Sta s Kosovom?

Nije ostalo mnogo toga sto bi se o Kosovu moglo reci, napisati, ili zakljuciti. Zaglavljena izmedju izdvojene klauzule u Ustavu drzave u kom se navodi da je 'Kosovo sastavni deo Srbije', sve manjeg interesovanja javnosti za ovo pitanje, srca svakog 'pravog Srbina' koje kuca u ritmu zvona Gracanice, vec tradicionalnog opijanja srpskih neofasista svake godine na Kosovo polju povodom Vidovdana, mita o bici iz 14. veka u kojoj su izmedju ostalih, ucestvovale i srpska i turska vojska, Srbija traga za mazohistom koji ce na ovo pitanje, kao i na svoju politicku karijeru, da stavi tacku. S obzirom na to da ne bih uspeo da kazem nista novo - ili bar nista epohalno, ukoliko bih se u ovom tekstu bavio neokolonijalizmom koji je na podrucju Srbije, a pogotovo Kosova vec uveliko uzeo maha, pretpostavicu da je ova strana medalje svima vise nego jasna. Istovremeno,  podrazumevacu da je nacin na koji je vodjena politika prema Kosovu od strane Srbije, ali i obrnuto, pogotovo od Drugog Svetskog rata na ovamo, manje vise, takodje poznat. Stoga cu se pokusati da dosetim i fokusiram iskljucivo na iznalazenje administrativno - tehnickog  resenja za ovaj kosovski, ili kako bi to rekli oni koji paze da ne prekrse ustavni poredak, kosmetski problem.

Vise je nego ocigledno to da svetskim poretkom i dalje dominira jedna zemlja, pa se ona recnikom teorije medjunarodnih odnosa jos uvek i naziva 'super silom' (super power). Dakle, ono sa cime se Srbija suocava na medjunarodnom planu, jeste unipolarni svet, od kog u velikoj meri zavise i granice zemlje (kao sto je to uvek i  bio slucaj tokom istorije). Kako je taj 'jedan pol' na strani koja srpskoj strani nije mila, prostora za manevar gotovo da nema, odnosno ima samo ukoliko se konstelacija snaga u dogledno vreme promeni - sto je malo izvesno, uprkos (pre svega ekonomskom, ali ne toliko i vojnom) jacanju zemalja poput Indije ili Kine. Ovo je valjda, jasno. SAD dakle ima neopisivo jake interese u nezavisnom Kosovu pre svega iz geostrateskih razloga (Bondstil kod Urosevca je najveca vojna baza u Evropi koja je svoju svrhu opravdala prilikom 'intervencije' u Libiji), a manje iz ekonomskih razloga (nedavno su cak i Madlen Olbrajt i Vesli Klark najavili 'investiranje' u Kosovo). Srbija tako nema  nikakve sanse da niti u skorije vreme niti u daljoj buducnosti, uspostavi suverenitet na Kosovu. Kao i u slucaju ostalih ratova koje je vodio i izgubio Milosevic, i na Kosovu je ona skupina u cije je ime rat vodjen, zavrsila izvan granica onog sto danas de facto zovemo Srbijom.  

Sta je onda na stolu? Na srpskom stolu (cini se ne i na stolu Pristine i Brisela) je nesto sto je u javnosti poznato kao 'zajednica srpskih opstina' koja bi se uspostavila samoupravna regionalna jedinica cetiri vecinski srpske opstine na severu. Sta je pozadina ovog plana? S obzirom na to da se gotovo sva 'izvorista srpstva' na Kosovu nalaze juzno od Ibra, cini se da ono sto vlada Srbije predlaze jeste pustanje niz vodu 'srpskog identiteta' i podrska kriminalizovanom severu (na kom uzgred budi receno zivi jedna trecina - nasuprot dve trecine Srba koji su naseljeni juzno od Ibra i u potpunosti su integrisani u kosovske institucije). Sve ovo naravno, kako bi se na domacem terenu opravdala politika 'i Kosovo i EU', koja ce se na kraju zavrsiti kao 'ni Kosovo, ni EU'. Dakle, insistiranje na severu ima taman toliko smisla kao sto bi imalo i insistiranje da se dva bloka zgrada srpskih gasterbajtera u Becu pripoje matici. Ni kulturno - istorijske, niti bilo kakve druge vrednosti - izuzev cetiri varosice u kojima zivi srpsko stanovnistvo, taj sever nema. Insistiranje na njemu za cilj ima jedino osnazivanje  izgovora 'uradili smo koliko smo mogli'. Na posletku, ovo zamagljivanje stvarnosti nece pomoci nikom do lokalnim 'serifima' sa severa i politickoj eliti koja ce se, ukoliko uspe da izgura ovaj plan, smatrati pobednickom, ili pak mucenickom - jedinom koja je sakupila dovoljno hrabrosti da 'resi' ono u sta nas je sama uvalila svojom politikom devedesetih.

