Ko je ubio babinu penziju?

Ako kao policijski činovnik sudelujete u istrazi po nekom ubistvu, očekujete li onda zbilja da je ubica na mestu zločina ostavio svoju fotografiju sa priloženom adresom, ili zar se nećete morati zadovoljiti slabijim i nejasnijim tragovima traženog lica? (Frojd, Uvod u psihoanalizu: 22). Po istom ključu, kad vlast izvrši otimačinu, pa protivustavno oduzme procenat od dosadašnjih primanja penzionera, očekujete li onda da će otimač ostaviti fotografiju sa adresom, ili ćemo se morati zadovoljiti mrvicama koje nas mogu a i nemoraju odvesti na pravi trag? 

Za sada, imamo samo ono što je otimač ostavio kao lažni trag. To nam nije ni od kakve druge koristi, već nam služi samo kako bismo ono što je otimač ostavio kao lažni trag, precrtali sa liste potencijalnih odgovora na pitanje ko je otimač i zašto je to učinio. Navodno, otimač je nekakva vlada, koja se predstavlja kao nosilac političkog procesa u Srbiji, a razlog iz kog je već siromašnim penzionerima smanjila ionako mizerne penzije jeste pokrivanje budžetskog deficita, odnosno makroekonomska stabilizacija. Niti jedno od ovo dvoje ipak, nije tačno. Prvo, otimačinu nije učinila vlada Srbije, već ju je ona samo sprovela. Pošto živimo u doba u kom su se, kako to voli da kaže Zigmund Bauman "moć i politika razveli" a suverenitet preselio u neki prostor izvan teritorija nacionalne države, onda je odmah na početku netačno da je pljačkaš vlada. Da bi ona "zaslužila" ulogu otimača, ona bi najpre morala da bude ona u čijim rukama se nalaze politički instrumenti. Onaj ko ima moć, vrlo jednostavno objašnjava Bauman, jeste onaj koji stvari može da uradi. Onaj koji se nalazi u sferi politike, jeste onaj koji određuje šta će biti urađeno. Tako nacionalne vlade perifernih zemalja mogu primeniti silu nad kojom imaju monopol zahvaljujući legitimitetu koji su stekle na izborima, ali ne mogu odrediti koje su to stvari koje valja obaviti. Drugim rečima, vlada Srbije ima moć da pokrade penzionere, ali nema kontrolu nad politikom koja odlučuje o tome kako će i u koje svrhe moć biti upošljena. Mogla se na čelu države, naravno, naći i neka druga vlada koja bi odbila diktat spolja za mere štednje i za koju bi se moglo reći da je "sastavila politiku imoć", ali o takvoj vladi možemo govoriti samo onda kada se u političkom prostoru pojavi revolucionarna politička snaga, što za sada nije slučaj. Tako je vlada samo izvršilac, odnosno posrednik u otimačini, pri čemu i posrednik razume se, zadržava deo plena.

