Parada ponosa, kuke i motike!

Juče je zabranjena Parada ponosa. Treću godinu zaredom, ova manifestacija otkazuje se pod izgovorom nemogućnosti garatnovanja bezbednosti svim učesnicima. Premijer je izjavio da ovo ipak nije poraz države pred huliganima, već je ovo odluka koja je u interesu građana i građanki i tako dalje bla bla truć. Nevladin sektor na čelu sa organizacionim timom Prajda 2013, kao i svih prethodnih godina, mišljenja su da je ovo ipak poraz države i da je ovo još jedan dokaz da se ljudska prava u Srbiji ne poštuju. Ovo je dakako, dodatni motiv za LGBT aktiviste/kinje da ubuduće budu još uporniji kada je u pitanju održavanje Parade ponosa. Prvi korak već je napravljen sinoć, kada je održana "mini parada" u toku koje su hrabri, mladi aktivisti i aktivistkinje, uprkos zabrani, prošetali ulicama Beograda. Ipak, usred debate između nevladinog sektora i njegovih simpatizera sa jedne, klerofašističke  horde predvođene Srpskom pravoslavnom crkvom sa druge i državnih institucija sa treće strane, pokušaću da u daljem tekstu ukažem na sistemsku grešku u diskursu koji dominira javnim mnenjem na opštem nivou analize, a koji se tiče ljudskih prava i predložim nešto novo.

Sa jedne strane, tačno je da vlastima ne trebaju neredi kojih bi svakako bilo da je parada kojim slučajem održana, jer su neofašstičke organizacije već "uigrane" kada se tiče razbijanja grada, ali i glava. Tačno je i to da jedna šetnja svakako ne bi značajnije uticala na javnu svest o poštovanju prava svih građana bez obzira na njihovu seksualnu, versku, etničku, nacionalnu ili bilo koju drugu orijentaciju tog tipa. Sa druge strane, činjenica je isto tako i da od nekud mora da se počne i da je i prva gej parada, na primer u Njujorku s kraja šezdesetih godina, takođe izazvala ogroman otpor konzervativnog dela društva - pa se eto danas stiglo do toga da u tom gradu svako može slobodno da prošeta ulicama. Uzimajući ovo kao referencu, svakako da je otkazivanje parade poraz države pred pretnjama neofašističkih organizacija. Poraz sekularne države ogleda se i u tome što se i dalje ćuti na skandalozne izjave koje dolaze iz vrha SPC, a u kojima se o homoseksualcima govori na način koji ih svstava u kategoriju niže rase. Ovakva praksa odnekud je već poznata, ali smo mi na ovim prostorima koliko se sećam, bili na strani branioca jednakosti, protiv fašizma. Čini se da monopol na upotrebu sile koji država poseduje pre dobija svoju svrhu kada se iseljavaju Romi iz "karton naselja", nego kada je u pitanju  (konačni) obračun sa ultradesničarima. Ne samo da je država nemoćna da se izbori za prava svojih građana i građanki koji pripadaju  LGBT zajednici, ona nije sposobna da zaštiti ni druge manjinske ili ugrožene skupine poput nezaposlenih, radnika, Roma i mnogih drugih. Deo problema možda leži u sistemskoj kontradikciji.  

