среда, 20. април 2016.

GLASANJE U ŠERIFATU



Srbija pred banalnim izborom*

Manje rasvetljena, a pokazaće se i suštinska strana autoritarizma u Srbiji jesu moćni lokalni „šerifi“ koji na nivou svojih gradova i regiona, obezbeđuju podršku centralnoj političkoj figuri na nacionalnom nivou. Nakon predstojećih izbora, izvesno je da će se dominacija jedne partije i jedne ličnosti nastaviti. Izbori su zbog toga označeni kao banalni, ali se izlaz iz takve situacije mora tražiti od lokala ka gore, putem pokreta i inicijativa, pre nego li fanatičnom usredsređenošću na političku figuru koja dominira na nacionalnom nivou.

PIŠE: FILIP BALUNOVIĆ**

Pitanje koje zauzima centralno mesto među svim političkim pitanjima mora biti ono koje može na uverljiv način uvezati filozofsku misao sa političkom praksom. Jedno od takvih pitanja koje možemo kandidovati za poziciju centralnog filozofskog ali i političkog pitanja je lenjinističko i glasi: koliko patnje može biti nametnuto onima koji žive u ovom trenutku, kako bi onima koji će živeti u budućnosti bilo bolje i kako uostalom, možemo sa sigurnošću znati da će naša patnja i patnja naših savremenika doprineti boljitku onih koji tek dolaze?

Vrlo je teško razume se, iznaći odgovor na ovo pitanje, a da se oko njega usaglasi većina ljudi. U nedostatku mogućnosti da se obezbedi čak i prosta većina usaglašenih oko pravog odgovora, nametnuta je teza da se trenutna patnja, kao i efekti koje ona može imati u budućnosti, može izračunati. U laboratrijama za ekonomsku nauku, koja društvenu delatnost kakva je ekonomija izuzima iz procesa demokratske kontrole i uticaja onih nad kojima se ekonomski eksperimenti vrše, proizvedena je najpre teorijska konstrukcija a potom i razrađena strategija praktične primene neoklasičnih koncepata, čiji je odgovor na prvi deo gore postavljenog pitanja sledeći: onima koji žive u ovom trenutku može se nametnuti onoliko patnje koliko „eksperti“ izračunaju da je potrebno u datom trenutku. Istinska tragedija međutim leži u odgovoru na drugi deo pitanja koji glasi: ne radi se o tome da onima koji dolaze bude bolje, već da jednom malom delu onih koji danas žive bude bolje na račun patnje velike većine savremenika, ali i onih koji će živeti posle nas. Ne samo da nema sadašnjosti koja je stegnuta kajišem, već nema ni budućnosti – ona je već natopljena izlizanim frazama dnevnopolotičkog života.

Srbija u ovom grotesknom globalnom scenariju nije izuzetak i otuda njena autentična tragedija ne leži u trenutnom stanju po sebi. Na malo nižem stepenu kategorizacije, Srbija se ubraja u grupu evropskih zemalja u kojima je otpor trenutnom stanju sasečen već na samom početku njenog tranzicijskog puta. Kao i većina post – socijalističkih zemalja, ona je sa završetkom Hladnog rata vakcinisana  ne samo protiv komunističke i / ili socijalističke ideje u svim svojim klasičnim ili osavremenjenim formama, već i  autonomne baze kritičkog uma. Dodatno možemo razvrstati post – socijalističke zemlje na one u kojima se javio neki vid neposlušnosti koja samo negira ali ne stvara, i one u kojima nije napravljen čak ni taj prvi korak prema otporu koji za razliku od neposlušnosti - kreira. Srbija je u drugoj grupi, ali ponovo, nije usamljena. Njome se autoritarno vlada, a ni tu nije sama – tik uz nju su Makedonija i Crna Gora. Ono po čemu se Srbija izdvaja od ostalih zemalja iz regiona (samo donekle joj pravi društvo  Crna Gora)  i šire porodice tranzicionih post – socijalističkih zemalja, jeste utisak da su ekseri ukucani u autoritarnu iluziju krupne građe ali stegnute kajišem, veći i nepomerljiviji nego igde drugo u regiji. U pitanju je dobro uvezani skup kartela lokalnih interesnih grupa koje se u konačnici slivaju u jedan centar.

