Bivsim Evropejcima nije lako da prihvate pohvale koje na racun novih srpskih Evropejaca stizu sa svih strana. Pre nego li Tadica, Djilasa ili bilo koga drugog iz Demokratske stranke, sa Djindjicem sve cesce porede Vucica. Pre nego li Tadicu, Tomi Nikolicu stizu cestitke za priblizavanje Srbije Evropskoj Uniji. Poslednji u nizu komplimetanta na racun Nikolica stigao je od slovenackog predsednika Pahora. Ja se ni ovoga puta necu baviti dnevnom politikom, ali cu kao i do sad, pokvareno, iskoristiti dnevnu politiku u druge svrhe.
U svom prvom blogu pisao sam o Evropskoj uniji kao projektu koji je nastao na temeljima hriscansko - konzervativne transverzale, uz vladavinu 'fundamentalnog centra'. U istoriji evropskih integracija, u pojedinim drzavama unutar zajednice bilo je izuzetaka u vidu izleta u levu ili desnu stranu, ali su napori sistema usmereni ka tome da takvih izleta bude sto manje i da se politicki mainstream zadrzi u okvirima onog sto Nusic u predgovoru za 'Gospodju ministarku' zove ravnom linijom zivota. Prema Nusicevim recima, zivot oko te linije 'teče jednolično i odmereno, kao šetalica na zidnome satu; pokreti te sredine su mali, tihi, bez uzbuđenja, bez velikih brazda, bez jačih tragova, kao oni blagi talasići koji kruže po ustajaloj vodi kad na površinu njenu padne ptičje perce.' Svako onaj ko, pogotovo u zemljama poput Srbije ili ostalih perifernih drzavica bivse Jugoslavije, drzi stvari pod kontrolom, podoban je. Ono sto po svaku cenu treba izbeci su dakle uzbudjenja, gibanja ili nedajboze nemiri ili protesti vecih razmera usled sve losije socijalne situacije. Dok drzave poput Francuske i Nemacke sebi mogu da dozvole i ovakve dogadjaje - jer je drzavna represija 'uznapredovala' toliko da je odavno prerasla definiciju 'monopoliste nad upotrebom sile', u drzavicama poput Srbije represivni drzavni aparat i dalje nije dorastao gusenju potencijalnih socijalniih previranja vecih razmera. Stoga, svako onaj ko ovakva gibanja moze da spreci i samim tim omoguci nesmetano sirenje imperije kapitala (popularno zvano strane investicije iliti Foreign direct investments) pobrace sve simpatije spolja.
Nije li i Milosevic isprva bio favorit zapada sve dok je uspevao da ulazak stranog kapitala na mala vrata, kombinuje sa stabilnoscu svoje vlasti? Stabilnost drustva sa druge strane, odnosno njegova potpuna degradacija i masovno osiromasenje, kao ni rat na dva fronta - nije bilo od krucijalne vaznosti. Prisetimo se natpisa i izvestaja BBC-a kao i mnogih drugih zapadnih medija o studentskim anti - Milosevicevskim protestima iz 1996 (dakle nakon rata). Oni koji ce 4 godine kasnije doci na vlast, tada su bili spolja proglaseni za 'nacionaliste' i remetioce mira uspostavljenog godinu dana ranije u Dejtonu. U tom trenutku, kao i citavu deceniju pre toga, Milosevic je bio percipiran kao 'faktor stabilnosti' i neko ko moze da odrzi ravnu liniju zivota. Premda u slucaju Milosevica i ne mozemo da kazemo gde je on tacno na ideoloskom spektru ( mozda nekakav mutant sa isprva socijalistickom, a kasnije mnogo cesce nacionalistickom retorikom i pro - fasistickiom politickom praksom), istorijski posmatrano, srpska desnica, pre nego levica, bila je ta koja je uzivala podrsku zapada. Otkud onda cudjenje zbog podrske cetnickom vojvodi Nikolicu, ako znamo da bi Jugoslavija nakon Drugog Svetskog rata, da je bilo po zelji zapada, bila radije Drazino, nego Titovo dvoriste. Uostalom, kada je to desnica na Balkanu bila uskracena za podrsku sa zapada? Pa jedino onda kada je pocela da gubi konce uvaljujuci se u 'nepotrebne' ratove i rizikujuci socijalne nemire sto bi znacilo i ugrozenost imperije inostranog kapitala. Milosevic je jedan primer. Ali je onda umesto malogradjanskog nacionaliste, na vlast dosao 'moderni' nacionalista koji je trebalo da reestablira ravnu liniju