Fleksibilizacija tržišta radne snage
podrazumeva to da u društvu ne postoji puna zaposlenost, jer drugačije
nije moguća cirkulacija radne snage na tržištu i drugačije poslodavci
koji su od strane zakonodavaca stavljeni u nadređeni položaj ne bi bili
superiorni
Odlika svake ideologije jeste
pokušaj da se čisto ideološko uvede u svakodnevicu na način da se
predstavi kao neideološko. Funkcija je otud da se obezbedi
univerzalizacija partikulariteta, odnosno, interesa jednog dela
političke zajednice koji je u borbi za prevlast uspeo da nametne svoj
partikularitet kao podoban za univerzalizaciju. Da politika često izlazi
iz okvira moralnog, koji je uostalom uvek ideološki posredovan, znamo
iz činjenice da je prvi od četiri Kantova kategorička
imperativa (koji glasi: Postupaj prema onoj maksimi za koju možeš
poželeti da postane opšti zakon) u politici, usled delovanja ideologije,
malo izmenjen, pa bi tako mogao da glasi: postupaj u skladu sa svojim
interesom, na način koji bi mogao da ga nametne kao opšti – sve i da on
to nije. Snažnije nego bilo koji politički poredak do sada, na
manje-više globalnom nivou, neoliberalizam je postao dominantan, upravo
sledeći logiku koja bi mogla zazvučati kao kategorički imperativ, s tim
što mu svakako nije ni blizu. Neko bi rekao da je ova ideologija, koja
predstavlja mešavinu političkog liberalizma i ekonomskog neoklasičnog
učenja, istodobna svakoj drugoj ideologiji, koja, kako je na početku
napisano, teži ka tome da univerzalizuje svoj sadržaj i učini ga opšte
prihvatljivim, te izopštenim iz okvira ideološkog (dakle usko
interesnog) i smeštenog u carstvo normalnosti – a ako to do kraja nije
moguće, ono bar nužnosti. Taj neko bio bi u pravu, s tim što se
ideologije konceptualno razlikuju, pa je tako jedna demokratičnija od
druge, utoliko što njen partikularni politički program predstavlja
ispunjenje interesa kvantitativno većeg ili manjeg partikulariteta.
Kažem demokratičniji zbog toga što je demokratija vladavina naroda, koja
je onda svedena na vladavinu većine, a koja se onda u zavisnosti od
tipa demokratije (toga da li je ona predstavnička, neposredna itd)
eventualno može svesti na vladavinu naroda kroz nekolicinu svojih
legitimno izabranih predstavnika. Upravo s tim u vezi, jedna ideologija
može predstavljati interes jedne ili druge klase, koje su same po sebi
različite po brojnosti, pa je tako univerzalizacija interesa
malobrojnije (u slučaju klasičnog liberalizma) ili ubedljivo manjinske, a
moglo bi se reći i najuže moguće skupine ljudi (u slučaju neoklasičnog
liberalizma), manje demokratična od univerzalizacije interesa većine
kroz neku drugu ideologiju.
Posmatrano kroz prizmu čitave svetske populacije, u kojoj se nalazi
40 odsto onih koji dnevno zarađuju dva dolara i manje (pa je tako
Stiglitz jednom prilikom napisao da je isplatljivije biti krava u Evropi
nego ljudsko biće u “trećem svetu”, aludirajući na subvencije Evropske
Unije kojima je svaka krava u EU u proseku subvencionisana sa oko dva
evra dnevno), ideologija koja globalno preovladava nije demokratska.
