prežive (i to ne iz nekih altruističkih poriva, već zbog toga da bi mogli da nastave da ih izrabljuju). Redistribucija i jednakost, pre nego bajka o privrednom rastu spas je za društvo, pa ako baš želite, takođe je i znak da je zajednica zasnovana na načelima demokratije. Kako Joseph Stiglitz piše u "The price of inequality", da je naša demokratija bolje funkcionisala (misleći na američku prim.aut.) politički zahtev za deregulacijom bio bi odbijen (...). 

Jasno je dakle da se Keynes može smatrati još većim utopistom danas, nego što je to bio slučaj pre 84 godine. Ipak, ovo je tek površan pogled na njegovo predviđanje. Ono što, ako pogledamo malo pažljivije, jeste istinska utopija danas, kao što to između ostalih tvrdi i Slavoj Žižek, jeste slobodno tržište i deregulacija. U uslovima, pa makar i prividne demokratije ovakvi zakoni ne bi smeli da prođu jer u demokratiji odlučuje većina - a većina u ovoj zemlji nisu poslodavci koji bi da se bogate, kao ni politička elita koja ih podupire zakonskim okvirima. Ljudi nisu jednaki zato što to nije u interesu onih koji ne bi da budu jednaki, a ne iz nekih strukturalnih razloga. Ako je veličina ekonomije sub-saharne Afrike manja od ekonomije Belgije, onda ne postoji čak ni bajka koja može da objasni da nema mehanizama kojima bi život dostojan čoveka mogao da izađe iz "četiri zida" u koji su ga ugurali buržuji. Ako smo kao mali voleli da slušamo i čitamo bajke, onda smo danas dovoljno samosvesni da shvatimo da ova bajka sa privrednim rastom i liberalizacijom tržišta radne snage, nema srećan kraj.

P.S. Možda je vreme da shvatimo da je bajka i to da se Radulović nešto pita u vladi. Vučić je dobro sračunao da će se oko izmena zakona o radu koji je tražio MMF, a Vučić klimnuo glavom, podići dosta prašine i gurnuo je Radulovića (kojeg je sam postavio na mesto ministra) u prvi plan jer na ovome preti da ode poprilično političkih poena. Iz tog razloga, objavljujem da ću ubuduće (a pogotovo ako Radulović podnese ostavku kako nam je to danas najavio), da Radulovića oslovljavam sa Vučić.   

Šta radi ateista za Božić?

Svim vernicima u Srbiji koji danas slave Božić, potpredsednik vlade Aleksandar Vučić čestitao je ovaj verski praznik. Danas se ne radi, a bogami ni sutra. Samim tim, šta god da je rekao u toj čestitki, narod bi aminovao. Zato je on iskoristio priliku da odgovori i na novinarska pitanja vezana za izbore. Hoće li ih biti ili ne. Upošljeni su baš povodom ove nedoumice i brojni politički analitičari. Treba li Dačić i dalje Vučiću, odakle dolaze instrukcije ostalim članovima SNS-a da javno pozivaju svog lidera da raspiše izbore i zacementira svoju poziciju najpopularnijeg političara u nas. Ova pitanja su i danas, na božićnim ručkovima, pored svinjskih glava i repića, na stolu prosečne srpske, pravoslavne porodice. S tim u vezi, u redovima koji slede pozabaviću se upravo ovom božićnom poslasticom.

Mnogi i danas veruju da je Boris Tadić izgubio prethodne izbore zbog takozvanih "belih listića". S obzirom na to da je prvi krug dobio a drugi izgubio, moglo bi se reći da je ovo samo delimično tačno, jer je delom izbore izgubio i zbog toga što je Vojislav Koštunica u drugom krugu podržao protivničkog kandidata. Bilo kako bilo, "beli listići" tada su gotovo "prešli cenzus", bilo ih je dakle oko 5 %. Da su svi izašli i glasali za Tadića, danas bismo imali drugu vladu i drugog predsednika. Oni koji su tada došli na vlast rekli su nam da se nalazimo u dubokoj krizi i da su nam potrebni novi temelji državne politike.
Pođemo li od semantičkog značenja grčke reči krisis koja označava preokret u nekoj bici ili bolesti, videćemo da kriza nije proizvela ono što bi se od nje na teorijskom nivou očekivalo. Umesto preokreta, dobili smo kontinuitet. Na izborima 2012, kao i na ovim koji će eventualno biti raspisani u narednih nekoliko meseci, biračko telo se suočava sa lakanovskim principom prisilnog izbora, a koji označava fenomen nemogućnosti postizanja "čistog" konteksta koji prethodi odluci jer je svaki kontekst "uvek-već" retroaktivno konstituisan odlukom (tek kad odlučimo verovati, razlozi za verovanje postaju nam uverljivi) (1) Stoga prosečni birač nije imao/la izbora kada se radi o političkom kontekstu, ali jeste da izabere između gotovo identičnih otelotvorenja toga konteksta, tj. političkih partija. Sledi da problemi sa izborima kao takvim počinju već sa samim imenom, "izbori". Sve dalje što sledi dodatno utemeljuje lažnost procesa čije je i samo ime varka.

