Sećam
se, pre malo manje od dve godine, bio sam na jednom događaju u Berlinu.
Govorila je čileanska političarka, sada nova predsednica Socijalističke
partije i ćerka nasilno svrgnutog predsednika Čilea Salvadora Aljendea,
Izabel Aljende. Mesto održavanja bila je centralna zgrada jedne od
najvažnijih nemačkih političkih fondacija. Posle njenog izlaganja i
debate, svi su se prisutni preselili u hol tog velelepnog zdanja, gde su
bili posluženi vino i grickalice. Na grickalice i vino navalio sam i
ja. Prišla mi je u jednom trenutku starija uglađena gospođa i prijatnim
tonom me na nemačkom pitala da li je sto slobodan da i ona na njega
spusti svoju čačkalicu za “nabadanje” i čašu belog vina. Odgovorio sam
na engleskom, pošto nemački ne govorim, da je naravno slobodno i to još
prijatnijim tonom od njenog. Ipak, njen se ton naglo izmenio. Ponovo me
je na nemačkom upitala šta radim u Berlinu. Rekao sam, na engleskom, da
studiram.
-Studiraš u Nemačkoj, a ne govoriš nemački, začuđeno će ona sada se već i sama prebacivši se na tečan engleski.
-Da, odgovorio sam. Studiram na engleskom.
Potom me je upitala odakle sam i odgovorio sam da sam iz Beograda. Na svoje lice starija uglađena gospođa nabacila je kiseli osmeh.
-Da li je nešto smešno, upitao sam ponovo vrlo pristojno, polu – šaljivim tonom. -Bila sam jednom u vašoj zemlji, doduše onoj bivšoj, velikoj, odgovorila je. I sećam se, da smo ulazili tamo kod Trsta, u Sloveniju. Četiri sata smo čekali na granici, a bili smo jedini automobil i to sa nemačkim tablicama – hej, nemačkim (sada se već ja kiselo smešim).
-Pa dobro, kad ste ušli videli, otišli – jeste li na kraju zaključili da je vredelo čekati, upitao sam.
-Pa, moram priznati da jeste, odgovorila je ona sada iskreno se smešeći.
-Vredelo bi i da ste čekali mnogo duže od toga, pomislih ali ne izustih.
Danas živim u Sarajevu, nezvaničnoj, simboličkoj prestonici bivše velike države. U njega danas dolaze mnogi stranci. Ima ih iz svih delova sveta. Sa istoka i zapada. Mnogi od njih, pogotovo ovi sa Zapada, imaju odela, veoma su uglađeni i naočiti. Voze se u skupim automobilima, neretko sa diplomatskim tablicama. Jedan takav stranac sedi u zgradi koja izgleda kao utvrđenje i zajedno sa američkom ambasadom predstavlja najbolje čuvani objekat u državi. Čuvaniji čini mi se od državnih institucija. To je čovek čija funkcija nosi naziv “visoki predstavnik”. On ima ovlašćenje da ukine svaki zakon koji izglasa bosasnska skupština, bilo kog nivoa vlasti (a ima ih dosta). Ima takođe ovlašćenje da smeni svakog ko je izabran na izborima na neko mesto u državnoj aparaturi. Nisam još uvek bio kod “visokog predstavnika”, ali jesam u zgradi “delegacije Evropske Unije za BiH”. Primio nas je neki tip koji se predstavio kao “šef političkog departmana delegacije” i njegova koleginica koja se bavi ljudskim pravima. Nakon polučasovnog uspavljujućeg izlaganja o “izazovima sa kojima se suočava BiH”, od prisutnih gostiju počeo je da dobija pitanja tipa, “zašto se više ne angažuju oko nametanja rešenja kad vide da elite u Bosni ne mogu ni oko čega da se dogovore”. U nekoliko navrata odgovorio je uz ironični osmeh “pa kažem vam, nismo mi kolonijalna sila, a Bosna nije protektorat – mi se ne mešamo u odluke, mi samo pomažemo”. Izgovori ovaj čovek to - i jedva ostade živ. Najinteresantnije od svega je to što niko nije ni potegao pitanje visokog predstavnika (OHR), kao da je i njemu koji se i sam nasmejao svojoj izjavi (vrlo vidljivo i bez pretvaranja), tako i ostalima koji su se među sobom pogledali ali se nisu nasmejali, bilo jasno da svi moramo da učestvujemo u predstavi. Iako su dakle sve naše države u bivšoj Jugoslaviji protektorati, tek kolonije koje se na pozornici pod svetlom reflektora igraju slobode, BiH je uz Kosovo svakako najeksplicitniji primer protektorata. Svima je bilo jasno. Čovek se sprda sa nama i ne samo sa nama – već i sa samim sobom i sopstvenom funkcijom i rečima. Sprdali smo se i mi sa njim i uz njega, u njegovu čast. Ali smo u jednom trenutku odlučili da izađemo iz njegove predstave. Napravili smo svoju. Imali smo više nego dobrog materijala. Čovek se prezivao Buš.
