Kapitalizam - muškarci znaju zašto

Baš sam se evo vratio sa jednog filmskog festivala. Pored sijaseta dobrih filmova, videli smo i gomilu reklama. Razne pivare ugrabile su priliku da se promovišu. A kako i ne bi - bio je to jako posećen festival. Ono što smo u reklamama za razne proizvode pivske industrije mogli da vidimo stara je poznanica. Muškarci gledaju kako da se otarase žena ne bi li konačno mogli da uživaju u magičnom ukusu ovog ili onog piva. U nekim drugim slučajevima u jednoj ruci drže flašu, dok drugom opipavaju "najizazovnije" delove ženskog tela. Neki su otišli i dalje od toga, pa nam tako za pojedine reklame i ne treba sposobnost prepoznavanja, raspoznavanja ili tumačenja. Dosegli smo stadijum u kom nam žene služe kao stočići za pivo za vreme analnog seksa. Što da ne, ionako pivo piju samo muškarci dok gledaju tekmu. Žene za to vreme gledaju turske serije u drugoj sobi, ili jos bolje - kuhinji, dok nam istovremeno spremaju slasnu večeru.  Muškarci postoje radi života, žene radi muškaraca. Pardon, muškaraca i cipela.

Nije nam naravno ovaj diskurs poznat od juče. On isto tako nije ni "naša realnost" kako ga mnogi, čak i među onima koji ga prepoznaju kao diskriminatorki, tumače. On je proizvod određenog političko - ekonomskog sistema. On je zapravo njegovo naličje. Ljudi koji u tim i takvim delatnostima učestvuju, predstavljaju njegovu personifikaciju.
Tržište dakle trpi sve. Ako živite u Srbiji i bavite se proizvodnjom reklama za pivo, dovoljno je da se osvrnete oko sebe. Prebroite nezaposlene, očajne, nepismene i diletante. Upalite televizor, poslušate šta ima da kaže predsednik Republike, premijer, vicepremijer. Odete na utakmicu. Obiđete lokalne kafane. Vozite se javnim prevozom. Onda kupite avionsku kartu i odete u inostranstvo. Onda se vratite i vidite da su stvari tamo manje više iste kao i ovde. Čak i patrijarhalnije. Pa tamo se pivo prodaje tako što kupcima direktno saopštite da žena koja je očigledno ružna (ma iz aviona se vidi, jašta), postaje sve lepša sa svakom narednom ispijenom flajkom.  Kažete onda sebi  da živimo u društvu u kom novac diktira sve. Ako može u srcu kapitalizma, može i kod nas. Onda odredite ciljnu grupu i napravite reklamu sa sloganom "muškarci znaju zašto". Pun pogodak. Vaš deo tržišta su svi muškarci i žene koje su "prihvatile realnost" da žive u muškom svetu. Kolege iz industrije sredstava za održavanje higijene kupatila fokusiraće se na žene. Kao i oni iz "nege lica i tela". Žene treba da održavaju svoju kožu. U protivnom, neće biti izabrane na kastingu za reklame za pivo u kojoj jedan muški subjekt treba da nešto odradi na njoj, ženskom objektu. Tako ste zaradili novac. Bili ste dovoljno dovitljivi da se prilagodite "zakonima tržišta". Ili možda nisu to zakoni tržišta, već ideološke konstrukcije?

Da se razumemo. Tržište kao takvo, otuđeno od ljudskog delovanja ne postoji. Njega stvaraju ljudi i njegove zakone diktiraju političke odluke. Ono što se kolokvijalno naziva "slobodno tržište" predstavlja ništa drugo do tržište kojim diktira klasa krupnih kapitalista. Otud, svaki dovitljivi potez i zarađen novac na takvom tržištu, ima zapravo veze sa vašom sposobnošću, voljom, potrebom ili egzistencijalnom neophiodnošću da se prilagodite sistemu. S obzirom na to da je sistem duboko patrijarhalan i da se u njemu igra po "muškim pravilima", jedino što vam preostaje jeste da i vi po tim notama plešete, ako želite uspeh. A uspeh se u kapitalizmu meri novcem - računica je vrlo prosta.

