Rekonstrukcija vlade: O nastavku neoliberalizma, drugim sredstvima!

 *tekst je objavljen u oktobarskom broju hrvatskog izdanja Le Monde Diplomatique

Prošlo je više od godinu dana od kad je, u proleće 2012., formirana nova vlada Republike Srbije. Za mnoge neočekivano, u maju prošle godine predsedničke izbore izgubio je dotadašnji predsednik Boris Tadić. Ovaj poraz kandidata Demokratske stranke i predsednika u dva prethodna mandata [1] preokrenuo je situaciju na političkoj sceni Srbije. Pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima otvorila je mogućnost da se umesto očekivane vlade, čiju bi okosnicu činile Demokratska stranka (DS) i Socijalistička partija Srbije (SPS), u trku za vlast uključi i Srpska napredna stranka (SNS), čiji je kandidat Nikolić postao predsednik Srbije. Tako je novoformirana politička partija, SNS, posle svega tri i po godine postojanja uspela da osvoji mesto predsednika Republike, pri čemu je na parlamentarnim izborima takođe osvojila najveći procenat glasova, 24 odsto (skoro dva odsto više od drugoplasirane DS i deset procenata više od koalicije oko SPS-a). Uprkos tome, vlada koja je neposredno nakon izbora bila izvesnija bila je i dalje koalicija između DS-a i SPS-a, uz to što je ceo proces bio malo komplikovaniji negoli 2008. godine, kad su upravo ove dve stranke, uz podršku G17+, formirale vladu. Prvo, iako su DS i SPS 2008. godine i dalje bili politički neprijatelji još iz vremena kad je predsednik SPS-a bio Slobodan Milošević, nakon što je predsednik socijalista postao Ivica Dačić između njih nije bilo bitnijih programskih razlika. Obe su stranke bile članice Socijalističke internacionale, obe su se deklarisale kao socijaldemokratske i kao stubove svojih programa navodile očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta te nešto što se u političkom vokabularu u protekloj deceniji ustalilo kao "evropski put Srbije". Ovo će ubrzo postati poznata kombinacija koja će se nazivati politikom "i Kosovo i EU", a na kojoj je najviše insistirao bivši predsednik Boris Tadić. Dakle, uprkos tome što je Dačićev SPS bio opozicija Đinđićevoj vladi od 2001. do 2004.[2] i podržavalac manjinske vlade Vojislava Koštunice od 2004. do 2007.[3], a kojoj je DS bio opozicija, tadašnji predsednici dve stranke Boris Tadić i Ivica Dačić sklopili su ugovor o "pomirenju dve stranke", upravo na temeljima njihovih programskih sličnosti i zajedničke političke platforme. Druga olakšica pri formiranju koalicije DS-SPS 2008.bila je ta što je u momentu formiranja vlade na mestu predsednika Republike bio lider DS-a Boris Tadić. Te godine , kao i četiri godine kasnije, SPS je kao "jezičak na vagi" bez kog nije mogla da se formira niti jedna parlamentarna većina[4], mogao da bira između DS-a i SRS-a (odnosno SNS-a).[5] Ivica Dačić znao je opet da bi kohabitacija u kojoj bi dve grane izvršne vlasti (predsednik Republike i vlada) ,bile u konfrontaciji [6] prilično otežala njegovu poziciju u vladi, pa je između ostalog i zato odabrao DS umesto SRS-a za buduće partnere u vladi. Nakon pobede Tomislava Nikolića 2012. godine, situacija je bila slična, samo su se uloge obrnule. Dačić je čak i javno rekao da je izbegavanje kohabitacije bilo jedan od odlučujućih faktora pri odluci o priklanjanju SNS-u, pre negoli Borisu Tadiću koji je izgubio izbore. Tako je pre nešto više od godinu dana formirana nova vlada u koju su ušli SNS, SPS i Ujedinjeni regioni Srbije (čiju okosnicu čini G17 + sa još nekoliko lokalnih lidera, uglavnom iz centralne Srbije) [7]. Dačić je dobio ponudu koju nije mogao da odbije (premijersko mesto), a Aleksandar Vučić, koji je u međuvremenu postao predsednik SNS-a jer se Nikolić povukao sa mesta predsednika stranke nakon preuzimanja dužnosti predsednika Republike, zadovoljio se mestom prvog potpredsednika i ministra odbrane. Godinu dana kasnije, ispostavilo se da najmoćniji čovek u vladi nije njen predsednik, već vicepremijer. Upravo je on pre nekoliko meseci bio inicijator rekonstrukcije vlade, koja je zvanično okončana početkom septembra.

