Nakon smene gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, osim pitanja ko će biti novi gradonačelnik, postavlja se još jedno - da li je bravura sadašnjeg lidera DS-a završena? Pre desetak dana novinar "Vremena" Teofil Pančić zapitao se otkud Draganu Đilasu toliko ambicije, s obzirom na to da on objektivno nije politički kapacitet kalibra svojih prethodnika (Mićunovića, Đinđića, Tadića). Odgovor na ovakvo pitanje zasigurno nije lako pronaći u sferi dnevne politike, ali je zato moguće pronaći ga kod Dostojevskog, ili tačnije u Zločinu i kazni. U daljem tekstu pokušaću da napravim paralelu između Dragana Đilasa i Rodiona Romanoviča Raskoljnikova, glavnog junaka ovog romana.
Pored toga što je smatrao da će ubistvom starice rešiti neke svoje, kao i probleme svoje sestre i majke, Raskoljnikov se na ubistvo odlučio zbog svoje teorije prema kojoj je ljude podelio na "obične" (ili niže) i prave ljude. Dok je i jednima i drugima dodeljivao isto pravo na postojanje, dotle je jednima pripisivao to da služe jedino za rađanje sličnih stvorenja a potonjima dar ili talenat, da u "svojoj sredini reknu novu reč". Prema čvrstom uverenju Raskoljnikova, prva je vrsta gospodar sadašnjosti a druga budućnosti. Prva vrsta odiše sistemskim kontinuitetom, dok bi druga, da se u ime boljega razruši današnje. Naravno, on u svojoj teoriji govori i o opravdanosti toga da se, ako je potrebno, "korakne i preko krvi", ukoliko se pripada "ljudima" - a ako to od njih zahtevaju njihovi "sistemski - destruktivni" ideali. Ovako daleko naravno nećemo ići, ali ćemo se zadržati na jednom pitanju koje detektiv Porfirije Petrovič postavlja mladom studentu prava a koje je, parafraziram, glasolo:
-A šta ako se neko od onih "nižih" odvaži, pa pomisli da pripada ovoj uzvišenijoj grupaciji i počne da ruši sve pred sobom?
Ovakve pojave su, i prema priznanju samog Raskoljnikova, veoma česte. I u romanu, ali i prema mojoj slobodnoj interpretaciji, ovakvi pokušaji završavaju se neslavno. S obzirom na to da se oni kojima je dozvoljno da počine i zločin u cilju ispunjenja genijalnih zamisli, rađaju vrlo retko, društvo putem svojih "prirodnih" zakona ali i pravnih regulativa, sprečava ovakve deformitete i neminovno kažnjava one koji se u nekom trenutku nađu u zabludi. Upravo se ovo dogodilo i mladom Raskoljnikovu, koji je ubistvom starice Aljone Ivanovne i njene sestre Lizavete, pokušao da izađe iz okvira u kojem se kreću "obični" i zakorači na teren "ljudi". Na kraju je ipak samog sebe odao, ne mogavši da izdrži pritisak koji se javio kao posledica onoga što je učinio.
Vratimo se sad na Dragana Đilasa i Demokratsku stranku. Ako krenemo od sukoba između Mićunovića i Đinđića sredinom devedesetih kada je na mesto starijeg kolege došao Zoran Đinđić, možemo reći da se prvi post - miloševićevski premijer Srbije odvažio da "u svojoj sredini rekne novu reč" i uspeo. Nevezano za to da li se neko sa njim slagao ili nije, činjenica je da je on bio taj koji ne mora da "bude poslušan". Kada je nakon njegovog ubistva na premijersko mesto došao Zoran Živković, u roku od osam meseci ispostavilo se da ni on nije, niti ikada može biti, išta drugo do "običan". U unutarstranačkoj borbi pobedio ga je Boris Tadić, sledeći na listi o kome možemo misliti i ovo i ono, ali ne možemo osporiti liderstvo. Njemu je razume se bilo znatno lakše da nasledi ubijenog Đinđića jer protiv sebe nije imao bivšeg lidera, već samo priškolovanog bivšeg ministra policije na saveznom nivou. Sledeća rokada na mestu predsednika stranke odigrala se u trenutku kada je onaj kome se drmala fotelja, Boris Tadić, i dalje imao ogromnu podršku među biračima. Ipak, izgubivši predsedničke izbore, Tadić je otvorio mogućnost Đilasu da pokuša napad. "Kad, ako ne sad", verovatno je pomislio Dragan Đilas. Možda je i bio u pravu. Da nije napao onda kada je Tadić bio najranjiviji, najverovatnije nikada ne bi došao na čelo stranke. Ipak, to nije ono što je od krucijalne važnosti ovde. Mnogo bitnije je pitanje, da li je Đilas ikada i trebalo da dođe na čelo najveće opozicione partije? Ako se ovoga trenutka odgovor na postavljeno pitanje traži u odnosu na strmoglavi pad podrške koji ta stranka ima, onda ćemo svakako zaključiti da Đilas nikada nije trebalo da dođe na čelo stranke. Ipak, ono što je promaklo kako novom lideru DS-a, tako i onima koji su pomogli njegov izbor, jeste to da se na odgovor na pitanje da li je Đilas "taj" ili ne, nije moralo da čeka godinu dana. Odmah je na početku bilo jasno da je on onaj koji se "zaleteo", baš kao i Rodion Romanovič Raskoljnikov u romanu "Zločin i kazna". U jednom trenutku, kada mu se to učinilo zgodnim, pomislio je da je on čovek kome se mogu oprostiti i najveći "gresi" jer su njegovi ideali revolucionarni u kontekstu društva u kome obitavaju. Pomislio je da u njemu ima "dara i talenta da u svojoj sredini rekne novu reč". Nažalost, ovo se ispostavilo kao pogrešno. Ova odluka unutar Demokratske stranke dala je krila Aleksandru Vučiću koji je u nedostatku kontrateže kada je u pitanju mainstream lider, postao ono što je oduvek sanjao - vođa nacije. Razmere njegove moći odavno su prevazišle stranačke granice, tako da je ionako liderski slaboj ličnosti kao što je Đilas, sada još i teže da uspostavi kakav takav kredibilitet, kako u javnosti tako i unutar stranke.
