Pored rasprave koja se u domenu međunarodnih odnosa vodi između konstruktivista, realista i liberala oko toga čime su određeni odnosi među državama, različita mišljenja mogu se izraziti i oko toga kakvu ulogu igraju "mali" u sferi međunarodne politike. Sećam se da mi je jedan prijatelj iz Kelna, koji je igrom slučaja bio zastupnik u UN neke male državice po imenu Palau u Mikroneziji, rekao da je na glasanju u skupštini UN jednom prilikom ostao uzdržan jer mu niko nije javio kako da glasa - uostalom, kao da je to napravilo neku razliku. Da li je država manje ili više "važna", naravno ne mora uvek da zavisi od njene teritorije, što dokazuje primer švedske neutralnosti u vreme Hladnog rata, za koju zapravo niko od glavnih sila dveju "blokova" nije ni mario šta misli. Da bi ovo zazvučalo uverljivije, dovoljno je reći da je tu državu Henri Kisindžer u svojim memoarima "The white house years" koji su napisani na preko 1500 stranica, spomenuo samo jednom. Ukratko, mišljenje nevažnih je nevažno.
Od početka krize u Ukrajini, Srbija se kao nekakav "neutralni" faktor u spoljnoj politici našla u sred novinarskih maštarija, pa je nekoliko puta u najčitanijim dnevnim listovima pisano o "pritiscima iz Brisela" da se država jasnije odredi prema Rusiji, a pogotovo nakon nedavnog obaranja putničkog aviona iznad teritorije Ukrajine. Još od vremena vlade Vojislava Koštunice, u javnosti se s vremena na vreme pomene reč "neutralnost" koja svakako nije nepoznata niti jednoj od bivših jugoslovenskih republika. Sa druge strane evrofanatična struja na čelu sa opskurnim političkim figurama poput Vuka Draškovića sve vreme je apostrofirala nerazdvojivost evropskih i atlanskih integracija, što će reći zagovarala članstvo Srbije u NATO. Držeći se te "neutralne" pozicije, premijer Srbije nekoliko puta je naglasio da Brisel ima puno razumevanje za poziciju Srbije, ukoliko se to na čemu Srbija stoji uopšte i može nazvati pozicijom. Prijateljstvo sa Rusijom na temelju pravoslavno - bratskih i istorijski prijateljskih odnosa, strateška opredeljenost ka EU zbog racionalnog, strateškog faktora. Spoljna politika Srbije, na čelu sa predsednikom nekakve partije koja sebe naziva socijalističkom tako je, čini se, neutralna. Na prvi pogled u ovome nema ničega čudnog. Čak, imajući u vidu da je ministar spoljnih poslova "socijalista", ovo je šta više, čak i istorijski pa i ideološki opravdana pozicija. Uzimajući u obzir to da su u vreme Hladnog rata socijalisti na Zapadu uglavnom počinjali kao zagovornici neutralizma, da bi se već šezdesetih godina distancirali dalje od svojih komunističkih prosovjetskih kolega na političkoj sceni, te sve masovnije prihvatali atlanticizam. Ovo pogotovo nakon napada Sovjetskog Saveza na Čehoslovačku 1968, kada je već postalo izvesno da je "ispravna pozicija" što dalje od SSSR-a. Sa stanovišta ovakve jedne fenomenologije, spoljna politika Srbije vrlo se dobro drži, pogotovo nakon obaranja putničkog aviona za šta je gotovo izvesno direktno ili indirektno, odgovorna Rusija.
Silna su to naravno, namaštavanja. Srbija kao i sve ostale države u regionu u međunarodnim odnosima nema "poziciju", jer pozicija podrazumeva nekakav, pa makar i minimalni subjektivitet u određenom procesu donošenja odluka. Lako je reći da je suvišno i pisati o tome koliko je Srbija ili bilo koja druga država u regionu beznačajna u polju međunarodnih odnosa, ali ipak postoji i jedna dimenzija ove problematike koju ne treba tek tako prenebregnuti. Najpre, gubitak pozicije (koja je nekada posedovana u vreme SFRJ) nije došao samo sa raspadom Jugoslavije. On je nastupio onoga trenutka kada su na vlast došle kompradorske elite koje kod kuće treniraju strogoću a onda se u inostranstvu postavljaju tako da je svejedno da li je zvanični predstavnik spoljne politike Vuk Jeremić, imenjak mu Drašković, Ivica Dačić ili jedan moj komšija što se preziva Pantić. Ovde bi se mogla iskoristiti pozicija koju Rastko Močnik zauzima o međunarodnim odnosima, objašnjavajući da su oni u slučaju periferije dvodimenzionalni: antagonistički prema ostatku periferije i prijateljski prema centru. Umesto ove antagonističke dimenzije prema ostalim bivšim republikama, ovde možemo samo uvesti kao antagonističku, poziciju prema sopstvenom narodu.