 Permanentna vladavina "fundamentalnog centra"

Čak 11 od 18 ministara u vladi zamenjeno je drugim, što stranačkim što, kako se to popularno kaže, "nestranačkim" ličnostima. Svakako najbitnija promena dogodila se na mestu ministra finansija. Pored toga, obavljene su i promene ministara prosvete, poljoprivrede, privrede, saobraćaja, odbrane, regionalnog razvoja i lokalne samouprave, kulture i sporta. Na čelo nekih došle su stranačke, dok je su na čelo drugih ministarstava, poput kulture, sporta, finansija, privrede ili prosvete, došle ličnosti koje nisu stranački aktivne. Dok je većina "nestranačkih" ministara jako slabo poznata široj javnosti, ministri kulture i sporta postali su Ivan Tasovac (direktor Beogradske filharmonije) i Vanja Udovičić (bivši kapiten vaterpolo reprezentacije Srbije i najbolji vaterpolista sveta). Iz redova opozicije, a pogotovo od predsednika DS-a Dragana Đilasa [8], stizale su poruke da se ovo i ne može smatrati rekonstrukcijom već padom vlade, ako je već u njoj zamenjeno više od polovine ministara. Kao i u prethodnih godinu dana, opozicija se, nemoćna pred uzletom novog najmoćnijeg čoveka u Srbiji Aleksandra Vučića, bavi potpuno irelevantnim pitanjima i to iz jednog vrlo prostog razloga. Uopšteno govoreći, između mera kojima se u periodu od 2000. naovamo služio DS i najavljenih poteza koje će vući rekonstruisana vlada nema neke suštinske razlike.

Kao i u većini drugih zemalja, i u Srbiji je na snazi vladavina "fundamentalnog centra". Uprkos višestranačju, gotovo sve relevantne političke snage ulaze u okvire ovog centra. SNS se, nakon raskida sa Šešeljevim ultradesnim SRS-om, pozicionirao na desnom centru [9]. Demokratska stranka pod Tadićem profilisala se kao nekakva socijaldemokratska snaga. SPS Ivice Dačića najpre je levitirao između Miloševićeve interpretacije (nacionalističkog) socijalizma i reformisane stranke levog centra, da bi na kraju ona u sadašnjoj vladi predstavljala levi centar (pogotovo u odnosu na SNS). Ipak, istina je da tri najveće stranke izuzetno liče jedna na drugu. Vučića sve češće porede sa Đinđićem, kažu da ima viziju i da razume politiku kao Zoran Đinđić. Bivši DS-ovi ljudi postali su ministri u Dačićevoj (i Vučićevoj) vladi, poput Gorana Kneževića (koji je smenjen nakon rekonstrukcije), kao i ljudi koji nisu u DS-u ali su mu bili vrlo odani, poput Rasima Ljajića, aktuelnog ministra za telekomunikacije i trgovinu. Nedavno je za šeficu tima zaduženog za pregovore o članstvu u Evropskoj uniji postavljena Tanja Miščević, bivša direktorka Kancelarije za evropske integracije, vrlo bliska Demokratskoj stranci – a zašto i ne bi kad su sve vlade manje-više radile isto. Svaka se vlada u "tranzicijskoj" Srbiji zaduživala, svaka je privatizovala javnu imovinu, subvencionisala strane investitore koji bi kasnije otpuštali radnike, svaka je u inostranom kapitalu videla slamku (sopstvenog) spasa i niti jedna nije odstupila od šablona po kom se inače ponaša klasa profesionalnih političara koji su u tesnoj sprezi sa vlasnicima kako domaćeg, tako i inostranog krupnog kapitala. Ako dakle smena vlade znači malo kad se radi o sistemskom diskontinuitetu sa prošlom administracijom, onda je logično da rekonstrukcija znači još manje.