Uzimajući u obzir podatke koji nam dolaze iz Sjedinjenih Američkih
Država, čiji nacionalni san navodno svi priželjkuju da žive, vreme
početka svetske finansijske a onda i ekonomske krize (2007-2008. godina)
je bilo isto ono u kom je oko osam miliona porodica ostalo bez krova
nad glavom, dok je istovremeno 40 odsto profita na nacionalnom nivou
otišlo (ponovo) u finansijski sektor. Znajući da ulaganje u finasijski
sektor ne znači ništa drugo do davanje subvencija bogatima da se dodatno
bogate, u vodu pada takozvana trickle down ekonomska logika, koja u
neoliberalizmu poprima trickle up karakteristike. Kako činjenica da
najveća svetska ekonomija (SAD) ulaže gotovo polovinu godišnjeg profita u
finansijski sektor, ne znači tendenciju ka daljoj socijalnoj
ekvivalizaciji, već radije suprotno tome, a uzimajući u obzir i to da
SAD svakako može predstavljati paradigmu neoliberalne ekonomske logike
(mada ne teorijskog koncepta već njegove praktične krajnje nedosledne
primene[1]), možemo ovde zaključiti da je u slučaju tranzicijskog
postsocijalizma u kom danas na tlu bivše Jugoslavije živimo, na delu ono
što Habermas naziva catching up revolucijom – ili
radije, kontra-revolucija. Ovo otud što je proces približavanja
(integracije) neoliberalnom ekonomskom modelu u postsocijalizmu shvaćen
kao nadoknađivanje propuštenog, pa je tako usled prevelikog “zaostatka”
otpočeto sa fundamentalizacijom neoliberalnih praksi, koje uključuju
napuštanje socijalnog modela (bilo da se radi o zapadnjačkoj državi
“blagostanja” ili realno postojećem socijalizmu), povlačenje države iz
sfere socijalnog, privatizaciju javnih preduzeća, liberalizaciju tržišta
radne snage, otvaranje granica i implemetaciju svih načela slobodnog
tržišta i tako redom.
Slobodan Milošević na Gazimestanu, mestu odakle je krenuo u ratne pohode u drugim republikama tadašnje Jugoslavije
Kada govorimo o Srbiji, na samom početku, Milošević je pokušao sa ekonomskim zaokretom, pa mu je rat “blokirao” transformaciju. Đinđićeva
vlada odblokirala je ovaj proces, ali se danas ispostavlja da je ovaj
drugi pokušaj karakterisala “sumnjiva” privatizacija nekih od ključnih
proizvodnih postrojenja, poput smederevske železare Sartid. Ovaj je
drugi pokušaj prekinut usled ubistva tadašnjeg premijera i velike
političke nestabilnosti nakon toga. Desetak godina čekalo se na ponovno
uspostavljanje stabilnosti, koja se ogleda u velikoj podršci jednoj
stranci ili lideru. Uz pomoć legitimiteta koji crpi iz naroda, taj lider
može biti u poziciji da pokuša po treći put sa intenziviranjem onoga
što David Harvey zove “puzajućim neoliberalizmom”,
odnosno primenom navedenog modela partikularno[2], sa tendencijom što
sveobuhvatnije njegove implementacije. Najave da će nova vlada upravo
pokušati sa ovim kroz donošenje čitavog seta novih zakona koji će
uticati na zapošljavanje i uopšteno govoreći, radne odnose u firmama,
kako se čini, uvode nas polako u treći talas neoliberalizacije društva.
Fleksibilizacija tržišta radne snage predstavlja jedan od osnovnih
preduslova implementacije ideološkog modela o kom je ovde reč. Sve manji
broj ugovora na neodređeno vreme, sve više ugovora o delu, sve
nesigurnija radna mesta, sve zagarantovaniji povlašćeni položaj
poslodavca u odnosu na radnike i radnice. Stvaranje prekarijata od radne
snage iz neoliberalne perspektive pozitivno utiče na zaposlenost, kao i
na primanja. Sa jedne strane poslodavcu se smanjuje porez koji se na
svakog zaposlenog plaća državi, Ideja je da će ga smanjenje poreza
podstaći da višak novca, koji više ne ide direktno u državnu kasu, uloži
u proširenje “biznisa”, čime će se u perspektivi otvoriti i nova radna
mesta i smanjiti nezaposlenost. Sa druge strane smatra se da će
fleksibilnije tržište radne snage dovesti i do povećanja primanja kod
radnika i radnica otud što tržišna konkurencija ne vlada samo među
radnom snagom već i među poslodavcima – pa će tako, znajući da
kvalitetan radnik ili radnica mogu da napuste firmu i odu negde gde su
plate bolje, poslodavac povećavati platu u skladu sa tržištem i
primanjima koja imaju radnici i radnice u drugim preduzećima. Ili ovo,
ipak, ne zvuči baš obećavajuće?
