Kako satira pomaže Vučiću

Veliku inspiraciju za osnove na kojima postavljam ovaj tekst dobio sam čitajući "Polet naše mladosti" Aleksandra Zinovjeva. U tom književno - sociološkom eseju o staljinizmu, Zinovjev, uz pomoć kretanja duž dve dimenzije, individualnih percepcija staljinizma sa jedne, i karakteristika jedne epohe, sa druge strane, saopštava nam nešto o sovjetskom društvu što bi i danas neko morao da saopšti našim društvima na prostoru bivše Jugoslavije.

Sa stanovišta pojedinca, razni su utisci na stolu kada se govori o jednoj epohi, kao što je na primer staljinistička. Ima onih koji sećanja ne razdvajaju od Staljina kao ličnosti i kulta koji se oko njega razvio. U oceni epohe, oni ne odmiču dalje od nepristojne samouverenosti sa kojom o epohi, govore kao da se ona dogodila samo u njima i kao da su njene karakteristike centrirane oko njih i njihovih doživljaja. Zinovjev sa druge strane, kroz neke od likova, baca svetlo na stranu koja je zamračena sa Hruščovljevim zaokretom i udaljavanjem od "kulta ličnosti". Poseban akcenat je na nečemu što isprva izgleda kao da se ni meni, niti drugaricama i drugovima sa levice naizgled ne može dopasti - a to je da je Staljin proizvod jednog vremena, pre nego li devijacija koja je nasilno skrenula realni socijalizam sa pravog puta. Dobra vest je da ovo i dalje ne znači da je Staljin savršeno logična personifikacija marksizma u praksi, već samo da je Staljin bio proizvod vremena i prostora na kom je živeo kao i onoga što je sa tim vremenom i prostorom bilo u interakciji spolja. Ništa više i ništa manje od toga. 

Vratimo se na naše područje. Otkuda Vučić na mestu premijera Srbije? Kako se njegov karikaturni karakter zajedno sa drugim lex specialis postojanjima poput Vulinovog, pojavio u formi kulta? Otkuda Izetbegović na mestu "Ata - Bošnjaka", Đukanović na mestu privatnog vlasnika države, Gruevski na čelu zemlje koja se smatra najednom, ostvarenim snom Aleksandra Makedonskog? Otkuda tamo neki Hasanbegović, "musliman a ustaša", na mestu ministra kulture Hrvatske? Fokusirajmo se na Srbiju, mada bi i svaki drugi primer iz regije bio jednako pogodan za ono pto želim saopštiti.

Kult ličnosti je uvek veliki prijatelj baze jedne epohe, a veliki neprijatelj onima koji žele promeniti bazu. U Srbiji se čitavo javno mnenje bavi kultom Aleksandra Vučića, "orbanizacijom", "putinizacijom", Vulinom koji juri očima nevidljive muve, premijerom koji govori "tišina tamo" na sednici vlade i spasava dete zavejano u Feketiću, Babićem koji đuska, izgovara reči standardizovanog jezika naopako. Jedni kažu da je premijer lud, drugi da je opasan, treći ga brane, četvrti kažu da je zadnje vreme došlo i biće da su oni najbliži istini.

Satira takođe doseže svoje zvezdane trenutke, sa likovima poput Babića ili ministra policije Stefanovića. Satira, koja "gađa" karikaturne osobine ličnosti, misleći pritom da im nanosi nemerljivu štetu. Od Zinovjeva saznajemo da se u Staljinovo vreme često birao, iz redova "partijskih nitkova", jedan lik koga će sami partijski satiričari, stavljati na plakate i ismejavati. Neprirodno je da u bilo kom kolektivu nema raznih Babića ili Vulina - pa čak i na vodećim mestima. Sve to čini predstavu živom i dinamičnom. Smejemo se mi tako raznim gafovima, pa kad ih još uobliče i "njuz - netovci", onda tek umiremo od smeha. Sve dok se ne završi klip, a onda...čekamo novi. Kažemo sebi, pa zar je moguće da ovi svi ljudi, što javno, što tajno - veruju u ovo što govori Vučić - "ludak"?

Tu smo već na dnu prve zamke. Postojao je u Sovjetskom savezu fenomen takozvanih "potkazivača". To su bili oni ljudi koji su pisali prijave protiv drugih, u kojima izveštavaju Organ o anti - staljinističkom delovanju pojedinaca. Na hiljade je takvih prijava stizalo dnevno Organu. U jednom trenutku, piše Zinovjev u svom auto - biografskom eseju, postane jasno da od svih potkazivača, jedan šalje nemerljivo veći broj prijava, zasipajući uposlenike Organa materijalom sa kojim ovi ne mogu iya'i na kraj, pa postaje jasno da je reč o "posvećeniku" koji izgleda, stvarno veruje u to što radi. Odluče uži članovi Organa, da ga se reše i to tako - što će sada neko od njih napisati prijavu protiv tog koji im ne da mira. Tako i bude i ovaj koji stvarno veruje, bude uhapšen na osnovu prijave koju su napisali sami članovi Organa. Najlepši obrt koji čovekova mašta može zamisliti dogodi se sa Hruščovljevim zaokretom i otklonom od Staljinovog kulta, kada, kako kaže sam Zinovjev, nastupi vreme "liberalizma". Ovaj fanatični potkazivač, koji je jedini slepo verovao u to što Staljin govori, biva pušten na slobodu i označen žrtvom Staljinističkog terora. Rukovodilac Organa koji kao i svi "normalni" ljudi nije za ozbiljno uzimao gotovo ništa što je radio i koji je napisao prijavu protiv ovog prvog, biva penzionisan i javno žigosan kao "staljinista". 