Drugo, postoji zabluda da je seksizam vezan za ljudsku prirodu, još nedostignut nivo emancipacije, te se vezuje za vremensko razdoblje, pre nego li za sistem koji je na snazi. Za razliku od kapitalističkog, neka druga društva uspevala su da i u najzaostalijim i najsiromašnijim krajevima unaprede poziciju žena, koje su u viševekovnom patrijarhalnom (feudalnom i kapitalističkom) poretku, sistemski degradirane. Najprogresivniji zakon u to doba, na primer, vezan za sklapanje i razvod braka, donesen je početkom dvadesetih godina 20. veka u boljševičkoj Rusiji. Jedini uslov za oba procesa bila je saglasnost. Poštovanje ljudskih prava i nekih drugih, i dan - danas ugroženih manjinskih grupa, bila su takođe na najvišem mogućem nivou. Naime, brak je bio definisan kao zaajednica dve osobe, tako da je prvi zakon koji je dozvoljavao homoseksualne ili transeksualne bračne zajednice bio boljševički - ko bi rekao. U socijalističkoj Jugoslaviji žene su takođe doživele pun zamah kada je u pitanju ostvarnje njihove pune i ravnopravne participacije u društvu. Ono što je danas svojevrsni paradoks, jeste to da se realsocijalističkim režimima spočitava kršenje ljudskih prava i to od strane sistema kome je to oslonac. "Zakoni tržišta" i profit koji se u rukama nekolicine množi, služe kao opravdanje destruktivne, seksističke, patrijarhalne i diskriminatorske suštine kapitalizma kao sistema. Stvarnost se tako mistifikuje.

Zbog toga mi u reklamama ne vidimo ništa drugo osim da se neki veseli mladići baš dobro zabavljaju uz hladno pivo. Sigurno je onda i devojkama dobro, jer one vole da ugode svojim mladićima, donose im i prinose piće i hranu i seksualno ih zadovoljavaju. I nije iza toga nikakva ideologija, u svojoj esenci seksistička i diskriminatorska, to samo ovi teoretičari zavere mogu da umišljaju. A ako se neko i uvredi, ima sistem službu za hitne situacije, tu je naravno - nevladin sektor. Neke organizacije za prava žena će se odmah oglasiti i pokazaće kako je u našem društvu svako zaštićen i kako sistem može da pogreši, ali regulacija (naravno unutar njega) radi kao švajcarski sat. Sve bi to bilo u redu da ovo nema  taman onoliko smisla, koliko i formiranje udruženja za pravo na život u gasnoj komori.

Čiji je heroj Srđan Aleksić?

Film "Krugovi" Srdana Golubovića prvi put je prikazan sarajevskoj publici na Film festivalu pre nekoliko dana. Predhodno je u beogradskom Sava Centru isti film nagrađen petnaestominutnim aplauzom. Ništa drukčije nije bilo ni u Sarajevu. Iako su "Krugovi" prema mojoj skromnoj laičkoj proceni, kao filmsko delo zaslužili svaki sekund tih aplauza, ipak je svima nama koji smo film gledali na pameti sve vreme, pa i dok smo pljeskali, bio Srđan Aleksić, heroj. Pitanje koje se nažalost na ovim našim tragikominičnim prostorima nameće je, čiji je on heroj?


U proteklom ratu svaka od strana imala je i dalje ima svoje heroje. Tako mi je ispred bioskopa Cinema City u Sarajevu, pre dva dana prišao stariji gospodin koji je prodavao knjigu pod nazivom "Naser". U Zagrebu na Trgu Bana Jelačića godinama je stajala velika fotografija Ante Gotovine. U Beogradu sam, eto isto baš nedavno, video dva klinca sa majicama sa likom Ratka Mladića i natpisom  "Hvala bogu što sam Srbin" (sa "bogom" napisanim velikim slovima, naravno - ali se meni ne da baš da doslovce taj slogan ovde prenesem). Tako ćete u svakoj od bivših republika SFRJ pronaći i ovakve i onakve. Jedni će klicati Mladiću, drugi Gotovini, treći Oriću, četvrti Ademu Jašariju, peti Izetbegoviću, šesti Tuđmanu, pa Miloševiću i tako redom. Ono što je zajedničko svim ovim usklicima jeste da se oni tiču najbitnijeg dela izgradnje nacionalnog identiteta - definisanju nacionalnih tragedija, velikih pobeda i na kraju, heroja.