Istog dana, odlučili smo da odemo u Kino Bosnu. Ko nije bio ponedeljkom u Kino Bosni u Sarajevu, taj ne zna šta je lom. Posle smo jeli u jednoj od dve sendvičare koje noću rade u Sarajevu. Onda smo otišli u nekakav klub/pub/gay friendly sve super cool - prostor. Već je bilo oko tri posle ponoći, a na tom mestu, naišli smo na grupu prijatelja iz daleke nam severne Amerike. Naravno, nismo mi znali da su nam oni prijatelji, ali smo vrlo brzo u to uvereni. U roku od nekoliko minuta, prišao nam je prepijani stariji gospodin, verovatno uglađen do pre pola sata ili sat. Sada već bos i razdrljan. Rekao nam je da je neurohirurg. Tu mu je bila i ćerka sa prijateljima.
-Moja ćerka je ovde na studijama i ja sam joj došao u posetu. Meni je mnogo drago što ste i vi tu, ja vas smatram prijateljima. (slušamo s pažnjom). Ja znam da ste vi mnogo propatili. (već naslućujemo). Ja znam da bosanski narod nije zaslužio rat. (sada smo sigurni, ali čekamo konačnu potvrdu).
-Sva ta razaranja i ubijanja, ovaj grad, oh bože, ja volim Bosnu.
Tada smo znali. Čovek se sprda s nama. Ja nisam ništa govorio, a ni moji prijatelji Bosanci sa kojima sam došao. Šta da mu kažu? “Čoveče, ti se sprdaš s nama!?” Pa on to zna! Znamo i mi! Igramo predstavu, svima je podeljen tekst. On je svoj izrecitovao, a i mi smo svoj ispoštovali. Naravno, prema scenariju, mi ne izgovaramo ništa, samo klimamo glavom i u sebi mislimo “hvala ti dobri čoveče, ooo spasioče.” Naša lica govore umesto nas. Svima je sve jasno. Popili smo pivo, skinuli kostime i otišli sa scene. Glavni glumac je još malo ostao, igrao je na bis.
Eto ti šta je zla sudbina. Nekada je, iako jedini na granici, automobil sa nemačkim tablama (eeej, nemačkim) na ulazak u našu državu čekao četiri sata. Kada su izlazili iz zemlje, ljudi koji su čamili ta četiri sata bez ikakvog razloga pomislili su da bi čamili ponovo, ako treba i tri puta toliko. U to vreme, sprdali smo se s njima. Danas se situacija obrnula. Oni ulaze preko reda, a mi ako ćemo da izađemo, čekamo u posebnom redu, tamo s kraja, što se zove “non – EU”. I ne samo da ulaze preko reda, oni se ovde sa nama sprdaju – a mi i dalje poštujemo scenarijo kojim je predviđeno da ostanemo nemi i u sebi pevamo “show must go on”...
-Da, odgovorio sam. Studiram na engleskom.
Potom me je upitala odakle sam i odgovorio sam da sam iz Beograda. Na svoje lice starija uglađena gospođa nabacila je kiseli osmeh.
-Da li je nešto smešno, upitao sam ponovo vrlo pristojno, polu – šaljivim tonom. -Bila sam jednom u vašoj zemlji, doduše onoj bivšoj, velikoj, odgovorila je. I sećam se, da smo ulazili tamo kod Trsta, u Sloveniju. Četiri sata smo čekali na granici, a bili smo jedini automobil i to sa nemačkim tablicama – hej, nemačkim (sada se već ja kiselo smešim).
-Pa dobro, kad ste ušli videli, otišli – jeste li na kraju zaključili da je vredelo čekati, upitao sam.
-Pa, moram priznati da jeste, odgovorila je ona sada iskreno se smešeći.
-Vredelo bi i da ste čekali mnogo duže od toga, pomislih ali ne izustih.
