Nije ostalo mnogo toga sto bi se o Kosovu moglo reci, napisati, ili zakljuciti. Zaglavljena izmedju izdvojene klauzule u Ustavu drzave u kom se navodi da je 'Kosovo sastavni deo Srbije', sve manjeg interesovanja javnosti za ovo pitanje, srca svakog 'pravog Srbina' koje kuca u ritmu zvona Gracanice, vec tradicionalnog opijanja srpskih neofasista svake godine na Kosovo polju povodom Vidovdana, mita o bici iz 14. veka u kojoj su izmedju ostalih, ucestvovale i srpska i turska vojska, Srbija traga za mazohistom koji ce na ovo pitanje, kao i na svoju politicku karijeru, da stavi tacku. S obzirom na to da ne bih uspeo da kazem nista novo - ili bar nista epohalno, ukoliko bih se u ovom tekstu bavio neokolonijalizmom koji je na podrucju Srbije, a pogotovo Kosova vec uveliko uzeo maha, pretpostavicu da je ova strana medalje svima vise nego jasna. Istovremeno, podrazumevacu da je nacin na koji je vodjena politika prema Kosovu od strane Srbije, ali i obrnuto, pogotovo od Drugog Svetskog rata na ovamo, manje vise, takodje poznat. Stoga cu se pokusati da dosetim i fokusiram iskljucivo na iznalazenje administrativno - tehnickog resenja za ovaj kosovski, ili kako bi to rekli oni koji paze da ne prekrse ustavni poredak, kosmetski problem.
Vise je nego ocigledno to da svetskim poretkom i dalje dominira jedna zemlja, pa se ona recnikom teorije medjunarodnih odnosa jos uvek i naziva 'super silom' (super power). Dakle, ono sa cime se Srbija suocava na medjunarodnom planu, jeste unipolarni svet, od kog u velikoj meri zavise i granice zemlje (kao sto je to uvek i bio slucaj tokom istorije). Kako je taj 'jedan pol' na strani koja srpskoj strani nije mila, prostora za manevar gotovo da nema, odnosno ima samo ukoliko se konstelacija snaga u dogledno vreme promeni - sto je malo izvesno, uprkos (pre svega ekonomskom, ali ne toliko i vojnom) jacanju zemalja poput Indije ili Kine. Ovo je valjda, jasno. SAD dakle ima neopisivo jake interese u nezavisnom Kosovu pre svega iz geostrateskih razloga (Bondstil kod Urosevca je najveca vojna baza u Evropi koja je svoju svrhu opravdala prilikom 'intervencije' u Libiji), a manje iz ekonomskih razloga (nedavno su cak i Madlen Olbrajt i Vesli Klark najavili 'investiranje' u Kosovo). Srbija tako nema nikakve sanse da niti u skorije vreme niti u daljoj buducnosti, uspostavi suverenitet na Kosovu. Kao i u slucaju ostalih ratova koje je vodio i izgubio Milosevic, i na Kosovu je ona skupina u cije je ime rat vodjen, zavrsila izvan granica onog sto danas de facto zovemo Srbijom.
Sta je onda na stolu? Na srpskom stolu (cini se ne i na stolu Pristine i Brisela) je nesto sto je u javnosti poznato kao 'zajednica srpskih opstina' koja bi se uspostavila samoupravna regionalna jedinica cetiri vecinski srpske opstine na severu. Sta je pozadina ovog plana? S obzirom na to da se gotovo sva 'izvorista srpstva' na Kosovu nalaze juzno od Ibra, cini se da ono sto vlada Srbije predlaze jeste pustanje niz vodu 'srpskog identiteta' i podrska kriminalizovanom severu (na kom uzgred budi receno zivi jedna trecina - nasuprot dve trecine Srba koji su naseljeni juzno od Ibra i u potpunosti su integrisani u kosovske institucije). Sve ovo naravno, kako bi se na domacem terenu opravdala politika 'i Kosovo i EU', koja ce se na kraju zavrsiti kao 'ni Kosovo, ni EU'. Dakle, insistiranje na severu ima taman toliko smisla kao sto bi imalo i insistiranje da se dva bloka zgrada srpskih gasterbajtera u Becu pripoje matici. Ni kulturno - istorijske, niti bilo kakve druge vrednosti - izuzev cetiri varosice u kojima zivi srpsko stanovnistvo, taj sever nema. Insistiranje na njemu za cilj ima jedino osnazivanje izgovora 'uradili smo koliko smo mogli'. Na posletku, ovo zamagljivanje stvarnosti nece pomoci nikom do lokalnim 'serifima' sa severa i politickoj eliti koja ce se, ukoliko uspe da izgura ovaj plan, smatrati pobednickom, ili pak mucenickom - jedinom koja je sakupila dovoljno hrabrosti da 'resi' ono u sta nas je sama uvalila svojom politikom devedesetih.
