Nedavno sam sa dva prijatelja otišao kombijem na Trešnju (tamo iza
Avale) da prevezemo dva kauča iz vikendice jednog od njih. Skrenuli smo
sa glavnog puta i ovaj koji nas navodi do svoje kuće u jednom trenutku
kaže "idi samo pravo i skreni levo kod kukastog krsta". Pogledamo se nas
dvojica koji isprva mislimo da se radi o šali, a onda nakon stotinak
metara zaista skrenemo, kod kukastog krsta. Priča nama dvojici
zaprepašćenih, dalje ovaj treći, kako njegov deda koji živi u blizini
retko više i izlazi jer je kako njegov kaže, navikao da puca kada ugleda
svastiku, a ne da pored nje prolazi. Svašta se nešto još promenilo u
odnosu na vremena kada se na svastiku pucalo. U društvu u kom se od pre
nekoliko godina vrlo intenzivno odvija rehabilitacija pro - fašističkih
istorijskih tendencija, ovakvi fenomeni sa margina polako silaze u
centar društvenog.
Henry Ford je na početku prošlog veka tvrdio da istorija nije ništa više do "jedna prokleta stvar nakon druge". Između ostalog i u političkoj misli kroz istoriju postoje one koje ne pridaju istoriji previše značaja. Takve su, primera radi, teorije koje se oslanjaju na društveni ugovor. Ipak, neke druge teorije hegelovskog ili marksističkog nasleđa istorijske varijable uzimaju kao osnovne determinante društvenih procesa. Nasuprot uverenjima da se ljudska istorija uvek razvijala u pravcu ostvarenja pravde za sve, Hegel smatra da ovo nije nužno tačno. Ovim Hegel u svojoj Filozofiji istorije želi da ukaže na grešku pri tumačenju istorijskih dostignuća kao irevirzibilnih.
Jedno od najvećih, ako ne i najznačajnije istorijsko dostignuće prostora bivše Jugoslavije bila je antifašistička borba iz koje su Južni Sloveni ali i ostale etničke skupine izašle sa jednom novom, do tada neostvarenom idejom. Prvi put u istoriji na prostoru tadašnje Jugoslavije izrodilo se načelo solidarnog, zajedničkog otpora okupacionim fašističkim snagama i konsekventno, udruživanje u zajedničku državu sa jasnom namerom da ona počiva na načelima političke i socijalne jednakosti svih ljudi koji su u njoj živeli (kraljevina SHS kao i kasnija Kraljevina Jugoslavija ne mogu se smatrati državnim tvorevinama koje su težile ravnopravnom tretmanu svih etničkih i verskih grupa koje su u njoj živele - kako u socijalnom tako ni u političkom smislu). Sa druge strane, u svakoj od bivših republika postojale su snage koje su se solidarisale jedino sa samima sobom, te bile otvoreno fašističke ili kolaboracionističke. Ujedinjavalo ih je možda samo to što su sve bile anti - komunističke, ali ovo nije podrazumevalo međusobnu saradnju, već pre kolaboraciju sa fašističkim okupatorima. Nakon završetka Drugog svetskog rata, unutrašnje fašističke tendencije su poražene, baš kao i Sile osovine.
U poslednjih nekoliko godina javni diskurs u Srbiji sve više naginje nečemu što se pogrešno naziva ispravljanjem ili preispitivanjem istorije iako se radi o svojevrsnoj istorijskoj reviziji. Tako je pre nekoliko godina cela kampanja otpočela, kada se pola države upustilo u potragu za grobom četničkog vođe Draže Mihailovića. 2009. godine, Republičko javno tužilaštvo čak je i javno pozvalo građane da se uključe u potragu i obaveste nadležne organe ukoliko išta znaju o tome gde je sahranjen četnički general, pardon, đenereal. Ovim je zapravo proglašen početak kontra - revolucije poražene strane u Drugom svetskom ratu. Ta kontra - revolucija ne izvodi se naravno silom. Ona prati princip koji Antonio Gramsci naziva uspostavljanjem kulturne hegemonije. Prema ovom konceptu, postoje dva načina otpočinjanja vladavine od strane određene političke strukture (klase) : prvi je dostizanje vodeće pozicije u društvu i pravljenje saveza sa ostalim istomišljenicima (bez vlasti), a drugi je osvajanje vlasti i materijalizovanje društvene nadmoći kroz institucionalizovani represivni državni aparat - gde dolazi i do potčinjavanja neistomišljenika. Kada je reč o rehabilitaciji četništva u Srbiji, može se reći da je postepeno osvajanje javnog diskursa trajalo gotovo dve decenije, da bi već postignutu kulturnu hegemoniju dominirajuća skupina institucionalizovala (i potpuno) pre nešto više od godinu dana kada je na čelo države došao odlikovani "četnički vojvoda". Ideologija četništva naravno u današnjoj kontekstualizaciji nema nužno fašisoidni karakter, ali je u svakom slučaju, zaostavština koja se tiče militantnog anti - komunizma, te ekstremnog nacionalizma ali i šovinizma i danas sveprisutna. Ono što je evidentno je nastavak jačanja kulturne hegemonije, sada već i uz podršku državnih institucija. Igrana serija "Ravna gora" koja za nekoliko dana kreće na RTS-u već sada predstavlja katalizator uzbuđenja svih onih koji nisu voleli onu "prethodnu" istoriju, pa jedva čekaju da vide ovu novu, "Serbian friendly", revizionističku verziju prošlosti. Veza između neofašističkih tendencija u vidu organizacija poput Obraza, Dveri, Naših, 1389 i sličnih i rehabilitacije ideologije četništva itekako postoji. Zato je ovde po sredi svojevrstan paradoks. Dok sa jedne strane kuka nad neofašistima koji remete izborni proces na Kosovu, divljaju po stadionima ili crtaju kukaste krstove po stanovima gej aktivista, država sa druge strane sponzoriše rehabilitaciju ideologije koja je osnovno tlo pod nogama onih nad kojima se kuka.
