Srbijanski "mesečari"

Nikada do sad nismo bili u situciji u kojoj jedna stranka na postjugoslovenskom tranzicijskom prostoru osvoji nadpolovičnu većinu na parlamentarnim izborima. Upravo se to dogolo na prethodnim izborima u Srbiji na kojima je osamostaljena frakcija ultradesničarske Srpske radikalne stranke, osvojila više od 50 odsto glasova. Najava onoga što će nova vlada i njen premijer Aleksandar Vučić činiti u narednom periodu mogle su se uočiti i u prethodnom mandatu kada je Vučić bio prvi potpredsednik vlade, ali i u poslednjoj predizbornoj kampanji kada je postalo više nego jasno da će fokus nove državne administracije biti na ekonomskim reformama. S obzirom na to da je reč o postsocijalističkom prostoru, “ekonomske reforme” mogu imati samo jedno značenje.

Sa druge strane, neke od najaktuelnijih tema trenutno u Srbiji ne tču se ovih reformi, već primera radi, izveštaja trojice akademaca o doktorskoj disertaciji ministra policije i jednog od najbližih saradnika premijera, za koju postoje ozbiljne indicije  (istraga je u toku) da se radi o plagijatu. Takođe, nedavno su utvrđeni i plagijatorski elementi u doktoratu predsednika opštine Novi Beograd i bivšeg vaterpolo reprezentativca Aleksandra Šapića. Dok je Šapićeva diploma stečena na privatnom Univerzitetu Union, prvopomenuta doktorska diploma ministra Stefanovića stečena je na privatnom Univerzitetu Megatrend koji je poslednjih godina postao utočište za sve one koji bi lako do diplome, a onda još lakše do posla jer je između ostalog ministar prosvete u prethodnom sazivu vlade slučajno ili ne, bio baš predavač na ovom univerzitetu, dok je Rektor Megatrenda veliki prijatelj bivšeg premijera, a sadašnjeg ministra inostranih poslova Ivice Dačića. Zapošljavanje po političkoj liniji tako je pored brojnih neformalnih kanala dobilo i jedan de facto formalan put ka dobro plaćenom poslu u državnoj administraciji ili bilo gde drugde. Istovremeno, srpska javnost sve je fokusiranija na posledicu ovog izveštaja o plagijatu doktorata ministra policije, koja se ogleda u nekoliko slučajeva manifestacije jakog pritiska na medije i hakovanja internet portala, među kojima je i "Peščanik" koji je prvi objavio tekst o plagijatu. Reagovao je i OEBS, a premijer odgovorio da nema ni govora o gušenju medijskih sloboda.

Uz napomenu da samo onaj ko nije radio u medijima u vreme vlasti Demokratske stranke može danas biti šokiran nivoom nesloboda u medijskom prostoru, bitno je naglasiti da se ovde ne radi o pukom skretanju pažnje javnosti sa egzistencijalnih tema koje se tiču najavljenih ekonomskih reformi na “manje važne” pojavnosti kao što su akademski plagijati ili medijske slobode. Naprotiv, svrha navođenja ova dva nivoa – ekonomskih reformi sa jedne i aktuelnih tema kojima je javnost zaokupljena sa druge strane, za cilj ima ukazivanje na usku povezanost ova dva stepena društvene stvarnosti prema kojoj se potonji javlja kao paradigma za univerzalnost socio – ekonmskih odnosa koji proizilaze iz ekonomske “logike” inherentne neoliberalnim zakonskim predlozima, a koji za cilj imaju komodifikaciju društva u njegovom totalitetu. Drugim rečima, kada privatizujete institucije od javnog značaja kao što su univerziteti – u periferno – kapitalističkom scenariju to izgleda baš ovako kako se očitava na primeru plagijata disertacije ministra policije Nebojše Stefanovića. O tome kako bi izgledao penzioni i sistem zdravstvene zaštite podvrgnut istom ekonomskom “zahvatu” možemo govoriti baš u odnosu na obrazovni sIstem.  Sa druge strane, kada je reč o pritisku na medije, ono što je evidentno jeste da je trenutna situacija samo najvidljivija manifestacija permanentnog procesa, kako eksterne cenzure, tako i autocenzure koja vlada među samim novinarima. Tako to izgleda na kapitalističkoj periferiji. Kada vladavina kapitala više ne daje rezultate i kada ona više nije, kao u vreme Demokratske stranke dovoljna da se suzbiju medijske slobode, onda se pribegava autoritarnom metodu i nasilnoj intervenciji vlasti u sferu javnog. Ono što je ovde važno jeste to da korišćenje državnog aparata u represivne svrhe ne stoji s onu stranu liberalno demokratskog instumentaija, već naprotiv, sve vreme stoji u sklopu sistema, u pripravnosti za slučajeve poput ovog kada se deo kapitala u vlasničkim strukturama medija okrene protiv vlasti (jer mu je ona prethodna više odgovarala) ili (češće) kada narodne inicijative pokažu potencijal da ugroze interese kapitala i države kao zakonodavca u službi tog istog kapitala.

Tako je srpska javnost trenutno zaokupljena temama koje zaista nisu nevažne. Ipak, ta je javnost propustila da teme kojima se trenutno bavi kvalifikuje kao mešavinu instrumenata i pojavnosti koji bi mogli predstavljati ono što Žižek naziva “znakovima iz budućnosti”. Umesto toga, javni prostor preplavljen je jeftinim liberalnim moralisanjima koja ukazuju na to da je neprihvatljivo ono što je apsolutno nužno ukoliko je determinisano ekonomskim postulatima koje upravo oni, liberali, zdušno podržavaju. Paradigmatični su ovde predstavnici Nove stranke bivšeg premijera Zorana Živkovića, koji su u parlamentu u jednoj raspravi najoštrije reagovali upravo na pomen reči “redistribucija”, za koju su rekli da se nadaju da nikada više neće postati delom ekonomske agende. Istovremeno, oni su najoštriji u svojim osudama posledica sistema koji se gnuša redistribucije.  Poslužimo li se metaforom Kristofera Klarka iz njegove revizionističke knjige o Prvom svetskom ratu, možemo se zapitati da li je onda ovde reč o “mesečarima” među političkom elitom koja tako zbunjena, ne zna šta govori, a kamoli šta čini? Kao i u odgovoru na Klarkov revizionizam, ovde takođe možemo poručiti: pazite gospodo, da tako mesečareći, sledeći put ne ispadnete kroz prozor…