Zašto “Prajd” više nije borba svih nas

Godine 1984. Margaret Tačer je bila na dobrom putu da se konačno obračuna sa radničkim pravima. Rudari su bili na udaru. U malom gradu u južnom Velsu po imenu Dulais dolina, gradiću koji je zavisio gotovo u potpunosti od uglja koji se izvlačio iz rudnika, oko dvadeset jama je trebalo biti zatvoreno a blizu 20 000 ljudi ostati bez posla. Štrajk rudara započet je 1984 i ušao je u narednu godinu. Trajao je blizu godinu dana, da bi ih na kraju čelična ruka “čelične dame” slomila.

Nakon “Prajda” u Londonu 1984. godine među nekolicinom gej – lezbejskih aktivista i aktivistkinja pokrenulo se pitanje štrajka u južnom Velsu. Ovu temu na veoma interesantan način obrađuje film Metjua Varšusa (Matthew Warchus) “Prajd“. Sam početak kada se GL (gej i lezbejski) ativisti i aktivistkinje sastaju nakon uspešno završenog prajda ulicama Londona, obraća im se Mark, jedan od lidera:

- Je li do mene samo ili je policija nekako smekšala? Skoro da nije bilo dimnih bombi i svastika.

- Nema ih više nip o našim klubovima, pitam se u čemu je stvar?

- Mislite li da im je dosadila Dona Samer?

- Ili su možda negde drugo? Kupe nekoga drugog?

Nakon nekoliko sekundi tišine, Mark pokazuje naslovnicu “City Post-a” na kojoj piše: “Policija ponovo u sukobu sa rudarima”

- Nagađam, dok mi malo odahnemo – oni su ovde!

Film dakle prati aktivističku grupu pod nazivom “Gejevi i lezbejke podržavaju rudare”. Sredina osamdesetih je i dalje u Ujedinjenom kraljevstvu era visokog stepena homofobije, ali i rata koji su tabloidi, vlada i policija pokrenuli protiv radnika. Ova tri neprijatelja nisu bili naklonjeni ni GL zajednici, pa su se u jednom trenutku oni odlučili na sakupljanje finansijskih sredstava za rudare kojima su ta sredstva bila preko potrebna. U obe grupe, rudara i GL, bilo je onih koji nisu blagonaklono gledali na ovu drugu. Međutim, u jednoj sceni, gore pomenuti lik Mark govori jednom od vođa rudarskog štrajka da ne razume one koji se bore za gej i lezbejska prava a ne za radnička, ili one koji se bore za prava radnika ali ne i žena. Simptomatično je to da je na samom početku, u sceni koja prikazuje gej / lezbejsku zabavu u pozadini pesma kultnog benda “The Smiths” koja nosi naziv “What Difference Does it Make”, odnosno “U čemu je razlika”. Ovaj lajltmotiv provlači se kroz ceo film, pa je tako upečatljiva i scena kada žene unutar rudarskog kolektiva počinju sa izvođenjem stare sindikalne pesme iz 1911. pod nazivom “Hleb i ruže”, koja govori o ulozi žena u sindikalnoj borbi:

- “As we go marching, marching, we’re standing proud and tall, the rising of the women means the rising of us all.“ („Marširamo, marširamo, stojimo ponosno i pravo, ustajanje (otpor) žena znači ustajanje (otpor) svih nas“)

Rudari su naposletku poraženi. Na “Prajdu” koji se održao naredne godine (1985) u Londonu rudari su bili prisutni sa transparentnom “Rudari podržavaju gejeve i lezbejke”. Već naredne (1986) Laburistička partija, partija radnika, prvi put je u svoj manifesto uvrstila garantovanje gej i lezbejskih prava. Film završava još jednom starom radničkom pesmom iz 1913. “There is Power in the Union” (“Moć je u jedinstvu”).