Naime, nakon smene koncepta socijalne države neoliberalnom, dogodio se nagli obrt u kategorizaciji politika ili sfera od državnog značaja. Sve ono što je nekada bilo u nadležnosti države koju bi činili narodni predstavnici izabrani na izborima, a što se ticalo ljudskih prava (u koja spadaju između ostalog i zdravstvena zaštita i pravo na obrazovanje) spušteno je sa nivoa državnog odlučivanja na nivo individualnog, odnosno privatnog. Kako je gotovo nemoguće da se prava različitih ugroženih socijalnih skupina brane na individualnom nivou, neliberalni sistem osmislio je nevladin sektor u čiju su nadležnost ušle oblasti poput ljudskih i manjinskih prava, prava pacijenata, potrošača, zatvorenika itd.  Svaka od oblasti u koje neoliberalna država više ne želi da interveniše zbog svog antiregulatornog karaktera dobila je "podršku" u vidu nevladinih organizacija, koje su neretko finansirane od strane različitih ambasada ili fondacija poput, na primer, USAID-a. Glavni problem sa ovakvim sistemskim rešenjem je to što je nevladin sektor zavisan od novca velikih donatora, koji svaku svoju donaciju planirano usmeravaju tamo gde će njihovi uski (lični) interesi moći da se ostvare, za razliku od perioda kada je država intervenisala u tim istim poljima, kada se intervencija ticala kolektivnog (opšteg) interesa.  Kao i u mnogim drugim slučajevima, organizacioni tim Parade ponosa takođe prima donacije iz različitih interesnih krugova. Iako ne tvrdim da poboljšanje prava LGBT osoba u Srbiji nije uključeno u intencije donatora (i organizacionog tima), činjenica je da ispunjenje interesa širih slojeva određene manjinske grupacije (u ovom slučaju LGBT populacije) nije njihova osnovna svrha, već  ispunjenje interesa donatorskih i organizacionih rukovodstava. Dolazimo naposletku do toga da se Prajd svodi pre na pravdanje uloženog novca (čiji su iznosi jedni od najvećih u nevladinom sektoru), nego na altruističku posvećenost idealu ravnopravnosti. Da je ovo tako pokazuje i činjenica da se niko od glavnih LGBT aktivista nikada nije pojavio niti na jednom skupu na kom su neke druge manjinske ili ugrožene socijalne skupine protestvovale protiv državne politike. Uz dužno poštovanje svim aktivistima koji se pojavljuju u javnosti i time žigošu sebe kao pokretnu metu, ipak je način na koji se problemu prilazi duboko problematičan. Dakle ako nevladin sektor predstavlja "trojanskog konja" globalnog neoliberalizma, kako to vrlo slikovito opisuje David Harvey u svojoj knjizi "Spaces of global Capitalism - Towards a theory of uneven geographical development", onda je zaključak da sam nevladin sektor stoji u suprotnosti sa nominalnim sistemsko - podrivačkim intencijama. Utoliko je i logičan potez državnog vrha koji odlučuje da neće da se previše obazire na apele iz nevladinog sektora, jer su oni tu čisto da bi se izbeglo formiranje slike u javnosti prema kojoj bi država bila percipirana kao apsolutistička. Nevladin sektor, kao nekakav regulator ili protivteža državnoj diskriminatorskoj politici tako predstavlja naličje te iste države, a gde su obe strane integrisane u globalni neoliberalni sistem.

Konačno, uprkos defektnom sistemu koji onemogućava napredak, već je izvesno da je jedini mogući izlaz iz ovog začaranog kruga ujedninjenje interesa svih onih čija su prava svedena na nekakve deklaracije ili prazne floskule vladine i nevladine elite, odnosno dizanje "kuke i motike", što bi se u narodu reklo. Ako pođemo prvo od toga šta je sigurno kontraproduktivno - onda je to svakako uticaj inostranih "faktora stabilnosti", nekakve ministarke Švedske ili šefa delegacije EU, koji bi da "neukom, primitivnom narodu" objasne šta ljudska prava znače. Ono kako se u Srbiji država ophodi prema pravima LGBT osoba ili Roma, je isti onaj recept kojim se na zapadu služe kada se radi o emigrantima ili Romima. Dakle potrebno je iznaći izlaz iz nametnutog opusa rešenja.
Možda, održati Prajd ali u organizaciji države - jer su LGBT osobe njeni građani, njoj plaćaju porez a ne inostranim donatorima i ambasadama. Finansijska sredstva pronaći u porezu koji bi se uveo crkvi. Upotrebiti monopol nad primenom sile kako bi se suzbile sve klerofašističke tendencije. Finansijska sredstva za osavremenjavanje opreme sprovodioca sile (policije) i time dodatnu zaštitu na radu, pronaći u skidanju crkve sa platnog spiska državnog budžeta. Raskid sa crkvom i klerofašizmom, pakt sa narodom. Ima li išta "prirodnije" od ovoga? 




