четвртак, 8. јануар 2015.

Šta smo naučili iz napada na "Šarli Ebdo"?

Na najopštijem nivou ispravno je reći da je strašno to što su ljudi ubijeni. Ispravno je takođe reći da oni koji su upali u redakciju pariskog satiričnog magazina treba da budu najstrožije kažnjeni. Ispravno je reći da je sloboda govora svetinja i da je napad na satiru napad na jedan od najradikalnijih oblika subverzije. Ipak, daleko je Francuska od slobode govora, daleko su liberalne demokratije od demokratije i daleko smo mi od toga da zaključimo da postoji neki svet - zapadni u kom vlada sloboda govora i neki svet - istočni koji tu vrstu slobode ne baštini. Daleko bismo bili od univerzalnog zaključka sve i da se čitav život bavimo ovom temom. Zato o njoj nećemo ni ovom prilikom, nešto drugo bih sugerisao u ovom kratkom tekstu.

Satira može ono što drugi žanrovi ne mogu - da bude izuzeta od političkih reperkusija svog političkog delovanja. Zato tu privilegovanu poziciju u javnoj sferi mogu zauzeti samo oni koji su najbritkijeg i najoštrijeg uma. Zaista treba umeti ispričati bez reči i treba znati kako prelaziti granicu bez dokumenata. Treba umeti zabadati prst u oko i pratiocima proroka Muhameda i pridržavaocima  svete stolice u Vatikanu. Valja biti hrabar pokušati i rizikovati da ono što saopštavate, ne bude shvaćeno onako kako ste vi to zamislili. Taj je strah, od neuspeha u transmisiji sopstvene poruke veći od straha od smrti. Svaki drugi pristup koji ne bi mario za postizanje nameravanog efekta izrečenog (ili nacrtanog) već bi mu samo bilo stalo do bilo kakvog publiciteta, bio bi tabloidan. O tome ovde nije reč.

U ovom slučaju sklon sam da sa vama podelim nešto o čemu mnogo razmišljam u poslednje vreme, a što je izuzetno pimenjivo na slučaj stravičnog zločina koji se dogodio u Parizu. Stvar je disproporcije između sopstvenog identiteta i eksterne projekcije tog identiteta. Primera radi, mogu ja sebe smatrati komunistom i ateistom, Jugoslovenom ili Dancem, ali moj se identitet u očima jednoga Ćamila što sam ga nedavno sreo u Potočarima kod Srebrenice ne podudara sa onim što ja za sebe tvrdim da jesam. Za njega, koji je u genocidu 1995. izgubio oca i brata i koga nisu "odvojili" samo zato što je imao 10 a ne 11 godina (koliko je imao dečak do njega kog jesu "odvojili"), ja sam neki čovek koji priča ekavicom, čije ime i prezime "pripada" onoj strani koja nije 1995 bila njegova. I to ne zato što je on odabrao "svoju" i "tuđu" stranu, već zato što su ih za njega odabrali drugi. Da sam ja sa svojim imenom i prezimenom bio u Potočarima u vreme genocida, mene ne bi ubili.

Zašto mi se ovo čini relevantnim u slučaju jučerašnjeg napada na francuski magazin "Šarli Ebdo"? Zato što sam ja razmišljao o tome na šta ja imam pravo, a na šta ne. Da pljujem po Muhamedu i Isusu i Miloševiću i Izetbegoviću i Mladiću i Naseru Oriću i Ante Paveliću i Draži Mihajiloviću - to svakako sve imam pravo. Međutim, imam li pravo da dođem u Potočare i kažem da je Mladić za vešala ali i da je Alija "prodao" Srebrenicu? Nekad sam mislio da je ispravno uvek i svuda reći ono što je tačno, ako je tačno. Onda sam međutim video da mene ljudi, primera radi po bivšoj Jugoslaviji, ne doživljavaju nužno isto kao što ja doživljavam samog sebe. Na Kosovu je gore reći da si Jugosloven nego da si Srbin. Iza tvog komunizma misle, krije se neki "srbo - komunizam". Moja uverenja i ono što ja emitujem kroz reči koje izgovaram, ne podudaraju se uvek sa signalom koji neko drugi prima. Slično je sa karikaturom Muhameda. 

