U jednom od prethodnih tekstova pisao sam o dvema vrstama nasilja, subjektivnom i objektivnom. Ono koje izaziva osudu po pravilu je subjektivno nasilje, odnosno ono koje smo videli juče u Sarajevu, Tuzli, Mostaru, Zenici, Bihaću. Po pravilu, na to nasilje gleda se kao na jedino postojeće. Ono što niti u jednom sistemskom mediju nećemo videti, jeste analitička perspektiva iz koje se subjektivno nasilje rađa kao reakcija na objektivno, odnosno sistemsko nasilje, a koje opet predstavlja permanentni proces tokom kog se sistem nasilno odnosi spram svoga naroda. Najdalje što će se otići jeste ocena da su nasilni protesti reakcija na tešku socijalnu situaciju, ali se uzroci te situacije nikada neće nazvati sistemskim nasiljem, već radije "neodgovornošću političara" i slično. To je upravo ono što uvek donosi prevagu na stranu onih koji tobože pozivaju na nenasilje, dok ga istovremeno vrše permanentno, ali na mnogo sufisticiraniji način od paljenja zgrada kantonalnih vlada i zgrade predsedništva.
Pre nego li pređemo na sam sadržaj i motive jučerašnjih protesta širom Bosne i Hercegovine, osvrnimo se prvo na reakcije. Koncept nepristrasnosti koji većina bosansko-hercegovačkih medija primenjuje pri izveštavanju, jedan je od najsnažnijih katalizatora pri formiranju javnog mišljenja o ovim protestima - a koje je opet, od presudne važnosti za držanje kritičke svesti na nivou od juče i prekjuče. Pod pretpostavkom da postoji tako nešto kao što je nepristrasnost, mediji su odabrali način izveštavanja koji se kasnije u toku dana, u potpunosti podudario sa reakcijama političara na jučerašnja dešavanja. Govoreći o teškoj socijalnoj situaciji, korumpiranim političarima i uopšteno mizernoj situaciji u kojoj se BiH nalazi, veći deo medijskih izveštaja bavilo se apelima na demokratski vid iskazivanja nezadovoljstva. Ne samo da su prenebregnuli činjenicu da je nasilje koje se od strane demontranata izvršilo nad državnim institucijama reakcija na nasilje sistemskog tipa, već su prećutno, pozvali na demokratsku reakciju na anti-demokratsku vlast. Nije dakle rečeno, što bi možda i bilo prihvatljivo, da se narod gandijevski, mirno odupre sistemskom nasilju koje se ogleda u dovođenju ljudi na ivicu egzistencije, već se lažirala priroda samog uzroka protesta, pri čemu je samo reakcija predstavljena kao nasilna, ali ne i njen uzrok. Načelnik Opštine Tuzla Jasmin Imamović rekao je čak i da je "Tuzla sinoć napadnuta". Na pitanje novinara od strane koga, odgovor je bio "videli ste i sami", što će reći da odgovora nije bilo. Izostala je i kritička razrada ove izjave, koja upravo udara u srž, a to je da je iz perspektive političke elite napad na njih same, ekvivalent napadu na ceo grad ili u ovom slučaju kanton, pa na posletku i čitavu BiH. "Država to sam ja", bila je čuvena izjava Luja XIV koji je smatran jednim od najvećih apsolutista u istoriji. Niko se od medija nije drznuo da sve ovo uveže u smislenu celinu i izvede jedini mogući zaključak iz ove izjave, a to je da je jedan kantonalni načelnik izgovorio samu suštinu, koja pokazuje da se politička elita oseća napadnutom od strane sopstvenog naroda i da je subjektivizacija naroda za njih neprihvatljiva. Da se pošlo tim, umesto drugim putem, možda bi široj javnosti i bilo jasno da je protivljenje subjektivizaciji naroda koji bi u demokratskom poretku trebalo da ima vlast, jasan znak nedemokratičnosti samog društva u kom se ne vlada za narod, već protiv njega. Otuda bi i ovi protesti uprkos nasilnim metodama, mogli da budu označeni ne samo kao reakcija na anti-demokratsko političko uređenje, već i kao jasan pokazatelj toga da ima još nade za demokratiju koja je neretko kroz istoriju, morala biti ostvarena upravo putem koji su odabrali građani i građanke na jučerašnjim protestima. Umesto svega toga, već pomenuta "neutralnost" u izveštavanju odala je vrlo čestu praksu prema kojoj ona zapravo predstavlja paravan za skriveno zauzimanje strane, u ovom slučaju one na kojoj nije narod. Ako je to tako, onda je svakako poštenije bilo transparentno zauzeti jednu od dve strane, s obzirom na to da sama "neutralnost", po pravilu znači zauzimanje jedne od dveju strana i to obično one koja u svojim rukama drži monopol nad primenom sile, tj. stranu države.