Na drugoj strani naših društava, nalaze se oni koji nisu klicali nikom od navedenih, ali su oni ostali u manjini. Umeđuvremenu i ova grupa se podelila između sebe, pa tako "na drugoj strani" imamo one koji se gnušaju svih gore navedenih, ali im ipak život bez heroja nije neprihvatljiv jer su se na ovaj ili onaj način snašli, i one koji takođe nemaju heroja ali su - da li zbog manjka preduzetničkog duha ili šta li je, pali na socijalno dno. Tako se ova "snalažljivija" ekipa vrlo brzo integrisala u novonastali nacionalno "osvešćeni" koncept, bez obzira na to što ponekad opsuje boga (kao jednog od najvažnijih činioca probuđenih nacija), ali "bogami" i sindikalni štrajk jer im je zakrčio saobraćaj pa ne mogu stići na zakazanu večeru sa poslovnim partnerom iz Švedske.
Ova grupa tako danas u svim našim republikama predstavlja nešto što zovemo "građanskim društvom". Oni lično možda imaju neke "nezvanične nacionalne heroje" poput Đinđića. Neki drugi nemaju nikakve, makar ne sa ovih prostora. To ih se na kraju krajeva i ne tiče - jer oni su se snašli. Uglavnom ne vole Tita i to doba komunizma (kako nepismeni među njima nazivaju real - socijalizam). Izdvojili su se tako u njihovim životima anti - heroji ali ne i heroji. Imena njohovih junaka pišu se ciframa, ne slovima.

Ostala nam je dakle, jedna grupa o kojoj nije bilo više reči. To je ova anti - nacionalistička, koja se nije snašla i nema heroja, niti slovnog, a ni onog sa ciframa. Zapravo, svi njihovi heroji ili su ih razočarali, ili izgubili na značaju, ili se ne mogu "upotrebiti" na našim prostorima. Kako bi ih pre svega ujedinio i otrgao od misli da su sve lađe potonule, potreban im je nekakav heroj. Ipak, u odabiru se mora biti oprezan. U prvom slučaju (nacionalističkom), heroj bi trebalo da bude neko koga sve druge strane mrze. Sama činjenica da ga neprijatelj sa nacionalnim obeležjima mrzi, preporučila ga je za simbola odbrane sopstvenih "nacionalnih interesa". Takvih, boguhvala ima gomila, te su se oni već nekako snašli. Ovi naredni, sa svojim herojima koji pojavne oblike imaju u bankovnim računima, nikad do njih ne bi došli niti u jednom drugom političkom kontekstu, osim u nacionalnom. Treća grupa će, pak, morati da potraži heroja izvan okvira nacionalnog - što na ovim prostorima može da izgleda kao Sizifov posao. A možda ipak nije.

Srđan Aleksić je možda jedini čovek koji je od početka rata uspeo da ujedini celu jugo - sferu. Podjednako, Sarajevo i Beograd, ali i svi drugi gradovi širom "regiona" dive se njegovom činu. Ovaj mladić je posthumno odlikovan od strane Milorada Dodika. Od strane Tadića takođe, medaljom Miloš Obilić. Ulice u Novom Sadu i Sarajevu nose njegovo ime. Sudeći po ovome, odgovor na pitanje s početka, koje je glasilo "čiji je heroj Srđan Aleksić", navodno glasi "sviju nas". Ne bih baš rekao. Prvonavedena grupa nacionalista odrekla ga se onoga momenta kada je herojima proglasila one zbog kojih je on ubijen. S obzirom na to da je na čitulji njegov otac Rade napisao "Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost",  "građanska" nazovielita odrekla ga se kada je više počela da simpatiše cifre od humanosti. Jedina grupacija koja može dakle biti predstavljena kroz čin i postojanje ovog mladog heroja je klasa "nesnađenih" u kapitalizmu, iliti radnička klasa. Jedino je ona zadržala solidarnost, humanost, bratstvo i jedinstvo kao svoje ideale. Baš one, zbog kojih je Srđan Aleksić izgubio život. Kako "nesnađena klasa" nema obrise nacionalnog, bilo bi prirodno da ljudi koji podjednako loše žive u svim bivšim jugoslovenskim republikama, učine nešto zajedno. Možemo li onda do neke nove forme jedinstva jugoslovenskih radničkih naroda, vođeni idealima za koje je ovaj hrabri Trebinjac umro, pa zašto da ne - i samom njegovom ličnošću? Ili bismo sa ovakvom izjavom ipak otišli predaleko? Možda, ali ni izbliza onoliko daleko koliko je u odbrani svojih ideala otišao Srđan Aleksić...