Danas živim u Sarajevu, nezvaničnoj, simboličkoj prestonici bivše velike države. U njega danas dolaze mnogi stranci. Ima ih iz svih delova sveta. Sa istoka i zapada. Mnogi od njih, pogotovo ovi sa Zapada, imaju odela, veoma su uglađeni i naočiti. Voze se u skupim automobilima, neretko sa diplomatskim tablicama. Jedan takav stranac sedi u zgradi koja izgleda kao utvrđenje i zajedno sa američkom ambasadom predstavlja najbolje čuvani objekat u državi. Čuvaniji čini mi se od državnih institucija. To je čovek čija funkcija nosi naziv “visoki predstavnik”. On ima ovlašćenje da ukine svaki zakon koji izglasa bosasnska skupština, bilo kog nivoa vlasti (a ima ih dosta). Ima takođe ovlašćenje da smeni svakog ko je izabran na izborima na neko mesto u državnoj aparaturi. Nisam još uvek bio kod “visokog predstavnika”, ali jesam u zgradi “delegacije Evropske Unije za BiH”. Primio nas je neki tip koji se predstavio kao “šef političkog departmana delegacije” i njegova koleginica koja se bavi ljudskim pravima. Nakon polučasovnog uspavljujućeg izlaganja o “izazovima sa kojima se suočava BiH”, od prisutnih gostiju počeo je da dobija pitanja tipa, “zašto se više ne angažuju oko nametanja rešenja kad vide da elite u Bosni ne mogu ni oko čega da se dogovore”. U nekoliko navrata odgovorio je uz ironični osmeh “pa kažem vam, nismo mi kolonijalna sila, a Bosna nije protektorat – mi se ne mešamo u odluke, mi samo pomažemo”. Izgovori ovaj čovek to - i jedva ostade živ. Najinteresantnije od svega je to što niko nije ni potegao pitanje visokog predstavnika (OHR), kao da je i njemu koji se i sam nasmejao svojoj izjavi (vrlo vidljivo i bez pretvaranja), tako i ostalima koji su se među sobom pogledali ali se nisu nasmejali, bilo jasno da svi moramo da učestvujemo u predstavi. Iako su dakle sve naše države u bivšoj Jugoslaviji protektorati, tek kolonije koje se na pozornici pod svetlom reflektora igraju slobode, BiH je uz Kosovo svakako najeksplicitniji primer protektorata. Svima je bilo jasno. Čovek se sprda sa nama i ne samo sa nama – već i sa samim sobom i sopstvenom funkcijom i rečima. Sprdali smo se i mi sa njim i uz njega, u njegovu čast. Ali smo u jednom trenutku odlučili da izađemo iz njegove predstave. Napravili smo svoju. Imali smo više nego dobrog materijala. Čovek se prezivao Buš.
Istog dana, odlučili smo da odemo u Kino Bosnu. Ko nije bio ponedeljkom u Kino Bosni u Sarajevu, taj ne zna šta je lom. Posle smo jeli u jednoj od dve sendvičare koje noću rade u Sarajevu. Onda smo otišli u nekakav klub/pub/gay friendly sve super cool - prostor. Već je bilo oko tri posle ponoći, a na tom mestu, naišli smo na grupu prijatelja iz daleke nam severne Amerike. Naravno, nismo mi znali da su nam oni prijatelji, ali smo vrlo brzo u to uvereni. U roku od nekoliko minuta, prišao nam je prepijani stariji gospodin, verovatno uglađen do pre pola sata ili sat. Sada već bos i razdrljan. Rekao nam je da je neurohirurg. Tu mu je bila i ćerka sa prijateljima.
-Moja ćerka je ovde na studijama i ja sam joj došao u posetu. Meni je mnogo drago što ste i vi tu, ja vas smatram prijateljima. (slušamo s pažnjom). Ja znam da ste vi mnogo propatili. (već naslućujemo). Ja znam da bosanski narod nije zaslužio rat. (sada smo sigurni, ali čekamo konačnu potvrdu).
-Sva ta razaranja i ubijanja, ovaj grad, oh bože, ja volim Bosnu.
Tada smo znali. Čovek se sprda s nama. Ja nisam ništa govorio, a ni moji prijatelji Bosanci sa kojima sam došao. Šta da mu kažu? “Čoveče, ti se sprdaš s nama!?” Pa on to zna! Znamo i mi! Igramo predstavu, svima je podeljen tekst. On je svoj izrecitovao, a i mi smo svoj ispoštovali. Naravno, prema scenariju, mi ne izgovaramo ništa, samo klimamo glavom i u sebi mislimo “hvala ti dobri čoveče, ooo spasioče.” Naša lica govore umesto nas. Svima je sve jasno. Popili smo pivo, skinuli kostime i otišli sa scene. Glavni glumac je još malo ostao, igrao je na bis.
Eto ti šta je zla sudbina. Nekada je, iako jedini na granici, automobil sa nemačkim tablama (eeej, nemačkim) na ulazak u našu državu čekao četiri sata. Kada su izlazili iz zemlje, ljudi koji su čamili ta četiri sata bez ikakvog razloga pomislili su da bi čamili ponovo, ako treba i tri puta toliko. U to vreme, sprdali smo se s njima. Danas se situacija obrnula. Oni ulaze preko reda, a mi ako ćemo da izađemo, čekamo u posebnom redu, tamo s kraja, što se zove “non – EU”. I ne samo da ulaze preko reda, oni se ovde sa nama sprdaju – a mi i dalje poštujemo scenarijo kojim je predviđeno da ostanemo nemi i u sebi pevamo “show must go on”...
