U slucaju da Srbija ne dobije datum za pocetak pristupnih pregovora sa EU, najavio je vicepremijer, nije iskljuceno da ce ici na vanredne izbore. Aktivirali su se i mnogi uceni ljudi iz akademskog sveta koji smatraju da bi nas dobijanje datuma snažnije vezalo za jedan brod za koji Srbija treba i civilizacijski da bude vezana.
Sa cim ovde mi, zapravo imamo posla. U Srbiji vise nema prostora za definisanje stanja u kom se zemlja nalazi. Najpre smo, nakon kraha SFRJ bili u postsocijalizmu, odnosno u stanju blokirane transformacije. Zatim smo se 'odblokirali' 2000. godine, pa smo dospeli do 'ostvarenja sna' i pocetka nesmetane privatizacije. Danas smo svesni da smo na dobrom putu, kome bi doduse vec trebalo da vidimo kraj. Kako niti jedna od dve tvrdnje nije tacna (niti to da smo na dobrom putu, a kamoli da mu se kraj nazire), nasao sam za shodno da fazu u kojoj se trenutno nalazimo nazovem fazom 'ocaja'.
Upravo ovo, razlog je ovakvih teatralnih izjava, prema kojima ce se drzava, ukoliko ne nastavi svoj put ka EU, smrznuti u samoizolaciji, ili jos gore, u nemilosti ruskog politickog uticaja. U mom tumacenju stvarnosti, po sredi naseg 'ocaja' nalazi se nesto drugo.
Naime, Srbija je, kao uostalom i citavo podrucje 'zapadnog Balkana', zarobljena u 'perifernu zamku'. Poput 'zamke siromastva' (poverty trap) u ekonomiji (*vidi J. Sachs, 'Big push'), zemlje koje se nalaze na periferiji Evropske unije nemaju nacina da se iz polozaja zavisnosti od centra izvuku, osim ukoliko na neki nacin ne revidiraju prirodu postojeceg odnosa sa njim. A kakva je ta priroda? Sa ekonomskog stanovista, priroda je upravo takva da se zemlje poput Srbije (prvenstveno njena jeftina radna snaga) koriste za smanjenje troskova proizvodnje, ciji se visak vrednosti, umesto ulaganja u razvoj privrede periferne zemlje, odliva u centar, odnosno u zemlje iz kojih investicija dolazi. Ono sto 'zakoni ekonomije' ipak nalazu, jeste da se privredni rast ostvaruje kroz investicije, koje bi opet za polaznu tacku trebalo da imaju prethodnu akumulaciju profita. Kako mi u Srbiji taj profit i ne vidimo (vec se sva korist od stranih investicija svodi na obezbedjivanje radnog mesta i omogucavanje potrosnje, tj. konzumiranje), nema ni prostora za ulaganje, a samim tim ni za privredni rast.
Sa druge strane, ono sto je u ovom konkretnom slucaju stvaranja atmosfere 'biti ili ne biti' relevantnije, jeste fanaticno insistiranje na 'Srbiji na zapadu' kao tradiciji i nekakvom 'prirodnom' stanju stvari. Upravo je ovakva retorika koriscena nakon pada Berlinskog zida, kada je cela epoha real - socijalizma u istocnoj Evropi ocenjena kao 'skretanje sa ispravnog kursa' i samo jedna nocna mora iz koje bi te drzave morale brze bolje da se izvuku. Kako pise Boris Buden u 'Zoni prelaska', parafraziram, 'zapad je, nazivajuci nosioce promena u istocnoj Evropi 'decom demokratije', zapravo pravog subjekta 'demokratskih promena' lisio zrelosti i u potpunosti desubjektivizovao'.Ovim je, posledicno, uspostavljen odnos gospodara ili uzora i nedonosceta, koje tek treba da prodje kroz ono kroz sta je tutor odavno prosao. Otud valjda i Habermasova knjiga nakon zavrsetka Hladnog rata nosi naziv 'Nadoknadjujuca revolucija', u znacenju 'revolucije unatrag', kojom bi se stvorio prostor za nadoknadjivanje necega sto je u proslosti propusteno. Bas poput onih koji danas u Srbiji govore o nekakvom 'prirodnom stanju stvari' i 'Srbiji na zapadu', i autori poput Habermasa pokusali su da deideologizuju prosirenje doktrine liberalnog kapitalizma na istok, time sto ce ceo proces jednostavno pripisati 'prirodi'. Rasisticki prizvuk koji izjave ili stavovi ovog tipa nesumnjivo imaju (cesto pripisujuci nerazvijenost periferije odredjenom tipu kulture ili 'mentaliteta') takodje ne sme biti zanemaren.
