Sećate li se Hegelove dijalektike gospodara i roba? Znate li kada materijalni svet koji biva predmetom potčinjavanja svih ljudi koji u njemu žive, postane premali za sve te pripadnike ljudske vrste koji bi od toga materijalnog sveta uvek više od onog drugog? Pa se onda oni koji su u toj trci uspešniji nađu u ulozi gospodara, a oni drugi u potčinjenom položaju roba. Međutim, ono gde se javlja problem, jeste trenutak u kom gospodar treba priznanje. Ako svoga roba svede na stvar, onda mu stvar ne može odati priznanje. Ukoliko svoga roba oslobodi, pa ga učini čovekom od kog može dobiti priznanje, onda znači da je samog sebe ukinuo kao gospodara i da mu otuda priznanje više i pripada.
Šta to tako različito primećujemo u današnjoj Srbiji u odnosu na robovlasništvo? Po svojoj prilici i u našem današnjem društvu pronalazimo robove. Pored lokalnih "šerifa" imamo i jednog vrhovnog gospodara i to onog čije ime tako simptomatično, nosi i jedna ulica u Beogradu. Ono što je pak različito u odnosu na robovlasničko društvo, jeste upravo to što se Gospodar (sada ga već možemo i pisati velikim slovom) osmelio da prkosi Hegelovoj dijalektici. Svoje robove, on je taman toliko dehumanizovao da im ne uskrati baš sve elemente koje čoveka čine ljudskim bićem. Tom je robu ostalo baš onoliko ljudskog kredibiliteta da ipak može pružiti priznanje Gospodaru. Srbijanski rob danas u stvari, živi po automatizmu. Po istom tom automatizmu i ćuti, gleda svoja posla i čvrsto se drži za egzistenciju, ukoliko mu je ona uopšte i dohvatljiva. Na nemilost u kojoj se nađu drugi robovi gleda sa dozom straha i zato je danasnji srbijanski stanovnik posmatrač događaja za koje se nada da se nikada neće približiti njemu. On nije stvar, može da oda priznanje Gospodaru. Zato je za Njega i glasao. A ako nije, ponovo, kud god se okrene stvari izgledaju baš kao da je sve - jedna osoba sa pravom glasa u Srbiji za Njega glasala. Čini se tako, da Gospodar uprkos tome što teorijski ima podršku svega četvrtine ukupnog biračkog tela, poseduje u praksi apsolutnu moć.
Robovi u Njegovom gospodarstvu nemi su i to nemi poput stvari u koje robovi, tobože, nisu pretvoreni kako bi mogli davati legitimitet svome Gospodaru. Autocenzura, kao jedini oblik ograničenja tragičniji od spoljašnje cenzure, zavladao je među podanicima. Oni retki koji se odvaže nešto reći, bivaju suptilno, ali efikasno cenzurisani. Ali, nije li ovde reč o već poznatoj praksi iz tridesetih godina prošlog veka? Sećate li se poeme pod nazivom "Prvo su došli":
- U Nemačkoj prvo su došli po komuniste i ja nisam ništa rekao jer nisam bio komunista.
- Onda su došli po sindikalce i ja nisam ništa rekao jer nisam bio sindikalac.
-Onda su došli po Jevreje i ja nisam ništa rekao jer nisam bio Jevrejin.
- A onda...onda su došli po mene...ali već tada, nije ostao niko ko bi mogao progovoriti.
Nije li nakon svih Beograda na vodi, mera štednje, teatralnih nastupa u kojima treba da plačemo nad roditeljima Aleksandra Vučića a ne nad sopstvenim roditeljima, sve oštrija cenzura medija i onih koji i dalje govore ali ne daju priznanje Gospodaru, konačno došao kraj "Njegovom putu"? Pristanak i priznanje koje za sebe jamči preko ućutkivanja onih koji bi da i u drugim obespravljenima probude pasivizirani um, polako dobijaju oblike prisilnog pristanka. Glavni činilac po sredi je razume se strah, ali ono što Gospodar želi nije da vlada uz pomoć straha. Ukidanjem prava da se o surovosti vladavine čak i govori, On pokušava da svoju vlast naturalizuje, odnosno da je iz sfere straha, prebaci u sferu normaliteta, odnosno neminovnosti. Pošto i Gospodar zna da strah vrlo često može da promeni agregatno stanje i postane iracionalna hrabrost, On je odlučio ne samo da iz robova izbaci strah, već i svaku drugu vrstu osećanja koje bi moglo da se izrodi iz racionalnog opažanja objektivnih okolnosti. Polako ali sigurno, On cenzurom, teži da dostigne nivo potpune dehumanizacije onih koji su odavno izgubili svojstva ljudi. Pitanje je samo, kako će mu onda tako dehumanizovani, ljudi pružiti priznanje?
Odgovor na ovo pitanje, ako sad ne sačekamo da dođu po nas već dignemo glas, On neće ni dobiti. Već su prethodno došli po radnike opljačkanih fabrika, penzionere, decu sa posebnim potrebama kojima ukidaju pomoć u vidu stručnih lica u školama i vrtićima. Da je bilo više glasova kada su tako dolazili po Muslimane, Hrvate, Albance, Srbe samo zato što su to a ne nešto drugo, možda danas ne bismo ni govorili o Aleksandru Vučiću kao o nekakvom faktoru, a kamoli Gospodaru. Ovih dana eto, došli su i po neke novinare, nakon što su prethodno došli i po neke web portale kao što je Peščanik. Došli su po neke koji nas i obaveštavaju o tome po koga su još, prethodno došli. On ne želi da se to više zna, jer je svakoga dana broj onih po koje se dolazi sve veći.
Zato, dignimo glas za radnike iako možda sami ne radimo u fabrici. Recimo glasno da našim roditeljima na minimalcu oduzimaju iznos koji nije mali već je šta više, vrlo često od neprocenjive važnosti da bi se pregurao mesec, iako nismo sami penzioneri. Solidarišimo se sa roditeljima i njihovom decom koja u vrtićima nemaju uslova da svoje nekonvencionalnosti u mentalnom ili fizičkom smislu nadoknade uz pomoć stručnih pomagača, iako možda nemamo decu. Recimo nešto kada skidaju sa programa Predraga Sarapu i Olju Bećković, iako možda nismo (ili nismo više) novinari. Recimo nešto jer će u suprotnom pobediti onaj koji je već izgubio ali voli da živi u iluziji o svojoj moći, kao uostalom i svi ostali samoproklanovani Gospodari...