zivota. Slicno se desavalo i u susednim zemljama. Slucaj Hrvatske je ovde relevantan. U Evropsku uniju je Hrvatsku uveo niko drugi do HDZ, uprkos tome sto je na vlasti u trenutku kada je pristupila EU bila socijaldemokratska opcija (odnosno opcija koja se manje - vise vodi istim principima kao njihovi predhodnici izuzev potenciranja etno - politike). Kapitalistickom centru dakako, nije bila strana ni ignorantnost i u nekim slucajevima cak i podrska fasistickim vladarima jer su oni svojim metodama sprecavali socijalna previranja. Prisetimo se Spanskog gradjanskog rata. Dok se broj Musolinijevih crnokosuljasa u Spaniji do 1938. popeo na oko 50 000, zapad je manje vise cutke posmatrao napredovanje fasizma u svom komsiluku. Iako je jedino sto su socijalisti od antifasisticke Evrope trazil, bilo sprecavanje vanjske pomoci za fasiste (smatrali su da ukoliko se gradjanski rat odrzi u okvirima postojeceg odnosa snaga, Franko nema nikakvih sansi za pobedu), jedini koji su uputili kakvu takvu pomoc u vidu oruzja ili vojnika bili su Rusi. Nakon pobede fasizma u Spaniji, Franko je bez ikakvih spoljnih pritisaka vladao narednih 36 godina, do smrti. Antifasisti su se na kraju ipak ispostavili kao veci anti - komunisti. Ovakav trend nastavlja se do dana danasnjeg.
Naposletku, naravno da Nikoliceva ili Vuciceva popularnost u 'medjunarodnoj zajednici' ne treba da cudi. Tadic je vec poceo da gubi konce, bilo je sve vise protesta i sve vise pritisaka sa kojima nije umeo da se nosi onako kako je to bilo spolja ocekivano. Nikolic je razumeo da je prvi kamen spoticanja pri uspostavi ravne linije zivota Kosovo. Razumeo je to i Tadic. Ipak, Nikolic je dobro je ukombinovao neocetnicku retoriku sa trenutnom nemogucnoscu da se ta retorika sprovede u delo. I ljudi su poverovali. Ubedio je narod da nece jos dugo biti gladan. Istovremeno, ubedio je zapad da ce narod drzati na kratkom lancu i da je njihov kapital slobodan da se u nasem dvoristu mnozi. Za visak vrednosti necemo ni da pitamo - ako date koji dinar (ili bolje, evro) date, ako ne, sledeci put. Pitanje je samo sta ce biti kada se i Nikolic, kao i Tadic istrosi. Nadam se da ce se ono sto sledi iza Nikolica i Vucica, vise svideti narodu, a manje zapadu.
U svom prvom blogu pisao sam o Evropskoj uniji kao projektu koji je nastao na temeljima hriscansko - konzervativne transverzale, uz vladavinu 'fundamentalnog centra'. U istoriji evropskih integracija, u pojedinim drzavama unutar zajednice bilo je izuzetaka u vidu izleta u levu ili desnu stranu, ali su napori sistema usmereni ka tome da takvih izleta bude sto manje i da se politicki mainstream zadrzi u okvirima onog sto Nusic u predgovoru za 'Gospodju ministarku' zove ravnom linijom zivota. Prema Nusicevim recima, zivot oko te linije 'teče jednolično i odmereno, kao šetalica na zidnome satu; pokreti te sredine su mali, tihi, bez uzbuđenja, bez velikih brazda, bez jačih tragova, kao oni blagi talasići koji kruže po ustajaloj vodi kad na površinu njenu padne ptičje perce.' Svako onaj ko, pogotovo u zemljama poput Srbije ili ostalih perifernih drzavica bivse Jugoslavije, drzi stvari pod kontrolom, podoban je. Ono sto po svaku cenu treba izbeci su dakle uzbudjenja, gibanja ili nedajboze nemiri ili protesti vecih razmera usled sve losije socijalne situacije. Dok drzave poput Francuske i Nemacke sebi mogu da dozvole i ovakve dogadjaje - jer je drzavna represija 'uznapredovala' toliko da je odavno prerasla definiciju 'monopoliste nad upotrebom sile', u drzavicama poput Srbije represivni drzavni aparat i dalje nije dorastao gusenju potencijalnih socijalniih previranja vecih razmera. Stoga, svako onaj ko ovakva gibanja moze da spreci i samim tim omoguci nesmetano sirenje imperije kapitala (popularno zvano strane investicije iliti Foreign direct investments) pobrace sve simpatije spolja.
