Radi li onaj kafić u Gazi?

      Kako smo poslednjih dvadesetak dana svi preokupirani vestima o broju mrtvih civila na palestinskoj strani koji se svakodnevno uvećava, te polako približava brojci od 1000, naleteo sam na neki film pod nazivom "The boys in the striped pijamas" koji govori o dvojici dečaka, Jevreinu i Nemcu u vreme Drugog svetskog rata i rešio da ga pogledam. Računao sam, možda se u filmu pojavi nešto inspirativno. Taman kad sam pomislio da se neće ništa moći da izvuče plauzibilno, pred kraj nailazimo na scenu koja menja tok filma i daje determinišuću notu njegovom završetku.

      

   Dakle, ukratko, radnja filma smeštena je u Nemačku ranih četrdesetih, kada oficir nemačke vojske dobija premeštaj iz Berlina u jedno selo, gde postaje upravnik koncentracionog logora. S obzirom na to da neki od logoraša rade i kao sluge na imanju oficirove kuće, njegovom osmogodišnjem sinu Brunu rečeno je da su ljudi kojima ispod odeće vire logoraške uniforme (za dečaka one su pidžame), zapravo farmeri koji rade na farmi u neposrednoj blizini njihove kuće. Istražujući okolinu, iz znatiželje ali i dosade, dečak u jednom momentu, šetajući kroz obližnju šumu nailazi na logor, gde pored ograde vidi dečaka njegovih godina, po imenu Šmuel. Isprva Bruno misli da je Šmuel u sred neke igre, jer vidi broj na njegovoj logoraškoj uniformi, ali ubrzo uviđa da je to logor za Jevreje. Vremenom, dva dečaka se sprijatelje, pričaju preko žičane ograde, a Bruno svom novom prijatelju neretko donese i hranu. Jednog dana, Bruno u jednoj od prostorija prostrane kuće nailazi na svog oca oficira, koji zajedno sa mnoštvom drugih oficira gleda propagandni film o tome kako se u logorima za Jevreje život odvija sasvim normalno, pa se deca igraju loptom, odrasli bave zalivanjem cveća, a uveče imaju organizovane koncerte. U sred logora, postoji čak i kafić sa osveženjima za logoraše. Videvši to, Bruno uzima dva reketa i srećno trči ka svom prijatelju, koji ga potom obaveštava da mu je otac nestao i da ne može da ga pronađe. Bruno odlučuje da iskopa rupu i uvuče se u logor, a Šmuel mu obezdeđuje logorašku uniformu i sve to ne bi li zajedno potražili Šmuelovog oca. U jednom trenutku grupa logoraša, uključujući i dvojicu dečaka biva odvedena u gasnu komoru. Ipak, u jednom trenutku Brunu je dosta igre koja postaje biti gruba, pa upita svoga prijatelja: "Hoćemo li sada u kafić?". 

    Iako je u slučaju izraelsko - palestinskog sukoba, a pogotovo trenutnih zbivanja više nego jasno ko je agresor a ko žrtva, uvek je naravno potrebno ponavljati iste stvari. Nikad nije na odmet podsetiti da ne morate biti na strani Hamasa da biste podržavali Palestinu ili da je Hamas organizacija koju je de facto stvorio Izrael, baš kao što su SAD stvorile Al kaidu. Argumenata ove vrste ima zaista mnogo, ali ovde nije cilj pokazati da je jedna strana agresor a druga žrtva jer se to smatra više nego jasnim. Drugi put kojim ću krenuti, ali i pokušati da uvedem nove kategorije, jeste pravljenje jedne vrste analogije između Holokausta i izraelske okupacije Palestine - ali ne uz pomoć  teorije o "identitetu žrtve", iako je i ona interesantna. Da podsetim, radi se o tome da želja da se bude identifikovan kao žrtva često stvara i motiv da se ponize svi oni koji ne nude specijalnu vrstu priznanja statusu žrtve, kao i adekvatnu kompenzaciju za to. Naravno, ovde je reč o Holokaustu i najmasovnijem genocidu ikada počinjenom u istoriji čovečanstva nad jednim narodom i kasnijeg ponižavanja koje Palestinci trpe od strane vlasti države istog tog naroda koji je prethodno predstavljao žrtvu. Paralele mogu ići do unedogled, pa i do Srba koji se od žrtava u Drugom svetskom ratu pretvaraju u agresore nekoliko decenija kasnije i tako dalje. Ipak, pažnju mi je u navedenom filmu privuklo nešto drugo, a to je upravo scena u kojoj vidimo propagandni film o tome kako je u logorima život sasvim normalan, te bih akcenat stavio upravo na taj segment - propagandu.

