INTERVJU sa Fredrikom Džejmsonom: Novi mediji donose novu političku formu!

U  razgovoru za Le Monde Diplomatique, jedan od najvažnijih levih intelektualaca današnjice govori o političkoj situaciji u SAD, političkoj misli i njenim zadacima u savremenom vremenu, levici i njenim potrebama, manjkavostima i novim šansama.  

LMD: Šta bi, po vašem sudu, trebalo da se nađe u fokusu političke filozofije i teorije politike danas?

Džejmson: Od 1968. naovamo tradicija je postala fokusirati se na moć. Zbog toga se dogodio jedan zaokret od “klasne politike” prema onome što se nazivamo “identitetskom politikom”.  Posledica takvog zaokreta bilo je slabljenje radničkih sindikata, iako radnički sindikati ne odražavaju nužno vođenje klasne politike.  Mislim da je zbog toga danas neophodno fokusirati se ponovo na ekonomiju, za koju i ne moramo po svaku cenu imati unapred ponuđena rešenja. Na primer, samoupravljanje može biti opcija ako govorimo o rekonstrukciji industrijske infrastructure prema načelima manjih industrijskih jedinica. Pitanje minimalnog dohootka na globalnom nivou takođe može biti način da se stumuliše misao koja će težiti rešenju problema mobilnosti kapitala koji cirkuliše uspešno zbog globalnih razlika u dohotku. U Sjedinjenim Državama, primera radi, postoji velika ozlojeđenost prema kompanijama koje su izmestile svoja sedišta izvan zemlje i više ne plaćaju porez. Svakako, insistiranje na moći koja je zauzela centralno mesto zahvaljujući prestižu Mišela Fukoa, ne bi trebalo da bude pravac u kom bi politička misao trebalo da se kreće. 

LDM: Šta je najveća prepreka takvom jednom teorijskom i političkom (ponovnom) zaokretu?

Džejmson: Veliki problem je globalizacija, pod kojom podrazumevam novu finansijsku logiku koja upravlja svime. Ovde čak i nije reč o američkoj hegemoniji, već o hegemoniji globalne klase. Evropa je primer političke forme na kojoj možemo videti kako je ova klasa uspela izdejstvovati da ne bude odgovorna niti jednom od naroda.  Niti jedna nacionalna “izborna jedinica” unutar EU nema kontrolu nad njom i stoga Evropu možemo posmatrati kao simbol problema sa kojima se suočava politika na svetskom nivou. Imamo posla sa klasom koja je uspela pronaći formulu za izbegavanje bilo kakve vrste demokratskog glasa, iako mnoge od zemalja svoje temelje zasnivaju na parlamentarnoj demokratiji.

LMD: O kakvom onda internacionalnom uređenju možemo govoriti danas, kao o potencijalnom rešenju?

Džejmson: Sa jedne strane, nacionalne politike bile su pogodnije za sprovođenje progresivnih politika. Posle toga, nismo bili u stanju da mislimo o novoj političkoj realnosti, osim kroz institucionalna rešenja poput Ujedinjenih nacija. Globalizacija u značenju koje sam već opisao, zahteva čitav set novih koncepata – pa čak su i socijalistički koncepti njome predodređeni. Nekada je bilo dovoljno izglasati levu vladu na nacionalnom nivou, da bi se sprovele mere poput minimalnog dohotka ili zakona koji štite prava radničkih sindikata. Danas, kada je ta era prošla, mislim da bi neka forma novog federelizma mogla biti put ka rešenju. Ta nova forma naravno, mora uzeti u obzir sve slabosti istorijskih iskustava federalizma – poput one jugoslovenske. Njenom raspadu je u značajnoj meri doprinelo i to što je Međunarodni monetarni fond počeo pregovarati direktno sa republikama, zaobilazeći centralnu vladu. U prošlosti, to je bio glavni problem federacija – bogatije federalne jedinice nisu želele nositi teret oporavka onih manje razvijenih. Taj problem možemo videti na delu i u današnjoj Evropi.

LMD: Šta otežava put novom  internacionalizmu, teorijskom i praktičnom?

Džejmson: To se jasno moglo videti na primeru Svetskog  socijalnog foruma gde se pokušala uspostaviti saradnje između teorije i prakse. Problem je ipak bio u tome što je radikalna levica, prema kojoj gajim velike simpatije, ostala zaključana u nacionalne granice. Reakcije ljudi na savremena dešavanja prisutne su širom sveta, od Brazila do Francuske i Istočne Evrope – ali je mnogo energije koja se tu stvorila apsorbovano za potrebe unutrašnjih borbi protiv reakcionarnih pretenzija na nacionalnom nivou. Takvu dinamiku možemo videti u današnjoj Francuskoj ili Nemačkoj na primer, gde je pitanje izbeglica još i pojačalo potrebu za unutarnacionalnom borbom. Slična je situacija sa intelektualcima. Oni nemaju toliko osećaja za to šta se događa izvan njihovih zemalja. Francuski intelektualci su preokupirani francuskim društvom i ne obraćaju previše pažnje na to što se zbiva u Nemačkoj ili Irskoj. Amerikanci ništa živo ne znaju o “spoljašnjem svetu”. Postoji i dalje velika doza provincijalizma, čak više na levici nego na desnici.