Ono što je još simptomatično, jeste stvaranje slike u javnosti o nekakvom značaju koji Srbija ima kada se radi o aktuelnoj situaciji između Zapada i Rusije, pa se tako ozbiljno i odlučno lice premijera Vučića tretira kao povratak izgubljenog ugleda Srbije u međunarodnim odnosima, jer tobože ponovo naš državni vrh beskomprominsno odoleva pritiscima sa strane i vodi politiku koja je u interesu naroda, a ne tamo nekog centra moći. Nije naravno tajna da se spoljnopolitičkim manipulacijama i igrarijama često kupuje legitimitet koji se ni u kom slučaju ne bi mogao dosegnuti kad bi se merile samo unutrašnje političke odluke, ali je u našem slučaju ovo još i multiplikovana prevara jer a) nema političke aktivnosti prema spolja, već je u pitanju čista pasiva i b) trenutna zbivanja sa najnovijim zakonskim okvirima pre svega iz domena radnog zakonodavstva i smanjivanja budžetskih rashoda preko leđa najsiromašnijih mogu da ne prouzroče pobunu naroda samo ako se fokus izmesti na zabrinuto lice premijerovo koje između dve vatre, Zapada i zapada na Istoku (ruskog oligarhiskog kapitalizma), žonglira usijanim žaruljama i staje na branik otadžbine, beskomromisno braneći interes naroda. Istovremeno, izveštaji o tome da Srbija biva eksploatisana i sa Istoka i sa Zapada prolaze kroz neke odvodne kanale javnosti i ne ostavljaju dubljeg traga u javnom mnenju.
Tako smo umesto politike saradnje i sa Istokom i sa Zapadom koju je predsednik Nikolić najavljivao u predizbornoj kampanji, dobili kontinuitet sa onim što je još pre njega uspostavljeno i to kao politika eksploatacije i sa Istoka i sa Zapada. Najskuplji gas iz Rusije, najnepovoljniji kreditni aranžmani sa zapadnim finansijskim institucijama, davanje firmi u vlasništvo i jednih i drugih, gotovo besplatno. Imajući to sve u vidu, zar ne bi bilo bolje da se ministarstvo spoljnih poslova ukine? Ako i dalje budemo insistirali na građenju "međunarodnog ugleda", vrlo se lako može desiti da ostanemo bez ičega, pa i tog ministarstva koje će se možda pretvoriti u vazalni departman podeljen između ovih čijim "pritiscima odolevamo". Ako već nismo u situaciji da smo toliko moćni da, na primer, pojedine političke snage u inostranstvu bivaju optužene da su "jugoslovenski agenti" (kao što su na primer šezdesetih godina austrijski socijalisti Bruna Kreiskog bili optuženi od strane desnice da su "Titovi agenti") niti smo u poziciji da krojimo politiku aktivnog neutralizma, šta će nam onda spoljna politika? Ona je imala smisla dok je predsednik države kojoj smo nekada pripadali mogao da ode na šesti samit Pokreta nesvrstanih u Havanu (1979), usprotivi se Fidelu Kastru koji je zastupao politiku "objektivnog prijateljstva" sa Sovjetskim savezom i uspe da u završnu deklaraciju pored osude imperijalizma (implicitno SAD), uvrsti i osudu hegemonizma (implicitno SSSR) i to sve uz protivljenje ikone svetskog socijalizma. Ovako, kako je Srbija potpuno nevažna i daleko je od bilo kakvog položaja u kom bi je bilo ko za bilo šta "pritiskao" jer ona funkcioniše po principu autosugestije i poslušnosti bez pritisaka, bilo bi interesantno izračunati kolike bi uštede bile napravljene ukoliko bi se prestalo sa trošenjem narodnog novca na prijeme po ambasadama u inostranstvu, stanove, kola, putovanja ambasadora i drugih diplomata. Možda bi se u krajnjoj računici tu našlo nešto novca i za ulaganje u privredu, podsticanje proizvodnje bez privatizacije, pa i pokrivanje tog spoljnotrgovinskog deficita. A šta bismo sa ugledom u svetu, zapitaće se mnogi? Evo imamo Novaka, neka on bude svetski ambasador, ionako je svakog dana na drugom delu sveta.