Najpre, fleksibilizacija tržišta radne snage podrazumeva to da u
društvu ne postoji puna zaposlenost, jer drugačije nije moguća
cirkulacija radne snage na tržištu i drugačije poslodavci koji su od
strane zakonodavaca stavljeni u nadređeni položaj ne bi bili superiorni.
Dakle, logika tržišta podrazumeva gubitnike koliko i pobednike, odnosno
one koji na njemu gube posao i one koji ga dobijaju u slučaju tržišta
radne snage. Kejnzijanska ekonomska logika pune zaposlenosti koja je
posleratnoj Evropi, u specifičnim uslovima koji su se pojavili nakon II
svetskog rata, omogućila period koji se danas naziva 25 glorious years
najpre je morao biti napušten (nominalno zbog krize akumulacije kapitala
sedamdesetih), a tek onda je postalo moguće govoriti o fleksibilnom
tržištu radne snage. Otuda u mainstream ekonomskim udžbenicima danas
možemo saznati o takozvanoj “prirodnoj stopi nezaposlenosti”, kao da je
ekonomski proces nešto transcedentalno i neopažajno čulima običnih
smrtnika, te tu postoji jedna uzvišena, prirodna zakonitost. Primeri
zemalja koji su sa implementacijom navedenih mera odavno otpočele
pokazuju da je ekonomija, a pogotovo neoklasična, daleko od nečeg
prirodnog ili nužnog – a kamoli normalnog, kao što se ideološki pokušava
da predstavi (kako smo to već videli u prvom delu). “Prirodna” stopa
nezaposlenosti ne znači tako ništa drugo do držanje jednog dela radne
snage na stand by. Ta rezervna radna snaga glavni je preduslov za
uspostavljanje jedne nove strukture tržišta radne snage, prema kojoj
konkurencija među samim radnicima i radnicama postaje suština njihovog
međusobnog odnosa, te se samim tim onemogućava i solidarno udruživanje s
ciljem zahtevanja boljih uslova rada, uključujući i veće nadnice.-u
Aleksandar Vučić, od radikala do "proevropljanina"
Drugo, to i takvo fleksibilno tržište radne snage, nažalost, neće
dovesti do smanjenja nezaposlenosti. Prvi razlog za to je činjenica da
će se najpre morati otpustiti veći deo javnog sektora koji je, kako je
to voleo da tvrdi Vučićevo zamorče (koji je isprobao kako izgleda pokušaj implementacije novih zakona), bivši ministar privrede Saša Radulović,
“parazitski deo društva”[3]. Ta radna snaga koja će biti otpuštena iz
javnih preduzeća uvećaće dakle nezaposlenost. Sve i da se dogodi ono što
se predviđa, kada se govori o omogućavanju poslodavaca da otvaraju nova
radna mesta, broj radnika koji bi se tu zaposlio zasigurno ne bi prešao
broj onih koji su prethodno otpušteni. Kao i u slučaju odstupanja od
pune zaposlenosti i u ovom slučaju strukturalni razlozi su ti zbog kojih
nema povratka na staro, odnosno na stare procente nezaposlenih (dakle
broj nezaposlenih se nepovratno povećava). Te strukturalne prepreke u
ovom slučaju, tiču se nemogućnosti periferne države poput Srbije (i
njenih poslodavaca), da budu konkurentni na međunarodnom tržištu, dok im
je domaće tržište nedovoljno veliko da bi širili svoj biznis. Napredak u
proizvodnji biće, kao i do sad, omogućen samo najkrupnijim posednicima
kapitala, koji su sebe već zacementirali na poziciji mopolista na
domaćem i koliko toliko konkurentnih proizvođača na inostranom tržištu.