Srpsko "besklasno" društvo

Pre nekoliko dana jedan Republiknac je javno kritikovao izražavanje pojedinih kolega iz partije koji su, prilikom nekih svojih govora koristili termin "srednja klasa". Prema njegovim rečima srednja klasa u SAD ne postoji, s obzirom na to da je termin "klasa" tipičan za marksizam, koji je opet (prema mojoj slobodnoj interpretaciji značenja njegovih reči), čista imaginacija otuđena od objektivnog postojanja. Američko društvo je stoga jedinstveno, homogenizovano kroz stvaranje "američke nacije" i samim time nedeljivo, a pogotovo ne po nekeim klasnim linijama, čija se upotreba smatra marksističkim bogohuljenjem.

Nešto slično, samo u drukčijoj formi, dešava se i u Srbiji. Baš poput SAD, u Srbiji se takođe pokušava sa nekakvom homogenizacijom, navodno sa ciljem zajedničke akcije koja će na posletku čitavo društvo izvući iz tranzicijskog mulja. Među najpopularnijim frazama kojima se  pokušava da ujedini društvo je i "nacionalni konsenzus". Poslednja u nizu aktuelizacija ove floskule vezana je za promenu ministra finansija. Dolaskom mladom stručnjaka iz SAD, na Srbiju se pokušava da primeni, baš američki recept. Nakon "nacionalnog konsenzusa" postignutog u vreme vlade Vojilva Koštunice, a koji se ticao deklaracije u parlamentu o Kosovu kao neotuđivog dela Srbije, na redu je - kako to pre nekoliko dana reče i Dušan Petrović, ekonomija. Dakle vreme je, po sudu obe strane politčki relevantnih činioca - opozicije i pozicije, za nacionalni konsenzus oko ekonomskih mera koje će zemlju izvući iz stanja permanentne krize. Baš poput čuvenih ideja o "vladama nacionalnog jedinstva" još iz vremena Miloševića, a u čije su se sprovođenje upustili svojevremeno i Vuk Drašković i Šešelj, i današnji "nacionalni konsenzusi" ne tiču se ničeg drugog do brisanja razlika, u korist što lakšeg sprovođenja interesa političke i ekonomske elite.

Tako se najnoviji pokušaj postizanja saglasja cele "srpske nacije" tiče ekonomskih mera koje preslikavaju neoliberalne strategije, a koje su se uveliko pokazale kao neproduktivne i štetne za sve društvene klase (ako dozvolite upotrebu ovog neprikladnog izraza) izuzev za onu najvišu. Neke od mera novog ministra finansija tako su i privatizacija najvećih državnih preduzeća poput Telekoma i Dunav osiguranja, ali i regulativa koja će u znatnoj meri liberalizovati tržište rada, pa će tako otpuštanje i zapošljavanje (a pre svega ovo prvo) biti mnogo lakše za sprovesti. Saradnja sa MMF-om i Svetskom bankom biće obnovljena po hitnom postupku, tako da će sve one "neverne Tome" iz međunarodnih finansijskih institucija koje su mislile da je Dinkić najposlušniji, biti uskoro razuverene jer nam na čelo finansija dolazi "Jejlovac" iz besklasnog američkog sna. Tako bi najnovijim "nacionalnim konsenzusom", sve brojniji socijalni slučajevi i 23% nezaposlenih, trebalo da se solidarišu sa klasom novih japi menadžera, na čelu sa novim ministrom finansija i da im poveruju da će se novim ekonomskim merama bogati još više obogatiti, ali i da će čuvena "trickle down" ekonomska logika doprineti boljitku celog društva. Sve bi to bilo krasno da se teorija prema kojoj bogati otvaraju radna mesta i vade siromašne iz siromaštva nije pokazala kao šarena laža u svim slučajevima u kojima je bila implementirana, a ponajviše usvojoj kolevci, SAD.