Tako je danas je za Srbiju više nego ikad, relevantno Hegelovo upozorenje da istorijska dostignuća ne moraju nužno biti irevirzibilna. Iako je "velikosrpska" ideologija koju je Dimitrije Tucović otkrio još u vreme Balkanskih ratova, poražena 1945, danas se društvo u Srbiji ponovo vraća unazad, birajući doduše sufisticiranija sredstva prilikom ostvarenja svojih ciljeva. Ipak, tu je i manjina, da ponovo preokrene točak istorije i nadvlada "tiraniju većine" (Tocqeville). Eto, baš pre nekoliko dana otišao sam kod frizerke.
- Znam da je vreme da se ošišam i obrijem kad mi kaže majka da ličim na Dražu četnika.
- Pa da znaš da ličiš, na to će ona šaljivo.
- E baš ti hvala.
- Ma slušaj, baš sad kad sam dolazila na posao, autobus je vozio jedan sa kapom sa kokardom i ogromnom bradom.
- Ma šališ se?
...ćutimo nekoliko sekundi i procenjujemo šta li ovo drugo misli o kokardi. U jednom momentu, frizerka prekida tišinu:
- Ko nama vozi decu! Ma dal' da ga prijavim?
... pa ovi bi mu još i orden dali, mislim se ja. Ipak, verujem da ljudi nisu ni svesni u kakvoj državi žive. Zato ništa i ne preduzimaju, nastavljam misli. Oćutim par sekundi.
-Nego šta, odgovorim, možda je to prvi korak...
Henry Ford je na početku prošlog veka tvrdio da istorija nije ništa više do "jedna prokleta stvar nakon druge". Između ostalog i u političkoj misli kroz istoriju postoje one koje ne pridaju istoriji previše značaja. Takve su, primera radi, teorije koje se oslanjaju na društveni ugovor. Ipak, neke druge teorije hegelovskog ili marksističkog nasleđa istorijske varijable uzimaju kao osnovne determinante društvenih procesa. Nasuprot uverenjima da se ljudska istorija uvek razvijala u pravcu ostvarenja pravde za sve, Hegel smatra da ovo nije nužno tačno. Ovim Hegel u svojoj Filozofiji istorije želi da ukaže na grešku pri tumačenju istorijskih dostignuća kao irevirzibilnih.
Jedno od najvećih, ako ne i najznačajnije istorijsko dostignuće prostora bivše Jugoslavije bila je antifašistička borba iz koje su Južni Sloveni ali i ostale etničke skupine izašle sa jednom novom, do tada neostvarenom idejom. Prvi put u istoriji na prostoru tadašnje Jugoslavije izrodilo se načelo solidarnog, zajedničkog otpora okupacionim fašističkim snagama i konsekventno, udruživanje u zajedničku državu sa jasnom namerom da ona počiva na načelima političke i socijalne jednakosti svih ljudi koji su u njoj živeli (kraljevina SHS kao i kasnija Kraljevina Jugoslavija ne mogu se smatrati državnim tvorevinama koje su težile ravnopravnom tretmanu svih etničkih i verskih grupa koje su u njoj živele - kako u socijalnom tako ni u političkom smislu). Sa druge strane, u svakoj od bivših republika postojale su snage koje su se solidarisale jedino sa samima sobom, te bile otvoreno fašističke ili kolaboracionističke. Ujedinjavalo ih je možda samo to što su sve bile anti - komunističke, ali ovo nije podrazumevalo međusobnu saradnju, već pre kolaboraciju sa fašističkim okupatorima. Nakon završetka Drugog svetskog rata, unutrašnje fašističke tendencije su poražene, baš kao i Sile osovine.