I kao sto rekoh na pocetku, pokusacu da i sam predlozim nesto. Kako smo odavno odbacili primere Juznog Tirola ili Kipra kao neprimenjive u slucaju Kosova, jedno od mogucih scenarija je primena modela razgranicenja nekih drugih konfliktnih zona, poput Sudana i najmladje drzave na svetu, Juznog Sudana. Nakon dva duga civilna rata u ovoj zemlji (1956 - 1972 i 1983 - 2005), na kraju drugog, 21 godinu dugog konflikta, doslo je do uspostavljanja vlade 'nacionalnog jedinstva' i donosenja novog ustava sa klauzulom o samoopredeljenju nakon 6 godina. Tako je Juzni Sudan 2011 postao nezavisan. Tragom ovakvog ili slicnog resenja, mogle bi da krenu i  Srbija i Kosovo.
 Uspostavljanje zajednicke vlade (gde bi vicepremijer npr. bio kosovski Albanac, s obzirom na to da bi albanska manjina cinila preko 20 % 'zajednice') i  novi ustav koji bi nakon odredjenog vremenskog roka, omogucio svakoj od strana mogucnost samoopredeljenja (npr. 5 godina), bili bi koraci u ovom pravcu. Svaka od strana uslovila bi mogucnost druge strane na samoopredeljenje, podizanjem prava manjinske grupe na ustavni nivo (nakon eventualnog razlaza) i puno postovanje kulturnog i svakog drugog nasledja manjinskih grupa (Ahtisari + +). Drzavno uredjenje bilo bi slicno onom izmedju Srbije i Crne Gore uspostavljenom 2003. godine, kada je formirana zajednica ove dve republike, sa klauzulom o samoopredeljenju nakon tri godine (referendum).
Sa jedne strane, Srbija bi dobila period u kom bi direktnom saradnjom sa kosovskim Albancima mogla da obezbedi sigurnost za sve pripadnike i pripadnice svog naroda na Kosovu, kao i ocuvanje svog 'identiteta' na tom prostoru (i to na celoj teritoriji), kao i period u kom bi imala relativnu politicku stabilnost i jos jednu priliku (sada sa znatno manjim sansama za uspeh nego nikad ranije), da ubedi kosovsku javnost da Srbija zeli Albance unutar svojih granica i institucija. Sa druge strane, Kosovo bi, uz reciprocne garancije postovanja svih prava albanske manjine na jugu Srbije, dobilo ono sto ce tesko dobiti uprkos svoj podrsci sa zapada - srpsko priznanje i stolicu u UN, ukoliko narod Kosova nakon isteka vremena iz klauzule iskoristi svoje demokratsko pravo i izglasa nezavisnost. Umedjuvremenu, obe clanice zajednice radile bi skupa, na dekolonijalizaciji svojih drustava, i pokusali tako da izlece rak ranu celog 'zapadnog Balkana'. Zajednicke nadleznosti u ovom prelaznom periodu bile bi simbolicne (bas kao i one u drzavnoj zajednici Srbije i Crne Gore). Konacno, ne bi to bio ni prvi ni poslednji put da pripadnici jednog naroda ostanu, nakon konflikta, na strani suparnicke strane. Jedina razlika bi bila ta sto bi obe manjine, na obe teritorije, zivele na nacin dostojan coveka.
Ukoliko se pak nastavi sa ovakvim vidom pregovaranja uz pomoc medjunarodne zajednice, desice se to da ce se na potpuno resenje citavog problema cekati nekoliko decenija. S obzirom na to da je preduslov za politicku stabilnost najpre medjunarodno priznanje granica - sto u ovom trenutku nemaju ni Srbija ni Kosovo, ovo ce znaciti robovanje obe strane - i to robovanje upravo onima koji se naizgled trude da 'nama varvarima pomognu da jedni drugima ne skidamo kozu sa ledja.'