Drugo, objašnjenje koje otimač preko posrednika šalje javnosti u Srbiji, takođe nije validno. Pošto smanjivanje penzija spada pod ono što generalno nazivamo "merama štednje", onda bismo se najpre mogli pozabaviti njima kao fenomenom. U sklopu međunarodnog ekonomskog sistema, mere štednje predstavljaju mehanizam koji se primenjuje onda kada nastupi kriza akumulacije kapitala. Vladajuća klasa i njihovim interesima rukovođene strukture vlasti moraju odreagovati na krizu akumulacije.Time što stagnira ili ne cirkuliše dovoljno brzo (a to se dešava kada ga nema  dovoljno), kapital gubi trku sa ostalima u globalnoj ekonomskoj utakmici. Kada dolazi do krize akumulacije? Ponekad je reč o oskudevanju u infrastrukturi koja usporava ili onemućava na primer transport i uopšteno cirkulaciju ili o nedovoljnoj tehnološkoj razvijenosti koja snižava produktivnost. Sve su to problemi dok je cirkulacija kapitala još uvek na stadijumu proizvodnje.  Na tom stadijumu mogu se javiti i drugi problemi kao što su jaka sindikalna udruženja ili uopšteno radnički pokret koji već tada za sebe jamče veća prava od onih koja pogoduju vlasniku kapitala i u tom slučaju potencijalna profitna stopa se smanjuje. Ovo svakako nije slučaj u Srbiji. Dakle, radnici nisu uspeli za sebe izboritit više od "optimalnog" u procesu proizvodnje, pa da im se moraju praviti rezovi na polju realizacije, odnosno smanjivati kupovna moć u konačnici. Drugim rečima, ako vas sindikati i radna udruženja poraze na polju produkcije, vi im se uvek preko svojih državnih struktura možete revanširati u realizaciji, pa podići poreze i poskupeti rente za radničku klasu, smanjiti rashode za obrazovanje i školstvo ili pak, uzeti od penzija. Međutim, u Srbiji se ne radi o pobedi radnika u procesu proizvodnje, već su mere štednje nametnute od strane međunarodnih finansijskih institucija kako ne bi došlo do zastoja u reprodukciji kapitala u jednoj potčinjenoj državi koja nema dovoljno resursa i sredstava da bi pratila dinamiku međunarodnog kapitala. Sa stanovišta nacionalne elite, ovaj je cilj takođe imperativ, pa je tako po sredi jedan sklad interesa, međunarodnog i domaćeg kapitala.

Vratimo se sada na penzije. Opšte je poznata činjnnica da od penzija u Srbiji ne žive samo penzioneri, već i čitave porodice u kojima niko nema zaposlenje. Iako bedne, penzije su za mnoga domaćinstva jedini izvor prihoda. Sa stanovišta najprostije liberalne ekonomske logike, pad kupovne moći ne može se dobro odraziti ni na proizvodnju jer vi možete smanjiti penzije i uštedeti, ali prizvodnju ne možete podići jer ste smanjili kupovnu moć i neće imati ko da kupi ni ovo što ste do sad proizvodili. Međutim, ovu kontradikciju kapitala nadomešćuju brojni mehanizmi, a renta ili krediti su samo neki od njih. Dakle smanjite kupovnu moć, onda snizite kamatne stope za zaduživanje kod banaka, podstaknete zaduživanje koje sve više ljudi počinje da praktikuje jer su im primanja smanjena, a onda od čoveka stvorite roba, još većeg nego što je do sad bio. Dakle, smanjenje penzija hoće uticati na javne uštede koje onda mogu pokriti rupu u budžetu koja nastaje smanjivanjem nameta poslodavcima. Pod izgovorom otvaranje novih radnih mesta, smanjen teret posednicima kapitala, omogućava ubrzanu cirkulaciju tog istog kapitala i time stvara benefite za vladajuću klasu. Budžetska kompenzacija za smanjene namete poslodavcima (koji su već izglasani kroz novi zakon o radu) pronalazi se u rezovima u javnom sektoru, smanjenom davanju za školstvo, zdravstvo, kulturu i povrh svega - penzije, a onda se smanjena potrošačka moć kompenzuje bankarskim kreditima. Kako je 85 procenata banaka u Srbiji u inostranom vlasništvu, dug prema stranim poveriocima umnožava se ne samo na nivou države već i samih pojedinaca. To se zove "Put u ropstvo", da se poslužim tim Hajekovim naslovom.

