Juče je zabranjena Parada ponosa. Treću godinu zaredom, ova manifestacija otkazuje se pod izgovorom nemogućnosti garatnovanja bezbednosti svim učesnicima. Premijer je izjavio da ovo ipak nije poraz države pred huliganima, već je ovo odluka koja je u interesu građana i građanki i tako dalje bla bla truć. Nevladin sektor na čelu sa organizacionim timom Prajda 2013, kao i svih prethodnih godina, mišljenja su da je ovo ipak poraz države i da je ovo još jedan dokaz da se ljudska prava u Srbiji ne poštuju. Ovo je dakako, dodatni motiv za LGBT aktiviste/kinje da ubuduće budu još uporniji kada je u pitanju održavanje Parade ponosa. Prvi korak već je napravljen sinoć, kada je održana "mini parada" u toku koje su hrabri, mladi aktivisti i aktivistkinje, uprkos zabrani, prošetali ulicama Beograda. Ipak, usred debate između nevladinog sektora i njegovih simpatizera sa jedne, klerofašističke horde predvođene Srpskom pravoslavnom crkvom sa druge i državnih institucija sa treće strane, pokušaću da u daljem tekstu ukažem na sistemsku grešku u diskursu koji dominira javnim mnenjem na opštem nivou analize, a koji se tiče ljudskih prava i predložim nešto novo.
Sa jedne strane, tačno je da vlastima ne trebaju neredi kojih bi svakako bilo da je parada kojim slučajem održana, jer su neofašstičke organizacije već "uigrane" kada se tiče razbijanja grada, ali i glava. Tačno je i to da jedna šetnja svakako ne bi značajnije uticala na javnu svest o poštovanju prava svih građana bez obzira na njihovu seksualnu, versku, etničku, nacionalnu ili bilo koju drugu orijentaciju tog tipa. Sa druge strane, činjenica je isto tako i da od nekud mora da se počne i da je i prva gej parada, na primer u Njujorku s kraja šezdesetih godina, takođe izazvala ogroman otpor konzervativnog dela društva - pa se eto danas stiglo do toga da u tom gradu svako može slobodno da prošeta ulicama. Uzimajući ovo kao referencu, svakako da je otkazivanje parade poraz države pred pretnjama neofašističkih organizacija. Poraz sekularne države ogleda se i u tome što se i dalje ćuti na skandalozne izjave koje dolaze iz vrha SPC, a u kojima se o homoseksualcima govori na način koji ih svstava u kategoriju niže rase. Ovakva praksa odnekud je već poznata, ali smo mi na ovim prostorima koliko se sećam, bili na strani branioca jednakosti, protiv fašizma. Čini se da monopol na upotrebu sile koji država poseduje pre dobija svoju svrhu kada se iseljavaju Romi iz "karton naselja", nego kada je u pitanju (konačni) obračun sa ultradesničarima. Ne samo da je država nemoćna da se izbori za prava svojih građana i građanki koji pripadaju LGBT zajednici, ona nije sposobna da zaštiti ni druge manjinske ili ugrožene skupine poput nezaposlenih, radnika, Roma i mnogih drugih. Deo problema možda leži u sistemskoj kontradikciji.
Naime, nakon smene koncepta socijalne države neoliberalnom, dogodio se nagli obrt u kategorizaciji politika ili sfera od državnog značaja. Sve ono što je nekada bilo u nadležnosti države koju bi činili narodni predstavnici izabrani na izborima, a što se ticalo ljudskih prava (u koja spadaju između ostalog i zdravstvena zaštita i pravo na obrazovanje) spušteno je sa nivoa državnog odlučivanja na nivo individualnog, odnosno privatnog. Kako je gotovo nemoguće da se prava različitih ugroženih socijalnih skupina brane na individualnom nivou, neliberalni sistem osmislio je nevladin sektor u čiju su nadležnost ušle oblasti poput ljudskih i manjinskih prava, prava pacijenata, potrošača, zatvorenika itd. Svaka od oblasti u koje neoliberalna država više ne želi da interveniše zbog svog antiregulatornog karaktera dobila je "podršku" u vidu nevladinih organizacija, koje su neretko finansirane od strane različitih ambasada ili fondacija poput, na primer, USAID-a. Glavni problem sa ovakvim sistemskim rešenjem je to što je nevladin sektor zavisan od novca velikih donatora, koji svaku svoju donaciju planirano usmeravaju tamo gde će njihovi uski (lični) interesi moći da se ostvare, za razliku od perioda kada je država intervenisala u tim istim poljima, kada se intervencija ticala kolektivnog (opšteg) interesa. Kao i u mnogim drugim slučajevima, organizacioni tim Parade ponosa takođe prima donacije iz različitih interesnih krugova. Iako ne tvrdim da poboljšanje prava LGBT osoba u Srbiji nije uključeno u intencije donatora (i organizacionog tima), činjenica je da ispunjenje interesa širih slojeva određene manjinske grupacije (u ovom slučaju LGBT populacije) nije njihova osnovna svrha, već ispunjenje interesa donatorskih i organizacionih rukovodstava. Dolazimo naposletku do toga da se Prajd svodi pre na pravdanje uloženog novca (čiji su iznosi jedni od najvećih u nevladinom sektoru), nego na altruističku posvećenost idealu ravnopravnosti. Da je ovo tako pokazuje i činjenica da se niko od glavnih LGBT aktivista nikada nije pojavio niti na jednom skupu na kom su neke druge manjinske ili ugrožene socijalne skupine protestvovale protiv državne politike. Uz dužno poštovanje svim aktivistima koji se pojavljuju u javnosti i time žigošu sebe kao pokretnu metu, ipak je način na koji se problemu prilazi duboko problematičan. Dakle ako nevladin sektor predstavlja "trojanskog konja" globalnog neoliberalizma, kako to vrlo slikovito opisuje David Harvey u svojoj knjizi "Spaces of global Capitalism - Towards a theory of uneven geographical development", onda je zaključak da sam nevladin sektor stoji u suprotnosti sa nominalnim sistemsko - podrivačkim intencijama. Utoliko je i logičan potez državnog vrha koji odlučuje da neće da se previše obazire na apele iz nevladinog sektora, jer su oni tu čisto da bi se izbeglo formiranje slike u javnosti prema kojoj bi država bila percipirana kao apsolutistička. Nevladin sektor, kao nekakav regulator ili protivteža državnoj diskriminatorskoj politici tako predstavlja naličje te iste države, a gde su obe strane integrisane u globalni neoliberalni sistem.
Konačno, uprkos defektnom sistemu koji onemogućava napredak, već je izvesno da je jedini mogući izlaz iz ovog začaranog kruga ujedninjenje interesa svih onih čija su prava svedena na nekakve deklaracije ili prazne floskule vladine i nevladine elite, odnosno dizanje "kuke i motike", što bi se u narodu reklo. Ako pođemo prvo od toga šta je sigurno kontraproduktivno - onda je to svakako uticaj inostranih "faktora stabilnosti", nekakve ministarke Švedske ili šefa delegacije EU, koji bi da "neukom, primitivnom narodu" objasne šta ljudska prava znače. Ono kako se u Srbiji država ophodi prema pravima LGBT osoba ili Roma, je isti onaj recept kojim se na zapadu služe kada se radi o emigrantima ili Romima. Dakle potrebno je iznaći izlaz iz nametnutog opusa rešenja.
Možda, održati Prajd ali u organizaciji države - jer su LGBT osobe njeni građani, njoj plaćaju porez a ne inostranim donatorima i ambasadama. Finansijska sredstva pronaći u porezu koji bi se uveo crkvi. Upotrebiti monopol nad primenom sile kako bi se suzbile sve klerofašističke tendencije. Finansijska sredstva za osavremenjavanje opreme sprovodioca sile (policije) i time dodatnu zaštitu na radu, pronaći u skidanju crkve sa platnog spiska državnog budžeta. Raskid sa crkvom i klerofašizmom, pakt sa narodom. Ima li išta "prirodnije" od ovoga?
Sa jedne strane, tačno je da vlastima ne trebaju neredi kojih bi svakako bilo da je parada kojim slučajem održana, jer su neofašstičke organizacije već "uigrane" kada se tiče razbijanja grada, ali i glava. Tačno je i to da jedna šetnja svakako ne bi značajnije uticala na javnu svest o poštovanju prava svih građana bez obzira na njihovu seksualnu, versku, etničku, nacionalnu ili bilo koju drugu orijentaciju tog tipa. Sa druge strane, činjenica je isto tako i da od nekud mora da se počne i da je i prva gej parada, na primer u Njujorku s kraja šezdesetih godina, takođe izazvala ogroman otpor konzervativnog dela društva - pa se eto danas stiglo do toga da u tom gradu svako može slobodno da prošeta ulicama. Uzimajući ovo kao referencu, svakako da je otkazivanje parade poraz države pred pretnjama neofašističkih organizacija. Poraz sekularne države ogleda se i u tome što se i dalje ćuti na skandalozne izjave koje dolaze iz vrha SPC, a u kojima se o homoseksualcima govori na način koji ih svstava u kategoriju niže rase. Ovakva praksa odnekud je već poznata, ali smo mi na ovim prostorima koliko se sećam, bili na strani branioca jednakosti, protiv fašizma. Čini se da monopol na upotrebu sile koji država poseduje pre dobija svoju svrhu kada se iseljavaju Romi iz "karton naselja", nego kada je u pitanju (konačni) obračun sa ultradesničarima. Ne samo da je država nemoćna da se izbori za prava svojih građana i građanki koji pripadaju LGBT zajednici, ona nije sposobna da zaštiti ni druge manjinske ili ugrožene skupine poput nezaposlenih, radnika, Roma i mnogih drugih. Deo problema možda leži u sistemskoj kontradikciji.