I pre nego neko kaze kako niko ne bi na ovakvo resenje pristao, naglasio bih da se trenutno nalazim na predavanju jedne nemacke, doduse mlade profesorke, koja govori o Srbiji i Kosovu, 'peace buildding-u' i 'conflict menagment-u'. Slusajuci je, rekoh sebi:
'Ako nas ovi iz medjunarodne zajednice svojim ogranicenim  i teatralnim glupostima ne nateraju da izmedju sebe sednemo i resimo sta imamo, niko nece...'

Srbija u 'perifernoj zamci'

U slucaju da Srbija ne dobije datum za pocetak pristupnih pregovora sa EU, najavio je vicepremijer, nije iskljuceno da ce ici na vanredne izbore. Aktivirali su se i mnogi uceni ljudi iz akademskog sveta koji smatraju da bi nas dobijanje datuma snažnije vezalo za jedan brod za koji Srbija treba i civilizacijski da bude vezana. 
Sa cim ovde mi, zapravo imamo posla. U Srbiji vise nema prostora za definisanje stanja u kom se zemlja nalazi. Najpre smo, nakon kraha SFRJ bili u postsocijalizmu, odnosno u stanju blokirane transformacije. Zatim smo se 'odblokirali' 2000. godine, pa smo dospeli do 'ostvarenja sna' i pocetka nesmetane privatizacije. Danas smo svesni da smo na dobrom putu, kome bi doduse vec trebalo da vidimo kraj. Kako niti jedna od dve tvrdnje nije tacna (niti to da smo na dobrom putu, a kamoli da mu se kraj nazire), nasao sam za shodno da fazu u kojoj se trenutno nalazimo nazovem fazom 'ocaja'.
Upravo ovo, razlog je ovakvih teatralnih izjava, prema kojima ce se drzava, ukoliko ne nastavi svoj put ka EU, smrznuti u samoizolaciji, ili jos gore, u nemilosti ruskog politickog uticaja. U mom tumacenju stvarnosti, po sredi naseg 'ocaja' nalazi se nesto drugo.
Naime, Srbija je, kao uostalom i citavo podrucje 'zapadnog Balkana', zarobljena u 'perifernu zamku'. Poput 'zamke siromastva' (poverty trap) u ekonomiji (*vidi J. Sachs, 'Big push'), zemlje koje se nalaze na periferiji Evropske unije nemaju nacina da se iz polozaja zavisnosti od centra izvuku, osim ukoliko na neki nacin ne revidiraju prirodu postojeceg odnosa sa njim. A kakva je ta priroda? Sa ekonomskog stanovista, priroda je upravo takva da se zemlje poput Srbije (prvenstveno njena jeftina radna snaga) koriste za smanjenje troskova proizvodnje, ciji se visak vrednosti, umesto ulaganja u razvoj privrede periferne zemlje, odliva u centar, odnosno u zemlje iz kojih investicija dolazi. Ono sto 'zakoni ekonomije' ipak nalazu, jeste da se privredni rast ostvaruje kroz investicije, koje bi opet za polaznu tacku trebalo da imaju prethodnu akumulaciju profita. Kako mi u Srbiji taj profit i ne vidimo (vec se sva korist od stranih investicija svodi na obezbedjivanje radnog mesta i omogucavanje potrosnje, tj. konzumiranje), nema ni prostora za ulaganje, a samim tim ni za privredni rast.