      Zašto je ova priča relevantna za nas ovde? Zato što je ovakav pristup pravima poražen. Borci za prava seksualnih manjina širom sveta, od San Franciska do Srbije više ne mare za socijalna i ekonomska prava drugih ugroženih grupa – i obrnuto. Identitetsko pitanje, bilo ono vezano za nacionalnu, versku, etničku, seksualnu ili bilo koju drugu pripadnost, čak je i unutar sebe postalo usitnjeno i ignorantno spram drugih identitetskih zahteva – ili ukazivanja na diskriminaciju na osnovu identiteta. Grupa koja se u Srbiji, pored zvaničnog organizacionog odbora „Prajda“, jeste „Inicijativa mladih za ljudska prava“. Ova organizacija, uprkos svom imenu, ne bavi se pravima ljudi, već pravima nekih ljudi. Ona je naime veoma aktivna u organizaciji „Prajda“ i događaja koji se bave etno – nacionalnim trvenjima (pre svega albansko  - srpskim), ali ne i kada počnu stizati informacije u javnost da da leskovačke radnike korejske fabrike „Jura“ strani investitor tera da nose pelene, ne dajući im pauzu za toalet. Insistiranje na poštovanju ljudskih prava svodi se na borbi za prava onih čiju ugroženost prepoznaju „donatori“. Bavljenje gotovo isključivo identitetskim pravima, koja su gotovo postala supstitut za čitav dijapazon prava garantovanih važećom Univerzalnom deklaracijom, dovelo je do toga da različite organizacije svoju borbu svode na pro – sistemsku, bez ikakve naznake da žele podržati one čija bi bitka mogla biti od presudnog značaja za esencijalizaciju čak i tih istih identitetskih prava. Zaista bi bilo dobro videti sindikate i radnike/ce Goše, Jure, Fijata, izbeglice, migrante, Rome, osobe sa invaliditetom, obespravljene studente, nezaposlene, prekarne akademske i druge (za sad) zaposlene na „Prajdu“ kako pokazuju solidarnost sa još jednom ugroženom skupinom u društvu. Umesto toga, u nedelju smo videli Malog, Brnabić, Ružića i Jelenu Karleušu. Njihovo prisustvo nije naravno po sebi problematično, koliko je problematičan manjak svesti o tome da ono nije krucijalno za borbu LGBT zajednice. Mnogo važnije od paradnog tona jedne šetnje, jeste umrežavanje socijalnih borbi koje jedna drugu treba da podupiru. Umesto „Ana je ovde“, moglo je na sloganima prošle nedelje pisati „Radnici stoje uz gejeve i lezbejke“ ili, da radikalizujemo diskurs, „Pederi i radnici zajedno ste gaženi“. Moglo je, ali nije. Razlog je taj što se organizatori „Prajda“ nikada nisu pojavili ni na jednom skupu podrške pravima drugih obespravljenih skupina u društvu. Biju svoju dobro plaćenu bitku i stoje rame uz rame sa dobro – stojećim simpatizerima iz redova građanske elite. Možda poduhvat pojavljivanja LGBT aktivistkinja i aktivista na štrajkovima širom zemlje u prethodnim mesecima ne bi bio lak i prijatan poduhvat. Svakako bi bio manje prijatan od organizovanja prijema za strane ambasadore, mahanja zastavicom duginih boja i selfija. Bio bi ipak to suštinski poduhvat i značio bi iskorak prema umrežavanju borbi čiji uspesi zavise jedni od drugih.

     Utisak je da je ovakav scenario, uzimajući u obzir organizatore „Prajda“, njihove svetonadzore (ali i donatorske politike), malo verovatan. Pre će biti da će se kroz desetak godina, možda i ranije, na „Paradi ponosa“ ponosno vioriti baneri i zastave korporacija, od Facebooka do Googla i McDonalds-a, baš kao što je to slučaj sa najpoznatijim Prajdom na svetu, onim u San Francisku i većinom drugih gde je stvar LGBT prava postalo slavlje, pre nego borba. Otpor LGBT zajednice sve manje simbolizuje i otpor svih nas i zato je neophodno reći da je prošlo vreme kad su emancipatorne snage u Srbiji bezuslovno podržavale „Prajd“ – zbog vrednosti. On više nije mesto borbe svih nas – ako je to ikad i bio.

