Deca čovečanstva

Na čijoj treba biti strani u filmu "The Children of Men" (Deca čovečanstva), vlasti ili terorističke grupe? Pre 18 godina na čitavoj planeti, žene su prestale da rađaju. Jedino koliko - toliko uređeno društvo nalazi se u Velikoj Britaniji. Ono je organizovano duž linije koju danas prepoznajemo u Evropi, a koja razdvaja uređen poredak (uslovno rečeno) od najezde emigranata i izbeglica. U Londonu deluje i teroristička grupa koja se protivi anti - imigrantskim polititikama. Grupa ubija, podmeće bombe, dok vlast ubija migrante i izbeglice koje tokom čitavog filma možemo videti u "pozadini" (koja čini srž filma), u kavezima.

Treba biti pošten pa reći: ceo svet šokiran je napadom u Parizu i žali za njegovim žrtvama mnogo više nego za onima u Bejrutu, Nigeriji, Jemenu, Siriji, Iraku, Avganistanu, Keniji -  najpre zbog toga što je napad u Parizu odneo živote na mestu na kom nije trebalo da ih odnese. Kad kažem "nije trebalo", onda pre svega mislim na strategiju prema kojoj je Evropa "izvezla" ratne sukobe izvan svojih granica posle Drugog svetskog rata. Nikada niko nije verovao u razne Univerzalne deklaracije o poštovanju ljudskih prava, "večni mir" ili slično. Društveno - ekonomsko ustrojstvo velikih sila ostalo je nepromenjeno u odnosu na ono koje je dovelo do oba svetska rata. Otuda je bilo suludo očekivati da će se raskrstiti sa ratovima i međunacionalnim sukobima, uopšte. Samo su, umesto na tlu Evrope, bitke između velikih sila, uglavnom posredno, nastavljene na "neutralnoj teritoriji". One nikada nisu prestale, samo su jenjavale i rasplamsavale se, naizmenično. 

Međutim, velike sile suočile su se sa neočekivanim raspletom događaja. Umesto da nastave sa neokolonijalnim aktivnostima služeći se "drugim sredstvima", podržavajući i naoružavajući pritom razne grupacije po "neutralnom" bojištu bez bojazni da bi išta moglo krenuti naopako, izvezena roba u vidu rata vratitila se na "domaće tržište" kao bumerang. Ta je komodifikovana tempirana bomba ubijala najpre izvan Evrope a onda je počela ubijati i unutar njenih granica. U oba slučaja žrtve su bili nedužni ljudi. 

Ponavljam, ne mislim da je čudno to što više pažnje poklanjamo napadima u Parizu, Ankari ili Madridu, dok smo na Boko Haram, Palestinu, Bejrut, masakre po Jemenu, Avganistanu, Iraku, Siriji, gotovo pa "navikli". Nije to samo zato što se ovde radi o Evropi, a u drugom slučaju ne. Slično kao danas na dešavanja izvan Evrope, ta ista Evropa bila je manje - više ignorantna i na rat u Bosni. Danas smo, šta više, svedoci još jednog rata unutar evropskih granica koji se zbiva u Ukrajini, koji nije više ni vest, premda je Ukrajina najbliži izvezeni rat evropskom "centru". Ako bi kojim nesrećnim slučajem bombaški napadi počeli da se dešavaju učestalije u Parizu ili Berlinu, Briselu ili Rimu - teorijski, nakon nekog vremena ni oni više ne bi bili vest jer bi se svaki novi napad očekivao i ništa nas ne bi čudilo. Začkoljica je u tome što bi takav rasplet dešavanja doveo do novog svetskog rata jer bi glavni politički subjekti na globalnom planu bili direktno pogođeni sopstvenom ignorancijom spram mračnog ali neotuđivog dela sistema, čije su posledice oduvek proizvodile ratove, a činiće to i u budućnosti. 

Imperijalna trvenja između velikih sila dovela su dakle, do stradanja najvećih razmera u istoriji čovečanstva. Devetnaesti je vek bio, kako ga se često naziva u međunarodnim odnosima, vek "uljuljkanosti mirom", nakon čega su kontradikcije inherentne kapitalizmu isplivale na površinu 1914. godine. Period nakon Drugog svetskog rata mogao bi se tako, nazvati erom "uljuljkanosti" izvezenim nus - pojavama kapitalizma, nakon čega je u seriji napada na tlu Evrope ponovo, globalni poredak počeo sa manifestacijama sopstvenih nus - pojava i na mestima na kojima "ne bi trebalo".

Ovo jeste još jedna u nizu "silaznih etapa" u globalnoj ekonomiji. Ovo jeste još jedna u nizu era političkih kriza koje nastupaju kao posledica tih silaznih etapa. Ipak, za razliku od nekih prethodnih, na ovu nju nije moguće odgovoriti jednostavnim setom mera, jer joj su joj posledice, ali i koloseci uzročnosti, rasejani po čitavom globalizovanom svetu. Od najmanje lošeg mesta za život, Evropa polako postaje London iz filma "The Children of Men" u kom je dimenzija uređenosti postala dimenzija "uređenog nasilja". Sa druge strane, izvan područja uređenog nasilja nalazi se neuređeno nasilje. Što je intenzitet sistemskog, uređenog nasilja veći, to je jača reakcija terorističke grupe koja nasuprot sistemskom nasilju izgleda kao manifestacija sirovog nasilja - i obrnuto. Obe strane ubeđene su da pojačavaju intenzitet nasilja reagujući na nasilje sa suprotne strane. Ko je prvi počeo? Evropa je prva počela, ali to je apsolutno irelevantno. Ono što je važnije jeste to da jedno nasilje multiplikuje drugo i da ta beskonačna multiplikacija nasilja vodi ka povećanju učestalosti tragedija poput ove u Parizu i preti da "dereguliše" nasilje čak i u onim delovima sveta gde se ono čini "uređenim". Isti uzroci, drugih formalnih obrisa, ponovo su Evropu i druge delove sveta doveli do ivice propasti. Posle Drugog svetskog rata "stvari su se promenile da bi ostale iste", danas je vreme, čini se, da se o promenama razmišlja izvan zadatog okvira razmišljanja i delanja.