Nije dakle vreme da se delimo na klase. Dajte da se Srbi ujedine oko ideje da se, bez obzira na to kojoj klasi ko pripada, pomogne onima na vrhu - pa će onda oni pomoći svima ostalima. A možda i neće. Bilo kako bilo, nemojmo da cepidlačimo jer smo svi na prvom mestu Srbi. Kao što smo u prošlosti, kad god smo se ujedinili, naučili pameti sve okolne narode, pobedili NATO, sačuvali Kosovo - tako i sada nema razloga da se sve ne završi najbolje moguće. Srpsko besklasno društvo možda nije bez klasa, ali je zato svest o pripadanju klasi i klasnom determinisanošću interesa izbrisano. Tako je jedina postojeća objektivna identitetska referenca uništena. Uprkos tome što su sve ostale identitetske odrednice poput nacije, religije ili etničke pripadnosti vrlo fluidne (jer se jednog dana možete osećati kao Egipćanin muslimanske veroispovesti a već sledećeg kao Srbin, na primer katolik - i niko vam to pravo ne može oduzeti), one su prevladale klasni identitet koji je objektivan i statičan ( ukoliko imate primanja od nekoliko stotina evra mesečno, bez svog stana ste i švercujete se u GSP, sledećeg jutra se nikako ne možete probuditi kao pripadnik više srednje klase sa stanom, automobilom i dobrom platom). Sve to u ime "nacionalnog konsenzusa", kog nikad i ne treba da bude - jer interesi nisu određeni nacionalnom pripadnošću, već na prvom mestu materijalnim statusom, odnosno klasom. Neoliberalizam je tako bio ništa drugo do rezultat pobede više klase nad svim ostalim. Tipična evropska socijaldemokratka država blagostanja, iliti posleratni "klasni kompromis", predstavljao je samo prelaznu fazu ka uspostavi konačne dominacije jednih ili drugih. Krupni kapital je na kraju pobedio. Pokušaji više klase da kantovski, svoju maksimu delovanja predstavi kao maksimu prema kojoj se postiže opšte dobro, predstavlja ništa drugo do pokušaj deideologizacije ideologije - što je inače svojstveno svakoj ideologiji.

Umesto besklasnig društva nakon prelazne faze i diktature proleterijata - kako se u teoriji do ovog, najvišeg evolutivnog stadijuma stiže, izgleda da smo u Srbiji do njega stigli nakon diktature krupnog kapitala. Umesto besklasnog društva bez klasa, stigli smo u Srbiji do besklasnog društva sa klasama, ali sa uništenom svešću o njihovom objektivnom postojanju. Umesto beskasnog demokratskog socijalizma, stigli smo do (bez)klasnog autoritarnog kapitalizma. Neko će možda pomisliti da smo stigli baš tamo gde smo se uputili kad smo pre više od dve decenije definisali naš besklani nacionalini interes, šta god on podrazumevao...

Obamina bespilotna imperija (Slučaj Jemen)

Ako se odlučite da pišete o američkoj spoljnoj politici gotovo ste nužno osuđeni na fraziranje. Opšta mesta ne možete da izbegnete sve i da ste Takiq Ali ili Oliver Stone. Pa čak, da ste i sam Noam Chomsky. Ipak, ja ću pokušati da prokomentarišem jedan specifičan slučaj, pa se nadam da ovakvih zamki neće biti previše. Radi se o sve češćem apostrofiranju Jemena, saudijskog južnog suseda, kao idućeg ili već najopasnijeg legla Al Kaide danas. Pre samo nekoliko dana, nakon zatvaranja američkih ambasada u nekoliko zemalja Bliskog istoka, sve su ponovo otvorene - izuzev one u Saani, glavnom gradu Jemena.