Pre dve godine bio sam poslednji put na beogradskoj šetnji koja slavi pravo svakog da voli koga god želi. Sa mnom je krenula i mama, dok je otac morao te nedelje biti na buvljoj pijaci. Sećam se, rekao mi je da će i on krenuti s nama ako mu organizatori „Prajda“ refundiraju zaradu koju tog dana neće ostvariti na pijaci. Pitam se, na kakav bi odgovor naišao jedan zahtev. Neću da grešim dušu, možda bi mu se i izašlo u susret. Pobeda će biti ostvarena međutim, onog trenutka kad takvih zahteva bude deset hiljada umesto jednog, i kada otpor jedne marginalizovane skupine zaista bude, u simboličkom ali i vrlo praktičnom smislu, značio otpor svih nas. Tada će nas donatori napustiti, ali će nam se pridružiti ljudi. Možda će se desiti, slično kao na plenumima 2014 u Sarajevu, da će ljudi nuditi svoje venčano prstenje na prodaju kako bi sakupili novac za kartu da dođu na protest iz okolnih sela, predgrađa i udaljenijih gradova. Možda, ali ne sa ovom garniturom borkinja i boraca za prava nekih, a ne svih obespravljenih ljudi. „Moć je u jedinstvu“, a ne u paradnim agendama donatora.       

             

Beli Preletačević: Ozbiljan eksperiment

Društveni i politički akteri su u odnosu međusobne zavisnosti spram struktura u okviru kojih deluju. Promene i potresi na sistemskom nivou mogu nam pomoći da objasnimo pojavnosti na nivou odnosa među akterima koji sačinjavaju strukturu. Ona, struktura, ipak nije svodiva na skup aktera u političkoj i društvenoj areni i otuda je lakše posmatrati kako akteri reaguju na promenu strukture, nego obrnuto – kako kompleksni odnosi među akterima dovode do promena na makro nivou. 

Pre dve godine, baš negde u ovo vreme, nismo se mogli načiditi čudom da je unutar Evropske unije bila izglasana vlada koju smo smatrali radikalno levom. Kasnije se nismo mogli načuditi tome što je jedna od najvažnijih članica EU napustila ovu zajednicu država. Čudili smo se potom, možda ponajviše, onog jutra kad nam je neko ko je bio vredniji i ustao pre nas, javio da je na predsedničkim izborima u najmoćnijoj zemlji na svetu pobedu odneo Donald Tramp. Čini se kao da nam ne ostaje ništa drugo do da se čudom čudimo kako se dogodio fenomen Ljubiše Preletačevića Belog, čoveka upečatljive frizure koji je uz trubače, belo odelo i vunene čarape, umarširao u zaustavnom vremenu u Republičku izbornu komisiju u Beogradu i predao neophodan broj overenih potpisa za predsedničku kandidaturu. Odgovor na pitanje kako se dogodio Beli i posledično – je li on pozitivna ili samo neminovna pojavnost u datom kontekstu političke scene u Srbiji, počeću pogledom na neposrednu političku atmosferu u ovoj zemlji. Potom ću se prebaciti na opštiji nivo analize.