Od početka krize u Ukrajini, Srbija se kao nekakav "neutralni" faktor u spoljnoj politici našla u sred novinarskih maštarija, pa je nekoliko puta u najčitanijim dnevnim listovima pisano o "pritiscima iz Brisela" da se država jasnije odredi prema Rusiji, a pogotovo nakon nedavnog obaranja putničkog aviona iznad teritorije Ukrajine. Još od vremena vlade Vojislava Koštunice, u javnosti se s vremena na vreme pomene reč "neutralnost" koja svakako nije nepoznata niti jednoj od bivših jugoslovenskih republika. Sa druge strane evrofanatična struja na čelu sa opskurnim političkim figurama poput Vuka Draškovića sve vreme je apostrofirala nerazdvojivost evropskih i atlanskih integracija, što će reći zagovarala članstvo Srbije u NATO. Držeći se te "neutralne" pozicije, premijer Srbije nekoliko puta je naglasio da Brisel ima puno razumevanje za poziciju Srbije, ukoliko se to na čemu Srbija stoji uopšte i može nazvati pozicijom. Prijateljstvo sa Rusijom na temelju pravoslavno - bratskih i istorijski prijateljskih odnosa, strateška opredeljenost ka EU zbog racionalnog, strateškog faktora. Spoljna politika Srbije, na čelu sa predsednikom nekakve partije koja sebe naziva socijalističkom tako je, čini se, neutralna. Na prvi pogled u ovome nema ničega čudnog. Čak, imajući u vidu da je ministar spoljnih poslova "socijalista", ovo je šta više, čak i istorijski pa i ideološki opravdana pozicija. Uzimajući u obzir to da su u vreme Hladnog rata socijalisti na Zapadu uglavnom počinjali kao zagovornici neutralizma, da bi se već šezdesetih godina distancirali dalje od svojih komunističkih prosovjetskih kolega na političkoj sceni, te sve masovnije prihvatali atlanticizam. Ovo pogotovo nakon napada Sovjetskog Saveza na Čehoslovačku 1968, kada je već postalo izvesno da je "ispravna pozicija" što dalje od SSSR-a. Sa stanovišta ovakve jedne fenomenologije, spoljna politika Srbije vrlo se dobro drži, pogotovo nakon obaranja putničkog aviona za šta je gotovo izvesno direktno ili indirektno, odgovorna Rusija.
Silna su to naravno, namaštavanja. Srbija kao i sve ostale države u regionu u međunarodnim odnosima nema "poziciju", jer pozicija podrazumeva nekakav, pa makar i minimalni subjektivitet u određenom procesu donošenja odluka. Lako je reći da je suvišno i pisati o tome koliko je Srbija ili bilo koja druga država u regionu beznačajna u polju međunarodnih odnosa, ali ipak postoji i jedna dimenzija ove problematike koju ne treba tek tako prenebregnuti. Najpre, gubitak pozicije (koja je nekada posedovana u vreme SFRJ) nije došao samo sa raspadom Jugoslavije. On je nastupio onoga trenutka kada su na vlast došle kompradorske elite koje kod kuće treniraju strogoću a onda se u inostranstvu postavljaju tako da je svejedno da li je zvanični predstavnik spoljne politike Vuk Jeremić, imenjak mu Drašković, Ivica Dačić ili jedan moj komšija što se preziva Pantić. Ovde bi se mogla iskoristiti pozicija koju Rastko Močnik zauzima o međunarodnim odnosima, objašnjavajući da su oni u slučaju periferije dvodimenzionalni: antagonistički prema ostatku periferije i prijateljski prema centru. Umesto ove antagonističke dimenzije prema ostalim bivšim republikama, ovde možemo samo uvesti kao antagonističku, poziciju prema sopstvenom narodu.