O autoritarnoj zaštiti šerifatskih kartela
     
            Poznato je da se reforme koje radništvo vode ka statusu rezervne radne snage ili u boljem slučaju prekarijata, rezovi u javnoj potrošnji, rasprodaja narodnog zemljišta i fabrika, nasilno preuređivanje javnih prostora za potrebe kapitala i slično – najbolje sprovode pod plaštom nacionalnog jedinstva u kombinaciji sa mitološkim predviđanjima teorijskog čudovišta kakvog samo teorija modernizacije može proizvesti. Autoritarizam ili bilo koja druga forma autokratije koja bi obezbedila dodatnu političku stabilnost u uslovima sve većeg socijalnog raslojavanja, javlja se obično kao otelotvorenje kombinacije dvaju mitova, u jednom čoveku.

Ma koliko se činilo da premijer Srbije igra na kartu drugopomenutog, uz povremeno korišćenje prvopomenutog mita – njegov autoritarni položaj ne duguje mnogo naivnom verovanju  u mitove. Reč je radije o do sad neviđenoj mreži koju je razvila Srpska napredna stranka, načinivši sebe centrom jedne velike interesne grupe, sazdane iz mnoštva manjih lokalnih, istih takvih grupa.

Ma koliko se to što je primera radi, Goran Knežević (Zrenjanin) prešao iz Demokratske stranke u SNS činilo banalnim, da Velimir Ilić (Čačak) po izgovorenoj reči u javnosti oduzme Vučiću deset hiljada glasova, da su bivši ministar Bratislav Gašić (Kruševac), Rasim Ljajić (Sandžak) Goran Cvetanović (aka  „novi Palma“ – Leskovac), pa čak i Radomir Nikolić (Kragujevac), ali i mnogi drugi na svojim pozicijama zbog Vučića, situacija je pre obrnuta. Tako su „kult vođe“, „mitsko - fatalističko propovedanje“ i „mučeništvo“  Aleksandra Vučića od mizernog značaja za njegovu moć  u poređenju sa važnošću interesne mreže. Značaj onoga što se nekada u vreme Rake i Bidže (čuvenog trsteničko – svilajnačkog tandema) kolokvijalno nazivalo „Partijom srpskih domaćina“, nesumnjivo je od vitalnog značaja za visok procenat glasova koji će SNS zasigurno, dobiti i na predstojećim izborima. Nekolicina koja zaista veruje u mitove spremljene u nacionalističko – modernističkim kuhinjama, sama ne bi pregurala SNS ni preko cenzusa.(1)

O izborima

Najpre, kada je reč o ideološkom centru u opoziciji, njegova pozicija je svakako nezavidna. Ne toliko zbog potpunog odsustva ideje koja bi se suprotstavila ideji SNS-a da od Srbije napravi kartel sačinjen od lokalnih „šerifa“ u kombinaciji sa beogradskim tehnokratama / menadžerima, koliko zbog toga što je i sama u prošlosti, dok je bila u vlasti, pribegavala sličnim metodama kako bi zakrpila sve pukotine teorije modernizacije.(2)

Istina je da su lokalni „šerifi“ demokrata, poput Dušana Petrovića (Šabac), ili nešto ranije Zorana Živkovića (Niš) izgledali nešto pristojnije nego današnji lideri lokalnih „gazdinstava“. Ipak, metod je bio sličan – samo manje uspešan! Čak su i nakon izgubljene vlasti na čelo nekih gradova dolazili rođaci funkcionera DS-a i bivših ministara, poput slučaja brata Olivera Dulića skromnog imena Modest, koji je na gradonačelničko mesto u Subotici došao u leto 2012. godine. Bilo je to vreme u kom su demokrate još uvek sanjale nekakav parlamentarni „kontra – prevrat“ – ali ih je rodbina suparničkog tabora, u prenesenom i bukvalnom značenju, sa istom misijom i metodologijom ipak nadjačala. Samo desetak dana, primera radi, nakon izbora brata Olivera Dulića za gradonačelnika Subotice, na mesto gradonačelnika Čačka dolazi brat Velimira Ilića, popularnog srpskog imena Vojislav. U godinama koje slede, „šerifate“ polako preuzima SNS (nakon ubedljive pobede na izborima 2014. godine, na vlast u Kragujevcu valja pomenuti, dolazi sin predsednika Nikolića, Radomir).