Ostaje još da se vidi kako će se ova saga završiti. Hoće li Đilas sam prepoznati trenutak u kom treba da se vrati među "obične" ili će i on, kao i Raskoljnikov, čekati nekog inspektora Porfirija Petroviča da mu ukaže na njegovu stvarnu poziciju. U slučaju bivšeg gradonačelnika, Porfirije Petrovič će najverovatnije biti narod, koji će na sledećim izborima (lokalnim ili republičkim) dati možda i nadpolovičnu podršku Vučiću. Pitanje koje se postavlja je da li bi ovo bilo izvesno i u slučaju da je na čelu DS ostao Tadić? Iako ne tvrdim da rejting DS-a ne bi opadao, Vučiću u ovom slučaju svakako ne bi ostao ovako čist horizont kada se radi o rasprostiranju sopstvene moći. Da je Đilas "ubio babu" ubeđen da čini ispravnu stvar, nesumnjivo je. Da li će umeđuvremenu i on, kao i Raskoljnikov priznati krivicu, pitanje je. Hoće li i nakon ove bravure nastaviti da veruje da je on "taj" - sumnjam. Ono što je najizvesnije, jeste to da će njegov zločin imati tri, umesto Raskoljnikove dve žrtve. Prva žrtva je svakako ona koja je direktno stradala - Boris Tadić. Druga žrtva je njegova Demokratska stranka koja svakim danom gubi na popularnosti među biračima. Treća i najvažnija je narod, koji ostaje na milost i nemilost Aleksandru Vučiću. Biće da je ovaj Đilasov zločin ipak bio iz strasti...
Pored toga što je smatrao da će ubistvom starice rešiti neke svoje, kao i probleme svoje sestre i majke, Raskoljnikov se na ubistvo odlučio zbog svoje teorije prema kojoj je ljude podelio na "obične" (ili niže) i prave ljude. Dok je i jednima i drugima dodeljivao isto pravo na postojanje, dotle je jednima pripisivao to da služe jedino za rađanje sličnih stvorenja a potonjima dar ili talenat, da u "svojoj sredini reknu novu reč". Prema čvrstom uverenju Raskoljnikova, prva je vrsta gospodar sadašnjosti a druga budućnosti. Prva vrsta odiše sistemskim kontinuitetom, dok bi druga, da se u ime boljega razruši današnje. Naravno, on u svojoj teoriji govori i o opravdanosti toga da se, ako je potrebno, "korakne i preko krvi", ukoliko se pripada "ljudima" - a ako to od njih zahtevaju njihovi "sistemski - destruktivni" ideali. Ovako daleko naravno nećemo ići, ali ćemo se zadržati na jednom pitanju koje detektiv Porfirije Petrovič postavlja mladom studentu prava a koje je, parafraziram, glasolo:
-A šta ako se neko od onih "nižih" odvaži, pa pomisli da pripada ovoj uzvišenijoj grupaciji i počne da ruši sve pred sobom?
Ovakve pojave su, i prema priznanju samog Raskoljnikova, veoma česte. I u romanu, ali i prema mojoj slobodnoj interpretaciji, ovakvi pokušaji završavaju se neslavno. S obzirom na to da se oni kojima je dozvoljno da počine i zločin u cilju ispunjenja genijalnih zamisli, rađaju vrlo retko, društvo putem svojih "prirodnih" zakona ali i pravnih regulativa, sprečava ovakve deformitete i neminovno kažnjava one koji se u nekom trenutku nađu u zabludi. Upravo se ovo dogodilo i mladom Raskoljnikovu, koji je ubistvom starice Aljone Ivanovne i njene sestre Lizavete, pokušao da izađe iz okvira u kojem se kreću "obični" i zakorači na teren "ljudi". Na kraju je ipak samog sebe odao, ne mogavši da izdrži pritisak koji se javio kao posledica onoga što je učinio.