Ovakav darvinisticki pristup ideologiji, upravo je ono zbog cega se Srbija nalazi u stanju 'ocaja'. Nisu to ni stavovi nemackih parlamentaraca, Ketrin Eston ili bilo koga treceg. Mi smo sami pristali na to da pratimo put koji je poplocan neslobodom i zavisnoscu. Kada ovo kazem, onda ne mislim samo na Srbiju, vec na sve zemlje bivse Jugoslavije, pa cak i na Sloveniju. (link: Rastko Mocnik o stanju u Sloveniji). Iako su tradicionalne teorije zavisnosti autora poput Samira Amina u izvesnoj meri preradjene, rekli bi neki mozda i prevazidjene, ostaje za razmisljanje upravo jedna od ideja Amina po kojoj periferija moze da se izvuce iz odnosa zavisnosti prema centru, jedino ako se ujedini.
I zaista. Kao da nije dovoljno to sto nam mnogi pripisuju zaostalost, jos cemo ga i sami sebi pripisivati. A ko to radi unutar granica zemlje u kojoj zivimo? Pa oni koji ne znaju da su u nekim zapadnim zemljama poput Svajcarske zene dobile pravo glasa u vreme kada su zene u Jugoslaviji bile na rukovodecim polozajima u sferi politike. Oni koji misle da je modernost ekvivalentna postojanju nacije i da je nadnacionalno cista fikcija, a to su isti oni koji ne znaju da je u osnovi nacionalizma 'zaboravljanje, pa cak bih otisao toliko daleko da kazem i istorijska greska i da je napredak istorijskih istrazivanja vrlo cesto opasnost po nacionalni identitet' (Ernest Renan). Dakle spocitavaju nam to sto se nismo na vreme 'nacionalno osvestili' i sto smo umesto proterivanja Roma ili izjava da 'islam nije deo Evropske tradicije' sanjali i ziveli bratstvo i jedinstvo. I kako nedavno rece Boris Buden 'tko danas ruži na Balkan u ime europejstva, ne samo da je izdao principe humanizma i demokracije, nego je kao svoj najdublji motiv odao barbarstvo koje pripisuje Balkanu'.
Sa cim ovde mi, zapravo imamo posla. U Srbiji vise nema prostora za definisanje stanja u kom se zemlja nalazi. Najpre smo, nakon kraha SFRJ bili u postsocijalizmu, odnosno u stanju blokirane transformacije. Zatim smo se 'odblokirali' 2000. godine, pa smo dospeli do 'ostvarenja sna' i pocetka nesmetane privatizacije. Danas smo svesni da smo na dobrom putu, kome bi doduse vec trebalo da vidimo kraj. Kako niti jedna od dve tvrdnje nije tacna (niti to da smo na dobrom putu, a kamoli da mu se kraj nazire), nasao sam za shodno da fazu u kojoj se trenutno nalazimo nazovem fazom 'ocaja'.
Upravo ovo, razlog je ovakvih teatralnih izjava, prema kojima ce se drzava, ukoliko ne nastavi svoj put ka EU, smrznuti u samoizolaciji, ili jos gore, u nemilosti ruskog politickog uticaja. U mom tumacenju stvarnosti, po sredi naseg 'ocaja' nalazi se nesto drugo.
Naime, Srbija je, kao uostalom i citavo podrucje 'zapadnog Balkana', zarobljena u 'perifernu zamku'. Poput 'zamke siromastva' (poverty trap) u ekonomiji (*vidi J. Sachs, 'Big push'), zemlje koje se nalaze na periferiji Evropske unije nemaju nacina da se iz polozaja zavisnosti od centra izvuku, osim ukoliko na neki nacin ne revidiraju prirodu postojeceg odnosa sa njim. A kakva je ta priroda? Sa ekonomskog stanovista, priroda je upravo takva da se zemlje poput Srbije (prvenstveno njena jeftina radna snaga) koriste za smanjenje troskova proizvodnje, ciji se visak vrednosti, umesto ulaganja u razvoj privrede periferne zemlje, odliva u centar, odnosno u zemlje iz kojih investicija dolazi. Ono sto 'zakoni ekonomije' ipak nalazu, jeste da se privredni rast ostvaruje kroz investicije, koje bi opet za polaznu tacku trebalo da imaju prethodnu akumulaciju profita. Kako mi u Srbiji taj profit i ne vidimo (vec se sva korist od stranih investicija svodi na obezbedjivanje radnog mesta i omogucavanje potrosnje, tj. konzumiranje), nema ni prostora za ulaganje, a samim tim ni za privredni rast.