Čemu onda služi taj kapital koji ovakvim merama užurbano nastavlja da cirkuliše? Tehnološkoj inovaciji, razvoju proizvodnih kapaciteta, reinvestiranju i rekli bi sprovodioci pljačke iz vlasti, otvaranju novih radnih mesta. Sve do jednog može biti tačno a i ne mora s obzirom na to da u državi i dalje vlada nepotizam i korupcija. Međutim, možemo poći i ovim idealističkim putem. Višak kapitala u opticaju zaista može dovesti do tehnološkog napretka, ali će taj tehnološki napredak zapravo obezbediti dalju reprodukciju nejednakih odnosa u društvu, on će biti prisvojen od strane privatnih posednika i u konačnici, možda hoće vrhovima prstiju dotaći i one (robove) na dnu, ali će omogućiti pre svega perpetuaciju moći vladajuće klase. Takođe, može se dogoditi da reinvestiranje akumuliranog viška vrednosti proizvede statistički smanjenu nezaposlenost. Ali u uslovima propratnog zakona o radu koji apsolutnu prednost daje poslodavcu i praktično do krajnje mere degradira pregovaračku poziciju radnika, novozaposleni radnici radiće za mizerna primanja i imaće izbora raditi za malu naknadu ili ne raditi. Nezaposlenost nikada neće biti smanjena ispod određene crte koja se u main stream ekonomskoj nauci zove prirodna stopa nezaposlenosti. Ona služi kako bi se uvek među nezaposlenima čuvala "rezervna radna snaga" koja služi kako bi se uposlena radna snaga sve vreme držala u iluziji o srećnoj poziciji zaposlenog, bez obzira na mala primanja i time suzbila svaka pomisao na otpor.

Izgleda da ipak ne treba biti Šerlok Holms da bi se rešio zločin. Negde je zapelo i krenulo nepoželjnim putem po vladajuću klasu. Ona je u Srbiji sprovela globalni trend, ali polako globalni trend počinje da biva i reakcija na ovaj prethodni trend mera štednje. Pre nekoliko dana milion ljudi je izašlo na ulice Rima, jedne od zemalja koja može biti paradigma neuspešnosti mera štednje, odnosno njihove uspešnosti samo po vladajuću klasu. Ako su pronašli svoj interes u ispunjavanju globalnog trenda i nametnuli mere štednje, onda se mogu početi pripremati i na implementaciju globalnog trenda otpora. On ne mora doći sutra ni prekosutra, ali on će doći. Kad?  Ima jedna sjajna legenda iz perioda vladavine Miloša Obrenovića koji se nakon što je odlučio da podigne poreze suočio sa informacijom da se narod buni. 

-Diži još poreze, na to će Miloš.

- Ali gospodaru, narod je sve glasniji!

- A ti još povećaj, odgovori Miloš.

Posle nekog vremena Obrenović dobija informaciju da se narod ućutao.

- Spuštaj poreze, zavapi Miloš!

I u nas će se narod ućutati, ali onda će već biti kasno da se "spuste porezi", čini mi se.(*)

*Na ovoj priči zahvaljujem Branku Vučiniću

Zašto nema otpora?

Simptomatična je jedna scena iz "Leta iznad kukavičjeg gnezda" za ovo naše vreme. U krugu sede svi štićenici specijalne ustanove za duševno obolele osobe. Džek Nikolson koji je tu poslat iz zatvora na proveru mentalnog stanja, saznaje da se istek njegove zatvorske kazne neće podudariti sa danom kada će biti slobodan da napusti duševnu bolnicu. Dakle uprkos tome što će njegova inicialna zatvorska kazna isteći, osoblje bolnice koje mu baš nije naklonjeno, zadržava pravo da ga u ustanovi zadrži koliko misli da je potrebno. Međutim, jedno drugo saznanje u tim momentima njemu je izmamilo osećaj neverice ozbiljnijih razmera. Uvidevši da ponovo postaje zatvorenikom ali ovoga puta bez presude, on se najednom nalazi pred saznanjem da su izuzev njega i još dvojice ili trojice pacijenata, svi ostali u toj ustanovi dobrovoljno, bez prisile. Više nego li nad svojim slučajem, on ostaje zatečen pred fenomenom pristanka na uslove na koje bi samo duševno bolestan čovek pristao. Aha, ali onda čini mi se, shvata da to jeste institucija za duševno obolele osobe.

