Jedan je bloger u svom tekstu o napadima u Kelnu počeo svoj tekst rečima da je pisati na tu temu kao hodanje po minskom polju. Svaku reč moraš meriti više puta, vešto izbegavati zamke u koje možeš upasti tvrdeći, pa bilo šta. Pokušaću da ne „ zgazim na minu“ pišući protiv najnovije karikature francuskog satiričnog magazina Charlie Ebdo.
Poruka autora je jasna. Karikatura sirijskog mališana čije je beživotno telo izbacilo more, u kojoj se taj mališan prikazuje kao odrasli čovek koji juri žene po Kelnu, ima za cilj da na glavačke prevrne i podrije rasistički, anti – izbeglički talas koji je zapljusnuo evropski kontinent, nekako uporedo sa talasima punim beživotnih ljudskih tela koji gotovo svakodnevno zapljuskuju mediteransku obalu, na obodima Evrope. Svakako da u ovom slučaju nije reč o jeftinom senzacionalizmu, već o nameri da se razbiju tabui i kršenje normi uspostavljenih u ovom našem nakaradnom svetu. Međutim, problem koji nastaje pri kršenju ustaljenih, što nepisanih što zakonskih normi. je onaj koji se pojavljuje pri samom odabiru normi koje se krše. Biti subverzivan znači i biti vešt, pažljivo birati i „tri puta meriti“ norme koje se nameravaju kršiti, kako bi se nekom otvorile oči. Čini mi se da je taj posao u slučaju navedene karikature odrađen, u najmanju ruku traljavo.
Ako je društvena norma da ne udarimo šamar osobi koja nam stane na cipelu u javnom prevozu, onda je to norma koju nema smisla kršiti – jer ona nema nikakve veze sa kapitalizmom, eksploatacijom, ljudskom patnjom. Naprotiv, to je norma koja je u istorijskom procesu razvoja čovečanstva, postala opšte – prihvaćena sa dobrim razlogom i svako kršenje te norme izaziva osudu. Smatra se još mnogo stvari neprihvatljivim sa stanovišta istorijskog trenutka u kom se nalazimo. „Crni humor“ je dosta fluidan prostor i u njemu postoje tendencije ka kršenju konvencija, a vrlo često i razbijanju tabua. Set tabua i tema o kojima se ili ćuti ili govori na način koji je sa svih strana omeđen društvenim normama, veliki je. Veština, pa ako hoćete i „osećaj“ za to koje teme treba odabrati kako bi se limiti emancipacije nadišli ili ukinuli, važna je za svakog ko ima za cilj dalju emancipaciju. Čini mi se da su teme poput silovanja, nasilja nad decom, ili upotreba mrtve dece u cilju „otvaranja očiju“ pred aktuelnim političkim i društvenim problemima – i to na način da upotreba gotovo prelazi u zloupotrebu, promašene teme. Kredibilitet u javnosti kritičkog mislioca, umetnice ili satiristkinje, u mnogome zavisi od veštine odabira polja analize i kritike, čiji limiti ujedno predstavljaju i limite same ljudske emancipacije. Deo društvenih standarda i etika koje se tiču novinarskog pisanja i izveštavanja, umetničkog izražaja ili bilo kog drugog vida javnog istupa, ne odražava ujedno i limite emancipacije. Naprotiv. Drugi se deo zaista preslikava u takve limite. Ono što je satirični magazin učinio, po mom sudu, spada u prvu kategoriju jer standardi koji postoje kada se u javnosti govori o dečjem životu, silovanju i slično, postoje kako bismo, čini mi se, sprečili ukidanje čak i onih emancipatorskih dostignuća osvojenih do ovog trenutka.
Mnogo je teorije koju možemo ovde primeniti. Neću se njom baviti. Umesto toga, samo ću pomenuti reči koje sam koliko juče čuo od jednog vrlo priznatog metodologa u oblasti političkih nauka. „Ako čitate tekst na osnovnim studijama, rekao je, i ne razumete ga – onda je vrlo verovatno da je problem u vama. Ako čitate tekst na doktorskim studijama i ne razumete ga, onda je vrlo verovatno problem u samom tekstu“. Kao što sam na početku naznačio, savršeno dobro razumem poruku koja se htela poslati karikaturom malog Aylana, u zamišljenom zrelom dobu. Ono što pak ne razumem, jeste koje su to linije emancipacije koje se ovim izražajem brišu, ukidaju ili protežu.
Doktorant
Нема коментара:
Постави коментар