To što su novinari pariskog magazina radili sa karikaturama raznih nedodirljivoh "svetosti", po mom mišljenju najveći je stepen subverzije. Međutim, kako izbeći da signal karikature u kojoj se ismeva Muhamed ne stigne kao emisija podsmeha jedne, hrišćanske civilizacije drugoj, muslimanskoj (ne)civilizaciji? Tako što ćete ismejati i papu ili Isusa? To bi moglo biti jedno rešenje, ali to što je vaše ime francusko, to što govorite jezikom kojim govorite i adresa redakcije vam je pariska, vašem činu nužno menja konotaciju u očima onog Drugog. U očima tog drugog, karikatura Muhameda nije subverzija, čak ni kritika religije - ona predstavlja podsmevanje. Karikatura Pape ili Isusa koja možda dokazuje da je sve to skupa oblik radikalne subverzije, više nije od velikog značaja. Zato što celokupna produkcija tih sadržaja dolazi iz Pariza, jednog od centara zapadno - evropske civilizacije. Inicijalna namera i radikalni duh onoga što su karikature pariskog magazina "Šarl Ebdo" činile u javnosti, pretvorio se u jednu simplifikovanu formu. Eksterno, te karikature nisu to za šta se izdaju. Iza Jugoslovena krije se "srbo - komunista", a iza serije karikatura koje podrivaju autoritet religije u celini - islamofobija. Tako je to kad univerzalna kritika dolazi iz neuniverzalizovanog centra i to hrišćanskog. Ko te još pita osećaš li se ti hrišćaninom?

Cilj ovog teksta nije da sudi, već da proba da raščlani, baci novo svetlo i otvori debatu. Ja sam ipak u svojim prošlim razmišljanjima došao do nekog zaključka. Odgovor na pitanje "imam li pravo da u Potočarima govorim o Aliji" dao sam samom sebi tamo, u Potočarima. Nemam. Uprkos tome što znam šta jesam, moj me geografski prostor i jezik kojim govorim određuje na način koji je često izvan granica moje intervencije. Ako je ovo što se dogodilo poraz čovečanstva, onda je odgovor čovečanstva u decentralizovanoj subverziji. Imajući u vidu ove "zone" naših identiteta koji su imuni na našu sopstvenu intervenciju, čini mi se da je ispravan put, onaj Isusov. Šalim se. Ispravan put je onaj u kom ja ostajem što jesam, ali sužavam mogućnost krive transmisije delovnja u skladu sa uverenjima usled eksterne projekcije mog identiteta. Zato ću ja nastaviti da ismevam i pljujem, javno ponižavam i na sve moguće načine diskreditujem Vučića i patrijarha, Mladića i Dražu Mihajilovića. Decentralizovana subverzija značila bi da to isto sa "svojima" rade i saborkinje i saborci iz Srebrenice, Sarajeva, Zagreba, Prištine, Pariza, Ankare, Šangaja, Njujorka, Bejruta, Kabula. Osim ako ne želimo da se hrabri ljudi poput pariskih karikaturista i policajaca koji su ih čuvali, ponovo nađu na meti zato što su morali da govore u ime svih nas.








3 коментара:

  1. Ovaj tekst po svom karakteru nije "komunističko-ateistički" kako se autor hipotetično predstavlja već buržoasko-liberalistički jer uzima "identitet" za svoju temu, i tumači dogadjaje koje prouzrokuje krvavi pohod svetskog kapitalizma kroz prizmu identiteta. To je dakle konzervativan "viewpoint", po kojem do sukoba dovode kulturne razlike i identitet a ne kapitalistička pohlepa koje od ljudi pravi kanibale.

    ОдговориИзбриши
  2. Dakle, tekst ne pokazuje šta možemo da naučimo iz napada na nedeljnik "Šarli" već reflektuje šta gospodari ovog sveta i vlasnici medija žele da mi mislimo o tom dogadjanju. Po svom karakteru tekst zavodi a ne poučuje.

    ОдговориИзбриши
  3. trebace mi novi tekst da odgovorim. cim ugrabim vremena :)

    ОдговориИзбриши