Ono što je bilo presudno za Božju odluku da dozvoli demonu Mefistofelesu da ostane na "ovom svetu" jeste to što čovečanstvo ima potencijala za progres, ali je po svojoj prirodi neradoznalo i lenjo - pa mu je stoga potrebna sila koja će ga držati aktivnim i budnim. Geteov "Faust" upoznaje nas još i sa opkladom koju prave doktor Faust i demon Mefistofeles. Opšte poznatim rečnikom iskazano, doktor prodaje "dušu đavolu", pri čemu ostaje siguran da sva zadovoljstva, luksuz i moć koje demon nudi, nikada neće ispuniti suštinu Faustovog bića. Ukoliko bi se ipak dogodilo da Faust poželi da "prolazni momenat nikada ne prođe", opklada daje pravo demonu da Fausta "stavi u okove i pozvoni na zvono smrti".
Baš poput Adama Smita i Getea i Karl Marks je znao da je kapitalizam "Felix Culpa" *, odnosno "srećni greh", neophodan zamajac ka društvenom razvitku. Ono što je pak Marks znao, a njegovi prethodnici nisu bili u prilici, jeste da su i progres ali i cena koja se za njega plaća mnogo većih razmera od isprva očekivanih. Takođe, mi danas znamo da je Marks bio u pravu kada je o kapitalizmu govorio kao prožrdljivom i nezasitom. Još važnije, znamo da je, baš kako je i Marks predvideo, "happy sin" usrećio buržoasku klasu, dok je veći, njima podređeni deo društva, ostavio u nemilost visokoj ceni koja se za progres jedne klase mora da plati.
"Felix Culpa" bio je po sredi i na našim prostorima nakon kraha realno postojećeg socijalističkog poretka. Inicijalno, njegovo sprovođenje otpočelo je otvaranjem većeg prostora za liberalno - nacionalističku elitu na bivšem jugoslovenskom prostoru, a završio se ne baš tako "srećnim grehom" početkom devedesetih godina. Iako većinska, socijalno ugrožena klasa danas plaća ceh kapitalističkog "Felix Culpa", čini se da je bosansko - hercegovački slučaj najparadigmatičniji kada je u pitanju mistifikacija uzroka naše nezavidne svakodnevice. Dominacija vertikalne umesto klasne društvene stratifikacije već gotovo dve decenije onemogućava demistifikaciju situacije na terenu. U čemu leži osnovna pogreška? Pre svega u mišljenju da je Bosna i Hercegovina država koja ne funkcioniše. Ona baš suprotno, funkcioniše na isti način na koji funkcionišu i ostale post-jugoslovenske republike. Jedina razlika je u tome što se na prostoru BiH stanovništvo suočava sa etnički podeljenom političkom elitom, dok je u ostatku država ovog prostora u pitanju nacionalno homogena vladajuća klasa. Akcenat koji se u javnom političkom životu stavlja na ustavne reforme ili dogovor triju političkih elita koji bi za cilj imao "deblokiranje" države omogućava političkim elitama da bezbrižno, bez odstupanja, i dalje stoje na pozicijama etno-političarenja kao instrumenta legitimizacije i tako, ostanka na vlasti i dalje eksploatacije odozgo. Ustavne promene ili dogovor srpske, hrvatske i bošnjačke političke elite, zapravo ne bi dovele ni do čega drugog do izmeštanja legitimacijskog težišta sa etno-politike na vladavinu multi-etničke ekonomsko - političke oligarhije koja bi umesto podeljenog, sada ubirala plodove zajedničkog kapitalističkog "Felix Culpa". Cenu "greha" bi i dalje plaćali stanovnici i stanovnice Bosne i Hercegovine bez obzira na njihovu etničku, ali s obzorim na njihovu klasnu pripadnost. Dakle, kao i do sada.
