четвртак, 19. јун 2014.

Nus pojave "navijanja za komšije"

Pošto se reprezentacija Srbije nije plasirala na svetsko prvenstvo u Brazilu, ostaje da se navija za reprezentacije bivše Jugoslavije koje su na prvenstvu. Nije čak ovo sve ni lako obrazložiti, kao što nije lako obrazložiti zašto bismo navijali i za reprezentaciju Srbije, da se kojim (pukim) slučajem plasirala na prvenstvo. Ali neka, to je nekakva socijalno iskonstruisana navika koju imaju oni koji prate sport i u redu - budeš tužan kad neko koga smatraš "svojim timom" izgubi, a srećan ako ista ta ekipa pobedi. Ipak, ono sa čim imam problem jeste to da nacionalna obeležja koja predstavljaju propratni element takmičenja na kojima nastupaju nacionalni timovi, bivaju uvršćena upravo u prethodno pomenuti iracionalni diskurs i kao takva, predstavljena kao bezazlen folklor koji prati sportsku manifestaciju ili u ovom slučaju, navijanje za komšije.

Neposredno pre početka mundijala u Brazilu, jedna je nevladina organizacija pokrenula akciju "navijaj za komšije" koja je za cilj imala to da se na svetskom prvenstvu navija za BiH i Hrvatsku. I zaista, mnogo je ljudi u Beogradu podržalo inicijativu, a još veći broj bi za te dve reprezentacije navijao i da inicijative nije bilo. Smatram to vrlo pozitivnim. Ono što se ipak pojavljuje kao "side effect" ove inicijative, jeste skup elemenata koju nužno prate poziciju liberalnog multikusturalizma. Ovde je paradigmatičan poziv "Inicijative mladih za ljudska prava" da se "ne zviždi himnama Hrvatske i BiH". Onaj ko bi se ogrnuo zastavom neke od reprezentacija i sa zadovoljstvom ispoštovao himnu, pa čak malo i zapevao onu hrvatsku (jer u bosanskoj nema reči), bio bi dočekan sa velikim oduševljenjem u ovim "multi - kulti" krugovima. Problem koji se ovde javlja tiče se političke artikulacije jednog poželjnog scenaria u kom bi narod koji živi u Srbiji navijao za dve reprezentacije vivše Jugoslavije.

Naime, poziv za "poštovanje himni" nije poziv za navijalnje za momčad ili ekipu neke od dve reprezentacije. To je poziv da se u okvirima koji su nametnuti, a koji su nacionalni i anti - solidarni, solidarno "navija za komšije". Iako nisam protiv populizma kao takvog, te ga šta više i ne doživljavam nužno kao politički opskurnog, ova vrsta populizma je upravo ona koja jeste reakcionarna jer zavodi - u pogrešnom pravcu. Umesto da stimuliše i obriše nacionalno, ova inicijativa uz pomoć većine svojih sastavnih elemenata zapravo ne podriva nacionalnu svest već je naprotiv, čini relevantnijom nego ikad. Logika koja se iza ovoga krije jeste ona da se nacionalizmu koji isključuje drugog ima mnogo što šta proigovoriti, dok se ovom liberalnom stanovištu koje pokušava da kroz nenapuštanje nacionalnog ublaži njegov destruktivni potencijal - gotovo i nema šta prigovoriti. Ili se bar tako čini.

Na prvom mestu, da bismo bili solidarni u smislu koji izlazi iz nacionalnih okvira ( koji su inače zadržani i od strane nevladine multikulturalne liberalno tolerantne avangarde) potrebno je podjednako odbaciti nacionalne simbole koji predstavljaju upravo ono protiv čega se nominalno borimo, navijajući za komšije. Ako ćemo se ogrtati nacionalnim simbolima dok mirno slušamo da "svoj narod Hrvat ljubi" (dakle niko drugi do on), zašto onda ne bismo i držali tri prsta dok slušamo "Bože pravde" i naraciju o "srpskim zemljama"? Umesto da se nacionalno briše, propratnim de facto nacionalističkim folklorom koji krasi liberalno multikulturalističko političko nasleđe (zapravo predstavlja njegov neotuđiv deo), ovi se nacionalni identiteti dakle pokušavaju da podvedu pod liberalne okvire u kojima im nema šta ko više zameriti - jer su miroljubivi. Naravno, teško da ovo možemo podvesti pod "navijanje za komšije", jer su komšije kao i mi ovde, podjednako žrtve sopstvenih nacionalnih simbola i simbola sa ove strane granice i vice versa.

Ako se "navijanje za komšije" nikako ne može depolitizovati, onda je najpre važno reći da je ona iracionalna ljubav pasioniranog "fudbalofila" ili "fudbalofilke" koji vole da vide kada centarfor na poznatom jeziku opsuje što je promašio gol dovoljan razlog za (fudbalsko) navijanje za komšije, ali ne i za univerzalnu solidarnost sa njima. Ako je za istinski osećaj solidarnosti neophodna politizacija ljubavi prema fudbalu, onda ta politizacija svakako ne može otići u pravcu u kom su je odveli aktivisti i aktivistkinje navedene organizacije. Ona mora otići u pravcu identifikacije sa osiromašenim komšijama kojima možda jedan gol, znači kratkotrajnu sreću. Ona mora otići u pravcu univerzalizacije solidarnog navijanja, koja neće prestati kada se mundijal završi i koja će otići do tuzlanske "Dite" koji su pokrenuli lavinu protesta u BiH ili brodogradilišta na hrvatskom ostrvu Ugljan gde su nedavno radnici od strane policije bili sprečeni da priđu svojim radnim mestima. Ta univerzalizacija naprosto ne može da usledi iz ovakve vrste populističkog "navijanja za komšije" koje se ne odriče nacionalnog, već mu dodatno zakiva temelje pokušavajući ih učiniti manje relevantnim. Ipak, niti su okviri nacionalnog nakon multikulturalističke filtracije manje relevantni, niti su manje podložni destruktivnoj instrumentalizaciji. Naprotiv, oni kao takvi, naizgled bezazleni i "ublaženi", predstavljaju još veću opasnost utoliko što im se mistifikuje karakter.

Za komšije svakako treba navijati. Verujem da je mnogo ljudi u sebi otkrilo istinsku žal za time što BiH nije dala drugi gol protiv Argentine i da je mnogo ljudi nakon utakmice Hrvatske sa Brazilom bilo razočarano suđenjem u korist domaćina. Ipak, to ne znači da smo veći navijači ako se ogrnemo nekom od nacionalnih simbola ili ih okačimo na zid. Naprotiv, to pokazuje da smo od solidarnih "navijača za komšije" prešli dugačak put i došli do čuvara onih nacionalnih temelja, koji su nas i napravili prekograničnim komšijama... 







Нема коментара:

Постави коментар