  Godine 1957. u Nemačkoj, konzervativni CDU na čelu sa već ostarelim Adenauerom, čitavu kampanju postavio je na temeljima parole „keine experimente“ („bez eksperimentisanja“). Na krilima ekonomskog rasta, poslednjeg oslobođenog ratnog zatvorenika iz Istočne Nemačke i opšteg političkog i ekonomskog optimizma sa kojim se gledalo u budućnost, Adenauer je želeo učvrstiti vlast i nastaviti gde je stao. Zaista, to je bio poslednji put da je CDU osvojio apsolutnu većinu mesta u parlamentu. Slična atmosfera, neko bi zaključio, vlada u današnjoj Srbiji – i to sa obe strane, opozicije i vlasti. Vlast tvrdi da nije trenutak za vratolomije, da je u pitanju referendum o nastavku puta prosperiteta na koji je zemlja krenula posle predsedničkih izbora 2012. godine. Opozicija sa druge strane naglašava da je ovo presudni trenutak kada se društvo može odbraniti od čoveka koji želi učvrstiti autoritarnu poziciju. Mora se priznati da je vlast u ovom srbijanskom „keine experimente“ momentu dosta ozbiljnije nastupila jer je uspela da ostavi samo jednog i najjačeg kandidata u trci za predsednika, uprkos veselom raspoloženju u kom se u jednom trenutku našao sadašnji predsednik Republike Tomislav Nikolić.  Opozicija sa druge strane nije uspela da se ujedini oko jednog kandidata. Vuk Jeremić je već viđen kao „Koštunica sa naočarima“ i upustio se u kampanju kako bi „pomirio četnike i partizane“, odnosno, kako bi najpre pomirio dvojicu deda (kako je sam na jednom skupu rekao) – jednog četnika, drugog partizana. Saša Janković, upustio se u predsedničku trku kako bi „vratio državu građanima“, bio predvodnik „ljudi koje smo čekali“, odnosno nas samih. Topla ljudska priča o razdoru u jednoj porodici i jedan sa izvanideološkim mesijanskim oreolom sa margina su povukli, da situacija postane još i „ozbiljnija“, Nenada Čanka i malo manje marginalnog Sašu Radulovića. Uz Boška Obradovića i Vojislava Šešelja (omiljenog opozicionara gotovo svakog režima), izbori su sve manje počeli da liče na one nemačke iz 1957. godine. Ozbiljna situacija u kojoj svi naglašavaju presudnost nadolazećeg trenutka, a čiji je glamur kulminirao predizbornim spotovima premijera (u avionu kojim upravljaju dva pilota koja ne mogu da se dogovore u kom će smeru voziti i, drugi – u kom ovaj predsednički kandidat odgovara na kafanske optužbe treznih gostiju), postala je dakle satirična. Opozicija i pozicija dakle uglas, uprkos tome što smo u stanju krajnje iznurenosti a ne uzbuđenosti zbog prosperiteta, viču svako iz svojih pobuda i razloga – „keine experimente“! Neki sa ove „pristojne“ strane čak su otišli i toliko daleko da su sve one koji bi da eksperimentišu i eventualno glasaju za Belog, nazvali „korisnim idiotima najgorih među nama“ (Teofil Pančić). Nije kao da do sada nije bilo elemenata satire u „ozbiljnoj“ politici, ali čini se kao da je Ljubiša Preletačević Beli u ovom trenutku pre odgovor na ozbiljnost zajebancije kojom se elita zabavlja, nego njen rodonačelnik. Ono što je on uradio, jeste slično onome što je učinio Tramp kada je potpuno „razveo“ politički mainstream od političke koreknosti, razgolitio ga i predstavio u brutalno sirovoj formi. S tim, što za razliku od Trampa, Beli nije sam otelotvorenje supstancijalne prirode trulog sistema – već mu se ruga kroz performans. Preletačević je stoga proizašao iz neposredne sadašnjosti. Drugi, opštiji novo analize, pokazaće nam da je on isto tako izašao iz mnogo suštinskijeg ćorsokaka u koji su zapale političke partije i to ne samo u Srbiji.