 Istorijat jemensko - američkih odnosa ima dosta sličnosti sa, na primer, istorijom avganistansko - američkih odnosa iz perioda Hladnog rata. I u jemenskom, kao i u slučaju Avganistana, SAD su pokušavale da sa svojim bliskoistočnim saveznicima spreče širenje sovjetskog uticaja. Kako je Jemen sve do kraja Hladnog rata bio podeljena država (na južni i severni deo), nekadašnji Južni Jemen bio je okupiran od strane Velike Britanije više od jednog stoleća, tačnije 128 godina. 1970, tri godine nakon oslobođenja od kolonijalne okupacije, vlasti Južnog Jemena proglasile su tu državu Socijalističkom republikom. U drugoj polovini osamdesetih, jezgro jemenskog Politbiroa likvidirano je od strane Ali Nasera, predsednika Južne Republike koji je uz pomoć vlasti Severnog Jemena ali i svih njihovih, gore navedenih saveznika, došao na vlast 1980.   Ovaj podatak je važan zbog daljeg razvoja događaja. Naime, dva dela zemlje ujedinila su se 1990. godine i od tada je na njenom čelu bio Ali Abdulah Sala, bivši predsednik severnog dela, koji je sve vreme Hladnog rata bio anti - komunistički i pro - saudijski. Nakon likvidacije nosilaca anti - kolonijalne borbe na jugu (članova Politbiroa) i ovaj deo, sada ujedinjenog Jemena, trebalo je da se 'očisti' od socijalističkog nasleđa. Kako je predsednik Sala imao punu podršku u SAD i Saudijskoj Arabiji, u civilnom ratu koji je sa 'socijalističkim separatistima' na jugu izbio 1994, Sala je pored obilate pomoći Saudijaca i SAD, koristio i pomoć čoveka koji se, svega nekoliko godina pre toga istakao u 'odbrani' Avganistana od komunizma, Osame Bin Ladena. Nekadašnji vođa Al Kaide je tako, kao što je to bio slučaj i sa mnogim drugim ličnostima (Gadafi, Husein), nekada bio podoban  Međutim, iako je utisak da su svi ovi lideri, pre nego što će biti direktno ili indirektno pogubljeni zbog svoje neposlušnosti, postali za SAD beskorisni, oni su nakon otkazivanja poslušnosti postali pogodni za nešto drugo - postali su izgovor pod kojim SAD sada mnogo direktnije uspostavlja vojnu kontrolu na Bliskom istoku. SAD je u marionetskim režimima poput Karzaija u Avganistanu ili Sale u Jemenu, pronašao ono što u Huseinu ili Gadafiju nikada nije. Oni sada u ime SAD, ubijaju sopstveni narod.

Tako je, sve u cilju negiranja neuspeha u Iraku i Avganistanu, za nastavak terorističkih napada morao da se pronađe novi krivac, sa imenom i prezimenom. Pošto to trenutno nije moguće, onda je pronađena država. Novi fokus američkog 'war on teror' je Jemen. Američke bespilotne letelice redovno bombarduju ciljeve uglavnom na jugu zemlje (gle čuda istom onom 'socijalističko - separatističkom' grotlu). Svedočanstva nekih od vođa južnih plemena zapravo govore o tome da se u Jemenu do pre tri ili četiri godine nije ni moglo pronaći više od nekoliko stotina ljudi povezanih sa Al Kaidom. Pa to je gotovo u ravni sa trening kampovima u Sandžaku ili u Bosni.  Činjenica da se broj tih članova u značajnoj meri povećao, isključivo je posledica vojnog delovanja jemenskih vlasti uz punu podršku SAD. Jedan od oroza za omasovljenje članstva Al Kaide u Jemenu svakako je i slučaj iz 2009. kada je američkim projektilom Tomahavk (nama na ovim prostorima takođe poznat, pa čak i opevan) pogođeno selo Al Majala na jugu zemlje, pri čemu je poginulo 46 civila. Među njima bila su tri mlađa muškarca, ostalo žene i deca. Pet trudnica takođe. Salin ministar spoljnih poslova o ovom događaju govori kao o 'nesrećnom incidentu'. Ovakvih 'incidenata' ima još mnogo. Pitanje je samo, koja logika prati ova zbivanja. Salinu znamo. Isprva oko 250 miliona američkih dolara godišnje za potrebe anti - terorističke jedinice trošio je da oformi jedinicu koja će pre svega njga držati na vlasti (2009 ta suma je utrostručena, pa 2010 ponovo udvostručena). Može se reći da je u tome delimično uspeo, ali je prošle godine pod pritiskom protestanata i 'Arapskog proleća' morao da siđe s vlasti nakon 33 godine. Za njegovog naslednika izabran je Mansur Hadi, njegov dugogodišnji zamenik, koji je bio jedini kandidat na izborima. Otud i svrstavanje Sale među 'delimično uspešne'. Sa druge strane, nikakav diskontinuitet sa ubijanjem sopstvenog naroda uz pomoć SAD nije napravljen. Obamina administracija postala je prepoznatljivija po intenziviranju delovanja bespilotnih letelica na Bliskom istoku nego li po bilo čemu drugom što se za njegovog mandata dogodilo. Koliko god se trudio, i dalje ne shvatam američku logiku ovde. Finansiraju vladu za koju svi stanovnici Jemena znaju da je u direktnoj vezi sa Al Kaidom - onima zbog kojih je finansiraju. A civili i dalje stradaju. Možda je eto, mogućnost da se socijalistički jug oporavi nakon Civilnog rata iz 1994. svedena na minimum, ali može li ovo bit razlog za celu ovu farsu? Ili je američka administracija potpuno izgubila pilota, baš poput njihovih letelica?

