Šta smo naučili iz napada na "Šarli Ebdo"?

Na najopštijem nivou ispravno je reći da je strašno to što su ljudi ubijeni. Ispravno je takođe reći da oni koji su upali u redakciju pariskog satiričnog magazina treba da budu najstrožije kažnjeni. Ispravno je reći da je sloboda govora svetinja i da je napad na satiru napad na jedan od najradikalnijih oblika subverzije. Ipak, daleko je Francuska od slobode govora, daleko su liberalne demokratije od demokratije i daleko smo mi od toga da zaključimo da postoji neki svet - zapadni u kom vlada sloboda govora i neki svet - istočni koji tu vrstu slobode ne baštini. Daleko bismo bili od univerzalnog zaključka sve i da se čitav život bavimo ovom temom. Zato o njoj nećemo ni ovom prilikom, nešto drugo bih sugerisao u ovom kratkom tekstu.

Satira može ono što drugi žanrovi ne mogu - da bude izuzeta od političkih reperkusija svog političkog delovanja. Zato tu privilegovanu poziciju u javnoj sferi mogu zauzeti samo oni koji su najbritkijeg i najoštrijeg uma. Zaista treba umeti ispričati bez reči i treba znati kako prelaziti granicu bez dokumenata. Treba umeti zabadati prst u oko i pratiocima proroka Muhameda i pridržavaocima  svete stolice u Vatikanu. Valja biti hrabar pokušati i rizikovati da ono što saopštavate, ne bude shvaćeno onako kako ste vi to zamislili. Taj je strah, od neuspeha u transmisiji sopstvene poruke veći od straha od smrti. Svaki drugi pristup koji ne bi mario za postizanje nameravanog efekta izrečenog (ili nacrtanog) već bi mu samo bilo stalo do bilo kakvog publiciteta, bio bi tabloidan. O tome ovde nije reč.

U ovom slučaju sklon sam da sa vama podelim nešto o čemu mnogo razmišljam u poslednje vreme, a što je izuzetno pimenjivo na slučaj stravičnog zločina koji se dogodio u Parizu. Stvar je disproporcije između sopstvenog identiteta i eksterne projekcije tog identiteta. Primera radi, mogu ja sebe smatrati komunistom i ateistom, Jugoslovenom ili Dancem, ali moj se identitet u očima jednoga Ćamila što sam ga nedavno sreo u Potočarima kod Srebrenice ne podudara sa onim što ja za sebe tvrdim da jesam. Za njega, koji je u genocidu 1995. izgubio oca i brata i koga nisu "odvojili" samo zato što je imao 10 a ne 11 godina (koliko je imao dečak do njega kog jesu "odvojili"), ja sam neki čovek koji priča ekavicom, čije ime i prezime "pripada" onoj strani koja nije 1995 bila njegova. I to ne zato što je on odabrao "svoju" i "tuđu" stranu, već zato što su ih za njega odabrali drugi. Da sam ja sa svojim imenom i prezimenom bio u Potočarima u vreme genocida, mene ne bi ubili.

Zašto mi se ovo čini relevantnim u slučaju jučerašnjeg napada na francuski magazin "Šarli Ebdo"? Zato što sam ja razmišljao o tome na šta ja imam pravo, a na šta ne. Da pljujem po Muhamedu i Isusu i Miloševiću i Izetbegoviću i Mladiću i Naseru Oriću i Ante Paveliću i Draži Mihajiloviću - to svakako sve imam pravo. Međutim, imam li pravo da dođem u Potočare i kažem da je Mladić za vešala ali i da je Alija "prodao" Srebrenicu? Nekad sam mislio da je ispravno uvek i svuda reći ono što je tačno, ako je tačno. Onda sam međutim video da mene ljudi, primera radi po bivšoj Jugoslaviji, ne doživljavaju nužno isto kao što ja doživljavam samog sebe. Na Kosovu je gore reći da si Jugosloven nego da si Srbin. Iza tvog komunizma misle, krije se neki "srbo - komunizam". Moja uverenja i ono što ja emitujem kroz reči koje izgovaram, ne podudaraju se uvek sa signalom koji neko drugi prima. Slično je sa karikaturom Muhameda. 

