Fileova finta: I posle Dejtona, Dejton

Stvari se u Bosni i Hercegovini polako odmotavaju. Uspostavljena je narodna institucija plenuma u nekoliko gradova, uključujući i glavni grad Sarajevo. Prvi talas protesta prošao je, sad valja nešto preduzeti. Kao i obično, uvek muku stvara pitanje, " a šta sutra". Bosanci i Hercegovci dali su nam odgovor i na to pitanje, na plenumima se izglasavaju zahtevi, razgovara se o alternativama, dok se istovremeno ne odustaje od ulice, što je jako važno, pogotovo u ovim trenucima koji u odnosu na događanja s početka prošle nedelje mogu da se opišu kao "zatišje". U vreme tog zatišja naravno radi se punom parom, sa obe strane, ili bolje rečeno, na sve tri strane. Ovde naravno ne mislim na tri konstitutivna naroda, već mislim na vlast BiH i njihovu prijateljsku političku klasu u regionu sa jedne, narod BiH sa druge i Evropsku Uniju sa treće strane. Dok su nam ove prve dve strane preokupirale pažnju, možda nije loše da se predoči i šta to radi ova treća strana, s obzirom da je ona u ovom trouglu najmoćniji, a ujedno i jedini veto igrač - u smislu da je u vlasništvu mandata sa apsolutističkim nadležnostima kada se radi o državnom ustrojstvu BiH.

Širim regiona odjeknula je vest o tome da je Visoki predstavnik za BiH Valentin Incko pre nekoliko dana izjavio da će se, ukoliko nasilni protesti ne prestanu, razmišljati čak i o vojnoj intervenciji EU na području BiH. Treba najpre znati da se u Briselu na tu izjavu gleda u doplomatskim ali i novinarskim krugovima sa određenom dozom podsmeha uz univerzalnu artikulaciu rukom koja govori "onaj tamo je lud". Kažu uz to, i da Incko nije oličenje inteligencije, pa je tako u jednom neformalnom razgovoru Ketrin Ešton rekla da Incko nikada ni od koga nije dobio unstrukcije da tako nešto izgovori, kao i da ne zna otkud mu je tako nešto palo na pamet. Na stranu to što vojne misije EU nemaju prisustvo u više od nekoliko zemalja sveta, te što su vojni kapaciteti EU na izuzetno niskom nivou, ali ovakav scenario svakako nije moguć - pa ni u slučaju neke dalje eskalacije na ulicama BiH. Međutim, to što izjava ovog, kako ga po Briselu nazivaju "ne baš najinteligentnijeg diplomate" ne predstavlja ništa drugo do budalaštinu zvaničnika koji bi sebi da prida veći značaj od onog koji ima, ne znači da treba da budemo bezbrižni.

U razgovoru koji sam imao sa jednim bivšim nemačkim parlamentarcem, inače članom nemačkog SPD-a, vrlo jasno mi je stavio do znanja da EU ne namerava da se preterano meša u proteste, kao i da su oni usmereni protiv korumpiranih političara, ako se, kako mi je rekao "u BiH uopšte i može govoriti o postojanju politike". Nakon što sam mu najpre rekao da je BiH paradigma za ono kako se politika inače vodi i to ne samo na Balkanu, te da je samo specifičnost društvene strukture dovela do ovakvih posledica, odgovorio je da je to sad i manje važno od toga da bosanski protesti mogu sada otići u "krivom pravcu". Upitavši ga koji je to "krivi pravac" odgovorio je da je to pravac socijalne države. Iako je činjenica da ovim nije hteo reći da je socijalna država loš model po sebi, već da je u bosansko - hercegovačkom kontekstu ona nemoguć scenario. Prema iskustvu koje Evropa ima sa ovim modelom, on se naravno pokazao kao "skup" i priuštiv samo u onim državama koje sebe smatraju bogatim. Iz evropske perspektive, BiH, kao ni ostale države sa evropske periferije, svakako nisu u stanju da paralelno obezbede ekonomski rast i socijalnu državu. Iako se dakle ne slažu sa politikama koje vode elite u BiH, za njih bi evidentno još pogubnije bilo to da se BiH okrene socijalnom modelu jer smatraju da bi to odvelo zemlju u novu krizu. Ta kriza bi za Evropsku Uniju značila dve stvari: dodatno opterećenje s obzirom na to da bi bilo pitanje vremena kada bi se kriza proširila na čitav Balkan (već sad postoje naznake da je i taj scenario moguć) i drugo, smanjenje kupovne moći konzumera luksuznih roba na kojima EU prilično profitira od periferije. Put socijalnog modela državnog uređenja, ne bi nužno značio smanjenje kupovne moći stanovništva u celini, ali bi svakako podrazumevao jednakiju preraspodelu državnog novca, kao i onemogućavanje bogaćenja jednih na račun drugih. Kao što nam je poznato, države članice EU ne guraju na Balkan multinacionalke koje opslužuju nižu i srednju klasu, već visoku - otuda na Balkanu nema, primera radi, prehrambenih lanaca kao što su Aldi ili Lidl. U svojim zemljama, države članice tako stvaraju i održavaju srednju klasu, dok je na periferiji uništavaju. Kod kuće imaju tržište za jedne, na periferiji za druge svoje proizvođače. Strah od širenja nekakvog neojugoslovenstva, pored svega toga i da ne pominjemo. Četnici, ustaše i balije dakako su i dalje prihvatljiviji partneri od nekog, nedajbože neokomunističkog fronta na Balkanu. Otuda bolje i Bosna kao siguran dom za etno-polise, nego li složna multi-etnička Bosna koja ima otklon prema kapitalizmu.