Sami protesti, koji su počeli kao radnički, pretvorili su se u kanalisani skup zahteva radnika i nezaposlenih, studenata i penzionera, ali i svih ostalih obespravljenih kojih unutar BiH ima previše. Oni su tako, ispravili grešku koju su načinili sudeonici u prethodnim protestima za JMBG. Fatalna greška koju su tada načinili demonstranti, ticala se depolitizacije sa ciljem zaštite od dnevno političke instrumentalizacije. Iako je namera bila dobra, sama depolitizacija označavala je mnogo više od toga što joj je bila namera - ona je proteste napravila impotentnim u smislu njihove nemogućnosti da dosegnu dalje od jednog konkretnog zahteva, koji je naravno bio smislen i svrsishodan, ali koji nije bio u stanju da razreši uzrok. Trenutna zbivanja u BiH dokazuju validnost hegelijanskog gledanja na istorijski proces, u čijoj se srži nalazi ponavljanje. Prema ovom stanovištu, svaki onaj događaj koji se ponovi nekoliko puta ima istorijsku vrednost, u smislu da nije ostao proizvod tek jednog slučajnog spleta okolnosti. Tek sada, protesti za JMBG dobijaju na značaju i to retroaktivno, jer ovo čemu danas svedočimo zapravo predstavlja univerzalizaciju svih partikularnih zahteva naroda BiH, među kojima je bio i onaj za rešavanje pitanja matičnih brojeva beba. Upravo je ta univerzalizacija dovela do toga da se danas preipituje i Dejton i kantonalizacija i etno-političnost, kao i svi drugi sistemski faktori koji zarad samoodržanja žrtvuju sve druge partikularne i univerzalne interese stanovništva. Stoga bi svaka promena koja bi usledila kao posledica ispunjavanja nekog od partikularnih zahteva (poput JMBG) predstavljala zapravo poraz, utoliko što bi vlast po ko zna koji put izašla u susret nekoj društvenoj skupini ali bi joj se, istovremeno, omogućilo da nastavi da proizvodi stanje univerzalne subordinacije naroda u odnosu na vlast. Zbog toga je jedini način da se ovakvoj praksi stane na put upravo onaj kojim su se poslužili ljudi u jučerašnjim protestima. Uprkos tome, vladajuća struktura se naravno i dalje pravi kao da ovo nisu zahtevi za sistemsku promenu. Sinoć je Bakir Izetbegović, član predsednišva BiH rekao kako su za njega jedini izlaz iz ove situacije izbori i kako bi to bila prilika da se iskaže narodna volja. On zapravo ne shvata, da je ovo što se dogodilo juče narodna volja i da nema potrebe ni za kakvim izborima da bi se ona iskazala! Ljudi su duboko svesni toga da promena odnosa snaga u parlamentu nakon izbora ne bi značila ništa u pogledu saniranja uzroka njihovog položaja. Umesto toga, već smo čuli iz Tuzle da se planira uspostavljanje jedne vrste narodne uprave koja će izlaziti iz okvira sistema koji ih je doveo na rub egzistencije.
Najvažnije je dakle u celoj ovoj ujdurmi zadržati hladnu glavu i prst na obaraču. Šalim se, naravno da je svaki život vredniji od svega o čemu se ovih dana govori u Bosni i Hercegovini. Ipak, treba obratiti pažnju na izjave s vrha, koje za te živote ni malo ne haju. Iako su napamet naučili da u svakoj izjavi pomenu i te živote (ako je to već toliko važno), čini se da je ipak akcenat na nečmu drugom. Tako se oglasio i neizbežni Visoki predstavnik (OHR), koji je u svojoj izjavi povodom zbivanja u BiH rekao kako je najvažnije suzdržati se od napada na druge osobe i imovinu. Ne samo njemu, mnogima koji se protive ovakvom načinu pobune najviše je zasmetalo uništavanje i paljenje javne imovine. Ako sudimo po reakcijama na atak na zgrade kantonalnih vlada i predsedništva koje se nalaze u posedu naroda ( pa je tako legitimno i spaliti je ukoliko ona simbolizuje eksploataciju i ugnjetavanje onih koji su od naroda nasilnim putem tu imovinu otuđili), pitamo se šta bi tek bilo da je na tapetu privatna imovina istih tih eksploatatora? Nije isključeno, da ćemo i na ovo pitanje dobiti odgovor ukoliko politička elita u BiH ne shvati da je narod već rekao svoje...