To što su novinari pariskog magazina radili sa karikaturama raznih nedodirljivoh "svetosti", po mom mišljenju najveći je stepen subverzije. Međutim, kako izbeći da signal karikature u kojoj se ismeva Muhamed ne stigne kao emisija podsmeha jedne, hrišćanske civilizacije drugoj, muslimanskoj (ne)civilizaciji? Tako što ćete ismejati i papu ili Isusa? To bi moglo biti jedno rešenje, ali to što je vaše ime francusko, to što govorite jezikom kojim govorite i adresa redakcije vam je pariska, vašem činu nužno menja konotaciju u očima onog Drugog. U očima tog drugog, karikatura Muhameda nije subverzija, čak ni kritika religije - ona predstavlja podsmevanje. Karikatura Pape ili Isusa koja možda dokazuje da je sve to skupa oblik radikalne subverzije, više nije od velikog značaja. Zato što celokupna produkcija tih sadržaja dolazi iz Pariza, jednog od centara zapadno - evropske civilizacije. Inicijalna namera i radikalni duh onoga što su karikature pariskog magazina "Šarl Ebdo" činile u javnosti, pretvorio se u jednu simplifikovanu formu. Eksterno, te karikature nisu to za šta se izdaju. Iza Jugoslovena krije se "srbo - komunista", a iza serije karikatura koje podrivaju autoritet religije u celini - islamofobija. Tako je to kad univerzalna kritika dolazi iz neuniverzalizovanog centra i to hrišćanskog. Ko te još pita osećaš li se ti hrišćaninom?

Cilj ovog teksta nije da sudi, već da proba da raščlani, baci novo svetlo i otvori debatu. Ja sam ipak u svojim prošlim razmišljanjima došao do nekog zaključka. Odgovor na pitanje "imam li pravo da u Potočarima govorim o Aliji" dao sam samom sebi tamo, u Potočarima. Nemam. Uprkos tome što znam šta jesam, moj me geografski prostor i jezik kojim govorim određuje na način koji je često izvan granica moje intervencije. Ako je ovo što se dogodilo poraz čovečanstva, onda je odgovor čovečanstva u decentralizovanoj subverziji. Imajući u vidu ove "zone" naših identiteta koji su imuni na našu sopstvenu intervenciju, čini mi se da je ispravan put, onaj Isusov. Šalim se. Ispravan put je onaj u kom ja ostajem što jesam, ali sužavam mogućnost krive transmisije delovnja u skladu sa uverenjima usled eksterne projekcije mog identiteta. Zato ću ja nastaviti da ismevam i pljujem, javno ponižavam i na sve moguće načine diskreditujem Vučića i patrijarha, Mladića i Dražu Mihajilovića. Decentralizovana subverzija značila bi da to isto sa "svojima" rade i saborkinje i saborci iz Srebrenice, Sarajeva, Zagreba, Prištine, Pariza, Ankare, Šangaja, Njujorka, Bejruta, Kabula. Osim ako ne želimo da se hrabri ljudi poput pariskih karikaturista i policajaca koji su ih čuvali, ponovo nađu na meti zato što su morali da govore u ime svih nas.

Šta radi ateista za Božić (drugi deo)

Postoji taj neki čudni fenomen koji popunjava prazninu između deklarativnog morala ili etike i ljudskog delovanja. Pade mi to napamet u kontekstu razlaza između onoga što ljudi govore i onoga što se pojavluje kao rezultat ljudskog delovanja.