Jedino će oni tako moći da otvaraju nova radna mesta, ali će taj broj
biti daleko od dovoljnog da nadomesti broj izgubljenih nakon što će
brojne fabrike i javna preduzeća otići u stečaj ili će biti ugašena.
Drugi koji će imati mogućnost da otvaraju radna mesta su strani
investitori. Ipak, i kod njih će se, ako uopšte i dođu, a kao što je već
potvrđeno u ono malo slučajeva u prošlosti kada je dolazilo do
privatizacija poput Sartida ili Zastave, ići na drastično smanjivanje
broja zaposlenih. Što se tiče investicija u vidu otvaranja novih fabrika
ili izmeštanja proizvodnje iz centra (kapitalističkog proizvodnog
sistema) na periferiju, to će moguće doprineti smanjenju nezaposlenosti –
ali ne i prevelikom povećanju kupovne moći nove radne snage, s obzirom
na to da su nadnice u stranim proizvodnim pogonima u Srbiji, jako niske
i, ukoliko očekujemo nove veće strane investicije, one će nužno morati
da budu još niže. Otuda se otvara novi prostor za manipulaciju ciframa
(ovaj je investitor zaposlio toliko i toliko nove radne snage), dok se
istovremeno sa tim primanjima ima manje nego što je to bio slučaj dok je
ta radna snaga radila u sivoj ili crnoj zoni. Država na tako niske
nadnice neće uzimati značajan porez, ali će sa druge strane opasti
kupovna moć stanovništva, što predstavlja i dodatni razlog zašto onim
poslodavcima kojima su date poreske olakšice kako bi otvarali nova radna
mesta – neće biti isplativo da više proizvode, jer to neće imati ko da
kupi, dok će se budžet države dodatno prazniti jer će upliv novca od
PDV-a biti sve manji. Tako će, suprotno drugoj tvrdnji zagovornika
liberalizacije tržišta rane snage o povećanju plata, doći zapravo do
smanjivanja nadnica, kako bi se i dosadašnje poslovanje nastavilo, s
obzirom da smanjenje kupovne moći stanovništva zahteva ili smanjivanje
proizvodnje ili smanjivanje troškova proizvodnje i spuštanje cena. Da bi
se troškovi proizvodnje smanjili, potrebno je naravno smanjiti plate.
Kada se tako čitav ovaj krug zatvori, dolazimo do provalije i to baš one
na koju nas upozorava minister finansija u ostavci, a od koje se tobože
beži baš ovim putem kojim se u nju najsigurnije upada.
Logično pitanje koje se nameće jeste otkud onda želja za ovakvim
merama? Tu bismo mogli da se vratimo na početak i redove o
anti-demokratskoj dominaciji manjinske klase u odnosu na većinsku,
osiromašenu većinu, odnoso radni narod tranzicijske Srbije. Sadržaj ovih
metoda koji su spominjani, a koji se tiču sveopšte fleksibilizacije i
liberalizacije, te njihova univerzalizacija, a time i faktička
deideologizacija uz pomoć narativa o nužnoj ili racionalnoj ekonomskoj
logici, služi ničemu drugom do ustoličenju ili učvršćivanju klasne
vladavine buržoazije nakon pada realno postojećeg socijalizma. Prema
logici ideologije nove buržoaske klase, nekolicini je data mogućnost
napretka, kako materijalnog tako i svakog drugog, dok je većini taj
proces predstavljen kao, istovremeno, mogućnost za njih same da se iz
svoje nezavidne pozicije izvuku. Ipak, izgleda kao da početak tog
boljitka, koji je otpočeo sa ekonomskom transformacijom, kako je to
jednom napisao Ozren Pupovac, nema kraja. Ako je to tako, odnosno, ako početak nema kraja, ili da se poslužimo Schellingovim
rečima, ako je početak negacija onoga što započinje s njime, a u našem
slučaju sa početkom je otpočela nada da će nekad biti bolje, onda je
izvesno da ceo ovaj proces nema za cilj maksimiziranje prirodnih i
ljudskih potencijala čitave zajednice u korist zajednice, već maksimalno
iskorišćavanje prirodnih i društvenih potencijala od strane nekolicine,
koja pokušava da se na račun većine dodatno obogati.