Šta EU namerava da učini? Danas smo u medijima mogli da pročitamo da Stefan File diže ruke od implementacije presude u slučaju Sejdić - Finci. Iako ovo napravljeno da izgleda kao da se File iznervirao pa digao ruke od svega, još je pre nekoliko dana ovde u Briselu to najavljeno kao moguća strategija za sprečavanje širenja socijalnog bunta u BiH, a time i na celom Zapadnom Balkanu. U neformalnim krugovima moglo se čuti da će se kočnica za početak pristupnih pregovora jednostavno ukloniti sa puta, jer je Evropskoj Uniji sve jasnije kakvu je glupost napravila sa insistiranjem na implementaciji Sejdić - Finci pre daljih koraka u EU integraciji. Plan je da se zapravo BiH dodeli neki vid "specijalnog statusa", koji još uvek ne bi bio status kandidata za članstvo, ali koji bi predstavljao korak napred ka članstvu. Ovakav bi potez u potpunosti bacio senu na nedavna zbivanja, pa bi ljudi u BiH pomislili bi kako su ipak nečemu doprineli. Ipak, kao i u slučaju Srbije ili bilo koje druge zemlje u regionu, ubrzo bi bilo jasno da nekakav sporazum ili novi status zemlje u procesu pridruživanja ne bi imao nikakvog značaja za život naroda. Do tada bi se ipak, mogao uspostaviti čvršći politički poredak koji bi bio garant stabilnosti u uslovima socijalne bede. Kako BiH nije unitarna država, te je sastavljena iz tri konstitutivne etničke skupine, cilj bi bio da se u svakoj od te tri skupine obezbedi po jedan jak lider (proevropski) koji će po principu etno-politike i dalje držati kontrolu nad eksploatisanima, što od strane njih samih, što od strane EU i njenih članica (dakle Dodika se takođe pušta niz vodu jer je postao previše bahat). Cilj je dakle zadržavanje postojećeg državnog ustrojstva kako bi se sprečili socijalni nemiri, koji mogu odvesti čitav region daleko od EU, odnosno plodnog tla na kom EU obrće profit. Zbog toga, uprkos i nekim najavama iz EU da će se morati menjati ustav, on ne bi odražavao ništa drugo do Dejton posle Dejtona. Oni vide naravno da ovako ne ide, ali će učiniti da sve nastavi ići onom putanjom koju je zacrtao važeći ustav.

Zbog svega ovoga, ambasador BiH u Briselu gotovo da i ne pominje proteste. Akcenat je od strane elite u BiH, kao i evropske birokratije, na tome šta EU može ponuditi Bosni kako bi sprečila socijalne nemire. U Srbiji je ovo upalilo sa datumom za otpočinjanje pregovora, pa su tako uprkos preteškoj socijalnoj situaciji i dalje najvažnije teme performansi Aleksandra Vučića (od hapšenja Miškovića do spašavanja deteta iz snežne oluje), umesto gorućih egzistencijalnih tema. Ono što narod BiH ne sme dozvoliti jeste da se plamen ugasi. Ako se kojim slučajem dogodi da iz EU stigne nekakav "ohrabrujući signal", to će biti znak da se krenulo sa Dejtonom posle Dejtona. Na narodu je da na ovo odreaguje u skladu sa renomeom koji je stekao u prethodnim danima, dajući primer svim obespravljenima širom regiona, kako se treba boriti za svoju zajednucu i sve njene članove i članice, podjednako.

Bosna je rekla svoje!