Vratimo se sad na Dragana Đilasa i Demokratsku stranku. Ako krenemo od sukoba između Mićunovića i Đinđića sredinom devedesetih kada je na mesto starijeg kolege došao Zoran Đinđić, možemo reći da se prvi post - miloševićevski premijer Srbije odvažio da "u svojoj sredini rekne novu reč" i uspeo. Nevezano za to da li se neko sa njim slagao ili nije, činjenica je da je on bio taj koji ne mora da "bude poslušan". Kada je nakon njegovog ubistva na premijersko mesto došao Zoran Živković, u roku od osam meseci ispostavilo se da ni on nije, niti ikada može biti, išta drugo do "običan". U unutarstranačkoj borbi pobedio ga je Boris Tadić, sledeći na listi o kome možemo misliti i ovo i ono, ali ne možemo osporiti liderstvo. Njemu je razume se bilo znatno lakše da nasledi ubijenog Đinđića jer protiv sebe nije imao bivšeg lidera, već samo priškolovanog bivšeg ministra policije na saveznom nivou. Sledeća rokada na mestu predsednika stranke odigrala se u trenutku kada je onaj kome se drmala fotelja, Boris Tadić, i dalje imao ogromnu podršku među biračima. Ipak, izgubivši predsedničke izbore, Tadić je otvorio mogućnost Đilasu da pokuša napad. "Kad, ako ne sad", verovatno je pomislio Dragan Đilas. Možda je i bio u pravu. Da nije napao onda kada je Tadić bio najranjiviji, najverovatnije nikada ne bi došao na čelo stranke. Ipak, to nije ono što je od krucijalne važnosti ovde. Mnogo bitnije je pitanje, da li je Đilas ikada i trebalo da dođe na čelo najveće opozicione partije? Ako se ovoga trenutka odgovor na postavljeno pitanje traži u odnosu na strmoglavi pad podrške koji ta stranka ima, onda ćemo svakako zaključiti da Đilas nikada nije trebalo da dođe na čelo stranke. Ipak, ono što je promaklo kako novom lideru DS-a, tako i onima koji su pomogli njegov izbor, jeste to da se na odgovor na pitanje da li je Đilas "taj" ili ne, nije moralo da čeka godinu dana. Odmah je na početku bilo jasno da je on onaj koji se "zaleteo", baš kao i Rodion Romanovič Raskoljnikov u romanu "Zločin i kazna". U jednom trenutku, kada mu se to učinilo zgodnim, pomislio je da je on čovek kome se mogu oprostiti i najveći "gresi" jer su njegovi ideali revolucionarni u kontekstu društva u kome obitavaju. Pomislio je da u njemu ima "dara i talenta da u svojoj sredini rekne novu reč". Nažalost, ovo se ispostavilo kao pogrešno. Ova odluka unutar Demokratske stranke dala je krila Aleksandru Vučiću koji je u nedostatku kontrateže kada je u pitanju mainstream lider, postao ono što je oduvek sanjao - vođa nacije. Razmere njegove moći odavno su prevazišle stranačke granice, tako da je ionako liderski slaboj ličnosti kao što je Đilas, sada još i teže da uspostavi kakav takav kredibilitet, kako u javnosti tako i unutar stranke.
Ostaje još da se vidi kako će se ova saga završiti. Hoće li Đilas sam prepoznati trenutak u kom treba da se vrati među "obične" ili će i on, kao i Raskoljnikov, čekati nekog inspektora Porfirija Petroviča da mu ukaže na njegovu stvarnu poziciju. U slučaju bivšeg gradonačelnika, Porfirije Petrovič će najverovatnije biti narod, koji će na sledećim izborima (lokalnim ili republičkim) dati možda i nadpolovičnu podršku Vučiću. Pitanje koje se postavlja je da li bi ovo bilo izvesno i u slučaju da je na čelu DS ostao Tadić? Iako ne tvrdim da rejting DS-a ne bi opadao, Vučiću u ovom slučaju svakako ne bi ostao ovako čist horizont kada se radi o rasprostiranju sopstvene moći. Da je Đilas "ubio babu" ubeđen da čini ispravnu stvar, nesumnjivo je. Da li će umeđuvremenu i on, kao i Raskoljnikov priznati krivicu, pitanje je. Hoće li i nakon ove bravure nastaviti da veruje da je on "taj" - sumnjam. Ono što je najizvesnije, jeste to da će njegov zločin imati tri, umesto Raskoljnikove dve žrtve. Prva žrtva je svakako ona koja je direktno stradala - Boris Tadić. Druga žrtva je njegova Demokratska stranka koja svakim danom gubi na popularnosti među biračima. Treća i najvažnija je narod, koji ostaje na milost i nemilost Aleksandru Vučiću. Biće da je ovaj Đilasov zločin ipak bio iz strasti...
Нема коментара:
Постави коментар