Saša Radulović, bivši ministar privrede, aktuelni čelnik stranke
Svaki pokušaj karakterizacije borbe između radnog naroda, sa jedne
strane, i pripadnika više klase potpomognute državom sa druge, kao
klasnog sukoba, nailazi opet na oštre osude. Kažu da je to ideologija.
Ono što “postideolozi” ili “postpoliticari” koji negiraju ideologiju u
redovima sopstvene, vladajuće klase zapravo ne shvataju jeste da su oni
tradicionalni marksisti kada se radi o pristupu ideologiji, prema kom se
o njoj govori kao o nečemu inherentnom isključivo suparničkoj klasi iz
razloga što je navodni proizvod lažne svesti. Tek sa Lenjinom
ideologija poprima značenje skupa ideja karakterističnom i za buržoasku
i za klasu radništva ili politički subjektiviziranih radnika i
radništva, odnosno proleterijata. Stoga, pošto je naša slobodna,
lenjinistička procena, da su oni marksisti samo slučajno, odnosno da
toga nisu ni svesni, predlažemo da im se pomogne da se uzdignu na nivo
ideološkog bipolariteta, te da nam se makar pruži šansa da u tom dvoboju
dve čiste ideologije, pobedi bolji. Plašim se, ipak, da im ta
ravnopravna borba ne ide u korist, te pretpostavljam da nam fer utakmicu
neće sami dati. U taj ćemo teren morati sami da uskočimo, pa da onda u
jednoj slobodnoj (tržišnoj) borbi dve ideologije, sa ili bez pomoći
“nevidljive ruke”, razgolitimo, pre svega političku elitu koja podupire
ceo proces i vratimo im stari sjaj koji je nekada imao bedž četničkog
vojvode na njihovim reverima.
*Tekst je napisan za potrebe konferencije Rad, kapital,
klasna borba: rad u doba neoliberalne transformacije koja će u
organizaciji Centra za politike emancipacije biti održana od 3. do 5.
aprila u Domu omladine Beograda.
** Filip Balunović je politikolog. Završio je master iz međunarodnih odnosa i evropskih studija. Uređuje blog Levo smetalo.
[1] Poslednja državna intervencija kojom je američka država spasila
bankarski sektor od potpunog kolapsa iznosila je oko 900 milijardi
dolara i predstavlja najveću subvenciju kojom je država putem jednog
paketa mera subvencija ikada intervenisala u domaću ekonomiju. Ovo je
najradikalniji primer nedoslednosti primene neoliberalnom modela prema
kom država ima ulogu “noćnog čuvara” a ne spasioca.
[2] Partikularno u smislu implementacije u određenim sektorima ili
delovima sektora (privatizovan JAT, ali nije Telekom; ukinute
subvencije, ali nije donesen zakon o radu itd)
[3] Svaki pokušaj kontra-argumentacije kojom bi se kao parazitima
okarakterisali oni koji prisvajaju višak tuđeg rada, unapred bi naišao
na osudu. Kako se ovde se radi o tvrdnji kojoj je inherentan jasan
ideološki stav koji proizilazi iz Marksove teorije o višku vrednosti, on
se zbog toga automatski diskredituje sa pozicija suparničke ideologije,
koja je sebe pretenciozno proglasila post-ideološkom tvorevinom, te
samim tim superiornom u odnosu na ideologiju.
Нема коментара:
Постави коментар