Sa druge strane, ono sto je u ovom konkretnom slucaju stvaranja atmosfere 'biti ili ne biti' relevantnije, jeste fanaticno insistiranje na 'Srbiji na zapadu' kao tradiciji i nekakvom 'prirodnom' stanju stvari. Upravo je ovakva retorika koriscena nakon pada Berlinskog zida, kada je cela epoha real - socijalizma u istocnoj Evropi ocenjena kao 'skretanje sa ispravnog kursa' i samo jedna nocna mora iz koje bi te drzave morale brze bolje da se izvuku. Kako pise Boris Buden u 'Zoni prelaska', parafraziram, 'zapad je, nazivajuci nosioce promena u istocnoj Evropi 'decom demokratije', zapravo pravog subjekta 'demokratskih promena' lisio zrelosti i u potpunosti desubjektivizovao'.Ovim je, posledicno, uspostavljen odnos gospodara ili uzora i nedonosceta, koje tek treba da prodje kroz ono kroz sta je tutor odavno prosao. Otud valjda i Habermasova knjiga nakon zavrsetka Hladnog rata nosi naziv 'Nadoknadjujuca revolucija', u znacenju 'revolucije unatrag', kojom bi se stvorio prostor za nadoknadjivanje necega sto je u proslosti propusteno. Bas poput onih koji danas u Srbiji govore o nekakvom 'prirodnom stanju stvari' i 'Srbiji na zapadu', i autori poput Habermasa pokusali su da deideologizuju prosirenje doktrine liberalnog kapitalizma na istok, time sto ce ceo proces jednostavno pripisati 'prirodi'. Rasisticki prizvuk koji izjave ili stavovi ovog tipa nesumnjivo imaju (cesto pripisujuci nerazvijenost periferije odredjenom tipu kulture ili 'mentaliteta') takodje ne sme biti zanemaren.
Ovakav darvinisticki pristup ideologiji, upravo je ono zbog cega se Srbija nalazi u stanju 'ocaja'. Nisu to ni stavovi nemackih parlamentaraca, Ketrin Eston ili bilo koga treceg. Mi smo sami pristali na to da pratimo put koji je poplocan neslobodom i zavisnoscu. Kada ovo kazem, onda ne mislim samo na Srbiju, vec na sve zemlje bivse Jugoslavije, pa cak i na Sloveniju. (link: Rastko Mocnik o stanju u Sloveniji). Iako su tradicionalne teorije zavisnosti autora poput Samira Amina u izvesnoj meri preradjene, rekli bi neki mozda i prevazidjene, ostaje za razmisljanje upravo jedna od ideja Amina po kojoj periferija moze da se izvuce iz odnosa zavisnosti prema centru, jedino ako se ujedini.
I zaista. Kao da nije dovoljno to sto nam mnogi pripisuju zaostalost, jos cemo ga i sami sebi pripisivati. A ko to radi unutar granica zemlje u kojoj zivimo? Pa oni koji ne znaju da su u nekim zapadnim zemljama poput Svajcarske zene dobile pravo glasa u vreme kada su zene u Jugoslaviji bile na rukovodecim polozajima u sferi politike. Oni koji misle da je modernost ekvivalentna postojanju nacije i da je nadnacionalno cista fikcija, a to su isti oni koji ne znaju da je u osnovi nacionalizma 'zaboravljanje, pa cak bih otisao toliko daleko da kazem i istorijska greska i da je napredak istorijskih istrazivanja vrlo cesto opasnost po nacionalni identitet' (Ernest Renan). Dakle spocitavaju nam to sto se nismo na vreme 'nacionalno osvestili' i sto smo umesto proterivanja Roma ili izjava da 'islam nije deo Evropske tradicije' sanjali i ziveli bratstvo i jedinstvo. I kako nedavno rece Boris Buden 'tko danas ruži na Balkan u ime europejstva, ne samo da je izdao principe humanizma i demokracije, nego je kao svoj najdublji motiv odao barbarstvo koje pripisuje Balkanu'.
Нема коментара:
Постави коментар