Inspirisan govorom koji je pre nekoliko dana nadomak Lisabona, odrzala predsednica podmlatka Socijalističke partije Španije na kongresu Socijalističke internacionale, ne mogu a da se ne zamislim pred cinjenicom da je Evropa ipak jedna velika sarena laza.
U govoru koji je odrzala, Beatris Talegon vrlo je ostro napala mnoge evropske socijaliste, pri tom im predocavajuci hipokriziju njihovog bivstvovanja i pitajuci se otkud to da se takav jedan kongres odrzava ni manje ni vise nego u hotelu sa pet zvezdica, konstatovala da se sa takvog mesta ne moze poslati poruka solidarnosti sa onima zbog kojih socijalizam kao ideja postoji. Ukazavsi na krizu ljudskog postojanja u kojoj prednjace slike onih koji na kolenima klece i onih koji nad njima stoje, ona je izmestila teziste sa rasprave o ekonomskoj krizi, na krizu humanosti, a mene podsetila na jednu parolu koja se cesto upotrebljavala kod nas, a koja glasi "mnogo ste isti".
O cemu se ovde zapravo radi. Evropska unija nije tvorevina koja trpi odstupanje od temelja na kojima je nastala, tj. principa zvanog "borzoazije svih zemalja, ujedinite se". Oni koji pripadaju partijama levog i desnog centra, kako na nacionalnom, tako i na nivou Evropske unije, tu su gde jesu jer projekat Evropske unije stoji na osnovama ideoloskog centra. U konacnoj preraspodeli uloga, desnom centru je tako pripala cast da se bori za integraciju nacionalnih trzista u cilju potpune liberalizacije protoka robe, usluga i kapitala, uz delimican gubitak nacionalnog suvereniteta, pa ako bas bude potrebno i identiteta. Uprkos cinjenici da je svih sest ministara inostranih poslova koji su 1951. godine u Parizu potpisali sporazum o formiranju Evropske zajednice za ugalj i celik dolazilo iz redova demohriscanskih stranaka, ostalo je, razume se, mesta i za levi centar. Njima je sa druge strane pripala cast balansiranja izmedju zivotinjske zudnje svojih desnih kolega za profitom i socijalnih tenzija izazvanih socijalnim raslojavanjem, kao proizvodom liberalizacije trzista. Dok su jedni obecavajuci rajske uslove za biznis kupili glasove vlasnika krupnog kapitala, ali i nacionalista kojima su se dodvoravali mantrom "i ocuvanje nacionalnog identiteta i slobodno trziste", drugi su, obecavajuci kako nece dozvoliti (pre)veliku socijalnu pukotinu medju ljudima, sakupljali glasove onih koji su bili svesni svoje ugrozene pozicije. One odpanike koji su znali da su gladni ali ne i zasto je to tako, kupio je ko je stigao - oni su ionako bili podlozni svakoj vrsti opravdanja vladavine "zakona preduzimljivijeg".
Tako je Evropa, sa pocetkom projekta onog sto od pre dve decenije zovemo Evropska unija, podeljena na ravne casti izmedju kapitalista "bez" i "sa" dusom. Da bismo bili jos sigurniji da je to tako, napomenucemo i to da je Jean Monnet, "otac" Evropske unije, 1955. kada je osnovao Action comittee for the United states of Europe, iz njega automatski izuzeo socijaliste (pogotovo italijanske), komuniste - a od 1958. i "Degoliste".
Prve tri decenije evropske integracije protekle su dakle u izgradjivanju temelja za ono sto ce nastupiti krajem sedamdesetih. "Drzava blagostanja" pocela je da posrce nakon naftne krize, pa je tako Margarete Thacher pocetkom osamdesetih povela Evropu stopama svog kolege iz Bele kuce u to vreme, sto je doprinelo potpunom raskidu do tada, vrlo tankim nitima povezanih pojmova - demokratije i socijalnog blagostanja. Da bismo i u ovo bili jos sigurniji, navescemo cinjenicu da je Ujedinjeno kraljevstvo svoj paraf na ugovor iz Mastrihta 1992. godine, kojim je inace i uspostavljena Evropska unija pod sadasnjim imenom, uslovila time da on ne sme da sadrzi nikakvu vrstu zajednicke obavezanosti na odredjen stepen socijalne zastite u svim zemljama clanicama.