Iako nedostaju suštinske promene, rekonstruisana vlada, naravno, neće vizuelno i kadrovski izgledati isto. Najvidljivija promena je svakako ta što su sada u vladi dve umesto tri relevantne stranke. Ujedinjeni regioni Srbije izbačeni su posle nesuglasica koje je Dinkić imao sa Dačićem. Na njegovo mesto, dakle ministra finansija, došao je dvadesetdevetogodišnji Lazar Krstić, doktor ekonomskih nauka sa američkog univerziteta Yale, donedavni asistent u poznatoj konsultantskoj kući McKinsey and Company. Iako je dilema stara (kako objasniti građanima da mora da se postupa prema uputstvima međunarodnih finansijskih institucija koje u sto odsto slučajeva idu na štetu građana, a pogotovo onih najsiromašnijih), rekonstrukcijom vlade i dovođenjem Krstića za ministra finansija otvorila su se nova vrata političke manipulacije. Naime, za razliku od bivšeg ministra Dinkića, Krstić ima nultu razinu odgovornosti prema građanima, jer ga niko od građana nije na tu funkciju izabrao. Jedini čovek kome će on polagati račune biće Vučić, kome su u interesu dve stvari. Prva je da zadrži reputaciju evropejskog reformatora u međunarodnim krugovima – a to će uspeti ukoliko bude sprovodio sve one, pre svega ekonomske mere koje centralne zemlje evropskog kapitalističkog sistema i međunarodne finansijske organizacije pod njihovom kontrolom od njega budu zahtevale. Druga je da zadrži renome "ataserba" iliti oca moderne ponosne srpske nacije. Oba ova cilja najlakše je ostvariti tako što će se u vladu dovesti mladi ekspert koji "zna kako stvari u svetu funkcionišu" i koji će posegnuti za merama štednje i "stezanjem kaiša". Njemu niko nakon toga neće zameriti (kao ni Vučiću), jer je sama činjenica da će takve mere sprovesti ekspert a ne politikant Dinkić (u narodu verovatno najomraženiji političar), dovoljna da se stisnu zubi i da se kaže da će biti bolje, samo dok se pregrme mere štednje. Ovo je u poslednjih nekoliko godina često viđen scenario, širom Evrope. Marionetske, antidemokratske, ekspertske vlade sprovode ono šta niti jedan čovek koji je od strane svojih građana izabran ne bi trebalo ni da pomisli da uradi. Iako Vučić nije Mario Monti, već bi pre mogao da bude pandan Berlusconiju (jer je i sam političar a ne ekspert), srpski slučaj mogao bi se nazvati "balkanskom verzijom ekspertske vlade". U ovoj verziji, u kojoj su nakon rekonstrukcije u vladi i jedni i drugi, postigla se simbioza između klase profesionalnih političara i klase eksperata, koja je u konačnici dvostruko pogubnija od svake od njih ponaosob. Demokratski deficitaran sistem ovako je poprimio i manipulatorski karakter, s obzirom na to da su legalno (ako je neophodno, reći ćemo i demokratski) izabrani državni predstavnici posegli za rešenjima koja će obesmisliti čak i ovu fasadnu demokratiju. I naravno, nije ovo prvi put da se suočavamo sa ovakvim fenomenom. Prva postmiloševićevska vlada Zorana Đinđića takođe je posezala za sličnim rešenjima. Zbog ovoga je dan nakon njegovog ubistva, britanski Guardian objavio tekst pod naslovom "The quisling of Belgrade"[10]. U to vreme, građani su još uvek bili omađijani porazom Miloševića i verovali su da se tako mora. Danas se ova politika i u Srbiji i van nje pokazala kao najdestruktivnija moguća.