I kao sto rekoh na pocetku, pokusacu da i sam predlozim nesto. Kako smo odavno odbacili primere Juznog Tirola ili Kipra kao neprimenjive u slucaju Kosova, jedno od mogucih scenarija je primena modela razgranicenja nekih drugih konfliktnih zona, poput Sudana i najmladje drzave na svetu, Juznog Sudana. Nakon dva duga civilna rata u ovoj zemlji (1956 - 1972 i 1983 - 2005), na kraju drugog, 21 godinu dugog konflikta, doslo je do uspostavljanja vlade 'nacionalnog jedinstva' i donosenja novog ustava sa klauzulom o samoopredeljenju nakon 6 godina. Tako je Juzni Sudan 2011 postao nezavisan. Tragom ovakvog ili slicnog resenja, mogle bi da krenu i Srbija i Kosovo.
Uspostavljanje zajednicke vlade (gde bi vicepremijer npr. bio kosovski Albanac, s obzirom na to da bi albanska manjina cinila preko 20 % 'zajednice') i novi ustav koji bi nakon odredjenog vremenskog roka, omogucio svakoj od strana mogucnost samoopredeljenja (npr. 5 godina), bili bi koraci u ovom pravcu. Svaka od strana uslovila bi mogucnost druge strane na samoopredeljenje, podizanjem prava manjinske grupe na ustavni nivo (nakon eventualnog razlaza) i puno postovanje kulturnog i svakog drugog nasledja manjinskih grupa (Ahtisari + +). Drzavno uredjenje bilo bi slicno onom izmedju Srbije i Crne Gore uspostavljenom 2003. godine, kada je formirana zajednica ove dve republike, sa klauzulom o samoopredeljenju nakon tri godine (referendum).
Sa jedne strane, Srbija bi dobila period u kom bi direktnom saradnjom sa kosovskim Albancima mogla da obezbedi sigurnost za sve pripadnike i pripadnice svog naroda na Kosovu, kao i ocuvanje svog 'identiteta' na tom prostoru (i to na celoj teritoriji), kao i period u kom bi imala relativnu politicku stabilnost i jos jednu priliku (sada sa znatno manjim sansama za uspeh nego nikad ranije), da ubedi kosovsku javnost da Srbija zeli Albance unutar svojih granica i institucija. Sa druge strane, Kosovo bi, uz reciprocne garancije postovanja svih prava albanske manjine na jugu Srbije, dobilo ono sto ce tesko dobiti uprkos svoj podrsci sa zapada - srpsko priznanje i stolicu u UN, ukoliko narod Kosova nakon isteka vremena iz klauzule iskoristi svoje demokratsko pravo i izglasa nezavisnost. Umedjuvremenu, obe clanice zajednice radile bi skupa, na dekolonijalizaciji svojih drustava, i pokusali tako da izlece rak ranu celog 'zapadnog Balkana'. Zajednicke nadleznosti u ovom prelaznom periodu bile bi simbolicne (bas kao i one u drzavnoj zajednici Srbije i Crne Gore). Konacno, ne bi to bio ni prvi ni poslednji put da pripadnici jednog naroda ostanu, nakon konflikta, na strani suparnicke strane. Jedina razlika bi bila ta sto bi obe manjine, na obe teritorije, zivele na nacin dostojan coveka.
Ukoliko se pak nastavi sa ovakvim vidom pregovaranja uz pomoc medjunarodne zajednice, desice se to da ce se na potpuno resenje citavog problema cekati nekoliko decenija. S obzirom na to da je preduslov za politicku stabilnost najpre medjunarodno priznanje granica - sto u ovom trenutku nemaju ni Srbija ni Kosovo, ovo ce znaciti robovanje obe strane - i to robovanje upravo onima koji se naizgled trude da 'nama varvarima pomognu da jedni drugima ne skidamo kozu sa ledja.'
