Danas je 6. oktobar. Pre trinaest godina, bio je to prvi dan nakon petooktobarskih promena kada je sa vlasti zbačen Slobodan Milošević. Posle pritiska koji je na njega izvršilo, prema nekim procenama čak i više od milion protestanata na ulicama Beograda, Milošević je priznao izborni poraz od 24. septembra iste godine, kada ga je već posle prvog kruga porazio kandidat opozicije Vojislav Koštunica. Od tad, svakog narednog petog oktobra govori se o tome kako je prevrat izvršen, ali se i dalje, u simboličkom smislu čeka na "šesti oktobar", odnosno dan kada će ono što je izvršeno petog oktobra 2000. godine, dobiti svoju sutrašnjicu u kojoj će ljudi živeti bolje. Najčešće upotrebljavan izraz za ovo razočarenje u petooktobarske promene su "izneverena očekivanja" onih koji su pomogli promenu vlasti. U daljem tekstu baviću se upravo tim "očekivanjima", pri čemu ću pokušati da ukažem na potpuno pogrešnu percepciju "petog oktobra" kao sistemske promene, odnosno kao diskontinuiteta sa prethodnim (Miloševićevim) periodom.
Posle čitave decenije tokom koje je Milošević uvukao Srbiju u ratove u Hrvatskoj, Bosni, Kosovu i na kraju rat protiv NATO na njenoj reritoriji, svima je bilo jasno da je njegov odlazak sa vlasti neminovan. Niti jedan političar ne bi mogao da politički preživi toliko ratnih i političkih poraza. Studentski protesti iz 1996/7 godine najavile su da bi Milošević uskoro mogao da padne. Umeđuvremenu počeo je rat i na Kosovu, pa je tako tadašnji predsednik SRJ uspeo, na krilima potrebe za opštenacionalnu mobilizaciju protiv separatističkih tendencija na Kosovu, ostane na vlasti još koju godinu. Ipak, to je bio rat koji je prelio čašu kada se radi o podršci Miloševiću, kako od strane domaćih bogataša, tako i međunarodne zajednice (koja je Miloševića dakako percipirala kao faktora stabilnosti na Balkanu i nakon Dejtona, dok je opoziciju 1996. godine videla kao nacionalističku i opasnu). Tako je Milošević imao podršku zapada sve dotle dok je bio čovek diskontinuiteta sa jugoslovenskim slocijalizmom, odnosno domaćeg i inostranog krupnog kapitala sve dok je u okvirima njgove vladavine bilo moguće ostvariti zadovoljavajući nivo profita. Tranzicija, koja se od strane mnogih ocenjuje kao proces koji je otpočeo 2000. godine, počela je uveliko za vreme Miloševića. Iako su neka preduzeća ostala u državnom vlasništvu, ono što se nekada nazivalo "društvenom svojinom" preko noći je, klasičnom eksproprijacijom, prešlo u ruke privatnih vlasnika koji su dolazili iz redova partijske nomenklature (krajem osamdesetih, kada je proces započet bili su to pripadnici Saveza komunista u kom je kontrolu preuzeo Milošević, a kasnije su to bili kadrovi nove SPS, a onda u poslednjih ar godina i JULa-). Tako je najbližim saradnicima i podržavaocima vlasti, bilo omogućeno da svoju političku moć upotrebe kako bi otuđili od naroda ono što je bilo u društvenom vlasništvu - a sve ovo kako bi se oformila klasa posednika krupnog kapitala, koja je i u Srbiji, kao i u svim drugim postsocijalističkim zemljama, postala nosilac socio - ekonomskih promena. Celu ovu famu podržavao je širok krug ljudi koji se o društvenu transformaciju okoristio, kao i oni kojima je "patriotizam" prodat u zamenu za glasove. Usled ratova i sankcija, ovaj se period naziva stanjem "blokirane transformacije". Dakle u njemu je oformljena buržoazija, ali po nekom čudnom modelu koji nije sasvim odgovarao onome što se dogodilo na zapadu, no je i dalje za taj isti zapad to bilo dovoljno dobro (isti je slučaj sa Miloševićem koji nije bio klasničan nacionalista zapadnog tipa, ali je bio dovoljno ekonomski neoliberalan, pa je stoga uživao punu podršku spolja, sve do pred kraj vladavine). Društvena svojina je dakle privatizovana (tj. nasilno otuđena), dok je veliki broj preduzeća još uvek ostao u državnom vlasništvu. Zbog ovog, idalje zastupljenog državnog vlasništva, liberalna opozicija optuživala je Miloševića za kontinuitet sa pređašnjim, socijalističkim periodom koji su oni videli kao uzrok svih uzroka propadanja društva.