Izgledna radikalizacija neoliberalne štednje

Kad vam za ministra finansija dođe ekspert iz jedne od najprestižnijih konsultantskih kuća na svetu, onda znate da se radi o "nastavku neoliberalizma drugim sredstvima", pošto se ovakve kompanije vode isključivo logikom profita, jer su napravljene od strane i za potrebe krupnog kapitala. Država ipak nije konsultantska kuća, niti su ljudi koji u njoj žive njeni bogati klijenti. U državi živi više od jedne klase građana. Nisam siguran da će gospodin Krstić to uzimati u obzir kad bude sprovodio, kako je sam izjavio, "nepopularne mere" štednje. Znamo dakle da su te mere nepopularne samo za najniže slojeve stanovništva. S obzirom na to da se u prošlosti pokazalo da je upravo tim slojevima pred izbore najlakše manipulisati (jer je dovoljno da se u selo odnese nekoliko džakova brašna i šećera i glasovi su osigurani), onda je računica prosta: potrebno je osigurati glasove i ostvarenje interesa onih koji političku elitu drže na vlasti, a to su vlasnici kapitala. Onima na dnu socijalne lestvice treba samo toliko da prežive. Ovom logikom rukovodile su se sve vlade do sad, a kako stvari stoje, mladi ekonomista na čelu ministarstva finansija biće više nego pogodan za radikalizaciju neoliberalnih mera štednje, i to u trenutku u kom narod gubi socijalno tlo pod nogama, a pritisci međunarodnih finansijskih institucija sve su snažniji. Suočeni sa sve učestalijim optužbama ovog tipa, i Vučić i ministar Krstić najavili su da će se ipak uvesti neka vrsta progresivnog oporezivanja i da će se budžetske rupe popunjavati tako što će se od imućnijih uzimati više nego do sad. Čak je i premijer Dačić izjavio da je "normalno da bogati plaćaju veće poreze" jer je i on sam "socijalista, a ne neoliberal". S tim u vezi, najavljeno je uvođenje ekstraporeza na plate koje su veće od 100.000 dinara, što je oko 870 eura.

Šta ovo zapravo znači? Ne samo da će teret krize, kao i u svakom prethodnom silaznom ciklusu kapitalizma, nastaviti da iznose gotovo isključivo radnici i najsiromašniji, već će se raditi i na tome da se niža srednja klasa sroza na nivo socijalno ugroženih. Pretpostavimo tako da jedan/na član/ica domaćinstva radi u lokalnoj bolnici na mestu hirurga. Drugi član/ica domaćinstva nema posao ili ima neki jako slabo plaćen posao. Hirurzi u Srbiji nemaju status kakav zaslužuju, ali recimo da jedva ulaze u kategoriju onih koji će morati da plate ekstraporez, tj. da im primanja prelaze 870 eura. Pretpostavimo da u tom domaćinstvu živi i dvoje maloletne dece, kao i to da svi članovi žive u iznajmljenom stanu, za koji plaćaju rentu od recimo 400 eura sa komunalijama. Nije teško izračunati koliko ostaje po glavi domaćinstva na mesečnom nivou. Dolazimo tako do zaključka da pored svih ostalih manipulacija, rekonstruisana vlada, sa kvazisocijalistom rikardovskog tipa na čelu, pokušava da ubedi građane u to da je gore navedena porodica ta buržoazija koja treba da plaća veće poreze.