Tako smo, progresivnom burzoizacijom projekta Evropske unije, dosli do toga da se levi i desni centar jos vise priblize, te da pocnu sve vise da lice jedan na drugog. Ono sto je ovde posebno interesantno, jeste to sto su cak i one politicke snage u Evropi koje nominalno nisu deo "originalnog" centra, nekako u taj centar infiltrirane. Ovo se dogodilo iz prostog razloga sto ove partije operisu u sistemu koji je izgradjen kako bi zadovoljio potrebe burzoazije "sa" i "bez" duse, tj. onih koji se na racun radnika bogate i onih koji uzimaju veliki deo tog plena - ali uz to ponekad i viknu "pa nemojte bas tako surovo". Sve ovo dovelo je do toga da i dalje na politickoj sceni Evrope imamo glavne protagoniste evropskog neoliberalnog modela i one koji se naizgled bune, a zapravo plivaju u mutnom - jer u mutnom, uvek ima najvise para. Ovde mislim i na evropske demohriscane, socijaldemokrate, ali i na socijaliste, liberale, pa cak i radikalne nacionaliste, neofasiste, komuniste. Sve snage koje sede u evrospkom parlamentu vrlo su svesne osnova na kojima sistem u kom ucestvuju pociva. Ne bi ta prosistemska orijentisanost ni bila toliko strasna da iza svega toga ne stoji lazna zelja da se sistem menja ili potpuno dezintegrise. Svi su tako postali deo jedne velike predstave u kojoj se svaciji udeo od prodaje karata zna. Predstavu naravno, gledamo mi, sa puno paznje.
Naposletku, ovako smo dosli do situacije u kojoj se evropski socijalisti, prozvani pre nekoliko dana od strane mlade aktivistkinje spanske socijalisticke partije, skupljaju u hotelu sa pet zvezdica, te uz viski i prijatne hostese, pokusavaju da rese pitanje siromastva u svetu. Mozda na kraju, dobiju i lentu.
U govoru koji je odrzala, Beatris Talegon vrlo je ostro napala mnoge evropske socijaliste, pri tom im predocavajuci hipokriziju njihovog bivstvovanja i pitajuci se otkud to da se takav jedan kongres odrzava ni manje ni vise nego u hotelu sa pet zvezdica, konstatovala da se sa takvog mesta ne moze poslati poruka solidarnosti sa onima zbog kojih socijalizam kao ideja postoji. Ukazavsi na krizu ljudskog postojanja u kojoj prednjace slike onih koji na kolenima klece i onih koji nad njima stoje, ona je izmestila teziste sa rasprave o ekonomskoj krizi, na krizu humanosti, a mene podsetila na jednu parolu koja se cesto upotrebljavala kod nas, a koja glasi "mnogo ste isti".
O cemu se ovde zapravo radi. Evropska unija nije tvorevina koja trpi odstupanje od temelja na kojima je nastala, tj. principa zvanog "borzoazije svih zemalja, ujedinite se". Oni koji pripadaju partijama levog i desnog centra, kako na nacionalnom, tako i na nivou Evropske unije, tu su gde jesu jer projekat Evropske unije stoji na osnovama ideoloskog centra. U konacnoj preraspodeli uloga, desnom centru je tako pripala cast da se bori za integraciju nacionalnih trzista u cilju potpune liberalizacije protoka robe, usluga i kapitala, uz delimican gubitak nacionalnog suvereniteta, pa ako bas bude potrebno i identiteta. Uprkos cinjenici da je svih sest ministara inostranih poslova koji su 1951. godine u Parizu potpisali sporazum o formiranju Evropske zajednice za ugalj i celik dolazilo iz redova demohriscanskih stranaka, ostalo je, razume se, mesta i za levi centar. Njima je sa druge strane pripala cast balansiranja izmedju zivotinjske zudnje svojih desnih kolega za profitom i socijalnih tenzija izazvanih socijalnim raslojavanjem, kao proizvodom liberalizacije trzista. Dok su jedni obecavajuci rajske uslove za biznis kupili glasove vlasnika krupnog kapitala, ali i nacionalista kojima su se dodvoravali mantrom "i ocuvanje nacionalnog identiteta i slobodno trziste", drugi su, obecavajuci kako nece dozvoliti (pre)veliku socijalnu pukotinu medju ljudima, sakupljali glasove onih koji su bili svesni svoje ugrozene pozicije. One odpanike koji su znali da su gladni ali ne i zasto je to tako, kupio je ko je stigao - oni su ionako bili podlozni svakoj vrsti opravdanja vladavine "zakona preduzimljivijeg".