Čini se dakle, da mi posmatramo ove razne "botove", Babiće, Vuline i ostale kako na visokom tako i na najnižem poltronskom nivou, kao ludake koji zaista veruju u reči ovoga što ga sa beskonačno puno humora, umirući od smeha, označismo kao "ludaka". Jedino što je sigurno je, naprotiv, da će prvi taj koji bude zaista, u potpunosti poverovao u to što Vučić govori, biti smaknut. Taj bi samo odmagao. Šta rade onda oni koji Mu pišu pesme, propovedaju hvalospeve i kontrabalansiraju negativne komentare po društvenim mrežama, upitaćemo se? Ništa, uklapaju se u "duh vremena", najbolje što umeju. S obzirom na to da se uvek i u svakom vremenu naći više onih koji će se u njegov duh uklapati, od onih koji će po svaku cenu slediti ideale, onda se valja pobrinuti da se duh vremena napravi na što emancipatornijim osnovama.

Što se same ličnosti oko koje je formiran kult tiče - i ona će nestati onog momenta kad bude prestala da igra ulogu na istorijskoj pozornici konstruisanoj sa padom socijalizma. Ta velika predstava u kojoj smo svi akteri i posmatrači, uključujući i one koji satirom napadaju karakteristike glumaca, završiće se onog momenta kad budemo demontirali njene daske zakucane velikim reakcionarnim ekserima. Sve ostalo, poput nastupa opozicionih lidera ili satire koja maši poentu, Vučićevu pobedu na pozornici konstruisanoj baš za njega, čine veličanstvenijom. A šta bi drugo opozicija činila, do ukazivala na Vučićev autoritarizam? Šta drugo, kad je i sama zakivala eksere u daske pozornice na kojoj je danas glavni akter Vučić, a sutra ko zna ko. Ona svakako nije ta koja će razmontirati podlogu za tranzicijske predstave - a to je ono što je potrebno učiniti danas.

Važno je čini mi se konkretizovati poruku za koju sam na početku najavio, da ju je važno saopštiti našim društvima. Nije ustaštvo u Hrvatskoj evidentnije nakon izjave novog ministra kulture da je "anti - fašizam" floskula. Ustaštvo je ukucano u daske na kojima se igra predstava. Ono je u hrvatskom javnom diskurksu, ono je u školama, u kulturi, u samouvereno - egocentričnim, pojedinačnim percepcijama jedne epohe koje su spram nje u dijalektičkom odnosu: istovremeno su njeni konstituenti i proizvodi. Nije četništvo u Srbiji porazilo anti - fašističku stranu srbijanske istorije sa procesima rehabilitacije Draže Mihajilovića ili Milana Nedića. Ono je u udžbenicima, institucijama već više od dve decenije, ono je u drvetu od koje napraviše paralelnu i komplementarnu, četničku pozornicu onoj ustaškoj, sa druge strane granice. Ismevanje likova koji igraju svoju ulogu, u epohi koju samo simbolizuju, nije ništa drugo do ismevanje i nas samih koji, šta god da radimo, s vremena na vreme i sami kročimo na istu tu pozornicu. 

Satira je naravno subverzivna načelno. Međutim, ako se fokusiramo na epohu u kojoj živimo, ili na još nekoliko primera iz prošlosti, ona nekim čudom, možda nenamerno, može postati epohino udarno oružje baš zbog toga što maši temu kojom se mora baviti, ako želi biti subverzivna. Time ona učvršćuje na prestolu i karikaturnog lika koji simbolizuje jedno vreme. Naša je realnost da se u Srbiji više govori o knjizi "njuz - netovaca" nego o kapitalnom delu Milana Radanovića u kom se istorijski obrađuju četnički zločini iz vremena Drugog svetskog rata. Da ne bude nesporazuma, ja mislim da su Draža Petrović, Zoran Kesić i "njuzovci" sjajni momci, da imaju dobar smisao za humor ali, ovde govorim o ulozi tog humora u našem vremenu i prostoru. 