LMD: Ovde dolazimo do važne uloge medija u pogledu de – provincijalizacije?

Džejmson: Treba se svakako fokusirati na medije i pitanje vlasničke strukture u njima. Mediji danas svakako nisu otvoreni za nove ideje, a pogotovo ne ideje novog internacionalizma. Od šezdesetih godina naovamo razvio se čitav niz utopisjkih ideja o tome kako mediji mogu označiti početak nove demokratije. U izvesnom smislu, mediji jesu omogućili različitim glasovima da odu u etar. Međutim, kad se to dogodilo niko nije slušao trockističku radio stanicu, već su najslušanije bile cionistička i gej stanica. Treba obratiti pažnju na to kako biznis kontroliše medije. Tramp je bukvalno kreiran od strane medija koji su prenosili svaki javni govor koji je držao. Posmatrano iz ove perspektive, nama bi takođe dobrodošao jedan demagog.

LMD: Mnogi smatraju da su takozvani “novi mediji” poput društvenih mreža postali važni kao kontra – teža mejnstrim medijima.   

Džejmson: Masovni protesti u toku “Arapskog proleća”,koji su bili pogurani uz pomoć “novih medija” doneli su sa sobom jednu novu političku formu. Moje kolege Hart i Negri pokušali su ovo da teoretizuju, ali ja ne mislim da se radi o najstabilnijem izvoru političke moći. Poenta je u tome da određeni društveni pokreti uspeju uništiti čitave političke strukture, ali onda nakon toga ostaje jedna praznina. Protesti na Trgu Tahrir jesu uništili diktaturu, ali najednom tamo nije bilo nikog drugog da popuni nastalu prazninu, do Muslimanskog bratstva. U Iraku, SAD je zajedno sa Britancijama uništila tamošnju komunističku partiju i jedini substitut bila je religija. Zbog takvih događanja i uopšteno spoljne politike Sjedinjenih Država, slogani na levici koji se tiču demokratije nisu mi najomiljeniji.

LMD: Šta je alternativa?

 Džejmson: Stjuart Hal je imao predlog za političku borbu, kroz diskurzivnu borbu. On je mislio nešto slično ideji Ernesta Laklaua – ako diskredituješ slogane neprijatelja, onda si već nešto ostvario jer si onemogućio njima da koriste određene slogane. To je ono što je, primera radi, gospođa Tačer briljantno izvela. Jedan slučaj takvog “udarca” unutar diskurzivne borbe bio je slogan pokreta “Occupy” koji je iznedrio tu novu političku platformu zasnovanu na sloganu “1 % protiv 99%”. Sve i da je “Occupy” iznedrio samo ovaj slogan, bio bi to već odlučujući zamah za promenu u američkoj politici jer je on naprosto, reorganizovao jezik kojim se u prošlosti služila identitetska politika.

LMD: Da li onda možemo reći da je Sandersu omogućen ulaz u američki mejnstrim upravo uz pomoć diskurzivnog proboja “Occupy” pokreta?

Džejmson: Definitivno! Zanimljivo je to da je neko kao što je Sanders mogao da bude izglsan za senatora samo u državi kao što je Vermont (iako je on Njujorčanin). Ponovo taj talas dolazi iz “zemlje trećeg sveta” unutar SAD.  Kroz jednu vrstu političke pedagogije, Sanders je uspeo da nastavi sa insistiranjem na pitanjima ekonomije i progresivne politike. “Occupy” pokret na čijim je krilima Sanders vodio borbu za nominaciju unutar Demokratske stranke, nikada nije imao jedinstven program - ali je njegova uloga važna zbog toga što se vratio pitanju klase. Sanders je takođe bio jako važan zbog toga što je oživeo vrstu ekonomskog jezika koja je bila izuzeta iz diskursa identitetske politike.

LMD: Istovremeno međutim, dogodio se i Tramp.

Džejmson: Da se vratimo onome o čemu smo već govorili. U Sjedinjenim Državama nastupio je momenat kada je stvorena praznina, koju republikanci nisu imali čime popuniti. Nisu želeli nikakve novine, nisu hteli menjati poresku politiku, nisu želeli dodatno trošiti novac već samo održati postojeće stanje. Na demokratskoj strani, takođe – nikakve nove ideje nisu nastajale. Stvoren je vakuum i tu se pojavljuje Tramp, baš kao što je, primera radi, nastao Berluskoni. Republikanci nisu imali apsolutno nikoga koga bi kandidovali na ovim izborima. U ovom trenutku, ljudi govore da je reč o novom fašizmu a moj odgovor bi bio – još uvek ne.

LMD: Spomenuli ste Ernesta Laklaua. Njegov rad i rad Šantal Muf je trasirao neku novu putanju levici, na koju se delimično “nakačio” španski “Podemos”.  Je li distanca od “tradicionalne levice” odgovor na pitanje “šta levica treba činiti danas”?