Isti fenomen pokušaja iznalaženja problema sa pozicija njegovog uzroka, javlja se i u drugom sveprožimajućem diskursu koji stoji na putu "funkcionalnijoj" Bosni i Hercegovini. Radi se o suočavanju sa prošlošću. Vrlo često je, kada se radi o ovom veoma osetljivom pitanju, po sredi depolitizacija prošlosti i njeno svođenje na skup individualnih sećanja, istrgnutih iz konteksta političkog. Sa druge strane, instrumentalizacija depolitizovanog viktimizirajućeg narativa vrlo lako biva umotana u svoje etno-religijske forme i time još lakše dopire do onih od čijih glasova zavisi opstanak dominacije etno-nacionalnog diskursa. Iako je rušenje vertikalnih podela društva zasigurno od velokog značaja za bosansko-hercegovačko društvo, one zapravo bivaju perpeturane, radije nego ugrožene kada pokušaj svrgavanja nacionalista dolazi sa liberalnih pozicija (poput monopolista na alternativu etno - nacionalizmu, nevladinih organizacija). Time se zapravo pokušava obračun sa nacionalističkim posledicama dok se istovremeno stoji na poziciji njihovog liberalno - kapitalističkog uzroka. Drugim rečima, tanku liniju između liberalizma i nacionalizma najbrže je i najlakše preći u multietničkim zajednicama, jer, kako smo još od J.S. Mill-a naučili, liberalna demokratija ne funkcioniše u multietničkim zajednicama. Tako korene kasnijeg nacionalizma jugoslovenskih naroda pronalazimo upravo u otpočinjanju ekonomsko - političke liberalne transformacije osamdesetih. I dok se etnički homogenija Slovenija "izvukla" samo sa desetodnevnim ratom, najskuplji ceh za kapitalističku "Felix Culpa" zajebanciju platili su stanovnici i stanovnice multietničke Bosne i Hercegovine.
Stoga, kao i u većini ostalih bivših jugoslovenskih republika, nije problem u nacionalizmu, problem je u alternativi. To što je u BiH nacionalizam vidljiviji, jači, osetniji zbog toga što među njima postoji kompeticija (za to smo se valjda i borili - ako na slobodno tržište mogu margarin i jogurt, a što ne bi i nacionalizmi), nikako ne znači da je "đavola koji je došao po svoje" moguće izigrati metodama onih koji su se sa njim na početku opkladili. Doktoru Faustu dogodilo se baš ono za šta je bio tako siguran da neće - osladilo mu se. Anti-komunistički liberali dočepali su se vlasti i poželeli su da "prolazni momenat nikad ne prođe". Da bi to ostvarili, morali su korak dalje, u krvavi rat i nacionalizam. A onda i još dalje, u rasprodaje javnog dobra, eksploataciju sopstvenih naroda i sve to, kako bi odložili naplatu opklade koju su izgubili. Liberalno - nacionalistička elita u Bosni kao ni u jednoj drugoj zemlji u regionu, neće samu sebe baciti u lance. Neće ni demon Mefistofeles, makar ne u skorije vreme, jer i on uživa gledajući. Jedini koji to mogu su oni koji su od "Felix Culpa" videli samo "Culpa". Vreme za to je došlo jer, kako vidimo, "čarobnjak nema više kontrolu nad moćima niti jednog od svetova koje je prizvao svojim činima" (Marx, Komunistički manifest).
* Izraz "Felix Culpa" prvi je upotrebio Sveti Avgustin (St. Augustine) govoreći o "Padu čoveka" (Fall of man) kao izvorištu "Originalnog greha" (Original sin)
Baš poput Adama Smita i Getea i Karl Marks je znao da je kapitalizam "Felix Culpa" *, odnosno "srećni greh", neophodan zamajac ka društvenom razvitku. Ono što je pak Marks znao, a njegovi prethodnici nisu bili u prilici, jeste da su i progres ali i cena koja se za njega plaća mnogo većih razmera od isprva očekivanih. Takođe, mi danas znamo da je Marks bio u pravu kada je o kapitalizmu govorio kao prožrdljivom i nezasitom. Još važnije, znamo da je, baš kako je i Marks predvideo, "happy sin" usrećio buržoasku klasu, dok je veći, njima podređeni deo društva, ostavio u nemilost visokoj ceni koja se za progres jedne klase mora da plati.
"Felix Culpa" bio je po sredi i na našim prostorima nakon kraha realno postojećeg socijalističkog poretka. Inicijalno, njegovo sprovođenje otpočelo je otvaranjem većeg prostora za liberalno - nacionalističku elitu na bivšem jugoslovenskom prostoru, a završio se ne baš tako "srećnim grehom" početkom devedesetih godina. Iako većinska, socijalno ugrožena klasa danas plaća ceh kapitalističkog "Felix Culpa", čini se da je bosansko - hercegovački slučaj najparadigmatičniji kada je u pitanju mistifikacija uzroka naše nezavidne svakodnevice. Dominacija vertikalne umesto klasne društvene stratifikacije već gotovo dve decenije onemogućava demistifikaciju situacije na terenu. U čemu leži osnovna pogreška? Pre svega u mišljenju da je Bosna i Hercegovina država koja ne funkcioniše. Ona baš suprotno, funkcioniše na isti način na koji funkcionišu i ostale post-jugoslovenske republike. Jedina razlika je u tome što se na prostoru BiH stanovništvo suočava sa etnički podeljenom političkom elitom, dok je u ostatku država ovog prostora u pitanju nacionalno homogena vladajuća klasa. Akcenat koji se u javnom političkom životu stavlja na ustavne reforme ili dogovor triju političkih elita koji bi za cilj imao "deblokiranje" države omogućava političkim elitama da bezbrižno, bez odstupanja, i dalje stoje na pozicijama etno-političarenja kao instrumenta legitimizacije i tako, ostanka na vlasti i dalje eksploatacije odozgo. Ustavne promene ili dogovor srpske, hrvatske i bošnjačke političke elite, zapravo ne bi dovele ni do čega drugog do izmeštanja legitimacijskog težišta sa etno-politike na vladavinu multi-etničke ekonomsko - političke oligarhije koja bi umesto podeljenog, sada ubirala plodove zajedničkog kapitalističkog "Felix Culpa". Cenu "greha" bi i dalje plaćali stanovnici i stanovnice Bosne i Hercegovine bez obzira na njihovu etničku, ali s obzorim na njihovu klasnu pripadnost. Dakle, kao i do sada.