    

Ringier - Axelova 3D eksploatacija

Prvi posao dobio sam odmah nakon završetka osnovnih studija. Bio je to jedan tabloidni dnevni list u okviru medijsko - izdavačke korporacije Ringier Axel Springer, koja je u Srbiji kupila nekoliko dnevnih listova i jedan nedeljnik. Odmah nakon nekoliko meseci rada upitao sam kolege da li u okviru korporacije postoji sindikat. Pošto mi je honorar bio poprilično mali, sve je počela kao šala da ću da podignem kuku i motiku protiv vlasničke strukture, a onda mi je prišao jedan stariji kolega, pomislivši da je vrag odneo šalu i da će me možda neko i čuti, pa nedobog i shvatiti ozbiljno. Rekao je da je još odavno od strane jednog od glavnih urednika najtiražnijeg dnevnog lista u okviru korporacije, jasno svim zaposlenima stavljeno do znanja da će svako ko pomisli na neko sindikalno organizovanje u sklopu kompanije, biti automatski otpušten. Ostao sam na istom radnom mestu još nešto više od godinu dana. Nikada nisam uspeo da organizjem sindikat jer sam bio među najmlađima i niko me nije shvatao ozbiljno, a neretko sam ulazio u sukobe sa zaposlenima, pre nego sa pretpostavljenima. Pre nekoliko dana, glavni list u vlasništvu ove korporacije, Blic, prvi put je izašao u 3D izdanju. U sred krize, kad su, još dok sam ja tamo boravio, troškovi skresani na minimum minimuma, kako bi se kriza prebrodila. Ovakva inovacija svakako je zahtevala ulaganje, uz preduslov da je investicija u tehnološki razvoj došla kao proizvod ostvarenog profita. Odakle je došao ovaj profit?

Na prvi pogled, izlišno je i govoriti o pravima radnika u multinacionalnim kompanijama. Ove kompanije su odavno prevazišle one okvire kapitalističke proizvodnje pod kojima je radna snaga imala i teoretske šanse da se samoorganizuje. One pripadaju postfordističkom proizvodnom metodu. Umesto masovne proizvodnje i konzumacije, one su postale paradigma za "fleksibilnu specijalizaciju", odnosto produkciju različitih proizvoda koji će, dako diverzifikovani, odgovarati na potrebe različitih ciljnih grupa. Tako je Ringier Axel Springer primera radi, u Srbiji odgovorio na potrebe dela funkcionalno nepismenog stanovništva i oformio tabloidne novine sa sadržajima koji su od "krucijalnog" značaja za egzistenciju socijalnih slučajeva širom zemlje. Istovremeno, one u nebrojeno slučajeva neće ni čekati impulse tržišta, već će ih sami podstaći. U skladu sa postforističkim proizvodnim metodom napuštena je koncepcija po kojoj su i radnici bili plaćeni taman onoliko da bi se sprečila pobuna. U ovom proizvodnom tipu (fordističkom) radnici su dobijali onoliko koliko je bilo potrebno da se na primer, kupi automobil proizveden u Fordovoj fabrici (pa je zato Gramši u svojim "Prison notebooks" govorio čak i o uslovnoj progresivnosti fordizma), ali se ipak u našoj studiji slučaja radi o proizvodnji dnevne i nedeljne štampe. Dakle napuštanje koncepcije po kojoj se od proizvodne snage istovremeno prave i konzumenti (odnosno prelazak iz fordističkog na postfordistički proizvodni metod), u ovom slučaju bi značilo da radnici ne dobijaju dovoljno da bi se sprečila pobuna - jer se sada ona sprečava drugim metodama. U redakciji koja je nedavno "obogaćena" za 3D izdanje svog proizvoda, tako radi ogroman broj nadničara koji mesečno primaju između pet i dvadeset hiljada dinara, kao i onih koji ne primaju nikakvu nadnicu (volonteri).  Dok se na svakom koraku jača korporativni (kolektivni) duh radništva na nivou na kom bi zajedničkim snagama od proizvoda svog rada trebalo da se napravi konkurentna roba, taj se kolektiv lišava svake mogućnosti da bude više od skupa jedinki kada se radi o pravima tog kolektiva per se. Dok je u fordističkoj kapitalističkoj proizvodnji radna samoorganizacija bila sprečavana vrlo oštrim represivnim metodama, kao što je zabrana razgovora na radu, u postmodernim vremenima ovo se radi čistom heterogenizacijom radne snage putem različitih prihoda koje podeljeni slojevi radništva imaju. Tako su uvedeni rad "na ugovor o delu" i volonterski rad, koji stoje nasuprot stalnom radnom odnosu. Među zaposlenima ne vlada kohezija jer su jedni plaćeni taman toliko da bi u našim uslovima mogli da doguraju do neke niže srednje klase (ili srednje klase u izuzetnim slučajevima), dok se drugi drže zavezanih ruku sa nadnicama od 50 do 150 eura mesečno, pod stalnom bojazni da bi i to mogli da izgube jer "ima na hiljade drugih koji čekaju na barem i takvu šansu". Među samim radnicima tako vladaju kompetitivni odnosi kada se tiče njihove kohezije, a kooperativni kada se tiče odnosa prema proizvodnji profita (putem izrade kvalitetnog kompetitivnog proizvoda). Ovaj profit se opet, ne sliva čak ni manjim delom na konto radnog kolektiva, već na unapređivanje proizvodnje (u našem slučaju 3D tehnologije) koja će u krajnjoj instanci doneti profit kompaniji, a dobit svega nekolicini ili retkim pojedincima među materijalno diferenciranim radnicima.

