Karl Marks, kao ni njegove ideje svakako nisu ničije privatno vlasništvo. Nikome ne možete ukinuti pravo da prigrabi bilo koju ideju ili skup ideja i da ih tumači kako mu/joj volja. Sve dok ta pogrešna, ili interpretacija na koju nisu računali čak ni autori čije se ideje (pogrešno) tumače, ne ugrozi one koji su istinski sprovoditelji ili zagovornici tih ideja. Na svoju ruku su tokom 20. veka Marksa tumačili Maoisti, Staljinisti, sledbenici Khmer Rouge, te kojekakvih Miloševićevaca ili Julovaca na našim prostorima. Od svih tih domaćih, manje ili više pogrešnih tumača, ostala ih je nekolicina. Ovaj koji je na čelu Vlade sebe naziva socijalistom, ali ne pominje Marksa. Vučiću je ipak draži Marks bez "r" (Veber), a onaj koji sada, do duše na marginama (mada ne više toliko udaljenim od centralnih zbivanja), "bogohuli" u ime nepostojeće levice u Srbiji je bivši Julovac i sledbenik Mirjane Marković Aleksandar Vulin, ministar bez portfelja u rekonstruisanoj Vladi - zadužen za Kosovo. Snimak njegovog Pokreta socijalista u kom Vulin navodno dočekuje Marksa koji je rešio da poseti Srbiju, a koji je napravljen još prošle godine, ovih dana je predmet sprdnje na društvenim mrežama. To bi bilo u potpunosti u redu da je predmet sprdnje sam Vulin, izolovan od ideje koju skrnavi. Ipak, kao što se ponekad desi da je neprijatelj mog neprijatelja moj prijatelj, tako se desi i da, po istom principu duple negacije, parodija na parodiju (Vulin je i sam dakle parodija na čin postojanja) rezultira zbiljom. Zbog toga možda nije na odmet ispitati ko je za ovakvo korišćenje levih ideja kao otirača u Srbiji najodgovorniji, ako takvih uopšte ima.
Stavimo li tako, gafove tipa ovog Vulinovog, u kontekst Marksovog istorijskog materijalizma, videćemo da u ovoj praksi nema ničeg neobičnog. Ako način proizvodnje u jednom društvu uslovljava proces političkog, socijalnog i duhovnog života, pa stoga društveno biće određuje svest čoveka a ne obrnuto, i ako socijalna revolucija dolazi sa spoznajom o protivrečnostima postojećih odnosa proizvodnje sa proizvodnim snagama društva, onda Vulin i njemu slični svakako nisu ti čije su materijalne osnove društvenog života takve, da će pristati na ovu spoznaju i otpočeti socijalnu revoluciju. On je dakle deo aparata građanske države, klase koja je svoju revoluciju izvela 1789, a ne 1917. Ne samo da ne poznaje osnove na kojima počiva ideologija koju svojim nepoznavanjem skrnavi, on ne poznaje ni one "mainstream" delove marksizma koji se na primer tiču religije kao "pretpostavke svake dalje kritike". U suprotnom, on nikad ne bi, pa čak ni pred ovim čovekom sa bradom koji u njegovom videu glumi Marksa, izjavio da "svi oni koji ne sumnjaju u drugi dolazak Marksa, neka ne sumnjaju ni u drugi dolazak Hrista." Svakako da je izlišno i govoriti o tome da je ovaj čovek četničkog vojvodu na predizbornim mitinzima pre samo godinu i po dana nazivao "našim Tomom", a malog od palube onog bitnijeg četničkog vojvode koji je trenutno u Hagu, "našim Acom". Kroz ovakve "marksiste", narod koji je za njih na izborima glasao, doživeo je svojevrsnu idejnu alienaciju (otuđenje od sopstvenih ideja), pri čemu su se njihove sopstvene (marksističke) ideje okrenule protiv njih i počele njima da vladaju, krivo instrumentalizovane od strane Vulina i sličnih. Ovakvi nacional - socijalisti (nije mi namera da ikoga, ma koliko se sa njim/njom ne slagao, poredim sa Hitlerom, ali zaista ne znam za prikladniji termin) čine upravo ono što je Marks spočitavao buržoaskom načinu proizvodnje (društvene i ekonomske), a tiče se fetišizacije robe (otuđenje radnika od prizvoda sopstvenog rada) ili u ovom slučaju, fetišizacije ideja. Ako se sad vratimo na gore postavljeno pitanje ko je kriv za skrnavljenje levice, ovde možemo da zaključimo - Vulin i njemu slični. Ovo bi ipak bilo samo delimično tačno.