Sa druge strane, ono sto je u ovom konkretnom slucaju stvaranja atmosfere 'biti ili ne biti' relevantnije, jeste fanaticno insistiranje na 'Srbiji na zapadu' kao tradiciji i nekakvom 'prirodnom' stanju stvari. Upravo je ovakva retorika koriscena nakon pada Berlinskog zida, kada je cela epoha real - socijalizma u istocnoj Evropi ocenjena kao 'skretanje sa ispravnog kursa' i samo jedna nocna mora iz koje bi te drzave morale brze bolje da se izvuku. Kako pise Boris Buden u 'Zoni prelaska', parafraziram, 'zapad je, nazivajuci nosioce promena u istocnoj Evropi 'decom demokratije', zapravo pravog subjekta 'demokratskih promena' lisio zrelosti i u potpunosti desubjektivizovao'.Ovim je, posledicno, uspostavljen odnos gospodara ili uzora i  nedonosceta, koje tek treba da prodje kroz ono kroz sta je tutor odavno prosao. Otud valjda i Habermasova knjiga nakon zavrsetka Hladnog rata nosi naziv 'Nadoknadjujuca revolucija', u znacenju 'revolucije unatrag', kojom bi se stvorio prostor za nadoknadjivanje necega sto je u proslosti propusteno. Bas poput onih koji danas u Srbiji govore o nekakvom 'prirodnom stanju stvari' i 'Srbiji na zapadu', i autori poput Habermasa pokusali su da deideologizuju prosirenje doktrine liberalnog kapitalizma na istok, time sto ce ceo proces jednostavno pripisati 'prirodi'. Rasisticki prizvuk koji izjave ili stavovi ovog tipa nesumnjivo imaju (cesto pripisujuci nerazvijenost periferije odredjenom tipu kulture ili 'mentaliteta') takodje ne sme biti zanemaren.
Ovakav darvinisticki pristup ideologiji, upravo je ono zbog cega se Srbija nalazi u stanju 'ocaja'. Nisu to ni stavovi nemackih parlamentaraca, Ketrin Eston ili bilo koga treceg. Mi smo sami pristali na to da pratimo put koji je poplocan neslobodom i zavisnoscu. Kada ovo kazem, onda ne mislim samo na Srbiju, vec na sve zemlje bivse Jugoslavije, pa cak i na Sloveniju. (link: Rastko Mocnik o stanju u Sloveniji). Iako su tradicionalne teorije zavisnosti autora poput Samira Amina u izvesnoj meri preradjene, rekli bi neki mozda i prevazidjene, ostaje za razmisljanje upravo jedna od ideja Amina po kojoj periferija moze da se izvuce iz odnosa zavisnosti prema centru, jedino ako se ujedini.
I zaista. Kao da nije dovoljno to sto nam mnogi pripisuju zaostalost, jos cemo ga i sami sebi pripisivati. A ko to radi unutar granica zemlje u kojoj zivimo? Pa oni koji ne znaju da su u nekim zapadnim zemljama poput Svajcarske zene dobile pravo glasa u vreme kada su zene u Jugoslaviji bile na rukovodecim polozajima u sferi politike. Oni koji misle da je modernost ekvivalentna postojanju nacije i da je nadnacionalno cista fikcija, a to su isti oni koji ne znaju da je u osnovi nacionalizma 'zaboravljanje, pa cak bih otisao toliko daleko da kazem i istorijska greska i da je napredak istorijskih istrazivanja vrlo cesto opasnost po nacionalni identitet' (Ernest Renan). Dakle spocitavaju nam to sto se nismo na vreme 'nacionalno osvestili' i sto smo umesto proterivanja Roma ili izjava da 'islam nije deo Evropske tradicije' sanjali i ziveli bratstvo i jedinstvo. I kako nedavno rece Boris Buden 'tko danas ruži na Balkan u ime europejstva, ne samo da je izdao principe humanizma i demokracije, nego je kao svoj najdublji motiv odao barbarstvo koje pripisuje Balkanu'.