Ono što je još simptomatično, jeste stvaranje slike u javnosti o nekakvom značaju koji Srbija ima kada se radi o aktuelnoj situaciji između Zapada i Rusije, pa se tako ozbiljno i odlučno lice premijera Vučića tretira kao povratak izgubljenog ugleda Srbije u međunarodnim odnosima, jer tobože ponovo naš državni vrh beskomprominsno odoleva pritiscima sa strane i vodi politiku koja je u interesu naroda, a ne tamo nekog centra moći. Nije naravno tajna da se spoljnopolitičkim manipulacijama i igrarijama često kupuje legitimitet koji se ni u kom slučaju ne bi mogao dosegnuti kad bi se merile samo unutrašnje političke odluke, ali je u našem slučaju ovo još i multiplikovana prevara jer a) nema političke aktivnosti prema spolja, već je u pitanju čista pasiva i b) trenutna zbivanja sa najnovijim zakonskim okvirima pre svega iz domena radnog zakonodavstva i smanjivanja budžetskih rashoda preko leđa najsiromašnijih mogu da ne prouzroče pobunu naroda samo ako se fokus izmesti na zabrinuto lice premijerovo koje između dve vatre, Zapada i zapada na Istoku (ruskog oligarhiskog kapitalizma), žonglira usijanim žaruljama i staje na branik otadžbine, beskomromisno braneći interes naroda. Istovremeno, izveštaji o tome da Srbija biva eksploatisana i sa Istoka i sa Zapada prolaze kroz neke odvodne kanale javnosti i ne ostavljaju dubljeg traga u javnom mnenju.
Tako smo umesto politike saradnje i sa Istokom i sa Zapadom koju je predsednik Nikolić najavljivao u predizbornoj kampanji, dobili kontinuitet sa onim što je još pre njega uspostavljeno i to kao politika eksploatacije i sa Istoka i sa Zapada. Najskuplji gas iz Rusije, najnepovoljniji kreditni aranžmani sa zapadnim finansijskim institucijama, davanje firmi u vlasništvo i jednih i drugih, gotovo besplatno. Imajući to sve u vidu, zar ne bi bilo bolje da se ministarstvo spoljnih poslova ukine? Ako i dalje budemo insistirali na građenju "međunarodnog ugleda", vrlo se lako može desiti da ostanemo bez ičega, pa i tog ministarstva koje će se možda pretvoriti u vazalni departman podeljen između ovih čijim "pritiscima odolevamo". Ako već nismo u situaciji da smo toliko moćni da, na primer, pojedine političke snage u inostranstvu bivaju optužene da su "jugoslovenski agenti" (kao što su na primer šezdesetih godina austrijski socijalisti Bruna Kreiskog bili optuženi od strane desnice da su "Titovi agenti") niti smo u poziciji da krojimo politiku aktivnog neutralizma, šta će nam onda spoljna politika? Ona je imala smisla dok je predsednik države kojoj smo nekada pripadali mogao da ode na šesti samit Pokreta nesvrstanih u Havanu (1979), usprotivi se Fidelu Kastru koji je zastupao politiku "objektivnog prijateljstva" sa Sovjetskim savezom i uspe da u završnu deklaraciju pored osude imperijalizma (implicitno SAD), uvrsti i osudu hegemonizma (implicitno SSSR) i to sve uz protivljenje ikone svetskog socijalizma. Ovako, kako je Srbija potpuno nevažna i daleko je od bilo kakvog položaja u kom bi je bilo ko za bilo šta "pritiskao" jer ona funkcioniše po principu autosugestije i poslušnosti bez pritisaka, bilo bi interesantno izračunati kolike bi uštede bile napravljene ukoliko bi se prestalo sa trošenjem narodnog novca na prijeme po ambasadama u inostranstvu, stanove, kola, putovanja ambasadora i drugih diplomata. Možda bi se u krajnjoj računici tu našlo nešto novca i za ulaganje u privredu, podsticanje proizvodnje bez privatizacije, pa i pokrivanje tog spoljnotrgovinskog deficita. A šta bismo sa ugledom u svetu, zapitaće se mnogi? Evo imamo Novaka, neka on bude svetski ambasador, ionako je svakog dana na drugom delu sveta.