Džejmson:  Njihov rad briljantno analizira političku praksu i postavlja platformu za nove slogane. Međutim, oni su svoj rad predstavili kao napad na klasu i Marksizam, što smatram velikom greškom. Poput mnogih evropskih filozofa – na primer Tonija Negrija, oni su prošli kroz iskustvo starih komunističkih režima i dosta njihovih argumenata usprotivilo se tradicionalnom tipu komunističke partije. Ipak, za one koji nisu prošli kroz to iskustvo, ići protiv marksizma i protiv klase predstavlja prekrajanje same prirode političke stvarnosti danas. Ernesto (Laklau prim.aut.) je zapravo, pogrešno procenio političku vrednost sopstvenih ideja. On je mislio o njima kao o post – marksističkim i mislim da tu leži krucijalna greška. Laklau je išao u pravcu dokazivanja da anti – označitelj ne mora uvek biti ekonomski. Naravno, u određenom trenutku sve može postati uzrokom. Na duge staze međutim, ekonomija je sve. Laklau je zasigurno odigrao značajnu ulogu kao intelektualac u restruktuiranju političke prakse, ali bi i dalje bila velika greška ne osigurati, na primer - spoznavanje veze između industrije i banaka sa jedne, i nezaposlenosti sa druge strane.    

LMD: Da li bi onda levica danas trebalo da se bavi i rekonstrukcijom  države I / ili novom teorijom države?

Džejmson: Mislim da bi trebalo da se bavi rekonstrukcijom države, ali ne na način kao što je to činila socijaldemokratija. To bi moralo ići u pravcu koji će obezbediti više od državnog upravljanja kapitalizmom. I dalje nam je potrebna država. Štaviše, onog momenta kada počnemo osećati stvarne posledice ekološke krize, moramo imati snažnu državu koja će moći sa tom krizom da se nosi. Svakako je bolje misliti o tome kako bi socijalistička država trebalo da izgleda, nego čekati da državu preuzmu fašisti.

LMD: Kako ipak, da izbegnemo ponavljanje greške sa socijalističkom državom tipičnom za neke režime 20. veka?

Džejmson: Ne postoje garancije za to. Ipak, specifični pred – kapitalistički momenat u kom je Staljinizam postao moguć je prošao. Sa druge strane, ne mislim da je postojeća liberalno – kapitalistička država u stanju držati stvari pod kontrolom bez upotrebe vojne moći. To je ono o čemu Tramp govori – “America first”! To je slogan iz tridesetih koji su koristili fašisti u Americi. Ako je to tendencija i ovde (u SAD prim.aut.) i u Evropi, onda je sad samo stvar ideološkog izbora.

LMD:  Čikaška ekonomska škola, na primer, razvijala je ekonomske politike od pedesetih, koje su onda samo čekale trenutak da mogu “uskočiti” u pukotinu ili eventualni vacuum koji će se eventualno stvoriti. Mislite li da je levica propustila šansu koja joj se ukazala nakon 2008. godine da učini slično?

Džejmson: Svakako da jeste – nije bilo spremnog odgovora na krizu! Levica je bila iscrpljena od prethodno poduzetih eksperimenata – uz nekoliko izuzetaka. Pre nekoliko godina mogao bih spomenuti Venecuelu ili Brazil, danas to više ne mogu. Ono što je nastalo na levici dobilo je formu društvenih pokreta.

LDM: Jesu li društveni pokreti ipak dovoljni? Verujete li i dalje u partijsku politiku?

Džejmson: Mislim da mora biti neke vrste partijske politike. Problem je u tome što bi levica morala u većini slučajeva, da deluje u okvirima u kojima je na primer, porez već smanjen od strane desnice. Jednom kad smanjite poreze, mnogo ih je teže vratiti na staro. Levim partijama je sa druge strane, neophodan novac kako bi finansirale zdravstvenu  i socijalnu zaštitu , obrazovanje, punu zaposlenost. To je najveća slabost partijske levice danas.

LMD: Na kraju, mislite li da nam treba ponovo “velika ideja” u trenutku kada se čini da je doba “veikih ideja” završeno?

Džejmson: Mislim da to doba nije završeno! To ubeđenje dolazi iz nasleđa šezdesetih, kada je vladalo mišljenje da su “velike ideje” nužno opresivne i nedemokratske. Istina je sa druge strane, da u ovom momentu nemamo na horizontu niti jednu takvu ideju – ali to ne znači da ne treba tragati za njom. Adorno je obavio odličnu analizu rasprostranjenosti takozvane “empiričke misli”, posebno se baveći američkim i britanskim empirzmom. Poredeći ga sa nominalizmom, zaključio je da kroz empirizam ne možemo stvari videti dijalektički. Mislim da je povratak “velikim idejama” istovremeno i povratak istorijskom pogledu na svet. S tim u vezi, mislim da je istorija velika ideja! Zagovaranje novih ideja zapravo označava potragu za “velikim idejama”. “Praktičko – instrumentalna paradigma” kako ju je Frankfurtska škola nazvala, pokušava baviti se malim stvarima, ali bez inovacija. Uskoro, nominalisti i empiristi neće biti u stanju rešiti čak ni male probleme koje su jedino, kako tvrde, zainteresovani da reše.