    Naime, dok je u slučaju nekih ranijih vojnih ofanziva, napada, zločina, genocida, etničkih čišćenja i drugih zlodela najvažnije bilo ubediti javnost, kako u inostranstvu tako i domaću, da zločina o kojima je možda procurela koja informacija nema, dotle je u slučaju poslednje izraelske ofanzive na pojas Gaze ova vrsta propagande u potpunosti onemogućena svima onima koji imaju prostupa internetu (a upravo je taj, razvijeniji deo sveta onaj u kom ima najviše pristaša izraelske politike). Nikog ko danas ima pristup slobodnom protoku informacija nije moguće reći da u Gazi u proteklih više od dvadeset dana nije stradalo više od stotinu dece i preko 600 civila. Nikom nije moguće reći da ne postoji snimak na kom se vidi kako jedan Palestinac u potrazi za izgubljenim članovima porodice biva ubijen snajperom i to nakon što je ranjen pokušao ponovo da ustane. Sa druge strane, ne samo dečak iz filma, Bruno, već i prosečni stanovnik sveta u vreme Holokausta, zaista nije mogao drugačije da se uveri u to da u koncentracionom logoru nema kafića, osim da zaista u njega uđe i sam se u to uveri. U to vreme, zločini su se sakrivali, a vojne akcije čije su rezultate mogli da vide samo neposredni sudeonici, bile su veličane upravo uz pomoć odsustva krvavih slika ili slika dece ugušene u gasnim komorama. Ono što ovde najviše zabrinjava, jeste činjenica da Hitler ni u kom scenariju ne bi mogao da ima podršku svog naroda da je kojim slučajem, ono što je činio po koncentracionim logorima bilo dostupno široj javnosti u formi videa ili fotografije. Danas, kada svakodnevno vidimo fotografije ali i snimke leševa, mrtve dece ili raznešenih kola hitne pomoći, bolnica i škola sa civilima, nije moguće poreći da se to zaista dogodilo. Iako dostupniji nego ikad, dokazi o masovnim zločinima izraelske vojske i državnog vrha ne samo da ne nailaze na osudu onih koji "tradicionalno" podržavaju ovakvu politiku sile koju Izrael primenjuje već decenijama, već se nemogućnost širenja propagande putem negiranja zločina zamenjuje njegovom racionalizacijom ondosno opravdavanjem uz pomoć potenciranja terorističkog karaktera Hamasa (jedan od "šampiona" je ovde američki kanal "Fox", dok je to među nama "bliskim" intelektualcima to svakako Bernard Henri Levi). Dakle, danas niko ne misli da u Gazi deca slobodno igraju fudbal (četvoro dece je upravo poginulo igrajući fudbal na plaži, kada ih je pogodila raketa ispaljena iz jednog od izraelskih ratnih brodova) i da odrasli idu na koncerte i sede po kafićima, ali šta više - oni koji podržavaju Izrael (a nema ih malo) i pored svih skorašnjih krvavih slika, ostaju u dogmatičnim okvirima cionističke propagande koja se zasniva na relativizaciji pa i minorizaciji značaja žrtava njihovih zločina, a ne na njihovom negiranju! Ovim, propaganda je otišla korak dalje, ali i varvarstvo javnog mnjenja jer je svakako bilo za očekivati da svet postaje sve manje otporan na slike užasnih zločina, a ispostavlja se da je tendencija upravo suprotna. 