Međutim, okvir u kom je nova buržoazija mogla da se kreće pod Miloševićem postao je premali krajem devedesetih. Rat na Kosovu za međunarodnu zajednicu ipak je bio nešto "previše". Ni njoj više nisu odgovarali ograničeni okviri u kojima je mogla da svoje interese ostvaruje pod, očigledno, sve šizofrenijim Miloševićem. Stoga je Demokratska opozicija Srbije ubrzo, uz pomoć stranih donacija, ali i donacija i podrške unutar ekonomski vladajuće domaće, novopečene, primitivne ali materijalno imućne buržoazije, uspela da zbaci Miloševića 2000. godine. Petooktobarska promena vlasti postala je tako simbol građanskog otpora prema Miloševiću. Na najopštijem nivou, dve su stvari ovde problematične. Prva je dominantna percepcija da je Milošević bio čovek kontinuiteta sa komunistima u vreme socijalističke Jugoslavije. Ipak, ono što je njega dovelo na čelo Saveza komunista Srbije 1987, bio je, baš naprotiv, pobeda liberalnih snaga unutar partije koji su zagovarali diskontinuitet - a ne kontinuitet sa prošlošću. Drugo, "peti oktobar" se od strane velikog dela naroda vidi kao prilika da se napravi diskontinuitet sa višedecenijskim modelom zastupljenim u bivšoj Jugoslaviji, zaključno sa Miloševićem. Zbog toga se, neretko, ovaj dan pogrešno naziva i danom "građanske revolucije". Ovo je dakle druga zabluda, na koju odgovor glasi: građanska revolucija se nije dogodila 2000, već 1987/88 godine. Petooktobarske promene tako predstavljaju kontinuitet sa onim što je započeto krajem osamdesetih godinaprošlog veka, a ne diskontinuitet sa Miloševićem. U post - petooktobarskoj Srbiji, građanska, neoloberalna opcija doživela je u stvari, pun zamah. "Blokirana transformacija" iz vremena devedesetih je 2000. godine odblokirana. Malograđanska buržoazija je tako dobila priliku da u punoj meri vrši svoju društvenu ulogu, koja se tiče masovnog privatizovanja i eksproprietacije kako društvene tako i državne imovine, te uspostavljanje vidljivih i jasnijih linija klasnog razgraničenja u novoj, "proevropskoj" Srbiji. Mnogi su tako, od Nebojše Čovića do Miškovića i Beka, krajem devedesetih promenili strane i postali podržavaoci opozicije. Oni dakle personifikuju ceo proces za koji je karakteristično širenje okvira u kojima bi krupni kapital mogao da se kreće, ostvaruje profit i klasno polarizuje društvo. Izvesno je dakle da je nacionalizam devedesetih predstavljao neku vrstu prelazne faze za konačnu stabilizaciju sistema koji je na mala vrata interiorizovan krajem osamdesetih.