Pri postavljanju naivnog pitanja oko toga zašto nema otpora u Srbiji kada je na sceni evidentna uspostava autoritarnog poretka, čini mi se da se često gubi iz vida to da ono što danas jeste, nije umnogome različito od onoga što se sanjalo pred kraj dvadesetog veka. Tri uslova koja je "Otpor" kao glavna antimiloševićevska politička organizacija postavljao, ticala su se toga da Milošević više ne bude predsednik, zatim slobodnih izbora koje će priznati ceo svet i uspostave "normalnog društva". Od ta tri zahteva, jedino prvi nije sklon različitim tumačenjima. Slobodni izbori mogu se razumeti na nekoliko načina, ali recimo da nam je i tu (makar za ovu priliku) jasno o čemu se radi. Treći zahtev koji je trebalo da bude nekakva posledica ispunjenja prethodna dva, ipak ostaje da visi u prostoru opšteg ili je tako barem izgledalo 2000. godine, kada je svrgnut Milošević. Ono što se u "Otporovim" spotovima ili predizbornim sloganima i programima opozicionih stranaka podvodilo pod "normalno društvo", bilo je isto ono uređenje koje su baštinili podržavaoci i finansijeri celokupne opozicije krajem devedesetih. Normalno društvo dakle, jeste ono koje neguje nacionalni identitet. Ono politički homogenizuje, dok ekonomski raslojava. Ono je nominalno demokratsko, praktično usko interesno. Kao takvo, oligarhijsko, ono uništava političko u politici koju svodi na simbiozu bahatosti i umerene aristokratske uglađenosti. Po potrebi, poredak pod kojim obitava "normalno društvo" represivan je, ali samo u momentima kada je "normalno društvo" u opasnosti od nasrtaja neartikulisanih i stoga uvek opasnih masa. Ako ga napadne neka paralelna oligarhijska unutarnacionalna ili internacionalna struktura, ono uvek iznađe načina da deluje inkluzivno, barem kada je u pitanju horizontalna odnosno klasna saradnja. Kolač je deljiv na više delova onda kada kolač raste. U "normalnom društvu" on raste onda kada se od naroda uzima više, kada im se smanjuju penzije i plate, kada ih se represivnim merama primorava da ispunjavaju obaveze prema eliti iznad svojih mogućnosti, a da žive ispod objektivne granice siromaštva.

Nije mi zato baš najjasnije, šta znače svi ti pozivi "građanske Srbije" na otpor i protiv koga bi taj otpor trebalo biti usmeren. Građanska Srbija pobedila je 2000. godine i ovo što imamo danas upravo je otelotvorenje građanskoga sna. Iz Evropske Unije stižu samo reči hvale za reforme koje će ojaditi ljude, što i ne čudi jer iz perspektive EU to jeste "normalno društvo". Na delovanje neofašističkih organizacija, njihove molebane po ulicama prestonice, tamo neko marširanje četnika na Novi Pazar ili skandiranja na stadionu niko ne reaguje jer fašista bogu hvala ima u svim "normalnim društvima". To je zapravo cena koju plaćaju demokratije. Zapravo, postojanje fašizma je dokaz da demokratija postoji! Sve je to dakako normalno...Eno ga, premijer ima zakazano predavanje na LSE (Londonskoj školi za ekonomiju). U najavi ne piše ništa o tome šta će biti tema, ali pretpostavljam da neće biti "Kako ubiti 100 muslimana za svakog Srbina". To je neka davna prošlost, a "normalna društva" gledaju samo ka budućnosti.

Polako, došli smo i do toga zašto nema otpora. Prvo, zato što je današnje društvo ono isto koje su sanjali Miloševićevi opozicionari. Jedini problem koji oni imaju, jeste taj što su im opet zvečku uzeli Milošević i Šešelj, odnosno njihove reinkarnirane replike. Sada bi demokrate i "građani" da se bune, ali nemaju više fond za bunu. Baš kao što je Zapad do 1997 podržavao Miloševića pa ga naprasno "pustio niz vodu" i doveo opoziciju na vlast, tako i danas vlast ima punu podršku za sve što čini, ali im se kraj još uvek ne nazire. Nema dakle otpora, jer je otpor uzidan u današnji poredak. Zato ga se i ne finansira odvojeno, već sve ide o jednom trošku. Istovremeno, protiv onog dela društva koji bi mogao da pruži pravi otpor ovoj simbiozi duhova prošlosti i sadašnjosti  deluju zajedno sistem i gore pomenuti fašisti. Baš kao što je to kroz istoriju bio slučaj. Uz sve to, ova danas, otporaško - miloševićevsko - šešeljevska crno - crna koalicija ima pristanak naroda za sve što radi. Ona je uspela da stanje stvari predstavi kao nužnost, a proizvode tih "nužnih mera" čak i kao prirodne. Otuda bi i nas danas trebalo da zabrine, čak i više od naše pozicije unutar poretka u koji smo nasilno uterani, to što u njemu mnogi obitavaju svojom voljom. Da li su ljudi koji pristaju danas na poredak duševno oboleli? Ili su samo očajni, sputani, osiromašeni, istrošeni i unesrećeni? I u jednom i u drugom slučaju, treba im pomoć.