Zašto nam je važna tema lokalnih šerifata i metodologije vladanja u kontekstu predstojećih izbora? Zato što je to jedan manje osvetljeni aspekat prirode vladavine SNS, ali i vredan indikator koji ukazuje na sličnosti između sadašnjih i bivših. Nedavno se i lider novopridruženog člana koalicije okupljene oko SNS-a, Milan Krkobabić (PUPS) pobrinuo da se dve strane istog novčića još teže raspoznaju kada je izjavio da penzioneri mogu da zaborave na penzije ako koalicija oko SNS-a ne pobedi na izborima.(3) Ne tako davno, strah se uterivao u kosti potencijalnim „belim listićima“ od strane demokrata, da bi ih se na kraju čak i okrivilo za poraz na izborima 2012. godine. Istina je zapravo da Srbija nezadrživo „srlja u progres“ i sa jednima i sa drugima. U „druge“ razume se, spada i SPS koji je ubedljivo najveći politički beskičmenjak, među ostalim beskičmenjacima, koji takođe baštini svoje lokalne šerife na čelu sa najistaknutijim Draganom Markovićem Palmom (Jagodina).

Deo sadašnje opozicije koji je bio na vlasti od „petog oktobra“ do 2012. godine tako je u potpunosti diskreditovan, a političko postojanje njenih lidera obesmišljeno. Demokratka stranka i političke snage koje su iz nje nastale (poput LDP-a, SDS-a, Nove stranke i sličnih) prema istraživanjima nemaju više od 11 % glasova zajedno - nasuprot SNS-ovih preko 50 procenata, plus SPS-ovih 13 %. (4)

Iznenađenje može biti pokret „Dosta je bilo“ Saše Radulovića kome pojedina istraživanja glasačkog raspoloženja daju šanse da pređe cenzus. Iako je privukao priličan broj glasača deklarativno se zalažući za borbu protiv „burazerske ekonomije“, Radulović je Vučićevoj vladi pomogao oko posla koji je potencijalno mogao najviše uzdrmati dominaciju SNS-a, a to je Zakon o radu kojim je zacementiran prekarijatski položaj radništva. U svojim redovima on ima ljude poput Dušana Pavlovića, čiji je liberterijanizam razume se, politički legitiman, ali istovremeno suprotan jednom od glavnih programskih načela pokreta  - što je borba „protiv burazerske ekonomije“. Dok bi takva jedna istinska borba svakako bila dobrodošla u uslovima srbijanskog „šerifata“, odgovor koji bi stigao od Pavlovića i Radulovića naginjao bi ka potpunoj deregulaciji tržišne ekonomije u kojoj glavnu reč možda ne bi vodila braća Vučić, Dulić, Ilić, Mali ili porodica Nikolić – ali bi svoju snagu još brutalnije manifestovala porodica bez krvnog srodstva – porodica najbogatijih po čijoj meri je skrojen takozvani „zakon“ tržišta. 

Jačanje šovinističke desnice stiglo je kao očekivani odgovor na beznađe, a opet u kontekstu širih regionalnih i evropskih trendova. Prema već navedenom CESID-ovom istraživanju, podrška koaliciji DSS – Dveri je oko osam procenata, dok Srpska radikalna stranka komotno prelazi cenzus sa oko sedam odsto glasova. Ovo su podaci istraživanja koje je rađeno više od tri nedelje pre izbora, pa nije nerealno očekivati da bi se izborni rezultat ove dve liste mogao još i popraviti, a pogotovo nakon oslobađajuće presude Vojislavu Šešelju u Hagu i prostora koji mu se zbog toga otvorio u javnosti. Parodija političkog života u Srbiji upravo je vezana za to što se naletom desnice najviše bavi sam Vučić, najavljujući borbu „protiv onih koji bi Srbiju da vrate u devedesete“. Nije isključeno da novonastala situacija oko presude lideru radikala može doneti SRS-u još koji procenat više, ali da sa druge strane ista ta presuda može doneti glasove i Vučiću koji se pojavljuje kao jedini i poslednji bastion „evropske Srbije“ pred naletom šovinističkih duhova prošlosti. „Grbava“ će kako stvari stoje, ponovo ispasti „pro – evropska opozicija“ koja je toliko zaokupljena Vučićem, da nije sigurno ni da je uopšte čula poslednje vesti iz Haga. Istovremeno, ona je nakon oslobađajuće presude dodatno marginalizovana u javnosti.


O „Levici Srbije“

            Da evropska budućnost, sa jačanjem desnice i ukidanjem čak i minimalističkih standarda demokratskog odlučivanja nije tako siva, pobrinule su se leve snage koje u formi političkih partija i još važnije – društvenih pokreta, dobijaju na političkoj snazi. Inicijativom Borka Stefanovića koji je nakon istupanja iz Demokratske stranke formirao „Levicu Srbije“, pokušalo se sa „hvatanjem talasa“ evropske radikalne emancipacije. Danas, bolje nego pre nekoliko meseci kada je osnovana partija, možemo izaći sa nekim konkretnijim sudovima vezanim za „Levicu Srbije“.