I pre nego neko kaze kako niko ne bi na ovakvo resenje pristao, naglasio bih da se trenutno nalazim na predavanju jedne nemacke, doduse mlade profesorke, koja govori o Srbiji i Kosovu, 'peace buildding-u' i 'conflict menagment-u'. Slusajuci je, rekoh sebi:
'Ako nas ovi iz medjunarodne zajednice svojim ogranicenim i teatralnim glupostima ne nateraju da izmedju sebe sednemo i resimo sta imamo, niko nece...'
Vise je nego ocigledno to da svetskim poretkom i dalje dominira jedna zemlja, pa se ona recnikom teorije medjunarodnih odnosa jos uvek i naziva 'super silom' (super power). Dakle, ono sa cime se Srbija suocava na medjunarodnom planu, jeste unipolarni svet, od kog u velikoj meri zavise i granice zemlje (kao sto je to uvek i bio slucaj tokom istorije). Kako je taj 'jedan pol' na strani koja srpskoj strani nije mila, prostora za manevar gotovo da nema, odnosno ima samo ukoliko se konstelacija snaga u dogledno vreme promeni - sto je malo izvesno, uprkos (pre svega ekonomskom, ali ne toliko i vojnom) jacanju zemalja poput Indije ili Kine. Ovo je valjda, jasno. SAD dakle ima neopisivo jake interese u nezavisnom Kosovu pre svega iz geostrateskih razloga (Bondstil kod Urosevca je najveca vojna baza u Evropi koja je svoju svrhu opravdala prilikom 'intervencije' u Libiji), a manje iz ekonomskih razloga (nedavno su cak i Madlen Olbrajt i Vesli Klark najavili 'investiranje' u Kosovo). Srbija tako nema nikakve sanse da niti u skorije vreme niti u daljoj buducnosti, uspostavi suverenitet na Kosovu. Kao i u slucaju ostalih ratova koje je vodio i izgubio Milosevic, i na Kosovu je ona skupina u cije je ime rat vodjen, zavrsila izvan granica onog sto danas de facto zovemo Srbijom.
Sta je onda na stolu? Na srpskom stolu (cini se ne i na stolu Pristine i Brisela) je nesto sto je u javnosti poznato kao 'zajednica srpskih opstina' koja bi se uspostavila samoupravna regionalna jedinica cetiri vecinski srpske opstine na severu. Sta je pozadina ovog plana? S obzirom na to da se gotovo sva 'izvorista srpstva' na Kosovu nalaze juzno od Ibra, cini se da ono sto vlada Srbije predlaze jeste pustanje niz vodu 'srpskog identiteta' i podrska kriminalizovanom severu (na kom uzgred budi receno zivi jedna trecina - nasuprot dve trecine Srba koji su naseljeni juzno od Ibra i u potpunosti su integrisani u kosovske institucije). Sve ovo naravno, kako bi se na domacem terenu opravdala politika 'i Kosovo i EU', koja ce se na kraju zavrsiti kao 'ni Kosovo, ni EU'. Dakle, insistiranje na severu ima taman toliko smisla kao sto bi imalo i insistiranje da se dva bloka zgrada srpskih gasterbajtera u Becu pripoje matici. Ni kulturno - istorijske, niti bilo kakve druge vrednosti - izuzev cetiri varosice u kojima zivi srpsko stanovnistvo, taj sever nema. Insistiranje na njemu za cilj ima jedino osnazivanje izgovora 'uradili smo koliko smo mogli'. Na posletku, ovo zamagljivanje stvarnosti nece pomoci nikom do lokalnim 'serifima' sa severa i politickoj eliti koja ce se, ukoliko uspe da izgura ovaj plan, smatrati pobednickom, ili pak mucenickom - jedinom koja je sakupila dovoljno hrabrosti da 'resi' ono u sta nas je sama uvalila svojom politikom devedesetih.