Sigurno ste nekada razgovarali sa nekim Italijanima u vreme dok je Berluskoni bio na vlasti. Kad ih se pita ko su ti ljudi koji glasaju za Berluskonija, svi se čudom čude, govore da nemaju pojma i da je to neki neobjašnjiv fenomen. Ne samo da ja nikada nisam razgovarao sa nekim Italijanom koji je glasao za Berluskonija, već niko od tih ljudi sa kojima sam razgovarao nikada nije razgovarao sa nekim ko je tako glasao.  A on je konstantno pobeđivao.

Slična situacija je u Bosni. Nikada nisam upoznao nekog ko je glasao za Bakira Izetbegovića. A živim u Sarajevu. Svi se čudom čude – pa koliko u februaru popališe zgrade kantonalnih vlada po Federaciji, a nekoliko meseci kasnije –op, eto ti ga nacionalistički SDA i Bakir, sin Ata –Bošnjaka Alije, dobije izbore bez većih problema. Da ne pominjem Istanbul u kom za tri i po meseca nisam sreo živog čoveka koji je glasao za Erdogana.

Pogledajte Srbiju. Poznajete li nekog ko je glasao za Vučića? Ja ne poznajem ili makar ne poznajem nikog ko mi je rekao da je glasao. Ne samo to, već koga god da pitam poznaje li nekog ko poznaje nekog ili šta god – daj peto koleno ali da lociramo konačno te ljude – niko pojma nema. Sa druge strane, po prevozu se uveliko pljuje Vučić. Dok se čeka bus po pola sata, čak možete čuti i vapaje da se vrati Đilas. To je baš kanal. Kad ti smannje plate i penzije, ukinu socijalna davanja, pooštre kontrolu u busu a prorede raspored taman pred zimu, onda možeš lako postati toliko očajan da prizivaš Đilasa nazad! Pljuju, psuju, majku i ostale u rodbinskim i drugim vezama sa premijerom. Ali, niko nije za njega glasao, niti niko od nas poznaje ikog ko poznaje nekog ko je za njega glasao. A čovek prebacio 50 % na izborima, mogao sam da formira vladu.

Postoji u psihoanalizi razlika između dve vrste superega. Da podsetimo, ego je struktura unutar čoveka koja funkcioniše po principu realnosti. Njegov cilj je da kontroliše “id”, odnosno urođenu komponentu ličnosti kao što su nagoni ili instinkti. Ego je racionalan. Superego se najkasnije javlja kod ličnosti i tiče se socijalizacije, naučenih normi. Dve vrste superega koje razlikuje psihoanaliza tiču se razlike između “ideal” ega i ega “ideal”. Prvi podržava čovekovu potrebu za zamišljenim projekcijama idealnog identiteta: vidim sebe kao uspešnog inteligentnog, lepog. Druga vrsta ega ipak je važnija za našu analizu. Ona vidi sebe kroz prizmu Drugog, gde Ja pokušavam da učinim ono što objekat moje želje (drugi) od mene očekuje. Taj drugi se pojavljuje često i kao Veliki Drugi. Uprošćeno, taj veliki drugi može biti oličen na primer u vođi. Staljin, Tito, Putin, Obama. Ova vrsta ega dakle deluje u odnosu na to šta taj Veliki Drugi od mene očekuje i kroz ispunjenje tih očekivanja, ja vidim sebe. Vidim se u ogledalu Drugog, čija očekivanja ispunjavam.

Kad svakodnevno pokušavamo da ubedimo sebe u to da smo na primer uspešni, možemo imati poteškoća. Pogotovo u vreme krize, mera štednji, skraćene rotacije na klupi za rezervne namirnice. Vidimo ubrzo da nismo uspešni. Ostaje nam onda jedino da se okrenemo ovoj drugoj vrsti ega i da odgovorimo očekivanjima Drugog pa da čekamo priznanje. Očekivanja Velikog Drugog u Srbiji su da se za njega glasa. Ne bismo mi ni glasali naravno, da možemo sami da dohvatimo “ideal” ego. Ali pošto ne možemo, dajte da probamo da ispunimo očekivanja objekta sopstvene želje. Dajte da glasamo a onda čekamo novogodišnju konferenciju za štampu na kojoj nam Veliki Drugi konačno odaje priznanje i kaže da smo svi zajedno na dobrom putu. Tad nam je lakše, uspešni smo ako ne u očima nas samih, ono makar u očima Drugog. To nešto znači.

