Šta radi ateista za Božić (drugi deo)

Postoji taj neki čudni fenomen koji popunjava prazninu između deklarativnog morala ili etike i ljudskog delovanja. Pade mi to napamet u kontekstu razlaza između onoga što ljudi govore i onoga što se pojavluje kao rezultat ljudskog delovanja.

Sigurno ste nekada razgovarali sa nekim Italijanima u vreme dok je Berluskoni bio na vlasti. Kad ih se pita ko su ti ljudi koji glasaju za Berluskonija, svi se čudom čude, govore da nemaju pojma i da je to neki neobjašnjiv fenomen. Ne samo da ja nikada nisam razgovarao sa nekim Italijanom koji je glasao za Berluskonija, već niko od tih ljudi sa kojima sam razgovarao nikada nije razgovarao sa nekim ko je tako glasao.  A on je konstantno pobeđivao.

Slična situacija je u Bosni. Nikada nisam upoznao nekog ko je glasao za Bakira Izetbegovića. A živim u Sarajevu. Svi se čudom čude – pa koliko u februaru popališe zgrade kantonalnih vlada po Federaciji, a nekoliko meseci kasnije –op, eto ti ga nacionalistički SDA i Bakir, sin Ata –Bošnjaka Alije, dobije izbore bez većih problema. Da ne pominjem Istanbul u kom za tri i po meseca nisam sreo živog čoveka koji je glasao za Erdogana.

Pogledajte Srbiju. Poznajete li nekog ko je glasao za Vučića? Ja ne poznajem ili makar ne poznajem nikog ko mi je rekao da je glasao. Ne samo to, već koga god da pitam poznaje li nekog ko poznaje nekog ili šta god – daj peto koleno ali da lociramo konačno te ljude – niko pojma nema. Sa druge strane, po prevozu se uveliko pljuje Vučić. Dok se čeka bus po pola sata, čak možete čuti i vapaje da se vrati Đilas. To je baš kanal. Kad ti smannje plate i penzije, ukinu socijalna davanja, pooštre kontrolu u busu a prorede raspored taman pred zimu, onda možeš lako postati toliko očajan da prizivaš Đilasa nazad! Pljuju, psuju, majku i ostale u rodbinskim i drugim vezama sa premijerom. Ali, niko nije za njega glasao, niti niko od nas poznaje ikog ko poznaje nekog ko je za njega glasao. A čovek prebacio 50 % na izborima, mogao sam da formira vladu.

Postoji u psihoanalizi razlika između dve vrste superega. Da podsetimo, ego je struktura unutar čoveka koja funkcioniše po principu realnosti. Njegov cilj je da kontroliše “id”, odnosno urođenu komponentu ličnosti kao što su nagoni ili instinkti. Ego je racionalan. Superego se najkasnije javlja kod ličnosti i tiče se socijalizacije, naučenih normi. Dve vrste superega koje razlikuje psihoanaliza tiču se razlike između “ideal” ega i ega “ideal”. Prvi podržava čovekovu potrebu za zamišljenim projekcijama idealnog identiteta: vidim sebe kao uspešnog inteligentnog, lepog. Druga vrsta ega ipak je važnija za našu analizu. Ona vidi sebe kroz prizmu Drugog, gde Ja pokušavam da učinim ono što objekat moje želje (drugi) od mene očekuje. Taj drugi se pojavljuje često i kao Veliki Drugi. Uprošćeno, taj veliki drugi može biti oličen na primer u vođi. Staljin, Tito, Putin, Obama. Ova vrsta ega dakle deluje u odnosu na to šta taj Veliki Drugi od mene očekuje i kroz ispunjenje tih očekivanja, ja vidim sebe. Vidim se u ogledalu Drugog, čija očekivanja ispunjavam.