Ako je fordistički način proizvodnje za cilj imao modernistički prelazak na industrijski način proizvodnje bez socijalnih gibanja, onda ovakav postfornistički (ili postmoderni) diverzifikovani proizvodni metod za cilj ima izjednačavanje interesa korporativnog rukovodstva sa interesima proizvodnih snaga. Ako je Henri Ford izričito zabranjivao formiranje bilo kakvih sindikalnih udruženja, zabranjivao razgovoor na radu, dovodio imigrantske radnike koji su pričali različitim jezicima, te im omogućavao da od svojih nadnica čak i kupe njegove proizvode - Ford automobile, onda se u postfordizmu oličenom u multinacionalnim korporacijama poput Ringier Axel Springera, izgleda kombinuju modernistička i postmodernistička metoda pri sprečavanju sindikalnog organizovanja radne snage. Sa jedne strane, radna snaga je heterogenizovana i time je gotovo ubijena njihova klasna svest, ali se, kako smo videli na početku ovog teksta, korporativni menadžment takođe služi čak i sirovim zabranama radničkog udruživanja, po uzoru na Henrija Forda. Iako svesni načina na koji multinacionalne kompanije posluju u našoj, kao i u svim drugim zemljama, državna politika naravno stoji na poziciji podržavaoca ovakve prakse. Ukoliko bi država, na primer počela da insistira na pravu na sindikalno organizovanje, kao pravu svakog radnog kolektiva u privatnom i javnom sektoru, ona bi rizikovala to da se strani investitor naljuti i premesti kapital i proizvodnju negde drugde. U tom slučaju radnici bi, pa čak i oni koji primaju 5 000 dinara mesečno, bili na gubitku. Kako država nije u mogućnosti da za ovo pronađe alternativu, ona zajedno sa multinacionalno rasprostranjenim krupnim kapitalom, svojim ćutanjem krši prava ljudi koje ostavlja na milost i nemilost menadžmentu multinacionalke. Prećutno, država priznaje da nije servis sopstvenih građana već servis udruženog švajcarsko - nemačkog korporativizma. Politička elita tako ostaje na pozicijama kompradorstva, na istim onim koje je zaposela sa početkom interiorizacije "liberalno - demokratske" paradigme nakon kraha real - socijalizma.

Izgleda tako, da radnici nasuprot sebe imaju trodimenzionalnog protivnika: krupni kapital, državu i kompradore unutar svojih redova, potkupljenim od strane menadžmenta korporacije. U švajcarsko - nemačkoj korporaciji čiji je nemački deo (Axel Springer) jedna od najomraženijih korporacija (ako ne i najomraženija) u Nemačkoj, između ostalog i zato što se viškom koji proizvode radnici finansira, na primer, izraelska vojska, radna snaga naizgled nema izbora. Ovo je svakako opšti utisak. Ipak, možda je dovoljno da se neko unutar kolektiva odvaži da glasno, ili glasnije, kaže ono čega su svi radnici svesni - da intenzitet njihove eksploatacije neće ići silaznom već uzlaznom putanjom, kako vreme bude odmicalo. Možda reči mog starijeg kolege koje sam prećutao na početku daju neku nadu:
-Ti si mlad i uprkos ovome što sam ti rekao, ako ti kreneš, ja ću odmah za tobom.

...jer ponekad se stena odroni samo zbog jednog kamička...        