I kao sto rekoh na pocetku, pokusacu da i sam predlozim nesto. Kako smo odavno odbacili primere Juznog Tirola ili Kipra kao neprimenjive u slucaju Kosova, jedno od mogucih scenarija je primena modela razgranicenja nekih drugih konfliktnih zona, poput Sudana i najmladje drzave na svetu, Juznog Sudana. Nakon dva duga civilna rata u ovoj zemlji (1956 - 1972 i 1983 - 2005), na kraju drugog, 21 godinu dugog konflikta, doslo je do uspostavljanja vlade 'nacionalnog jedinstva' i donosenja novog ustava sa klauzulom o samoopredeljenju nakon 6 godina. Tako je Juzni Sudan 2011 postao nezavisan. Tragom ovakvog ili slicnog resenja, mogle bi da krenu i Srbija i Kosovo.
Uspostavljanje zajednicke vlade (gde bi vicepremijer npr. bio kosovski Albanac, s obzirom na to da bi albanska manjina cinila preko 20 % 'zajednice') i novi ustav koji bi nakon odredjenog vremenskog roka, omogucio svakoj od strana mogucnost samoopredeljenja (npr. 5 godina), bili bi koraci u ovom pravcu. Svaka od strana uslovila bi mogucnost druge strane na samoopredeljenje, podizanjem prava manjinske grupe na ustavni nivo (nakon eventualnog razlaza) i puno postovanje kulturnog i svakog drugog nasledja manjinskih grupa (Ahtisari + +). Drzavno uredjenje bilo bi slicno onom izmedju Srbije i Crne Gore uspostavljenom 2003. godine, kada je formirana zajednica ove dve republike, sa klauzulom o samoopredeljenju nakon tri godine (referendum).
Sa jedne strane, Srbija bi dobila period u kom bi direktnom saradnjom sa kosovskim Albancima mogla da obezbedi sigurnost za sve pripadnike i pripadnice svog naroda na Kosovu, kao i ocuvanje svog 'identiteta' na tom prostoru (i to na celoj teritoriji), kao i period u kom bi imala relativnu politicku stabilnost i jos jednu priliku (sada sa znatno manjim sansama za uspeh nego nikad ranije), da ubedi kosovsku javnost da Srbija zeli Albance unutar svojih granica i institucija. Sa druge strane, Kosovo bi, uz reciprocne garancije postovanja svih prava albanske manjine na jugu Srbije, dobilo ono sto ce tesko dobiti uprkos svoj podrsci sa zapada - srpsko priznanje i stolicu u UN, ukoliko narod Kosova nakon isteka vremena iz klauzule iskoristi svoje demokratsko pravo i izglasa nezavisnost. Umedjuvremenu, obe clanice zajednice radile bi skupa, na dekolonijalizaciji svojih drustava, i pokusali tako da izlece rak ranu celog 'zapadnog Balkana'. Zajednicke nadleznosti u ovom prelaznom periodu bile bi simbolicne (bas kao i one u drzavnoj zajednici Srbije i Crne Gore). Konacno, ne bi to bio ni prvi ni poslednji put da pripadnici jednog naroda ostanu, nakon konflikta, na strani suparnicke strane. Jedina razlika bi bila ta sto bi obe manjine, na obe teritorije, zivele na nacin dostojan coveka.
Ukoliko se pak nastavi sa ovakvim vidom pregovaranja uz pomoc medjunarodne zajednice, desice se to da ce se na potpuno resenje citavog problema cekati nekoliko decenija. S obzirom na to da je preduslov za politicku stabilnost najpre medjunarodno priznanje granica - sto u ovom trenutku nemaju ni Srbija ni Kosovo, ovo ce znaciti robovanje obe strane - i to robovanje upravo onima koji se naizgled trude da 'nama varvarima pomognu da jedni drugima ne skidamo kozu sa ledja.'
I pre nego neko kaze kako niko ne bi na ovakvo resenje pristao, naglasio bih da se trenutno nalazim na predavanju jedne nemacke, doduse mlade profesorke, koja govori o Srbiji i Kosovu, 'peace buildding-u' i 'conflict menagment-u'. Slusajuci je, rekoh sebi:
'Ako nas ovi iz medjunarodne zajednice svojim ogranicenim i teatralnim glupostima ne nateraju da izmedju sebe sednemo i resimo sta imamo, niko nece...'
Нема коментара:
Постави коментар