    Ne znaš onda ni koji zaključak da izvučeš. Šta god da kažeš a u vezi je sa hipokrizijom sveta ili takozvane "međunarodne zajednice" ispadaš naivan. Da računaš milijarde koje je SAD samo u protekloj godini poklonila Izraelu, od čega pola milijarde samo za vojne svrhe, opet nema smisla - sve to znamo. Da se hvataš za glavu pred procurelom vešću da je "Obama preko telefona bio grub prema Netanjahuu"? Ili da se smeješ nad listom onih koji staju na stranu Palestine nakon što su prethodno svoj narod ubijali, poput Erdogana? Možda ipak da od svega digneš ruke kad vidiš da Izetbegoviću "srce nije dopustilo" da se sastane sa izraelskim ambasadorom u BiH"? Sa druge strane, možeš otići u Gazu i sesti u kafić, možda je sve ovo samo jeftina palestinska propaganda...

 

Srbijanski "mesečari"

Nikada do sad nismo bili u situciji u kojoj jedna stranka na postjugoslovenskom tranzicijskom prostoru osvoji nadpolovičnu većinu na parlamentarnim izborima. Upravo se to dogolo na prethodnim izborima u Srbiji na kojima je osamostaljena frakcija ultradesničarske Srpske radikalne stranke, osvojila više od 50 odsto glasova. Najava onoga što će nova vlada i njen premijer Aleksandar Vučić činiti u narednom periodu mogle su se uočiti i u prethodnom mandatu kada je Vučić bio prvi potpredsednik vlade, ali i u poslednjoj predizbornoj kampanji kada je postalo više nego jasno da će fokus nove državne administracije biti na ekonomskim reformama. S obzirom na to da je reč o postsocijalističkom prostoru, “ekonomske reforme” mogu imati samo jedno značenje.

Sa druge strane, neke od najaktuelnijih tema trenutno u Srbiji ne tču se ovih reformi, već primera radi, izveštaja trojice akademaca o doktorskoj disertaciji ministra policije i jednog od najbližih saradnika premijera, za koju postoje ozbiljne indicije  (istraga je u toku) da se radi o plagijatu. Takođe, nedavno su utvrđeni i plagijatorski elementi u doktoratu predsednika opštine Novi Beograd i bivšeg vaterpolo reprezentativca Aleksandra Šapića. Dok je Šapićeva diploma stečena na privatnom Univerzitetu Union, prvopomenuta doktorska diploma ministra Stefanovića stečena je na privatnom Univerzitetu Megatrend koji je poslednjih godina postao utočište za sve one koji bi lako do diplome, a onda još lakše do posla jer je između ostalog ministar prosvete u prethodnom sazivu vlade slučajno ili ne, bio baš predavač na ovom univerzitetu, dok je Rektor Megatrenda veliki prijatelj bivšeg premijera, a sadašnjeg ministra inostranih poslova Ivice Dačića. Zapošljavanje po političkoj liniji tako je pored brojnih neformalnih kanala dobilo i jedan de facto formalan put ka dobro plaćenom poslu u državnoj administraciji ili bilo gde drugde. Istovremeno, srpska javnost sve je fokusiranija na posledicu ovog izveštaja o plagijatu doktorata ministra policije, koja se ogleda u nekoliko slučajeva manifestacije jakog pritiska na medije i hakovanja internet portala, među kojima je i "Peščanik" koji je prvi objavio tekst o plagijatu. Reagovao je i OEBS, a premijer odgovorio da nema ni govora o gušenju medijskih sloboda.