Kad svakodnevno pokušavamo da ubedimo sebe u to da smo na primer uspešni, možemo imati poteškoća. Pogotovo u vreme krize, mera štednji, skraćene rotacije na klupi za rezervne namirnice. Vidimo ubrzo da nismo uspešni. Ostaje nam onda jedino da se okrenemo ovoj drugoj vrsti ega i da odgovorimo očekivanjima Drugog pa da čekamo priznanje. Očekivanja Velikog Drugog u Srbiji su da se za njega glasa. Ne bismo mi ni glasali naravno, da možemo sami da dohvatimo “ideal” ego. Ali pošto ne možemo, dajte da probamo da ispunimo očekivanja objekta sopstvene želje. Dajte da glasamo a onda čekamo novogodišnju konferenciju za štampu na kojoj nam Veliki Drugi konačno odaje priznanje i kaže da smo svi zajedno na dobrom putu. Tad nam je lakše, uspešni smo ako ne u očima nas samih, ono makar u očima Drugog. To nešto znači.

Pronikli smo dakle u fenomenologiju! Sigurno da je deo tih koji tvrde da nisu glasali zapravo glasao. Drugi deo je slagao kad je rekao da ne poznaje nikog ko je glasao, jer poznaje i upravo planira da i on krene istim putem što pre jer u igri sa prvim egom uvek gubi. Međutim, pitanje je zašto ljudi govore nešto što nije? To što oni čine, naličje je onoga što se u političkoj filozofiji naziva “cinizmom moći”. Da pojasnim. Cinizam moći je kada moć prati etičke standarde deklarativno, a praksi postupa potpuno suprotno. Dakle kada u medijima čujete državne funkcionere da pljuju po Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci, a onda ih po svojim kabinetima čašćavaju, mole, kume da udele koji kredit, onda je to cinizam moći. Sa jedne strane, pojedinci koji poseduju moć govore protiv MMF-a u ime etike, dok u praksi postupaju suprotno. Prenesimo sad ovo na nivo pojedinca koji glasa za Berluskonija, Erdogana, Izetbegovića ili Vučića. Uzmimo za primer, opet Vučića. Pojedinka u svakodnevnim svojim razgovorima pljuje po njemu. Psuje ga dok se smrzava čekajući autobus po pola sata, pljuje ga i kad dođe taj bus posle pola sata ali u njega ne može da uđe od gužve. Ova, primera radi Beograđanka, pljuje ga kad joj je smanjena penzija taman za onoliko koliko ju je ostavljalo iznad površine egzistencije. Ipak, takvi etički nastupi “izdaju” se u trenucima kada dođu izbori. Svesni izdaje sopstvenih etičkih standarda, glasači se odmah nakon izbora vraćaju deklarativnoj etičnosti. Bar do sledećih izbora.

Tako se ljudi često i zaborave! Pa možda su čak i glasali a da se toga (namerno) više ne sećaju. Imate kod slovenačkog filozofa Mladena Dolara to lepo sročeno. On smatra da je “evropsko podsvesno projektovano kao Balkan”. Drugim rečima, Evropljani Balkan vide kao klanicu, smatraju ga primitivnim i nasilnim. Ono što međutim prema Dolaru Balkan prestavlja za Evropu, jeste potisnuti evropski identitet koji je baš nasilan, primitivan i izgrađen na milionima žrtava. Slično rezonuju i glasači. Oni psuju i pljuju ne samo ove za koje su glasali, već i sve one (ostale) koji su za njih glasali. S tim što smo činjenicu da smo i mi glasali, nekako potisnuli. U imaginarnog glasača za, evo sad Berliskonija, prosečni Italijan projektuje svoje podsvesno koje je i on počinio, pa potisnuo.

Svi smo dakle mi glasali, a oni koji nisu, možda zapravo jesu. Sledeći put kad neko počne da se iščuđava, a vi ga razbite sa malo teorije. Sve će da prizna i što je kriv i što nije kriv. Ima dobra scena u jednom filmu kad neki inspektori razgovaraju o krivici optuženog, kad ovaj jedan kaže “ma kriv je, priznao je ruskom KGB-u nakon deset sati ispitivanja”. “Nakon deset sati ispitivanja u prostorijama KGB-a, odgovara ovaj drugi, svako će priznati sve”. E tako i vi, spucajte ih malo psihoanalizom, malo teorijom moći, malo Dolarom (ali Mladenom) i nakon toga svako će priznati sve, kao da ih je KGB ispitivao deset sati!

Ako vam pak ovo i ne znači mnogo, kao i prošle godine u isto vreme, bar ste saznali čime se bavi ateista za Božić.