Jedno je ipak sigurno. Ukoliko SAD nastavi sa ovakvom politikom na Bliskom istoku (a pogotovo u Jemenu), svaka njihova aktivnost samo će dovesti do dodatnog osnaživanja otpora. Da li će on biti kanalisan kroz Al Kaidu ili neku drugu organizaciju, manje je bitno. Jedino što će se možda poboljšati jeste zaposlenost u SAD, s obzirom na to da će broj obaveštajaca, vojnika i pripadnika obezbeđenja morati da raste, kako se sigurnost bude smanjivala. Biti globalni hegemon možda zahteva ovakvu vrstu politike. Vojno prisustvo u čak 133 zemlje sveta verovatno je jedan od načina da se svetska dominacija zadrži. Možda nekog jasnijeg plana od gole upotrebe sile na različitim krajevoma sveta i ne mora da bude. Ipak, taj put mora imati kraj. Kako represija bude zaoštravana, zaoštravaće se i otpor. Nema zemlje u kojoj nije bilo tako. Osim možda Kosova, gde je prestonica na dan Klintonovog rođendana redovno oblepljena čestitkama. Ali, niti su sve zemlje Kosovo, niti će svi američki predsednici biti rođeni u leto, kada ljudi nemaju šta pametnije da rade od lepljenja postera sa njihovim likom.  

Čikaška škola u Srbiji

Rekonstrukcija vlade Srbije skoro je zavrsena. Nakon 13 godina upravljanja srpskom ekonomijom iz nje je izbacen Mladjan Dinkic, covek kome je nekako uspevalo da uprkos tome sto na svakim izborima jedva predje cenzus, svojom vestom rukom uvek dohvati najvaznije resore u srpskoj vladi. Umesto njega, drzavnim novcem ce kako stvari stoje, upravljati onaj ko je na izborima osvojio najvise glasova. Naizgled, to je demokratski. Premijer sa druge strane, ostaje i dalje neko cija partija bez koalicionih partnera ima podrsku ne vise od 10 odsto gradjana. Naizgled ili kako god zelite drugacije, to nije demokratski. Ipak, ono sto izmedju demokratije i anti-demokratije donosi pobedu ovom potonjem,  jeste najava da ce se u drzavnoj upravi pojaviti nekakvi inostrani strucnjaci. Vicepremijer pominje cak i Stros Kana  i kaze da nema nikakav problem sa tim da stranac bude cak i ministar u vladi. Sta ovo zapravo znaci?

Ono sto je na prvi pogled vidljivo, jeste da Vucic implicitno priznaje da u njegovoj stranci ne postoji niko ko bi bio dovoljno strucan da obavlja posao ministra finansija. Sta vise, on priznaje da u celoj drzavi ne postoji niko takav. Vec na ovom prvom koraku dakle, on sebe diskredituje jer je u predizbornoj kampanji tvrdio da njegov SNS ima najstrucnije i najsposobnije ljude za upravljanje drzavom. Lagao je, kao sto su to cinili i mnogi pre njega.

Dalje, prizivanje inostrane pomoci od strane medjunarodnih finansijskih institucija (ili njihovih personifikacija) nije nepoznata praksa. Mozda je najpoznatiji primer Cilea iz 1973, nakon sto je nasilno, uz pomoc vlade SAD i CIA, sa vlasti svrgnut demokratski izabran predsednik Salvador Allende. Neposredno po uspostavljanju nove fasisticko - marionetske diktature u ovoj zemlji, Pinoce (kao novi lider nakon vojnog udara) bio je od strane SAD prepoznat kao saveznik, iako je samo u prvoj godini mandata likvidirao oko 11000 ljudi. Tada vodeci ekonomista takozvane 'Cikaske skole' iliti 'Chicago boys', Milton Fridman, proglasio je Cile 'ekonomskim cudom'. Uz 'pomoc' Fridmana i njegovih cikaskih kolega, Cile je potpuno liberalizovao svoju ekonomiju, denacionalizovao javna preduzeca (medju prvima Telekom) i time postao zamorce za eksperiment uspostave neoliberalne ekonomije. Samo nekoliko godina kasnije, ovo ce postati dominantan ekonomski model. Ipak, Fridmanova ocena o Cileu kao 'ekonomskom cudu' nije u skladu sa podacima koje iz tog vremena imamo. Inicijalni efekat ove ekonomske 'shock therapy' bio je pad prozvodnje za 15 % do 1975, dok su nadnice snizene za jednu trecinu u odnosu na period pre 1970,  a nezaposlenost je dostigla 20 %. BDP je do 1982. godisnje rastao 1.5%, sto je bilo znatno manje od rasta iz 1960-ih kada je godisnji rast iznosio 2.3 odsto. Rast od svega 1.5 posto bio je znacajno manji i od prosecnog rasta na nivou cele Juzne Amerike od 4.3 %. Tokom 1980-ih, ukupan rast ovog 'ekonomskog neoliberalnog cuda' iznosio je 8 %, dok je na nivou kontinenta iznosio 40 odsto. Tokom depresije izmedju 1980 i 1982, cileanski BDP opao je za 12.9 %, dok je ta cifra na nivou celog kontinenta iznosila svega 4.3 %.