Tako dođosmo i do "izneverenih očekivanja". Osnovna greška je dakle to što se od jednog pro - sistemskog događaja očekuje sistemski diskontinuitet. Taj simbolički "šesti oktobar" dogodio se baš tog dana, 2000. godine. Odmah nakon promene vlasti, jasno je ukazano na sistemski kontinuitet i opredeljenost da se odblokira "blokirana transformacija". Istovremeno, sa šestim oktobrom dolazi i zrelija faza tranzicije, za koju se nažalost i dalje veruje da je u toku. Dakle, došao je i prošao "šesti oktobar". Započeta je i dovršena tranzicija. Ovo što sad imamo, to su rezultati. Ovo je "evropska Srbija" u punom sjaju. Suštinski, ništa više ili jako malo toga još nedostaje. Ako vam se rezultati ne sviđaju, onda bih vam savetovao da prestanete da sanjate o "šestom oktobru" u kom smo zaglavljeni već 13 godina i počnete da priželjkujete neki novi "peti oktobar" - ali ovoga puta doista revolucionaran.
Posle čitave decenije tokom koje je Milošević uvukao Srbiju u ratove u Hrvatskoj, Bosni, Kosovu i na kraju rat protiv NATO na njenoj reritoriji, svima je bilo jasno da je njegov odlazak sa vlasti neminovan. Niti jedan političar ne bi mogao da politički preživi toliko ratnih i političkih poraza. Studentski protesti iz 1996/7 godine najavile su da bi Milošević uskoro mogao da padne. Umeđuvremenu počeo je rat i na Kosovu, pa je tako tadašnji predsednik SRJ uspeo, na krilima potrebe za opštenacionalnu mobilizaciju protiv separatističkih tendencija na Kosovu, ostane na vlasti još koju godinu. Ipak, to je bio rat koji je prelio čašu kada se radi o podršci Miloševiću, kako od strane domaćih bogataša, tako i međunarodne zajednice (koja je Miloševića dakako percipirala kao faktora stabilnosti na Balkanu i nakon Dejtona, dok je opoziciju 1996. godine videla kao nacionalističku i opasnu). Tako je Milošević imao podršku zapada sve dotle dok je bio čovek diskontinuiteta sa jugoslovenskim slocijalizmom, odnosno domaćeg i inostranog krupnog kapitala sve dok je u okvirima njgove vladavine bilo moguće ostvariti zadovoljavajući nivo profita. Tranzicija, koja se od strane mnogih ocenjuje kao proces koji je otpočeo 2000. godine, počela je uveliko za vreme Miloševića. Iako su neka preduzeća ostala u državnom vlasništvu, ono što se nekada nazivalo "društvenom svojinom" preko noći je, klasičnom eksproprijacijom, prešlo u ruke privatnih vlasnika koji su dolazili iz redova partijske nomenklature (krajem osamdesetih, kada je proces započet bili su to pripadnici Saveza komunista u kom je kontrolu preuzeo Milošević, a kasnije su to bili kadrovi nove SPS, a onda u poslednjih ar godina i JULa-). Tako je najbližim saradnicima i podržavaocima vlasti, bilo omogućeno da svoju političku moć upotrebe kako bi otuđili od naroda ono što je bilo u društvenom vlasništvu - a sve ovo kako bi se oformila klasa posednika krupnog kapitala, koja je i u Srbiji, kao i u svim drugim postsocijalističkim zemljama, postala nosilac socio - ekonomskih promena. Celu ovu famu podržavao je širok krug ljudi koji se o društvenu transformaciju okoristio, kao i oni kojima je "patriotizam" prodat u zamenu za glasove. Usled ratova i sankcija, ovaj se period naziva stanjem "blokirane transformacije". Dakle u njemu je oformljena buržoazija, ali po nekom čudnom modelu koji nije sasvim odgovarao onome što se dogodilo na zapadu, no je i dalje za taj isti zapad to bilo dovoljno dobro (isti je slučaj sa Miloševićem koji nije bio klasničan nacionalista zapadnog tipa, ali je bio dovoljno ekonomski neoliberalan, pa je stoga uživao punu podršku spolja, sve do pred kraj vladavine). Društvena svojina je dakle privatizovana (tj. nasilno otuđena), dok je veliki broj preduzeća još uvek ostao u državnom vlasništvu. Zbog ovog, idalje zastupljenog državnog vlasništva, liberalna opozicija optuživala je Miloševića za kontinuitet sa pređašnjim, socijalističkim periodom koji su oni videli kao uzrok svih uzroka propadanja društva.