Pre nego li pređemo na sam sadržaj i motive jučerašnjih protesta širom Bosne i Hercegovine, osvrnimo se prvo na reakcije. Koncept nepristrasnosti koji većina bosansko-hercegovačkih medija primenjuje pri izveštavanju, jedan je od najsnažnijih katalizatora pri formiranju javnog mišljenja o ovim protestima - a koje je opet, od presudne važnosti za držanje kritičke svesti na nivou od juče i prekjuče. Pod pretpostavkom da postoji tako nešto kao što je nepristrasnost, mediji su odabrali način izveštavanja koji se kasnije u toku dana, u potpunosti podudario sa reakcijama političara na jučerašnja dešavanja. Govoreći o teškoj socijalnoj situaciji, korumpiranim političarima i uopšteno mizernoj situaciji u kojoj se BiH nalazi, veći deo medijskih izveštaja bavilo se apelima na demokratski vid iskazivanja nezadovoljstva. Ne samo da su prenebregnuli činjenicu da je nasilje koje se od strane demontranata izvršilo nad državnim institucijama reakcija na nasilje sistemskog tipa, već su prećutno, pozvali na demokratsku reakciju na anti-demokratsku vlast. Nije dakle rečeno, što bi možda i bilo prihvatljivo, da se narod gandijevski, mirno odupre sistemskom nasilju koje se ogleda u dovođenju ljudi na ivicu egzistencije, već se lažirala priroda samog uzroka protesta, pri čemu je samo reakcija predstavljena kao nasilna, ali ne i njen uzrok. Načelnik Opštine Tuzla Jasmin Imamović rekao je čak i da je "Tuzla sinoć napadnuta". Na pitanje novinara od strane koga, odgovor je bio "videli ste i sami", što će reći da odgovora nije bilo. Izostala je i kritička razrada ove izjave, koja upravo udara u srž, a to je da je iz perspektive političke elite napad na njih same, ekvivalent napadu na ceo grad ili u ovom slučaju kanton, pa na posletku i čitavu BiH. "Država to sam ja", bila je čuvena izjava Luja XIV koji je smatran jednim od najvećih apsolutista u istoriji. Niko se od medija nije drznuo da sve ovo uveže u smislenu celinu i izvede jedini mogući zaključak iz ove izjave, a to je da je jedan kantonalni načelnik izgovorio samu suštinu, koja pokazuje da se politička elita oseća napadnutom od strane sopstvenog naroda i da je subjektivizacija naroda za njih neprihvatljiva. Da se pošlo tim, umesto drugim putem, možda bi široj javnosti i bilo jasno da je protivljenje subjektivizaciji naroda koji bi u demokratskom poretku trebalo da ima vlast, jasan znak nedemokratičnosti samog društva u kom se ne vlada za narod, već protiv njega. Otuda bi i ovi protesti uprkos nasilnim metodama, mogli da budu označeni ne samo kao reakcija na anti-demokratsko političko uređenje, već i kao jasan pokazatelj toga da ima još nade za demokratiju koja je neretko kroz istoriju, morala biti ostvarena upravo putem koji su odabrali građani i građanke na jučerašnjim protestima. Umesto svega toga, već pomenuta "neutralnost" u izveštavanju odala je vrlo čestu praksu prema kojoj ona zapravo predstavlja paravan za skriveno zauzimanje strane, u ovom slučaju one na kojoj nije narod. Ako je to tako, onda je svakako poštenije bilo transparentno zauzeti jednu od dve strane, s obzirom na to da sama "neutralnost", po pravilu znači zauzimanje jedne od dveju strana i to obično one koja u svojim rukama drži monopol nad primenom sile, tj. stranu države.