Pronikli smo dakle u fenomenologiju! Sigurno da je deo tih koji tvrde da nisu glasali zapravo glasao. Drugi deo je slagao kad je rekao da ne poznaje nikog ko je glasao, jer poznaje i upravo planira da i on krene istim putem što pre jer u igri sa prvim egom uvek gubi. Međutim, pitanje je zašto ljudi govore nešto što nije? To što oni čine, naličje je onoga što se u političkoj filozofiji naziva “cinizmom moći”. Da pojasnim. Cinizam moći je kada moć prati etičke standarde deklarativno, a praksi postupa potpuno suprotno. Dakle kada u medijima čujete državne funkcionere da pljuju po Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci, a onda ih po svojim kabinetima čašćavaju, mole, kume da udele koji kredit, onda je to cinizam moći. Sa jedne strane, pojedinci koji poseduju moć govore protiv MMF-a u ime etike, dok u praksi postupaju suprotno. Prenesimo sad ovo na nivo pojedinca koji glasa za Berluskonija, Erdogana, Izetbegovića ili Vučića. Uzmimo za primer, opet Vučića. Pojedinka u svakodnevnim svojim razgovorima pljuje po njemu. Psuje ga dok se smrzava čekajući autobus po pola sata, pljuje ga i kad dođe taj bus posle pola sata ali u njega ne može da uđe od gužve. Ova, primera radi Beograđanka, pljuje ga kad joj je smanjena penzija taman za onoliko koliko ju je ostavljalo iznad površine egzistencije. Ipak, takvi etički nastupi “izdaju” se u trenucima kada dođu izbori. Svesni izdaje sopstvenih etičkih standarda, glasači se odmah nakon izbora vraćaju deklarativnoj etičnosti. Bar do sledećih izbora.

Tako se ljudi često i zaborave! Pa možda su čak i glasali a da se toga (namerno) više ne sećaju. Imate kod slovenačkog filozofa Mladena Dolara to lepo sročeno. On smatra da je “evropsko podsvesno projektovano kao Balkan”. Drugim rečima, Evropljani Balkan vide kao klanicu, smatraju ga primitivnim i nasilnim. Ono što međutim prema Dolaru Balkan prestavlja za Evropu, jeste potisnuti evropski identitet koji je baš nasilan, primitivan i izgrađen na milionima žrtava. Slično rezonuju i glasači. Oni psuju i pljuju ne samo ove za koje su glasali, već i sve one (ostale) koji su za njih glasali. S tim što smo činjenicu da smo i mi glasali, nekako potisnuli. U imaginarnog glasača za, evo sad Berliskonija, prosečni Italijan projektuje svoje podsvesno koje je i on počinio, pa potisnuo.

Svi smo dakle mi glasali, a oni koji nisu, možda zapravo jesu. Sledeći put kad neko počne da se iščuđava, a vi ga razbite sa malo teorije. Sve će da prizna i što je kriv i što nije kriv. Ima dobra scena u jednom filmu kad neki inspektori razgovaraju o krivici optuženog, kad ovaj jedan kaže “ma kriv je, priznao je ruskom KGB-u nakon deset sati ispitivanja”. “Nakon deset sati ispitivanja u prostorijama KGB-a, odgovara ovaj drugi, svako će priznati sve”. E tako i vi, spucajte ih malo psihoanalizom, malo teorijom moći, malo Dolarom (ali Mladenom) i nakon toga svako će priznati sve, kao da ih je KGB ispitivao deset sati!

Ako vam pak ovo i ne znači mnogo, kao i prošle godine u isto vreme, bar ste saznali čime se bavi ateista za Božić.