Tako je Evropa, sa pocetkom projekta onog sto od pre dve decenije zovemo Evropska unija, podeljena na ravne casti izmedju kapitalista "bez" i "sa" dusom. Da bismo bili jos sigurniji da je to tako, napomenucemo i to da je Jean Monnet, "otac" Evropske unije, 1955. kada je osnovao Action comittee for the United states of Europe, iz njega automatski izuzeo socijaliste (pogotovo italijanske), komuniste - a od 1958. i "Degoliste".
Prve tri decenije evropske integracije protekle su dakle u izgradjivanju temelja za ono sto ce nastupiti krajem sedamdesetih. "Drzava blagostanja" pocela je da posrce nakon naftne krize, pa je tako Margarete Thacher pocetkom osamdesetih povela Evropu stopama svog kolege iz Bele kuce u to vreme, sto je doprinelo potpunom raskidu do tada, vrlo tankim nitima povezanih pojmova - demokratije i socijalnog blagostanja. Da bismo i u ovo bili jos sigurniji, navescemo cinjenicu da je Ujedinjeno kraljevstvo svoj paraf na ugovor iz Mastrihta 1992. godine, kojim je inace i uspostavljena Evropska unija pod sadasnjim imenom, uslovila time da on ne sme da sadrzi nikakvu vrstu zajednicke obavezanosti na odredjen stepen socijalne zastite u svim zemljama clanicama.
Tako smo, progresivnom burzoizacijom projekta Evropske unije, dosli do toga da se levi i desni centar jos vise priblize, te da pocnu sve vise da lice jedan na drugog. Ono sto je ovde posebno interesantno, jeste to sto su cak i one politicke snage u Evropi koje nominalno nisu deo "originalnog" centra, nekako u taj centar infiltrirane. Ovo se dogodilo iz prostog razloga sto ove partije operisu u sistemu koji je izgradjen kako bi zadovoljio potrebe burzoazije "sa" i "bez" duse, tj. onih koji se na racun radnika bogate i onih koji uzimaju veliki deo tog plena - ali uz to ponekad i viknu "pa nemojte bas tako surovo". Sve ovo dovelo je do toga da i dalje na politickoj sceni Evrope imamo glavne protagoniste evropskog neoliberalnog modela i one koji se naizgled bune, a zapravo plivaju u mutnom - jer u mutnom, uvek ima najvise para. Ovde mislim i na evropske demohriscane, socijaldemokrate, ali i na socijaliste, liberale, pa cak i radikalne nacionaliste, neofasiste, komuniste. Sve snage koje sede u evrospkom parlamentu vrlo su svesne osnova na kojima sistem u kom ucestvuju pociva. Ne bi ta prosistemska orijentisanost ni bila toliko strasna da iza svega toga ne stoji lazna zelja da se sistem menja ili potpuno dezintegrise. Svi su tako postali deo jedne velike predstave u kojoj se svaciji udeo od prodaje karata zna. Predstavu naravno, gledamo mi, sa puno paznje.
Naposletku, ovako smo dosli do situacije u kojoj se evropski socijalisti, prozvani pre nekoliko dana od strane mlade aktivistkinje spanske socijalisticke partije, skupljaju u hotelu sa pet zvezdica, te uz viski i prijatne hostese, pokusavaju da rese pitanje siromastva u svetu. Mozda na kraju, dobiju i lentu.
Нема коментара:
Постави коментар