Međutim, okvir u kom je nova buržoazija mogla da se kreće pod Miloševićem postao je premali krajem devedesetih. Rat na Kosovu za međunarodnu zajednicu ipak je bio nešto "previše". Ni njoj više nisu odgovarali ograničeni okviri u kojima je mogla da svoje interese ostvaruje pod, očigledno, sve šizofrenijim Miloševićem. Stoga je Demokratska opozicija Srbije ubrzo, uz pomoć stranih donacija, ali i donacija i podrške unutar ekonomski vladajuće domaće, novopečene, primitivne ali materijalno imućne buržoazije, uspela da zbaci Miloševića 2000. godine. Petooktobarska promena vlasti postala je tako simbol građanskog otpora prema Miloševiću. Na najopštijem nivou, dve su stvari ovde problematične. Prva je dominantna percepcija da je Milošević bio čovek kontinuiteta sa komunistima u vreme socijalističke Jugoslavije. Ipak, ono što je njega dovelo na čelo Saveza komunista Srbije 1987, bio je, baš naprotiv, pobeda liberalnih snaga unutar partije koji su zagovarali diskontinuitet - a ne kontinuitet sa prošlošću. Drugo, "peti oktobar" se od strane velikog dela naroda vidi kao prilika da se napravi diskontinuitet sa višedecenijskim modelom zastupljenim u bivšoj Jugoslaviji, zaključno sa Miloševićem. Zbog toga se, neretko, ovaj dan pogrešno naziva i danom "građanske revolucije". Ovo je dakle druga zabluda, na koju odgovor glasi: građanska revolucija se nije dogodila 2000, već 1987/88 godine. Petooktobarske promene tako predstavljaju kontinuitet sa onim što je započeto krajem osamdesetih godinaprošlog veka, a ne diskontinuitet sa Miloševićem. U post - petooktobarskoj Srbiji, građanska, neoloberalna opcija doživela je u stvari, pun zamah. "Blokirana transformacija" iz vremena devedesetih je 2000. godine odblokirana. Malograđanska buržoazija je tako dobila priliku da u punoj meri vrši svoju društvenu ulogu, koja se tiče masovnog privatizovanja i eksproprietacije kako društvene tako i državne imovine, te uspostavljanje vidljivih i jasnijih linija klasnog razgraničenja u novoj, "proevropskoj" Srbiji. Mnogi su tako, od Nebojše Čovića do Miškovića i Beka, krajem devedesetih promenili strane i postali podržavaoci opozicije. Oni dakle personifikuju ceo proces za koji je karakteristično širenje okvira u kojima bi krupni kapital mogao da se kreće, ostvaruje profit i klasno polarizuje društvo. Izvesno je dakle da je nacionalizam devedesetih predstavljao neku vrstu prelazne faze za konačnu stabilizaciju sistema koji je na mala vrata interiorizovan krajem osamdesetih.
Tako dođosmo i do "izneverenih očekivanja". Osnovna greška je dakle to što se od jednog pro - sistemskog događaja očekuje sistemski diskontinuitet. Taj simbolički "šesti oktobar" dogodio se baš tog dana, 2000. godine. Odmah nakon promene vlasti, jasno je ukazano na sistemski kontinuitet i opredeljenost da se odblokira "blokirana transformacija". Istovremeno, sa šestim oktobrom dolazi i zrelija faza tranzicije, za koju se nažalost i dalje veruje da je u toku. Dakle, došao je i prošao "šesti oktobar". Započeta je i dovršena tranzicija. Ovo što sad imamo, to su rezultati. Ovo je "evropska Srbija" u punom sjaju. Suštinski, ništa više ili jako malo toga još nedostaje. Ako vam se rezultati ne sviđaju, onda bih vam savetovao da prestanete da sanjate o "šestom oktobru" u kom smo zaglavljeni već 13 godina i počnete da priželjkujete neki novi "peti oktobar" - ali ovoga puta doista revolucionaran.
Нема коментара:
Постави коментар