U poslednjih nekoliko godina javni diskurs u Srbiji sve više naginje nečemu što se pogrešno naziva ispravljanjem ili preispitivanjem istorije iako se radi o svojevrsnoj istorijskoj reviziji. Tako je pre nekoliko godina cela kampanja otpočela, kada se pola države upustilo u potragu za grobom četničkog vođe Draže Mihailovića. 2009. godine, Republičko javno tužilaštvo čak je i javno pozvalo građane da se uključe u potragu i obaveste nadležne organe ukoliko išta znaju o tome gde je sahranjen četnički general, pardon, đenereal. Ovim je zapravo proglašen početak kontra - revolucije poražene strane u Drugom svetskom ratu. Ta kontra - revolucija ne izvodi se naravno silom. Ona prati princip koji Antonio Gramsci naziva uspostavljanjem kulturne hegemonije. Prema ovom konceptu, postoje dva načina otpočinjanja vladavine od strane određene političke strukture (klase) : prvi je dostizanje vodeće pozicije u društvu i pravljenje saveza sa ostalim istomišljenicima (bez vlasti), a drugi je osvajanje vlasti i materijalizovanje društvene nadmoći kroz institucionalizovani represivni državni aparat - gde dolazi i do potčinjavanja neistomišljenika. Kada je reč o rehabilitaciji četništva u Srbiji, može se reći da je postepeno osvajanje javnog diskursa trajalo gotovo dve decenije, da bi već postignutu kulturnu hegemoniju dominirajuća skupina institucionalizovala (i potpuno) pre nešto više od godinu dana kada je na čelo države došao odlikovani "četnički vojvoda". Ideologija četništva naravno u današnjoj kontekstualizaciji nema nužno fašisoidni karakter, ali je u svakom slučaju, zaostavština koja se tiče militantnog anti - komunizma, te ekstremnog nacionalizma ali i šovinizma i danas sveprisutna. Ono što je evidentno je nastavak jačanja kulturne hegemonije, sada već i uz podršku državnih institucija. Igrana serija "Ravna gora" koja za nekoliko dana kreće na RTS-u već sada predstavlja katalizator uzbuđenja svih onih koji nisu voleli onu "prethodnu" istoriju, pa jedva čekaju da vide ovu novu, "Serbian friendly", revizionističku verziju prošlosti. Veza između neofašističkih tendencija u vidu organizacija poput Obraza, Dveri, Naših, 1389 i sličnih i rehabilitacije ideologije četništva itekako postoji. Zato je ovde po sredi svojevrstan paradoks. Dok sa jedne strane kuka nad neofašistima koji remete izborni proces na Kosovu, divljaju po stadionima ili crtaju kukaste krstove po stanovima gej aktivista, država sa druge strane sponzoriše rehabilitaciju ideologije koja je osnovno tlo pod nogama onih nad kojima se kuka.
Tako je danas je za Srbiju više nego ikad, relevantno Hegelovo upozorenje da istorijska dostignuća ne moraju nužno biti irevirzibilna. Iako je "velikosrpska" ideologija koju je Dimitrije Tucović otkrio još u vreme Balkanskih ratova, poražena 1945, danas se društvo u Srbiji ponovo vraća unazad, birajući doduše sufisticiranija sredstva prilikom ostvarenja svojih ciljeva. Ipak, tu je i manjina, da ponovo preokrene točak istorije i nadvlada "tiraniju većine" (Tocqeville). Eto, baš pre nekoliko dana otišao sam kod frizerke.
- Znam da je vreme da se ošišam i obrijem kad mi kaže majka da ličim na Dražu četnika.
- Pa da znaš da ličiš, na to će ona šaljivo.
- E baš ti hvala.
- Ma slušaj, baš sad kad sam dolazila na posao, autobus je vozio jedan sa kapom sa kokardom i ogromnom bradom.
- Ma šališ se?
...ćutimo nekoliko sekundi i procenjujemo šta li ovo drugo misli o kokardi. U jednom momentu, frizerka prekida tišinu:
- Ko nama vozi decu! Ma dal' da ga prijavim?
... pa ovi bi mu još i orden dali, mislim se ja. Ipak, verujem da ljudi nisu ni svesni u kakvoj državi žive. Zato ništa i ne preduzimaju, nastavljam misli. Oćutim par sekundi.
-Nego šta, odgovorim, možda je to prvi korak...
Нема коментара:
Постави коментар