Isti fenomen pokušaja iznalaženja problema sa pozicija njegovog uzroka, javlja se i u drugom sveprožimajućem diskursu koji stoji na putu "funkcionalnijoj" Bosni i Hercegovini. Radi se o suočavanju sa prošlošću. Vrlo često je, kada se radi o ovom veoma osetljivom pitanju, po sredi depolitizacija prošlosti i njeno svođenje na skup individualnih sećanja, istrgnutih iz konteksta političkog. Sa druge strane, instrumentalizacija depolitizovanog viktimizirajućeg narativa vrlo lako biva umotana u svoje etno-religijske forme i time još lakše dopire do onih od čijih glasova zavisi opstanak dominacije etno-nacionalnog diskursa. Iako je rušenje vertikalnih podela društva zasigurno od velokog značaja za bosansko-hercegovačko društvo, one zapravo bivaju perpeturane, radije nego ugrožene kada pokušaj svrgavanja nacionalista dolazi sa liberalnih pozicija (poput monopolista na alternativu etno - nacionalizmu, nevladinih organizacija). Time se zapravo pokušava obračun sa nacionalističkim posledicama dok se istovremeno stoji na poziciji njihovog liberalno - kapitalističkog uzroka. Drugim rečima, tanku liniju između liberalizma i nacionalizma najbrže je i najlakše preći u multietničkim zajednicama, jer, kako smo još od J.S. Mill-a naučili, liberalna demokratija ne funkcioniše u multietničkim zajednicama. Tako korene kasnijeg nacionalizma jugoslovenskih naroda pronalazimo upravo u otpočinjanju ekonomsko - političke liberalne transformacije osamdesetih. I dok se etnički homogenija Slovenija "izvukla" samo sa desetodnevnim ratom, najskuplji ceh za kapitalističku "Felix Culpa" zajebanciju platili su stanovnici i stanovnice multietničke Bosne i Hercegovine.
Stoga, kao i u većini ostalih bivših jugoslovenskih republika, nije problem u nacionalizmu, problem je u alternativi. To što je u BiH nacionalizam vidljiviji, jači, osetniji zbog toga što među njima postoji kompeticija (za to smo se valjda i borili - ako na slobodno tržište mogu margarin i jogurt, a što ne bi i nacionalizmi), nikako ne znači da je "đavola koji je došao po svoje" moguće izigrati metodama onih koji su se sa njim na početku opkladili. Doktoru Faustu dogodilo se baš ono za šta je bio tako siguran da neće - osladilo mu se. Anti-komunistički liberali dočepali su se vlasti i poželeli su da "prolazni momenat nikad ne prođe". Da bi to ostvarili, morali su korak dalje, u krvavi rat i nacionalizam. A onda i još dalje, u rasprodaje javnog dobra, eksploataciju sopstvenih naroda i sve to, kako bi odložili naplatu opklade koju su izgubili. Liberalno - nacionalistička elita u Bosni kao ni u jednoj drugoj zemlji u regionu, neće samu sebe baciti u lance. Neće ni demon Mefistofeles, makar ne u skorije vreme, jer i on uživa gledajući. Jedini koji to mogu su oni koji su od "Felix Culpa" videli samo "Culpa". Vreme za to je došlo jer, kako vidimo, "čarobnjak nema više kontrolu nad moćima niti jednog od svetova koje je prizvao svojim činima" (Marx, Komunistički manifest).
* Izraz "Felix Culpa" prvi je upotrebio Sveti Avgustin (St. Augustine) govoreći o "Padu čoveka" (Fall of man) kao izvorištu "Originalnog greha" (Original sin)
Нема коментара:
Постави коментар