   

Ubistvo beskućnika u ime prirodne selekcije

U senci zbivanja na fudbalskoj utakmici Srbija - Albanija i dolaska ruskog predsednika Putina, vojne parade i ostalih događaja koji "život znače" poput blamaže modne blogerke, javnosti se potkrala informacija o ubistvu dvojice beskućnika u Raškoj. Ubistvo je izvršio devetnaestogodišnji mladić, skačući im po glavama i udarajući ih martinkama. Tinejdžer koji je izvršio ubistvo bio je skinhed. 

Ako je blamaža modne blogerke dokaz toga da modne blogerke nisu akademici a incident na fudbalskoj utakmici dokaz toga da se Srbi i Albanci ne vole, dolazak Putina je pokazao da Rusija želi još koji popust za svoj biznis u Srbiji. Utisak je da iz navedenih događaja ništa preterano novo nismo saznali. Ipak, ovom činu ubistva dvojice beskućnika čini se, nije pridata gotovo nikakva (značajnija) medijska pažnja upravo zbog toga što bi bavljenje tim događajem dovelo možda do nekog neprijatnog i ne tako široko rasprostranjenog saznanja. 

Dosadašnja saznanja o tome na koga su ustremljeni (naci) skinhedi u Srbiji nisu sezala dalje od Roma ili eventualno Kineza. Dakle usled nepostojanja ostalih podgrupa skinhed pokreta koji uglavnom nisu rasistički nastrojeni, u Srbiji se pripadnici ovog pokreta mogu smatrati rasistima, gotovo stoprocentno. Međutim, kako objasniti napad jednog skinheda na dvojicu beskućnika? U medijima smo već mogli da vidimo navode o tome da je mladić često viđan kako sam luta ulicama i sedi u parku noću. Dakle, napad skinheda na beskućnike objašnjava se tako što to što je momak skinhed, apsolutno nema nikakve veze sa tim što je do smrti izgazio dvojicu beskućnika. Ako je čovek rasista, zašto onda ubi dvojicu koji nisu druge rase, već su samo siromašni? Zato što sam luta ulicama i sedi u parku, ovisnik je o narkoticima, odnosno - čovek nije normalan, reklo bi se.

U čemu je problem sa ovakvim pristupom događaju? Problem  pronalazimo tamo gde je stanovao i u slučaju kada je Anders Brejvik usmrtio 77 ljudi u Norveškoj 2011. godine. S obzirom na to da je ubistvo počinio deklarisani fašista koji je u svoju ideologiju uključio nacizam, cionizam i islmofobiju istovremeno, bilo je brže bolje predočeno da njegov anti - komunizam zbog kog je i upao na ostrvo na kom su se nalazili ljudi iz omladine socijalističke partije, nije imao nikakve veze sa ideologijom. Čovek je jednostavno lud. Ako danas pitate ljude o tom događaju, većina će iz njega apstrahovati ideologiju i sve pripisati ludilu. Upravo tu leži problem sa kojim se i danas suočavamo u slučaju ubistva dvojice beskućnika od strane devetnaestogodišnjeg skinheda u Raškoj.