Uz napomenu da samo onaj ko nije radio u medijima u vreme vlasti Demokratske stranke može danas biti šokiran nivoom nesloboda u medijskom prostoru, bitno je naglasiti da se ovde ne radi o pukom skretanju pažnje javnosti sa egzistencijalnih tema koje se tiču najavljenih ekonomskih reformi na “manje važne” pojavnosti kao što su akademski plagijati ili medijske slobode. Naprotiv, svrha navođenja ova dva nivoa – ekonomskih reformi sa jedne i aktuelnih tema kojima je javnost zaokupljena sa druge strane, za cilj ima ukazivanje na usku povezanost ova dva stepena društvene stvarnosti prema kojoj se potonji javlja kao paradigma za univerzalnost socio – ekonmskih odnosa koji proizilaze iz ekonomske “logike” inherentne neoliberalnim zakonskim predlozima, a koji za cilj imaju komodifikaciju društva u njegovom totalitetu. Drugim rečima, kada privatizujete institucije od javnog značaja kao što su univerziteti – u periferno – kapitalističkom scenariju to izgleda baš ovako kako se očitava na primeru plagijata disertacije ministra policije Nebojše Stefanovića. O tome kako bi izgledao penzioni i sistem zdravstvene zaštite podvrgnut istom ekonomskom “zahvatu” možemo govoriti baš u odnosu na obrazovni sIstem.  Sa druge strane, kada je reč o pritisku na medije, ono što je evidentno jeste da je trenutna situacija samo najvidljivija manifestacija permanentnog procesa, kako eksterne cenzure, tako i autocenzure koja vlada među samim novinarima. Tako to izgleda na kapitalističkoj periferiji. Kada vladavina kapitala više ne daje rezultate i kada ona više nije, kao u vreme Demokratske stranke dovoljna da se suzbiju medijske slobode, onda se pribegava autoritarnom metodu i nasilnoj intervenciji vlasti u sferu javnog. Ono što je ovde važno jeste to da korišćenje državnog aparata u represivne svrhe ne stoji s onu stranu liberalno demokratskog instumentaija, već naprotiv, sve vreme stoji u sklopu sistema, u pripravnosti za slučajeve poput ovog kada se deo kapitala u vlasničkim strukturama medija okrene protiv vlasti (jer mu je ona prethodna više odgovarala) ili (češće) kada narodne inicijative pokažu potencijal da ugroze interese kapitala i države kao zakonodavca u službi tog istog kapitala.

Tako je srpska javnost trenutno zaokupljena temama koje zaista nisu nevažne. Ipak, ta je javnost propustila da teme kojima se trenutno bavi kvalifikuje kao mešavinu instrumenata i pojavnosti koji bi mogli predstavljati ono što Žižek naziva “znakovima iz budućnosti”. Umesto toga, javni prostor preplavljen je jeftinim liberalnim moralisanjima koja ukazuju na to da je neprihvatljivo ono što je apsolutno nužno ukoliko je determinisano ekonomskim postulatima koje upravo oni, liberali, zdušno podržavaju. Paradigmatični su ovde predstavnici Nove stranke bivšeg premijera Zorana Živkovića, koji su u parlamentu u jednoj raspravi najoštrije reagovali upravo na pomen reči “redistribucija”, za koju su rekli da se nadaju da nikada više neće postati delom ekonomske agende. Istovremeno, oni su najoštriji u svojim osudama posledica sistema koji se gnuša redistribucije.  Poslužimo li se metaforom Kristofera Klarka iz njegove revizionističke knjige o Prvom svetskom ratu, možemo se zapitati da li je onda ovde reč o “mesečarima” među političkom elitom koja tako zbunjena, ne zna šta govori, a kamoli šta čini? Kao i u odgovoru na Klarkov revizionizam, ovde takođe možemo poručiti: pazite gospodo, da tako mesečareći, sledeći put ne ispadnete kroz prozor…