Koja je onda slicnost, a koje su razlike izmedju srpskog i cileanskog slucaja? Sa jedne strane obe zemlje imaju marionetke vlade. Dok je cileanska vlada u zamenu za podrsku pri vojnom udaru na raspolaganje dala celu svoju ekonomiju inostranim libertarijanskim ekonomistima - bez da ih je postavljala za ministre, srpska vlada bi da ih postavi jos i na drzavne funkcije. Dok je cileanska vlada mozda i imala razloga da poveruje Fridmanu da je potpuna liberalizacija ucinkovita (jer je u Cileu ona zapravo prvi put implementirana i nije bilo predjasnjeg iskustva koje bi govorilo drugacije), clanovi srpske vlade ili ne citaju vesti, ili ne povezuju da je kriza neoliberalizma dovela do propasti mnogih drzava sirom sveta i da je dovodjenje bivseg direktora MMF (iako clan Socijalisticke partije, Stros Kan je na mesto direktora institucije koja implementira neoliberalne mere na svetskom nivou, te se bavi ucenjivanjem  i 'menadzerisanjem' mera stednje, dosao na predlog Sarkozija) ravno samoubistvu. Iako Vucic govori kako ne postoji niko drugi ko ce zemlju izvuci iz stanja u kom je javni dug presao 60 %, mozda ne bi bilo na odmet da proveri koliki su javni dugovi zemalja EU, koje su upravo pod dirigentskom palicom MMF i Svetske banke, ali i svojih nacionalnih neoliberalnih vlada, dostigle nivo javnog duga od preko 85 % na nivou cele EU, a pojedinacno 152% (Grcka), 127% (Italija) 120% (Portugal), 117% (Irska). On ne shvata da vecina zemalja EU (ukljucujuci i Nemacku) ima javni dug iznad 60 % (izuzev nekoliko manjih poput Estonije ili Luksemburga), kolika je inace fiskalna granica postavljena za sve zemlje evrozone i da nije visina javnog duga ta koja ti smanjuje npr. kreditni rejting, vec neposlusnost pri sprovodjenju mera stednje. A upravo su mere stednje nesto sto ce svaki 'inostrani strucnjak', a pogotovo neko iz MMF-a da sprovede. Na slucaju Cilea videli smo do cega ovakve mere dovode. Da ne zaboravimo i druge slucajeve, poput, na primer, Rumunije iz 1980 - ih, kada je Causesku, uz najrigoroznije mere stednje vratio celokupan javni dug, ali je osiromasio stanovnistvo do te mere da je na kraju streljan. Uz sve antipatije koje prema celokupnoj poitickoj eliti gajim, moram priznati da ne bih voleo da Acika ovako zavrsi.

I da se vratimo na demokratiju. Polemike da li se demokratija moze da svede samo na glasanje ili podrazumeva nesto vise, da li je bolja plebiscitarna, predstavnicka, deliberativna ili direktna demokratija i koju mi od ovoh (ako i jednu) zivimo, sada postaju manje vazne. U ovom slucaju svako tumacenje demokratije pada u vodu jer je dovodjenje inostranih 'strucnjaka', koji ce pritom iz zemlje iscrpeti sve sto se iscrpeti JOS moze, svakako najeksplicitniji primer anti - demokraticnosti. Tako da Vucic gubi ovaj poen koji je 'za demokratiju' osvojio time sto je sa drzavne kase sklonio ruke coveka koji trenutno ima podrsku oko 3 % birackog tela.