Sami protesti, koji su počeli kao radnički, pretvorili su se u kanalisani skup zahteva radnika i nezaposlenih, studenata i penzionera, ali i svih ostalih obespravljenih kojih unutar BiH ima previše. Oni su tako, ispravili grešku koju su načinili sudeonici u prethodnim protestima za JMBG. Fatalna greška koju su tada načinili demonstranti, ticala se depolitizacije sa ciljem zaštite od dnevno političke instrumentalizacije. Iako je namera bila dobra, sama depolitizacija označavala je mnogo više od toga što joj je bila namera - ona je proteste napravila impotentnim u smislu njihove nemogućnosti da dosegnu dalje od jednog konkretnog zahteva, koji je naravno bio smislen i svrsishodan, ali koji nije bio u stanju da razreši uzrok. Trenutna zbivanja u BiH dokazuju validnost hegelijanskog gledanja na istorijski proces, u čijoj se srži nalazi ponavljanje. Prema ovom stanovištu, svaki onaj događaj koji se ponovi nekoliko puta ima istorijsku vrednost, u smislu da nije ostao proizvod tek jednog slučajnog spleta okolnosti. Tek sada, protesti za JMBG dobijaju na značaju i to retroaktivno, jer ovo čemu danas svedočimo zapravo predstavlja univerzalizaciju svih partikularnih zahteva naroda BiH, među kojima je bio i onaj za rešavanje pitanja matičnih brojeva beba. Upravo je ta univerzalizacija dovela do toga da se danas preipituje i Dejton i kantonalizacija i etno-političnost, kao i svi drugi sistemski faktori koji zarad samoodržanja žrtvuju sve druge partikularne i univerzalne interese stanovništva. Stoga bi svaka promena koja bi usledila kao posledica ispunjavanja nekog od partikularnih zahteva (poput JMBG) predstavljala zapravo poraz, utoliko što bi vlast po ko zna koji put izašla u susret nekoj društvenoj skupini ali bi joj se, istovremeno, omogućilo da nastavi da proizvodi stanje univerzalne subordinacije naroda u odnosu na vlast. Zbog toga je jedini način da se ovakvoj praksi stane na put upravo onaj kojim su se poslužili ljudi u jučerašnjim protestima. Uprkos tome, vladajuća struktura se naravno i dalje pravi kao da ovo nisu zahtevi za sistemsku promenu. Sinoć je Bakir Izetbegović, član predsednišva BiH rekao kako su za njega jedini izlaz iz ove situacije izbori i kako bi to bila prilika da se iskaže narodna volja. On zapravo ne shvata, da je ovo što se dogodilo juče narodna volja i da nema potrebe ni za kakvim izborima da bi se ona iskazala! Ljudi su duboko svesni toga da promena odnosa snaga u parlamentu nakon izbora ne bi značila ništa u pogledu saniranja uzroka njihovog položaja. Umesto toga, već smo čuli iz Tuzle da se planira uspostavljanje jedne vrste narodne uprave koja će izlaziti iz okvira sistema koji ih je doveo na rub egzistencije.
Najvažnije je dakle u celoj ovoj ujdurmi zadržati hladnu glavu i prst na obaraču. Šalim se, naravno da je svaki život vredniji od svega o čemu se ovih dana govori u Bosni i Hercegovini. Ipak, treba obratiti pažnju na izjave s vrha, koje za te živote ni malo ne haju. Iako su napamet naučili da u svakoj izjavi pomenu i te živote (ako je to već toliko važno), čini se da je ipak akcenat na nečmu drugom. Tako se oglasio i neizbežni Visoki predstavnik (OHR), koji je u svojoj izjavi povodom zbivanja u BiH rekao kako je najvažnije suzdržati se od napada na druge osobe i imovinu. Ne samo njemu, mnogima koji se protive ovakvom načinu pobune najviše je zasmetalo uništavanje i paljenje javne imovine. Ako sudimo po reakcijama na atak na zgrade kantonalnih vlada i predsedništva koje se nalaze u posedu naroda ( pa je tako legitimno i spaliti je ukoliko ona simbolizuje eksploataciju i ugnjetavanje onih koji su od naroda nasilnim putem tu imovinu otuđili), pitamo se šta bi tek bilo da je na tapetu privatna imovina istih tih eksploatatora? Nije isključeno, da ćemo i na ovo pitanje dobiti odgovor ukoliko politička elita u BiH ne shvati da je narod već rekao svoje...
Нема коментара:
Постави коментар