Staljin je, kažu, strašno voleo šalu. Na jednom prijemu za delegate kongresa, upitao je delegata iz udaljenog regiona kako stoje stvari sa približavanjem komunizma. "Drug Lenjin nas je učio, odgovori delegat, da je komunizam sovjetska vlast plus elektrifikacija čitave zemlje. Mi smo druže Staljin, na pola puta jer nam je samo pedeset posto stanovništva nenaelektrisano." Prema svedočenjima, Staljin se tome smejao ne samo tada, već vrlo često u budućnosti kad god bi se prisetio tog odgovora delagata iz udaljenog regiona. Mogu vrlo lako zamisliti slično pitanje koje Vučić upućuje članu mesnog odbora SNS-a, na prijemu za predstavnike mesnih odbora: "Je li, kako napreduje napredak? Pa, odgovori ovaj, vojvoda Šešelj nas je učio da je napredak naprednjačka vlast plus Rusija, a ne EU. To znači da smo tu negde, na pola puta. U redu, reče Vučić, kad shvatiš da je EU zapravo drugi element napretka, shvatićeš i da smo već sad, na kraju puta. Ka napretku? upita mesni odbornik."     

  

Zašto sam protiv nove karikature Charlie Ebdo

Jedan je bloger u svom tekstu o napadima u Kelnu počeo svoj tekst rečima da je pisati na tu temu kao hodanje po minskom polju. Svaku reč moraš meriti više puta, vešto izbegavati zamke u koje možeš upasti tvrdeći, pa bilo šta. Pokušaću da ne „ zgazim na minu“ pišući protiv najnovije karikature francuskog satiričnog magazina Charlie Ebdo.

Poruka autora je jasna. Karikatura sirijskog mališana čije je beživotno telo izbacilo more, u kojoj se taj mališan prikazuje kao odrasli čovek koji juri žene po Kelnu, ima za cilj da na glavačke prevrne i podrije rasistički, anti – izbeglički talas koji je zapljusnuo evropski kontinent, nekako uporedo sa talasima punim beživotnih ljudskih tela koji gotovo svakodnevno zapljuskuju mediteransku obalu, na obodima Evrope. Svakako da u ovom slučaju nije reč o jeftinom senzacionalizmu, već o nameri da se razbiju tabui i kršenje normi uspostavljenih u ovom našem nakaradnom svetu. Međutim, problem koji nastaje pri kršenju ustaljenih, što nepisanih što zakonskih normi. je onaj koji se pojavljuje pri samom odabiru normi koje se krše. Biti subverzivan znači i biti vešt, pažljivo birati i „tri puta meriti“ norme koje se nameravaju kršiti, kako bi se nekom otvorile oči. Čini mi se da je taj posao u slučaju navedene karikature odrađen, u najmanju ruku traljavo.

Ako je društvena norma da ne udarimo šamar osobi koja nam stane na cipelu u javnom prevozu, onda je to norma koju nema smisla kršiti – jer ona nema nikakve veze sa kapitalizmom, eksploatacijom, ljudskom patnjom. Naprotiv, to je norma koja je u istorijskom procesu razvoja čovečanstva, postala opšte – prihvaćena sa dobrim razlogom i svako kršenje te norme izaziva osudu. Smatra se još mnogo stvari neprihvatljivim sa stanovišta istorijskog trenutka u kom se nalazimo. „Crni humor“ je dosta fluidan prostor i u njemu postoje tendencije ka kršenju konvencija, a vrlo često i razbijanju tabua. Set tabua i tema o kojima se ili ćuti ili govori na način koji je sa svih strana omeđen društvenim normama, veliki je. Veština, pa ako hoćete i „osećaj“ za to koje teme treba odabrati kako bi se limiti emancipacije nadišli ili ukinuli, važna je za svakog ko ima za cilj dalju emancipaciju. Čini mi se da su teme poput silovanja, nasilja nad decom, ili upotreba mrtve dece u cilju „otvaranja očiju“ pred aktuelnim političkim i društvenim problemima – i to na način da upotreba gotovo prelazi u zloupotrebu, promašene teme. Kredibilitet u javnosti kritičkog mislioca, umetnice ili satiristkinje, u mnogome zavisi od veštine odabira polja analize i kritike, čiji limiti ujedno predstavljaju i limite same ljudske emancipacije. Deo društvenih standarda i etika koje se tiču novinarskog pisanja i izveštavanja, umetničkog izražaja ili bilo kog drugog vida javnog istupa, ne odražava ujedno i limite emancipacije. Naprotiv. Drugi se deo zaista preslikava u takve limite. Ono što je satirični magazin učinio, po mom sudu, spada u prvu kategoriju jer standardi koji postoje kada se u javnosti govori o dečjem životu, silovanju i slično, postoje kako bismo, čini mi se, sprečili ukidanje čak i onih emancipatorskih dostignuća osvojenih do ovog trenutka.

Mnogo je teorije koju možemo ovde primeniti. Neću se njom baviti. Umesto toga, samo ću pomenuti reči koje sam koliko juče čuo od jednog vrlo priznatog metodologa u oblasti političkih nauka. „Ako čitate tekst na osnovnim studijama, rekao je, i ne razumete ga – onda je vrlo verovatno da je problem u vama. Ako čitate tekst na doktorskim studijama i ne razumete ga, onda je vrlo verovatno problem u samom tekstu“. Kao što sam na početku naznačio, savršeno dobro razumem poruku koja se htela poslati karikaturom malog Aylana, u zamišljenom zrelom dobu. Ono što pak ne razumem, jeste koje su to linije emancipacije koje se ovim izražajem brišu, ukidaju ili protežu.

Doktorant