     

Levica u Srbiji i fenomen "Vulin"

Karl Marks, kao ni njegove ideje svakako nisu ničije privatno vlasništvo. Nikome ne možete ukinuti pravo da prigrabi bilo koju ideju ili skup ideja i da ih tumači kako mu/joj volja. Sve dok ta pogrešna, ili interpretacija na koju nisu računali čak ni autori čije se ideje (pogrešno) tumače, ne ugrozi one koji su istinski sprovoditelji ili zagovornici tih ideja. Na svoju ruku su tokom 20. veka Marksa tumačili Maoisti, Staljinisti, sledbenici Khmer Rouge, te kojekakvih Miloševićevaca ili Julovaca na našim prostorima. Od svih tih domaćih, manje ili više pogrešnih tumača, ostala ih je nekolicina. Ovaj koji je na čelu Vlade sebe naziva socijalistom, ali ne pominje Marksa. Vučiću je ipak draži Marks bez "r" (Veber), a onaj koji sada, do duše na marginama (mada ne više toliko udaljenim od centralnih zbivanja), "bogohuli" u ime nepostojeće levice u Srbiji je bivši Julovac i sledbenik Mirjane Marković Aleksandar Vulin, ministar bez portfelja u rekonstruisanoj Vladi - zadužen za Kosovo. Snimak njegovog Pokreta socijalista u kom Vulin navodno dočekuje Marksa koji je rešio da poseti Srbiju, a koji je napravljen još prošle godine, ovih dana je predmet sprdnje na društvenim mrežama. To bi bilo u potpunosti u redu da je predmet sprdnje sam Vulin, izolovan od ideje koju skrnavi. Ipak, kao što se ponekad desi da je neprijatelj mog neprijatelja moj prijatelj, tako se desi i da, po istom principu duple negacije, parodija na parodiju (Vulin je i sam dakle parodija na čin postojanja) rezultira zbiljom. Zbog toga možda nije na odmet ispitati ko je za ovakvo korišćenje levih ideja kao otirača u Srbiji najodgovorniji, ako takvih uopšte ima.

Stavimo li tako, gafove tipa ovog Vulinovog, u kontekst Marksovog istorijskog materijalizma, videćemo da u ovoj praksi nema ničeg neobičnog. Ako način proizvodnje u jednom društvu uslovljava proces političkog, socijalnog i duhovnog života, pa stoga društveno biće određuje svest čoveka a ne obrnuto, i ako socijalna  revolucija dolazi sa spoznajom o protivrečnostima postojećih odnosa proizvodnje sa proizvodnim snagama društva, onda Vulin i njemu slični svakako nisu ti čije su materijalne osnove društvenog života takve, da će pristati na ovu spoznaju i otpočeti socijalnu revoluciju. On je dakle deo aparata građanske države, klase koja je svoju revoluciju izvela 1789, a ne 1917.  Ne samo da ne poznaje osnove na kojima počiva ideologija koju svojim nepoznavanjem skrnavi, on ne poznaje ni one "mainstream" delove marksizma koji se na primer tiču religije kao "pretpostavke svake dalje kritike". U suprotnom, on nikad ne bi, pa čak ni pred ovim čovekom sa bradom koji u njegovom videu glumi Marksa, izjavio da  "svi oni koji ne sumnjaju u drugi dolazak Marksa, neka ne sumnjaju ni u drugi dolazak Hrista." Svakako da je izlišno i govoriti o tome da je ovaj čovek četničkog vojvodu na predizbornim mitinzima pre samo godinu i po dana nazivao "našim Tomom", a malog od palube onog bitnijeg četničkog vojvode koji je trenutno u Hagu, "našim Acom". Kroz ovakve "marksiste", narod koji je za njih na izborima glasao, doživeo je svojevrsnu idejnu alienaciju (otuđenje od sopstvenih ideja), pri čemu su se njihove sopstvene (marksističke) ideje okrenule protiv njih i počele njima da vladaju, krivo instrumentalizovane od strane Vulina i sličnih. Ovakvi nacional - socijalisti (nije mi namera da ikoga, ma koliko se sa njim/njom ne slagao, poredim sa Hitlerom, ali zaista ne znam za prikladniji termin) čine upravo ono što je Marks spočitavao buržoaskom načinu proizvodnje (društvene i ekonomske), a tiče se fetišizacije robe (otuđenje radnika od prizvoda sopstvenog rada) ili u ovom slučaju, fetišizacije ideja. Ako se sad vratimo na gore postavljeno pitanje ko je kriv za skrnavljenje levice, ovde možemo da zaključimo - Vulin i njemu slični. Ovo bi ipak bilo samo delimično tačno.