Marksov istorijski materijalizam u mnogome objašnjava i ono o čemu su i mnogi post - marksisti poput Karl Polanyi-a govorili, a tiče se "neoliberalnog društva" kao posledice neoliberalnog načina proizvodnje, iliti neoliberalne, sada već globalne ekonomije. Postavka društvenog života na materijalne osnove omogućava nam da objasnimo i to zašto je u Srbiji levica toliko slaba da su meni jednom, dok sam radio u dnevnim novinama, rekli da za Prvi Maj, međunarodni praznik rada, zovem Vulina i Jošku Broza da ih pitam o položaju radnika u Srbiji. Možda smo 1945. godine kada je radnička klasa preuzela vlast u Jugoslaviji pomislili da je klasno osvešćivanje irevizibilno i da nakon tog evolutivnog napretka nema nazad, ali se ispostavilo da smo se prvo u toku ratova devedesetih, a onda i nakon njih, vratili stolećima unazad. Sa jedne strane, "fundamentalni" politički centar toliko je jak da je svako klasno smooosvešćivanje, a kamoli spoznaja o "protivurečnostima odnosa proizvodnje sa proizvodnim snagama društva" i pokretanje nekakve socijalne revolucije, u ovom momentu vrlo malo verovatno. Sa druge strane, čak i oni koji jesu na levici, nisu izuzeti od toga da i njihovo društveno biće, pod uticajem dominantnog načina proizvodnje, određuje njihovu svest. Ovo ne mora da bude potpuno tačno na teorijskom nivou, ali svakako igra značajnu ulogu kada je u pitanju aktivnost usmerena ka socijalističkoj revolucionarnoj praksi. Svi su ljudi, pa i oni na levici, deo sistema u kom opstaješ ili ne opstaješ. Možda je Rastko Močnik to najbolje objasnio kada je jednom prilikom, komentarišući socijalnu sliku Srbije, rekao da su ljudi ovde isuviše siromašni da bi protestvovali. Upravo je ovo slučaj i sa ljudima koji su teorijski uspeli da spoznaju protivrečnosti kapitalizma kao sistema. Nažalost, pre će tragikomični Vulin, nego li neko sa progresivne levice, dobiti šansu za nekakvu akciju. S tim što će se Vulinova politička akcija sastojati od "odbrane Kosova od šiptarskih separatista", čemu je, dakako, oduvek težila levica u Srbiji. Možda bismo na kraju ovog dela mogli da zaključimo i da je za tužnu sliku levice u Srbiji odgovorna sama levica, jer se dovoljno ne žrtvuje za svoje ideale i ne prkosi sistemu, uprkos egzistencijalnim problemima. Ovo bi, takođe, moglo da bude samo delimično tačno. Naposletku, nije Marks bez razloga govorio o neophodnosti revolucije u centru razvijenog kapitalističkog sveta, kao ključnom preduslovu za svetsku revoluciju. Štrajkuju i bune se ili oni koji imaju novca, ili oni kojima ništa drugo nije preostalo. Radnička klasa koja živi na aparatima, ali ipak preživljava, nije ona koja će preduzeti akciju, ili makar ne u ovom trenutku.
Plašim se sad, optužiće me za fatalizam. Ništa strašno, i Marksa su. Ipak su se onda, ne za njegovog života - ali u određenom istorijskom trenutku, okolnosti tako poklopile da se u sred imperijalističkog rata velikih sila dogodila prva, do kraja uspešna socijalna revolucija. Ona se inače nikad i ne događa u završnim fazama jednog kapitalističkog ciklusa, kome sada svedočimo. Dakle, potrebno je da se sačeka taj naredni istorijski trenutak u kom će se otvoriti mogućnost da građanska država bude poražena. Baš kao što je i ona krajem 18. veka porazila feudalnu. Ono što je sada za levicu u Srbiji bitno je to da, uprkos tome što su fenomeni poput Vulina smehotresni, ne postane statična kada su u pitanju efekti koje takvi fenomeni u našem otuđenom, klasno onesvešćenom društvu mogu da proizvedu. Konačno, pitanje "ko je najodgovorniji" postalo je manje bitno od pitanja: ko će preuzeti odgovornost, kad za to dođe trenutak?
Нема коментара:
Постави коментар