Najpre, važno je reći da sve vrste fobija (kseno, homo, islamo itd) vuku poreklo iz sociodarvinističkog principa prema kom su jedni pripadnici ljudskog roda manje vredni od drugih, slabiji su i zbog toga njihov nestanak ili porobljivanje nije ništa drugo do prirodna posledica vladavine "zakona jačeg". Ovaj je princip dakle u srži između ostalog i rasizma. "Mi" kao pripadnici više rase, imamo pravo da opstanemo u odnosu na "njih", pripadnike niže rase jer u društvu vladaju zakoni prirode koji počivaju na principu prirodne selekcije. Ako čitamo delove Hitlerovog "Mein Kampfa", videćemo ipak da se kategorije više i niže rase vrlo često zamenjuju kategorijama više i niže klase. Otuda, iz istog izvora možemo videti da je i u slučaju Jevreja kojih se okrivljuje za svo zlo u svetu, po sredi zapravo "jevrejska prevara". Oni, Jevreji, kao niža rasa koja u prirodnoj selekciji treba da nestane ili padne na dno socio - ekonomske lestvice, prevarom su zauzeli vodeća mesta i obogatili se. Jevreji su dakle prevarili sociodarvinističku logiku i uprkos svojoj prirodnoj inferiornosti sebe pozicionirali na mesta koja im ne pripadaju, na mesta više rase / klase. Samoj je logici nacizma ali i uopšteno rasizma, inherentan osećaj klasne uzvišenosti zbog pripadnosti određenoj rasi. Zbog toga je svakom nacisti paralelno sa mržnjom prema Jevrejima i ostalim "nižim" rasama poput Roma ili Slovena, svojstvena i mržnja prema komunistima koji su zapravo sve rase ali i klase, želeli da podvedu pod zakone ravnopravnosti, nasuprot sociodarvinističkim zakonima i odnosima dominacije koji iz njih proizilaze. Stoga, nije ludilo to koje je Brejvika opredelilo da pobije članove i članice socijalističke omladine, već pokušaj da spreči opstrukciju zakona prirodne selekcije od strane jedne političke snage. 

Vratimo se sad na slučaj iz Raške. U prirodnoj selekciji dakle, internacionalno učestvuju nacije pa se iz te trke iz ugla rasiste ili naciste, rađaju inferiorne i superiorne rase. Na unutrašnjem planu, u Hitlerovoj Nemačkoj ali i svuda drugo u današnjem sistemu, socijalni darvinizam proizvodi pobenike i gubitnike, unutar jedne nacije. Rasa na međunarodnom planu, postaje klasa na unutrašnjem. Otuda i rasista ka unutra vrlo često postaje fobičan prema siromašnima jer primenivši zakon prirodne selekcije, oni ne zaslužuju da žive. Izgubili su trku sa jačima od sebe. Iako možda i sam pripadnik niže klase u Srbiji taj je devetnaestogodišnji mladić napravio nešto što se od svakog rasiste očekuje, a to je da se trka i tako utrkujući se, pred sobom uništava slabije. Nije to njegova odluka, to je odluka zakona jačeg.

Šta smo onda doznali iz slučaja ubistva dva beskućnika od strane skinheda? Doznali smo to da se sveprisutni zakon u današnjem sistemu u potpunosti podudara sa zakonima kojima se vodio nacizam. Uspešni nasuprot neuspešnima, borci nasuprot slabićima, snalažljivi nasuprot nesnalažljivima. Saznali smo na jednom stravičnom primeru da sociodarvinizam ne stvara samo sve oštrije klasne i druge raskole, on stvara i mržnju prema onima koji su u tom raskolu ostali nasuprot "pobedncima". Saznali smo i to, da naše liberalno društvo ne samo da nema ništa protiv prirodne selekcije, već joj se divi na isti način kako je to nekada rađeno. Naučili smo da je sa stanovišta današnjice, najmanje lud onaj koga se tako (lažno) predstavlja i da su izgleda ludi oni koji u takvim nazovi - ludacima kakav je ovaj devetnaestogodišnjak, vide odraz društva u kom žive i zakona koji u njemu vladaju.