U jednom od prethodnih tekstova pisao sam o dvema vrstama nasilja, subjektivnom i objektivnom. Ono koje izaziva osudu po pravilu je subjektivno nasilje, odnosno ono koje smo videli juče u Sarajevu, Tuzli, Mostaru, Zenici, Bihaću. Po pravilu, na to nasilje gleda se kao na jedino postojeće. Ono što niti u jednom sistemskom mediju nećemo videti, jeste analitička perspektiva iz koje se subjektivno nasilje rađa kao reakcija na objektivno, odnosno sistemsko nasilje, a koje opet predstavlja permanentni proces tokom kog se sistem nasilno odnosi spram svoga naroda. Najdalje što će se otići jeste ocena da su nasilni protesti reakcija na tešku socijalnu situaciju, ali se uzroci te situacije nikada neće nazvati sistemskim nasiljem, već radije "neodgovornošću političara" i slično. To je upravo ono što uvek donosi prevagu na stranu onih koji tobože pozivaju na nenasilje, dok ga istovremeno vrše permanentno, ali na mnogo sufisticiraniji način od paljenja zgrada kantonalnih vlada i zgrade predsedništva.

Pre nego li pređemo na sam sadržaj i motive jučerašnjih protesta širom Bosne i Hercegovine, osvrnimo se prvo na reakcije. Koncept nepristrasnosti koji većina bosansko-hercegovačkih medija primenjuje pri izveštavanju, jedan je od najsnažnijih katalizatora pri formiranju javnog mišljenja o ovim protestima - a koje je opet, od presudne važnosti za držanje kritičke svesti na nivou od juče i prekjuče. Pod pretpostavkom da postoji tako nešto kao što je nepristrasnost, mediji su odabrali način izveštavanja koji se kasnije u toku dana, u potpunosti podudario sa reakcijama političara na jučerašnja dešavanja. Govoreći o teškoj socijalnoj situaciji, korumpiranim političarima i uopšteno mizernoj situaciji u kojoj se BiH nalazi, veći deo medijskih izveštaja bavilo se apelima na demokratski vid iskazivanja nezadovoljstva. Ne samo da su prenebregnuli činjenicu da je nasilje koje se od strane demontranata izvršilo nad državnim institucijama reakcija na nasilje sistemskog tipa, već su prećutno, pozvali na demokratsku reakciju na anti-demokratsku vlast. Nije dakle rečeno, što bi možda i bilo prihvatljivo, da se narod gandijevski, mirno odupre sistemskom nasilju koje se ogleda u dovođenju ljudi na ivicu egzistencije, već se lažirala priroda samog uzroka protesta, pri čemu je samo reakcija predstavljena kao nasilna, ali ne i njen uzrok. Načelnik Opštine Tuzla Jasmin Imamović rekao je čak i da je "Tuzla sinoć napadnuta". Na pitanje novinara od strane koga, odgovor je bio "videli ste i sami", što će reći da odgovora nije bilo. Izostala je i kritička razrada ove izjave, koja upravo udara u srž, a to je da je iz perspektive političke elite napad na njih same, ekvivalent napadu na ceo grad ili u ovom slučaju kanton, pa na posletku i čitavu BiH. "Država to sam ja", bila je čuvena izjava Luja XIV koji je smatran jednim od najvećih apsolutista u istoriji. Niko se od medija nije drznuo da sve ovo uveže u smislenu celinu i izvede jedini mogući zaključak iz ove izjave, a to je da je jedan kantonalni načelnik izgovorio samu suštinu, koja pokazuje da se politička elita oseća napadnutom od strane sopstvenog naroda i da je subjektivizacija naroda za njih neprihvatljiva. Da se pošlo tim, umesto drugim putem, možda bi široj javnosti i bilo jasno da je protivljenje subjektivizaciji naroda koji bi u demokratskom poretku trebalo da ima vlast, jasan znak nedemokratičnosti samog društva u kom se ne vlada za narod, već protiv njega. Otuda bi i ovi protesti uprkos nasilnim metodama, mogli da budu označeni ne samo kao reakcija na anti-demokratsko političko uređenje, već i kao jasan pokazatelj toga da ima još nade za demokratiju koja je neretko kroz istoriju, morala biti ostvarena upravo putem koji su odabrali građani i građanke na jučerašnjim protestima. Umesto svega toga, već pomenuta "neutralnost" u izveštavanju odala je vrlo čestu praksu prema kojoj ona zapravo predstavlja paravan za skriveno zauzimanje strane, u ovom slučaju one na kojoj nije narod. Ako je to tako, onda je svakako poštenije bilo transparentno zauzeti jednu od dve strane, s obzirom na to da sama "neutralnost", po pravilu znači zauzimanje jedne od dveju strana i to obično one koja u svojim rukama drži monopol nad primenom sile, tj. stranu države.

