Zbog prevelikog naboja, verovatno niko još nije svestan toga u kojoj meri će tragedija koja je zahvatila delove Srbije, Bosne i Hrvatske uticati na dalji tok života koji će se voditi na ovim prostorima. Neposredno, poplave su "presudile" svim onim ljudima koji su izgubili živote, ali i onima koji su nekog izgubili ili izgubili sve što su imali. Tok njihovih života biće u rukama zajednice koja je već pokazala da ovo nije prćija za fridmanovske i tačerističke ideje. Pored desetina ljudskih života i materijalne štete od više milijardi, ostali smo tako i bez jedne teorije. Čini se da će upravo taj gubitak najteže pasti svima onima koji su nakon raspada Jugoslavije, na njenim temeljima gradili snove o jednom drugačijem društvu.
Kada je posle pada Berlinskog zida američki teoretičar Fransis Fukujama proglasio "kraj istorije", izgledalo je kao da je u pravu. Kraj istorije podrazumevao je poraz političke ideje komunizma i realsocijalističkog državnog ustrojstva i pobedu liberalnog kapitalizma. Uprkos brojnim kontradikcijama inherentnim tom i takvom poretku, novi se san o "zapadu na istoku" i dalje sanjao. Ništa nije pomagalo. Pisali smo, ubeđivali, govorili o strukturnim preprekama koje onemogućavaju periferiju da profitira od asimetričnog odnosa sa centrima kapitalističke proizvodne mašinerije. Konačno je i Brisel dobio idealnu vlast u Srbiji, koja je planirala da usvoji sve ono što je izdiktirano spolja, pa i više od toga. Međutim, na delu prostora bivše Jugoslavije, dogodilo se nešto neočekivano. Države koje su bile pred krajem procesa "izvlačenja" iz gotovo svih sfera društvenog života, ostavljajući pritom, gotovo sve u rukama tržišta, te postavljajući sebe na poziciju "noćnog čuvara", suočile su se sa klimatskom katastrofom.
Prema jednoj od definicija suvereniteta, suveren je onaj koji ima nadležnost ili moć da proglasi vanredno stanje. Upravo su to i uradile vlade u delovima Balkana zahvaćenim poplavama i time pokazale da su one nosioci suverene vlasti. Ipak, kako su sve one praktično "vlade u ostavci" (jer vlade koje zakonodavnim inicijativama idu ka tome da se što više povuku iz sfere odlučivanja, prepuštajući sve tržištu, ne mogu se nazvati drugačije do vladama u ostavci), a istovremeno su i vlade zemalja u kojima je privatno sistemski favorizovano u odnosu na javno i državno već dve i po decenije unazad, one su se suočile sa jednim problemom. Njihov suverenitet i moć da proglase vanredno stanje, nije se poklopio sa njihovim kapacitetom da tu moć artikulišu ikako drugačije do upravo time, proglašavanjem vanrednog stanja. Drugim rečima, vanredno stanje trebalo bi samo da označi početak aktivnosti koje su prethodno duboko inkorporirane u sistem. Uslovi odsustva vanrednog stanja, trebalo bi da posluže kako bi se sistem osposobio za to da deluje u uslovima vanrednog stanja. Ovako, bez sistemske potpore, sa i dalje zadržanim suverenim pravom da se proglasi vanredno stanje, naše države su na najbrutalniji mogući način pokazale kako to izgleda kada je izvršna vlast "noćni čuvar". Pošto se po noći i ne vidi najbolje, ova paradoksalna fridmanovska konstrukcija izopačila se u ono što bi se, prevedeno na BHS (bosansko - hrvatsko - srpski) jezik moglo izreći kao "slepi čuvar".