Kako se ovakvo stanje postiže, ponajbolje se možda može objasniti kroz dihotomiju subjektivno/objektivno nasilje. Dok je sa jedne strane subjektivno nasilje ono vidljivo i naizgled se vrši u uslovima reda i mira - nad onima koji predstavljaju čuvare tog "nenasilnog" poretka, objektivno nasilje dobro je zakamuflirano pojmovima kao što su "vladavina prava", "državni poredak" i slično. Objektivno nasilje manifestuje se, za one koji ga kao takvog čitaju, kao sistemsko nasilje. U takvoj nevidiljivoj formi, nasilje gubi svoj esencijalni, ontološki karakter u opažajnom diskursu i pojavljuje se kao nenasilje. Stoga, svaka reakcija na ovu vrstu sistemskog nasilja, smatra se iracionalnom, ekstremističkom i slično. Tako se na opažajnom nivou, subjektivno nasilje, kao reakcija na ono koje je sveprisutno, objektivno ali i nevidljivo, uzima kao jedino postojeće. Iz toga dalje sledi da bi se svaka opstrukcija izbornog procesa, koji je samo jedan od mehanizama i inherentan je sistemskom objektivnom nasilju, smatrala iracionalnom ili politički ekstremnom. Ako bi ta opstrukcija poprimila iole radikalnije obrise, uprkos tome što bi taj radikalizam bio reakcija na sistemsko nasilje, ona bi se naposletku proglasila nasiljem i ugrožavanjem mira, stabilnosti i državnog (nenasilnog) poretka.(2) Tako se osigurava nesmetano sprovođenje procesa čije ime ne odražava njegovu suštinu i Vice Versa.

Uspemo li čak i da prepoznamo šta se krije iza kulisa izbora, vrlo lako upadamo u zamku onoga što se dogodilo na prethodnim izborima. Dakle svi oni koje je Boris Tadić razočarao, a koji ipak nisu išli dovoljno daleko (kao Vesna Pešić) da javno podrže Tomislava Nikolića, odlučili su se da podrže kampanju "belih listića". Neki od glavnih zastupnika ove struje 2012. godine bio je i Vlado Pavićević, sada potpredsednik Nove stranke, na čelu sa bivšim premijerom Zoranom Živkovićem. Pri analizi ovog fenomena, može nam pomoći hegelovska "negacija negacije", čiji je osnovni zadatak da objasni prelazak iz stanja A u stanje B. Prvi korak koji A napravi ka prelasku u B, jeste negacija samog sebe, odnosno negiranje sopstvene pozicije unutar nepromenjenog okvira, ili konteksta. To je ono što su beli listići pokušali na prošlim izborima - negirali su neke sastavne delove, bez drmanja simboličkih granica celine. Dalje, na putu ka promeni svog stanja, i A, kao i njegova negacija unutar istih simboličkih granica, bivaju iznova negirani kako bi se napravio diskontinuitet i sa A, i sa njegovim simboličkim okvirom. Tek tada, A prelazi u B. "Beli listići" na proteklim izborima nisu dakle napravili ovaj presudni korak, već su se upravo suprotno, posle prve negacije vratili na položaj istog onog subjekta, kog su u prethodnom izbornom procesu negirali. Tako ćemo se na sledećim izborima, umesto narednog koraka u negaciji subjekta A, susresti sa povratkom na početnu tačku.

Ako bude izbora, a bogami kako tvrde mnogi politički analitičari biće biće i to uskoro, šta nam je onda činiti? Da glasamo na izborima koji nisu izbori? Ili da glasamo iako znamo da izbori nisu izbori, jer je bolje da pobedi ovaj nego onaj? Možda, to ostaje u igri. Sa druge strane, Valter Benjamin je u pravu kada kaže da je revolucija ponavljanje koje ostvaruje skrivene mogućnosti prošlosti. Ne kažem da su "beli listići" 2012. godine imali iole drugačiju perspektivu, imajući u vidu ko je tom pokretu pripadao. Možda ipak vredi pomisliti na to kako bi politički vrh odreagovao, ako bi izlaznost bila, na primer 20%. Sam čin neglasanja na izborima koji nisu izbori, ne bi možda obezbedio momentalni diskontinuitet, ali bi svakako uzdrmao temelje sistema. Pošto znamo da nasilje nije odraz moći, već slabosti, možda bi takav splet okolnosti doveo do toga da objektivno (sistemsko) nasilje postane vidljivo, pa mu kao takvom možda bude lakše i legitimnije odgovoriti? Možda bi ono što bi usledilo bio nagoveštaj dovršetka duple negacije. Možda. A ako pak zažalite zbog toga što ste utrošili dragoceno vreme na čitanje ovih redova, bar ste saznali šta radi ateista za Božić. 
    





(1) vidi: Žižek, Slavoj, The ticklish subject, 1999, Verso
(2) više o subjektivnom/objektivnom nasilju vidi: Žižek, Violence, 2008, Picador