Sami protesti, koji su počeli kao radnički, pretvorili su se u kanalisani skup zahteva radnika i nezaposlenih, studenata i penzionera, ali i svih ostalih obespravljenih kojih unutar BiH ima previše. Oni su tako, ispravili grešku koju su načinili sudeonici u prethodnim protestima za JMBG. Fatalna greška koju su tada načinili demonstranti, ticala se depolitizacije sa ciljem zaštite od dnevno političke instrumentalizacije. Iako je namera bila dobra, sama depolitizacija označavala je mnogo više od toga što joj je bila namera - ona je proteste napravila impotentnim u smislu njihove nemogućnosti da dosegnu dalje od jednog konkretnog zahteva, koji je naravno bio smislen i svrsishodan, ali koji nije bio u stanju da razreši uzrok. Trenutna zbivanja u BiH dokazuju validnost hegelijanskog gledanja na istorijski proces, u čijoj se srži nalazi ponavljanje. Prema ovom stanovištu, svaki onaj događaj koji se ponovi nekoliko puta ima istorijsku vrednost, u smislu da nije ostao proizvod tek jednog slučajnog spleta okolnosti. Tek sada, protesti za JMBG dobijaju na značaju i to retroaktivno, jer ovo čemu danas svedočimo zapravo predstavlja univerzalizaciju svih partikularnih zahteva naroda BiH, među kojima je bio i onaj za rešavanje pitanja matičnih brojeva beba. Upravo je ta univerzalizacija dovela do toga da se danas preipituje i Dejton i kantonalizacija i etno-političnost, kao i svi drugi sistemski faktori koji zarad samoodržanja žrtvuju sve druge partikularne i univerzalne interese stanovništva. Stoga bi svaka promena koja bi usledila kao posledica ispunjavanja nekog od partikularnih zahteva (poput JMBG) predstavljala zapravo poraz, utoliko što bi vlast po ko zna koji put izašla u susret nekoj društvenoj skupini ali bi joj se, istovremeno, omogućilo da nastavi da proizvodi stanje univerzalne subordinacije naroda u odnosu na vlast. Zbog toga je jedini način da se ovakvoj praksi stane na put upravo onaj kojim su se poslužili ljudi u jučerašnjim protestima. Uprkos tome, vladajuća struktura se naravno i dalje pravi kao da ovo nisu zahtevi za sistemsku promenu. Sinoć je Bakir Izetbegović, član predsednišva BiH rekao kako su za njega jedini izlaz iz ove situacije izbori i kako bi to bila prilika da se iskaže narodna volja. On zapravo ne shvata, da je ovo što se dogodilo juče narodna volja i da nema potrebe ni za kakvim izborima da bi se ona iskazala! Ljudi su duboko svesni toga da promena odnosa snaga u parlamentu nakon izbora ne bi značila ništa u pogledu saniranja uzroka njihovog položaja. Umesto toga, već smo čuli iz Tuzle da se planira uspostavljanje jedne vrste narodne uprave koja će izlaziti iz okvira sistema koji ih je doveo na rub egzistencije.

Najvažnije je dakle u celoj ovoj ujdurmi zadržati hladnu glavu i prst na obaraču. Šalim se, naravno da je svaki život vredniji od svega o čemu se ovih dana govori u Bosni i Hercegovini. Ipak, treba obratiti pažnju na izjave s vrha, koje za te živote ni malo ne haju. Iako su napamet naučili da u svakoj izjavi pomenu i te živote (ako je to već toliko važno), čini se da je ipak akcenat na nečmu drugom. Tako se oglasio i neizbežni Visoki predstavnik (OHR), koji je u svojoj izjavi povodom zbivanja u BiH rekao kako je najvažnije suzdržati se od napada na druge osobe i imovinu. Ne samo njemu, mnogima koji se protive ovakvom načinu pobune najviše je zasmetalo uništavanje i paljenje javne imovine. Ako sudimo po reakcijama na atak na zgrade kantonalnih vlada i predsedništva koje se nalaze u posedu naroda ( pa je tako legitimno i spaliti je ukoliko ona simbolizuje eksploataciju i ugnjetavanje onih koji su od naroda nasilnim putem tu imovinu otuđili), pitamo se šta bi tek bilo da je na tapetu privatna imovina istih tih eksploatatora? Nije isključeno, da ćemo i na ovo pitanje dobiti odgovor ukoliko politička elita u BiH ne shvati da je narod već rekao svoje...