Kakvu korist možemo dobiti od slepog čuvara? Nikakvu. Kada je reč o Srbiji, manje je važno to što je ministar odbrane keremičar po sruci, ministar policije nosilac doktorske titule na međunarodno proznatom Univerzitetu Megatrend iz oblasti menadžmenta, a Predsednik Republike nosilac master diplome na još poznatijem Univerzitetu kome ime nikada nije saopšteno, kako se izgleda ne bi ugrozila potraga za pečatom koji valjda fali na toj diplomi. Manje je važno i to što je premijer umislio da je na "daskama koje život znače",pa se umesto politikom bavi političarenjem. Ono što je mnogo važnije u svemu ovome, jeste to što su oni takvi kakvi su, samo katalizatori u situaciji u kojoj su katalizatori najmanje dobrodošli. Oni ne samo da ne otklanjaju sistemske greške, oni manifestacije tih sistemskih grešaka u kataklizmičnim uslovima čine još vidljivijim i očiglednijim. Zato nije najvažnije to što je ministar odbrane u uslovima vanrednog stanja keramičar, već to što taj ministar od nužne tragedije koja je došla kao rezultat sistemskih kontradiktornosti, pravi parodiju. On i oni su samo radikalna manifestacija onoga što bi se kao takvo ionako pojavilo.
Tako su ovih dana svima, uključujući i mene, puna usta hvale za neumorne volonterke i volontere koji grade nasipe, pomažu ugroženima, doniraju tone hrane, odeće i svih ostalih potrepština. U prihvatilištima inicijativu preuzimaju upravo volonteri, koji rade sve - od organizacije pošiljki, redistribucije sredstava do bavljanja opštim higijenskim i drugim uslovima. Sa jedne strane, taj prizor, nema cenu. Kao što nema cenu prizor hiljada onih koji grade brane, pune džakove peskom, ali i spašavaju i evakuišu sve one koji su ugroženi poplavama (o tome da li su i u kojoj meri pripadnici specijalnih jedinica ličnom hrabrošću krpili nepostojanje sistema, trebalo bi napisati novi tekst). Nema cenu ni međunacionalna solidarnost i to ona koja nije institucionalna - jer je svaka vlada u regionu manje - više u obavezi da u ovakvim okolnostima pomogne Ipak, momci iz Sarajeva koji su pre nekoliko dana zajedno sa navijačima išli da grade brane nisu to u obavezi. Nisu u obavezi ni momci i devojke iz Šibenika da dođu u Slavoniju, ali ni oni iz Tuzle da pomognu Beogradu ili Brčkom ili oni koji iz Skoplja ili Podgorice šalju kamione pomoći svim poplavljenim područjima. Dok vlade u regionu svojim aktivnostima samo još dublje kopaju (sistemsku) rupu na kojoj vredno rade već više od dvadeset godina, narodi bivše Jugoslavije iz časa u čas sve su bliži svetlom idealu koji stoji u potpunoj suprotnosti sa "pobedničkom ideologijom" nakon "kraja istorije".
Dakle, mi danas živimo jedan mali izolovani socijalizam ili čak i jednu vrstu nedovršenog komunizma, u uslovima vanrednog stanja. Ili neko ima bolji opis za društvenu praksu u kojoj ljudi rade za zajednicu, redistribuiraju svoju imovinu koja je u ovim trenucima potrebnija drugima nego njima i tome slično? Oni istovremeno ruše nasilno podignute zidove nacija, rase, etnosa i religije. Oni u uslovima u kojima njihove vlasti nisu bile u stanju da urade ništa više od pozivanja da se nakaradni sistem zakrpi ljudskom solidarnošću, pokazuju da komunizam ne može da krpi kapitalizam, već samo da mu pomogne da samom sebi iskopa još dublju rupu, a da pritom, solidarnošću, spasi sve one koji od tog spasa zavise. Jugoslovenska svakodnevica je i konačno stavila potpis na raskid ugovora sa Fransisom Fukujamom i njegovom teorijom, kao i sa teorijama neoklasičnih ekonomista. Posle "kraja istorije", izgleda, došao je i "kraj kraju istorije"...