Nije li i Milosevic isprva bio favorit zapada sve dok je uspevao da ulazak stranog kapitala na mala vrata, kombinuje sa stabilnoscu svoje vlasti? Stabilnost drustva sa druge strane, odnosno njegova potpuna degradacija i masovno osiromasenje, kao ni rat na dva fronta - nije bilo od krucijalne vaznosti. Prisetimo se natpisa i izvestaja BBC-a kao i mnogih drugih zapadnih medija o studentskim anti - Milosevicevskim protestima iz 1996 (dakle nakon rata). Oni koji ce 4 godine kasnije doci na vlast, tada su bili spolja proglaseni za 'nacionaliste' i remetioce mira uspostavljenog godinu dana ranije u Dejtonu. U tom trenutku, kao i citavu deceniju pre toga, Milosevic je bio percipiran kao 'faktor stabilnosti' i neko ko moze da odrzi ravnu liniju zivota. Premda u slucaju Milosevica i ne mozemo da kazemo gde je on tacno na ideoloskom spektru ( mozda nekakav mutant sa isprva socijalistickom, a kasnije mnogo cesce nacionalistickom retorikom i pro - fasistickiom politickom praksom), istorijski posmatrano, srpska desnica, pre nego levica, bila je ta koja je uzivala podrsku zapada. Otkud onda cudjenje zbog podrske cetnickom vojvodi Nikolicu, ako znamo da bi Jugoslavija nakon Drugog Svetskog rata, da je bilo po zelji zapada, bila radije Drazino, nego Titovo dvoriste. Uostalom, kada je to desnica na Balkanu bila uskracena za podrsku sa zapada? Pa jedino onda kada je pocela da gubi konce uvaljujuci se u 'nepotrebne' ratove i rizikujuci socijalne nemire sto bi znacilo i ugrozenost imperije inostranog kapitala. Milosevic je jedan primer. Ali je onda umesto malogradjanskog nacionaliste, na vlast dosao 'moderni' nacionalista koji je trebalo da reestablira ravnu liniju zivota. Slicno se desavalo i u susednim zemljama. Slucaj Hrvatske je ovde relevantan. U Evropsku uniju je Hrvatsku uveo niko drugi do HDZ, uprkos tome sto je na vlasti u trenutku kada je pristupila EU bila socijaldemokratska opcija (odnosno opcija koja se manje - vise vodi istim principima kao njihovi predhodnici izuzev potenciranja etno - politike). Kapitalistickom centru dakako, nije bila strana ni ignorantnost i u nekim slucajevima cak i podrska fasistickim vladarima jer su oni svojim metodama sprecavali socijalna previranja. Prisetimo se Spanskog gradjanskog rata. Dok se broj Musolinijevih crnokosuljasa u Spaniji do 1938. popeo na oko 50 000, zapad je manje vise cutke posmatrao napredovanje fasizma u svom komsiluku. Iako je jedino sto su socijalisti od antifasisticke Evrope trazil, bilo sprecavanje vanjske pomoci za fasiste (smatrali su da ukoliko se gradjanski rat odrzi u okvirima postojeceg odnosa snaga, Franko nema nikakvih sansi za pobedu), jedini koji su uputili kakvu takvu pomoc u vidu oruzja ili vojnika bili su Rusi. Nakon pobede fasizma u Spaniji, Franko je bez ikakvih spoljnih pritisaka vladao narednih 36 godina, do smrti. Antifasisti su se na kraju ipak ispostavili kao veci anti - komunisti. Ovakav trend nastavlja se do dana danasnjeg.
Naposletku, naravno da Nikoliceva ili Vuciceva popularnost u 'medjunarodnoj zajednici' ne treba da cudi. Tadic je vec poceo da gubi konce, bilo je sve vise protesta i sve vise pritisaka sa kojima nije umeo da se nosi onako kako je to bilo spolja ocekivano. Nikolic je razumeo da je prvi kamen spoticanja pri uspostavi ravne linije zivota Kosovo. Razumeo je to i Tadic. Ipak, Nikolic je dobro je ukombinovao neocetnicku retoriku sa trenutnom nemogucnoscu da se ta retorika sprovede u delo. I ljudi su poverovali. Ubedio je narod da nece jos dugo biti gladan. Istovremeno, ubedio je zapad da ce narod drzati na kratkom lancu i da je njihov kapital slobodan da se u nasem dvoristu mnozi. Za visak vrednosti necemo ni da pitamo - ako date koji dinar (ili bolje, evro) date, ako ne, sledeci put. Pitanje je samo sta ce biti kada se i Nikolic, kao i Tadic istrosi. Nadam se da ce se ono sto sledi iza Nikolica i Vucica, vise svideti narodu, a manje zapadu.