Na planu evropske i u dobrom delu svetske politike trend je sledeći. Politički mainstream se predstavio kao spasilac od posledica krize koju je sam pogurao i u čijem kreiranju je učestvovao. U dve od tri zemlje evropskoj juga koju je kriza pogodila jače nego ostale, pojavile su se nove političke snage u vidu Sirize i Podemosa. Siriza je došla na vlast i poklekla pred, još uvek, nemerljivo snažnijim protivnicima. Podemos je uzdrmao dvopartijski sistem u Španiji i pokušao sa „catch all“ strategijom emancipatornog populizma laklauovskog tipa, ali mu to nije donelo vlast. Nedavno je na partijskom kongresu između dva puta (Eregonovog, dosledno u skladu sa Laklau / Muf strategijom i Iglesijasovog jasnijeg levog ideološkog profilisanja), pobedu odnela Iglesijasova struja. U Italiji je nepoverenje u političke partije (koje je prema nekim istraživanjima palo na neverovatnih 5 posto) iskoristio mutantski (ali sve jasnije desni) pokret „Pet zvezda“ koji već upravlja Rimom i Torinom na lokalu, a prema svemu sudeći gotovo sigurno dobija naredne nacionalne izbore. U ostalim zemljama Zapadne Evrope (Francuska, Nemačka, Holandija, Austrija  itd), uglavnom jačaju ekstremno desne i „catch all“ alternative, sa izuzetkom Velike Britanije u kojoj (uz to), takođe jača i podrška jednoj autentičnijoj levoj politici oličenoj u sprezi između jedne struje laburističke partije, društvenih pokreta i Korbina koji je na čelu laburista. Preko Atlantika krizu statusa quo iskoristio je Donald Tramp. Na posletku, možemo reći da se reakcije na krizu legitimiteta etabliranih političkih aktera, u ovom trenutku u Evropi i Americi, mogu svrstati u dve kolone: jedna je mobilizacija besa, osećaja ekonomske deprivacije i relativne deprivacije i izigranosti poverenja – kako bi se afirmisali novi progresivni politički akteri; druga kolona je ona desnog populizma i ona teži pasivizaciji akumuliranog nezadovoljstva uz pomoć razgradnje političkog liberalizma i učvršćivanja ekonomskog odnosa moći. Zašto je ovaj nivo analize važan za nas i kakve ovo sve veze ima sa Ljubišom Preletačevićem Belim?

   U Srbiji za razliku od gore navedenih primera nije došlo do naznaka razvoja novih trendova, osim na nivou Beograda gde se pojavio najozbiljniji alternativni politički entitet oličen u pokretu „Ne da(vi)mo Beograd“ (ipak, ovo su predsednički izbori). Cenzura, zastrašivanja, ucenjivanja ali i specifičan kontekst doprineli su ovome. Kao alternativa vlasti javili su se vanstranački kandidati upravo zbog toga što su opozicione partije diskreditovane a nove političke snage koje bi aktivirale (ili u lošoj varijanti pasivizovale) nezadovoljsvto koje se akumulira poslednjih tridesetak godina na nacionalnom nivou – nije bilo. Ovi što će glasati za Vučića uglavnom su nosevima iznad vode baš zbog njega i SNS-a, pa će zato glasati za njega. Ovi drugi, od kojih se neki dave a ne žele pomoć SNS-a (pri zapošljavanju i slično) a neki žive dobro ali im je Vučić gadan, glasaće za opozicione kandidate. Ono što Beli unosi u ovu dosadnjikavu i važnije – predvidljivu trku za predsednika, jeste prilika da se deluje mnogo političkije nego glasanjem za druge kandidate. Ne slažem se sa uvaženim Teofilom Pančićem da je Beli „pretpolitička“ pojava. Naprotiv, ona omogućava izlazak iz okvira politike kao „politike mogućeg“, pod okolnostima kad se može birati jedino između bahate i pristojne bede. Beli je, ako bolje pogledamo, najoptimalnije otelotvorenje onoga što je Gramši nazvao „doba čudovišta“ kada staro umire a novo ne može da se rodi. Budimo srećni što je to Beli a ne ojačani Šešelj ili neke varijacije Miše Vacića. Ne budimo, sa druge strane, tužni što to u ovom trenutku to nije ni emancipatorna snaga, jer je ona počela da dobija zamah sa NDB i nedavnim protestima u Beogradu koji su uspeli okupiti mnoštvo aktera koji pokušavaju (pro)gurati istinsku demokratiju odozdo. Na kraju, Belog čini mi se, valja posmatrati fenomenološki, pre nego ulaziti u meritus onoga što govori. Eksperiment kakav je Preletačević, da odgovorim na gore postavljeno pitanje, nije ni pozitivan ni neminovan u ovom trenutku. On je oslobađajući ne za „Srbiju“ ili „sirotinju“, već za svakog od nas ponaosob koji se tako osećamo kad probijemo granice onoga što se možemo usuditi, pomisliti ili učiniti. On je nemoguć taman onoliko koliko je nemoguće „pozvati kardiologa da srce Srbije premesti sa Kosova u Šumadiju“ , da citiram Belog. On je ipak smislen taman onoliko koliko je i svaki eksperiment kada „igranje na sigurno“ postaje nepodnošljivo...