Latinski izraz „status quo“
označava stanje koje je nepromenjeno, odnosno, održanje postojećeg stanja.
Inicijalno se koristio u rečenici koja nakon ratnog sukoba označava povratak na
stanje pre rata, status quo ante bellum. Status quo je ono što bosansko – hercegovačke lidere
održava na mestu na kom jesu i svaki privid pokušaja promene, označava ništa
drugo do performans čiji je cilj ostanak na istom onom mestu sa kog je
performans preduzet. Referendum u Republici Srpskoj o tome da li bi deveti
januar trebalo da se obeležava kao dan tog bosansko – hercegovačkog entiteta,
samo je jedan u nizu baš takvih privida koji za cilj ima konzerviranje stanja
pre referenduma.
U govoru nakon narodnog
izjašnjavanja o navedenom pitanju, predsednik Republike Srpske rekao je da je
„ovo bilo više od pukog inaćenja, od puke ljutnje“, već da je to bilo „za
narod“. Istina je ipak nešto prostija, jer ako nešto činite za entitet kojeg
nazivate narod, onda u to morate uključiti svu kompleksnost koju sa sobom nosi
pojam naroda, kao i njegovog interesa – ukoliko ga se uopšte i može definisati.
Mile Dodik naravno nije dorastao ni mnogo manje zahtevnim političkim
poduhvatima, ali zato jeste bio na visini zadatka kada je trebalo umesto svakodnevnog
radnog dana koji je ispunjen držanjem međunacionalnih tenzija na visokom nivou,
napraviti jednu malo glasniju predstavu. Dodik je referendum inicirao zbog sebe
i svog političkog vazduha. Taj bazični element koji Dodik udiše zove se
dejtonska Bosna, odnosno postojeće stanje, pa je cilj referenduma bio jasan: status quo ante referendum.
U jednom od intervjua, Dodik je
takođe naveo da je od Bakira Izetbegovića „dobio što nije mogao ni sanjati.“ To
nešto o čemu Dodik nije sanjao, odnosilo se na dogovor koji su postigli oko
takozvanog „mehanizma koordinacije“ koji se tiče zajedničkog tela BiH i
Evropske Unije zaduženog za nadgledanje primene Sporazuma o stabilizaciji i
pridruživanju. Prema tom dogovoru, kako je Dodik naveo, vlada RS-a mora
potpisati nalog za svog predstavnika, inače ne može biti zasedanja ovog
zajedničkog tela u Sarajevu. Ovom izjavom Dodik je pokušao reći da je srpska
strana izdejstvovala više nego se moglo očekivati i aludirao na poraz
Izetbegovića. Taj poraz verovatno je, prema istoj logici, uzrujao bošnjačkog
člana predsedništva, pa je ovaj sveteći se, pokušao dovesti u pitanje „dan
Republike Srpske“. Zato je Dodik referendumom i pobedom na njemu još jednom
porazio Izetbegovića. Sve ovo zvuči kao bitka koju biju dvojica glavnih
mešetara unutar dejtonske Bosne, ne bi li sebi pribavili korist na uštrb onoga
drugog. Ovo je dakako pristojno tumačenje, međutim glavni deo nedostaje. Taj
deo definisaću kao međusobni sporazum o
napadanju, ali istovremeno i osiguranju „win – win“ ishoda, odnosno ishoda u
kom obe strane pobeđuju. To što neka strana ponekad „pobedi više“, služi
dodatnom balansiranju koje je opet, nužano zarad privida dinamičnosti odnosa
unutar statusa quo. Drugim rečima, Bakir Izetbegović ne želi prestanak trzavica
i provokacija koje dolaze iz RS-a, baš kao što Dodik ne želi da izgubi alfu i
omegu svog političkog delovanja i jedini razlog sopstvenog političkog
postojanja – a to je „neprijatelj“ oličen u političkom Sarajevu.
Otkuda onda toliko priče o
nekakvom ratu, otcepljenju Republike Srpske i sličnim besmislicama? Otuda što
je deo prividnosti dinamike unutar statusa quo projekcija budućnosti i hitanja
prema promeni. „Tako su nam govorili i 1991.“, reći će mnogi, „pa se dogodio
rat i rascep socijalističke Jugoslavije“. Istina, ali je u periodu nastajanja
nacionalnih političkih i, važnije, ekonomskih elita, jugoslovenski okvir bio
neodrživ za sve elite izuzev one u Srbiji koja je imala nameru potčiniti sve
druge nacionalne elite sebi. Kako su videle da mogu lako biti potčinjene
ukoliko ostanu unutra, ostali nacionalni projekti bili su spremni žrtvovati
isti taj narod u čije su ime deklarativno bili i ustrojeni. Ona elita u Srbiji
bila je spremna žrtvovati isto tako, narod u čije je ime, kad je videla da nema
ništa od hegemonije unutar Jugoslavije, pokušala izdejstvovati što je više
moguće u uslovima raspada zajedničke države. Tako je jugoslovenski okvir kakav
je zatekao nacionalne buržoazije u formiranju i njihove političko – ekonomske
pretenzije, bio nemoguć ukoliko je svaka od njih želela maksimalizovati svoju
dobit. Slučaj današnje, dejtonske Bosne i Hercegovine upravo je suprotan
slučaju iz 1991. Stanje stvari kakvo je danas u BiH, upravo je ono koje je
iznedrilo ovu vrstu strukturne legitimacije etno – nacionalnih vođa i njihovih
politika. Svaki drugi scenario za Bosnu značio bi slamanje krvavih štula na
kojima stoje njeni današnji lideri.
Tako smo se naposletku, našli u
jednoj paradoksalno - satiričnoj situaciji, da se usaglasimo sa Dodikom po
pitanju dejtonske Bosne i odemo još i korak dalje, pa zaključimo da je ona
„tamnica naroda“, za razliku od socijalističke Jugoslavije koja je bila
„tamnica za nacionalne elite“. Međutim, kada Dodik govori o otcepljenju
Republike Srpske i time, kraju dejtonske Bosne, on nema na umu oslobađanje
naroda iz slepe ulice – već sa pozicije zatvorskog čuvara koji nema ključeve,
govori o tome da će otključati ćelije. Zapravo, Dodik, baš kao i Izetbegović (i
ostatak bosansko – hercegovačke elite) zna vrlo dobro da svoje pritvorenike
koje naziva „narodom“ može odvraćati od toga da razvale vrata samo tako što će
ih zauvek ubeđivati da je on, iako zatvorski čuvar, zapravo garant opstanka
svog zabravljenog naroda. Zbog toga bi otcepljenje Republike Srpske koje se sve
vreme drži u vazduhu kao mogućnost, ali i bilo koje drugo menjanje okvira
statusa quo, značilo kraj političke karijere ponajpre za Dodika, a onda i za
sve ostale.
Šta onda raditi sa tim
paradoksom, koji nam govori da je ono što Dodik zagovara upravo ono što ga može
uništiti, a što bi domino – efektom moglo srušiti i ostale „očeve“, „majke“ i
„familije“ naroda i narodnosti u BiH. Na prvom mestu, treba biti svestan da bi,
ako je reč o Dodiku, on zaratio samo u slučaju da neko pokuša otcepiti
Republiku Srpsku i da bi u tom slučaju on i Bakir bili na istoj strani. To se
dakle – neće dogoditi. Ono što može predstavljati prvi korak ka rušenju, njima
ugodnog statusa quo, ali uz jedan emancipatorni, a ne retrogradni zamah (kakav
bi bio na primer otcepljenje RS-a), jeste dovršenje posla započetog u februaru
2014. godine.