Marksov istorijski materijalizam u mnogome objašnjava i ono o čemu su i mnogi post - marksisti poput Karl Polanyi-a govorili, a tiče se "neoliberalnog društva" kao posledice neoliberalnog načina proizvodnje, iliti neoliberalne, sada već globalne ekonomije. Postavka društvenog života na materijalne osnove omogućava nam da objasnimo i to zašto je u Srbiji levica toliko slaba da su meni jednom, dok sam radio u dnevnim novinama, rekli da za Prvi Maj, međunarodni praznik rada, zovem Vulina i Jošku Broza da ih pitam o položaju radnika u Srbiji. Možda smo 1945. godine kada je radnička klasa preuzela vlast u Jugoslaviji pomislili da je klasno osvešćivanje irevizibilno i da nakon tog evolutivnog napretka nema nazad, ali se ispostavilo da smo se prvo u toku ratova devedesetih, a onda i nakon njih, vratili stolećima unazad. Sa jedne strane, "fundamentalni" politički centar toliko je jak da je svako klasno smooosvešćivanje, a kamoli spoznaja o "protivurečnostima  odnosa proizvodnje sa proizvodnim snagama društva" i pokretanje nekakve socijalne revolucije, u ovom momentu vrlo malo verovatno. Sa druge strane, čak i oni koji jesu na levici, nisu izuzeti od toga da i njihovo društveno biće, pod uticajem dominantnog načina proizvodnje, određuje njihovu svest. Ovo ne mora da bude potpuno tačno na teorijskom nivou, ali svakako igra značajnu ulogu kada je u pitanju aktivnost usmerena ka socijalističkoj revolucionarnoj praksi. Svi su ljudi, pa i oni na levici, deo sistema u kom opstaješ ili ne opstaješ. Možda je Rastko Močnik to najbolje objasnio kada je jednom prilikom, komentarišući socijalnu sliku Srbije, rekao da su ljudi ovde isuviše siromašni da bi protestvovali. Upravo je ovo slučaj i sa ljudima koji su teorijski uspeli da spoznaju protivrečnosti kapitalizma kao sistema. Nažalost, pre će tragikomični Vulin, nego li neko sa progresivne levice, dobiti šansu za nekakvu akciju. S tim što će se Vulinova politička akcija sastojati od "odbrane Kosova od šiptarskih separatista", čemu je, dakako, oduvek težila levica u Srbiji. Možda bismo na kraju ovog dela mogli da zaključimo i da je za tužnu sliku levice u Srbiji odgovorna sama levica, jer se dovoljno ne žrtvuje za svoje ideale i ne prkosi sistemu, uprkos egzistencijalnim problemima. Ovo bi, takođe, moglo da bude samo delimično tačno. Naposletku, nije Marks bez razloga govorio o neophodnosti revolucije u centru razvijenog kapitalističkog sveta, kao ključnom preduslovu za svetsku revoluciju. Štrajkuju i bune se ili oni koji imaju novca, ili oni kojima ništa drugo nije preostalo. Radnička klasa koja živi na aparatima, ali ipak preživljava, nije ona koja će preduzeti akciju, ili makar ne u ovom trenutku.


Plašim se sad, optužiće me za fatalizam. Ništa strašno, i Marksa su. Ipak su se onda, ne za njegovog života - ali u određenom istorijskom trenutku, okolnosti tako poklopile da se u sred imperijalističkog rata velikih sila dogodila prva, do kraja uspešna socijalna revolucija. Ona se inače nikad i ne događa u završnim fazama jednog kapitalističkog ciklusa, kome sada svedočimo. Dakle, potrebno je da se sačeka taj naredni istorijski trenutak u kom će se otvoriti mogućnost da građanska država bude poražena. Baš kao što je i ona krajem 18. veka porazila feudalnu. Ono što je sada za levicu u Srbiji bitno je to da, uprkos tome što su fenomeni poput Vulina smehotresni, ne postane statična kada su u pitanju efekti koje takvi fenomeni u našem otuđenom, klasno onesvešćenom društvu mogu da proizvedu. Konačno, pitanje "ko je najodgovorniji" postalo je manje bitno od pitanja: ko će preuzeti odgovornost, kad za to dođe trenutak?