Naime, nakon smene koncepta socijalne države neoliberalnom, dogodio se nagli obrt u kategorizaciji politika ili sfera od državnog značaja. Sve ono što je nekada bilo u nadležnosti države koju bi činili narodni predstavnici izabrani na izborima, a što se ticalo ljudskih prava (u koja spadaju između ostalog i zdravstvena zaštita i pravo na obrazovanje) spušteno je sa nivoa državnog odlučivanja na nivo individualnog, odnosno privatnog. Kako je gotovo nemoguće da se prava različitih ugroženih socijalnih skupina brane na individualnom nivou, neliberalni sistem osmislio je nevladin sektor u čiju su nadležnost ušle oblasti poput ljudskih i manjinskih prava, prava pacijenata, potrošača, zatvorenika itd. Svaka od oblasti u koje neoliberalna država više ne želi da interveniše zbog svog antiregulatornog karaktera dobila je "podršku" u vidu nevladinih organizacija, koje su neretko finansirane od strane različitih ambasada ili fondacija poput, na primer, USAID-a. Glavni problem sa ovakvim sistemskim rešenjem je to što je nevladin sektor zavisan od novca velikih donatora, koji svaku svoju donaciju planirano usmeravaju tamo gde će njihovi uski (lični) interesi moći da se ostvare, za razliku od perioda kada je država intervenisala u tim istim poljima, kada se intervencija ticala kolektivnog (opšteg) interesa. Kao i u mnogim drugim slučajevima, organizacioni tim Parade ponosa takođe prima donacije iz različitih interesnih krugova. Iako ne tvrdim da poboljšanje prava LGBT osoba u Srbiji nije uključeno u intencije donatora (i organizacionog tima), činjenica je da ispunjenje interesa širih slojeva određene manjinske grupacije (u ovom slučaju LGBT populacije) nije njihova osnovna svrha, već ispunjenje interesa donatorskih i organizacionih rukovodstava. Dolazimo naposletku do toga da se Prajd svodi pre na pravdanje uloženog novca (čiji su iznosi jedni od najvećih u nevladinom sektoru), nego na altruističku posvećenost idealu ravnopravnosti. Da je ovo tako pokazuje i činjenica da se niko od glavnih LGBT aktivista nikada nije pojavio niti na jednom skupu na kom su neke druge manjinske ili ugrožene socijalne skupine protestvovale protiv državne politike. Uz dužno poštovanje svim aktivistima koji se pojavljuju u javnosti i time žigošu sebe kao pokretnu metu, ipak je način na koji se problemu prilazi duboko problematičan. Dakle ako nevladin sektor predstavlja "trojanskog konja" globalnog neoliberalizma, kako to vrlo slikovito opisuje David Harvey u svojoj knjizi "Spaces of global Capitalism - Towards a theory of uneven geographical development", onda je zaključak da sam nevladin sektor stoji u suprotnosti sa nominalnim sistemsko - podrivačkim intencijama. Utoliko je i logičan potez državnog vrha koji odlučuje da neće da se previše obazire na apele iz nevladinog sektora, jer su oni tu čisto da bi se izbeglo formiranje slike u javnosti prema kojoj bi država bila percipirana kao apsolutistička. Nevladin sektor, kao nekakav regulator ili protivteža državnoj diskriminatorskoj politici tako predstavlja naličje te iste države, a gde su obe strane integrisane u globalni neoliberalni sistem.
Konačno, uprkos defektnom sistemu koji onemogućava napredak, već je izvesno da je jedini mogući izlaz iz ovog začaranog kruga ujedninjenje interesa svih onih čija su prava svedena na nekakve deklaracije ili prazne floskule vladine i nevladine elite, odnosno dizanje "kuke i motike", što bi se u narodu reklo. Ako pođemo prvo od toga šta je sigurno kontraproduktivno - onda je to svakako uticaj inostranih "faktora stabilnosti", nekakve ministarke Švedske ili šefa delegacije EU, koji bi da "neukom, primitivnom narodu" objasne šta ljudska prava znače. Ono kako se u Srbiji država ophodi prema pravima LGBT osoba ili Roma, je isti onaj recept kojim se na zapadu služe kada se radi o emigrantima ili Romima. Dakle potrebno je iznaći izlaz iz nametnutog opusa rešenja.
Možda, održati Prajd ali u organizaciji države - jer su LGBT osobe njeni građani, njoj plaćaju porez a ne inostranim donatorima i ambasadama. Finansijska sredstva pronaći u porezu koji bi se uveo crkvi. Upotrebiti monopol nad primenom sile kako bi se suzbile sve klerofašističke tendencije. Finansijska sredstva za osavremenjavanje opreme sprovodioca sile (policije) i time dodatnu zaštitu na radu, pronaći u skidanju crkve sa platnog spiska državnog budžeta. Raskid sa crkvom i klerofašizmom, pakt sa narodom. Ima li išta "prirodnije" od ovoga?
Нема коментара:
Постави коментар