Najpre, za razliku od novih levih partija u Evropi, partija Borka Stefanovića nema bazu oličenu u društvenom pokretu. Ovo razume se, nije krivica Levice Srbije, ali je činjenica da leva partija mora imati iza sebe niz događaja, neformalnih i polu – formalnih aktivnosti različitih pokreta i kolektiva, kako bi u trenutku nastajanja ona imala široku bazu na koju se oslanja. Alternativno, proces u uslovima kakva je post – socijalistička Srbija gde su društvene inicijative kako je ranije naznačeno sistemski suzbijane, eventualno može krenuti obrnutim redosledom. U tom slučaju bi za izgradnju baze retroaktivnim putem, bilo potrebno vreme. Levica se ipak odlučila za put kojim leve partije nikada nisu išle, a to je put jurenja izbornog rezultata bez ikakve socijalne baze. Bilo je naravno u proteklim mesecima povezivanja sa nekim manjim sindikatima, javnim ličnostima i pokušaja da se glasačima predstavi istinski drugačija politika od one koja je do sad vođena u Srbiji. Čini se ipak da ovo, ne samo da nije dovoljno za cenzus na predstojećim izborima, već ne ide ni u dobrom pravcu kada je reč o retroaktivnom formiranju socijalne baze na kojoj se može graditi socijalistička i otud, demokratska alternativa. Neprelazak cenzusa međutim, može se ispostaviti dobrom osnovom za početak rada na osnovi.

O kraju šerifata
           
            Kako je svenarodni otpor koji je u Grčkoj doveo na vlast Sirizu, u Španiji stvorio Podemos, a u drugim zemljama ozbiljno uzdrmao diskurzivnu dominaciju tehnokratizovane anti – politike doživeo prvi veliki udar sa brutalnim obračunavanjem sa Sirizinom vladom  prošlog leta, leva alaternativa evro – birokratama sa jedne, i evro – šovinistima i neo – nacistima sa druge strane, morala je napraviti korak unatrag ka pokretima i lokalnim inicijativama. Izvesno je da polako gradovi postaju stubovi otpora, a taj se zaokret pokazao delotvornim u slučajevima preuzimanja vlasti u Madridu i Barseloni od strane autonomnih pokreta koji su istovremeno i članovi Podemosa.

            Kako bismo okončali vladavinu lokalnih šerifa u Srbiji, potrebni su nam dakle lokalni društveni pokreti odozdo. U gradovima se moraju  osnažiti demokratske inicijative, koje će se boriti protiv samovolje svih onih čiji se lični interesi nasilno i kukavički, ucenjivanjem, zastrašivanjem i spletkarenjem, postavljaju iznad interesa većine ljudi - kako na lokalnom tako i na nacionalnom nivou. Nisu lokalne siledžije „samo“ kik bokseri i Arkanovi kumovi, „samo“ keramičari ili začetnici biznisa sa girosima, „samo“ vinogradari ili sticajem okolnosti braća, sestre, sinovi uticajnih ljudi na republičkom nivou. Nisu na tim mestima jer „ih narod voli“ – zauzeli su ta mesta silom. Vučić se ne ruši drugim rečima, preko Vučića - već preko lokalnih stubova na kojima stoji. Izbori 24. aprila su zbog toga banalna stvar jer stvaranje alternative odozdo ne počinje izborima. Ovi izbori mogu biti samo jedna prilika prekretnice, kada počinje ozbiljniji lenjinistički rad odozdo, gde će se stvarati uslovi da o tome hoćemo li i koliko patiti danas da bi nam bilo bolje sutra, odlučujemo mi sami.    

*Filip Balunović je politički filozof i teoretičar iz Beograda. Doktorant je na Scuola Normale Superiore u Firenci na odeljenju za političke nauke. Krajem 2014. godine objavio je knjigu „Beleške sa slobode“ u izdanju „Mediterana“ iz Novog Sada.  

**Tekst je objavljen u desetom broju LMD Srbija 21.4.2016.

(1) Prema poslednjem istraživanju koje je sproveo CESID, svega 20,8 % birača potpuno veruje političaru za kojeg glasa na izborima. Tek delimično poverenje u one koje zaokružuje na glasačkom listiću ima 39, 8 procenata glasača, dok u potpunosti ne veruje onima koje bira 39,2 odsto ispitanika.
(2) Više o teoriji modernizacije vidi: Balunovic, Filip, Serbia on the European Periphery, Lambert, 2013

(4) CESID, Ibid.

Нема коментара:

Постави коментар