Rekonstrukcija je izvršena kako bi se omogućio kontinuitet, a ne promene – kako tvrde predstavnici vlasti. Dinkićevo prisustvo je očigledno, kao i u svim vladama do sada, bilo najteže opravdati, tako da se s njim nije moglo u manipulacije jer ga građani ne vole. Nekoliko afera takođe je uticalo na to da se brže-bolje nešto učini kako bi se obezbedio kontinuitet.[11] I predhodna vlada Mirka Cvetkovića (DS) od 2008. do 2012. takođe je u jednom momentu rekonstruisana sa istim ciljem − ostvarenje kontinuiteta.[12] Ono što se u Srbiji trenutno događa, uprkos tome što se de facto Aleksandar Vučić izdigao iznad ostalih kad je u pitanju politička moć, jeste višepartijska diktatura fundamentalnog centra i političke elite u njemu, pre nego moderna jednopartijska diktatura, kako je nedavno Dragan Đilas okarakterisao trenutnu političku situaciju.[13] Ne radi se dakle o tome da je Vučić počeo da vlada, dok su svi ostali trenutno u senci i sad jadni moraju da se povinuju novom gospodaru. Radi se o tome da nije slučajno da Vučića (pogotovo na Zapadu) porede sa Zoranom Đinđićem. "Beogradski kvisling", kako je u autorskom tekstu u Guardianu Đinđića nazvao Neil Clark, lako bi mogao da postane i Aleksandar Vučić, i to samo zato jer je ipak moralo da prođe neko vreme između dva "kvislinga". Ovi između su se trudili, ali nije bio trenutak [14]. Fundamentalni centar[15] tako se godinama utrkivao oko toga ko će doslednije da sprovede ono što se od kapitalističke periferije uvek očekuje – da služi ekonomskim interesima kapitalističkog centra. Možda će Vučiću u konačnici biti malo bolje nego ostalima, ali će svako uzeti svoj "zasluženi" deo. Zato i ne čudi to što politička grupacija koja je evidentno desnica (Vučić i Nikolić), kao i bivši portparol Miloševićevog SPS-a (Dačić) imaju punu podršku Brisela. Ista ona nacionalistička desnica koja je sada desni centar (SNS) i neka mutantska forma levog centra (SPS) uživaju čak veću podršku nego što je Tadić (premda i dalje vrlo cenjen na Zapadu) ikad imao. Sve to iz jednog veoma prostog razloga. Ona je uspela da stvori privid vladavine prava[16] i demokratičnosti društva, pri čemu ispunjava sve što se od nje traži i sve to bez socijalnih potresa koji su uvek opasni po krupni kapital. Takoreći, ona je uspela da u jednoj perifernoj siromašnoj državi ispuni kapitalistički san. Srbija je danas društvo bez klasne svesti, u njoj su sindikati slabi, a ljudi siromašni. U njoj troškovi života poskupljuju gotovo svakog dana. Kad vlastima zaškripi, pa se zaglave u ćorsokaku između mera štednje i njihovog pravdanja osiromašenom narodu, jednostavno rekonstruišu vladu, dovedu eksperte i, kako bi rekli ovde kod nas, "mirna Bačka". Kad ne ide neoliberalizmu, a oni nastave neoliberalizam – drugim sredstvima.

* Filip Balunović je politolog. Autor je studije "Serbia on the European periphery", objavljene u rujnu 2013. kod izdavača Lambert Academic Publishing. Živi u Beogradu.

[1] Prema Ustavu republike Srbije, kao i u većini drugih zemalja predsednik Republike ne može se kandidovati na izborima više od dva puta zaredom, ali je Borisu Tadiću omogućena i treća kandidatura jer je u prvom mandatu bio izabran na mesto predsednika Srbije (2004. godine) dok je na snazi još bila državna zajednica Srbije i Crne Gore. Samim tim, Tadić je stekao pravo da se, nakon što je 2008. ponovno izabran za predsednika, ovoga puta nezavisne Srbije, još jednom kandiduje na izborima 2012. godine.

[2] Nakon ubistva Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine, na mesto premijera dolazi Zoran Živković, dotadašnji potpredsednik Demokratske stranke i ministar unutrašnjih poslova u saveznoj vladi državne zajednice Srbije i Crne gore. Na tom je mestu nešto manje od godinu dana, kad njegova vlada pada usled brojnih afera i napada na nju.

[3] Vojislav Koštunica je na izborima 24. septembra 2000. godine, kao zajednički kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS) koju je sačinjavalo 18 stranaka, porazio Slobodana Miloševića i tako postao predsednik SR Jugoslavije. Nedugo nakon što je Zoran Đinđić postao premijer srpske vlade, raskol između njih dvojice, koji datira još iz vremena ranih devedesetih kad Koštunica napušta DS i osniva svoju Demokratsku stranku Srbije (DSS), isplivava na površinu. Od tada DSS zauzima čistu nacionalističku poziciju, protivi se izručenju haških optuženika Tribunalu i postaje sve skeptičniji u odnosu na Evropsku uniju. Njihov tvrdi desni diskurs kulminira sa jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova 2008. godine.

[4] I na prvim i na drugopomenutim izborima SPS pravi predizbornu koaliciju sa Partijom ujedinjenih penzionera Srbije i Jedinstvenom Srbijom koju vodi kum Željka Ražnatovića Arkana, Dragan Marković Palma, doskorašnji gradonačelnik Jagodine, a sada narodni poslanik u republičkom parlamentu.

[5] SNS je nastao 2008. godine kad je Tomislav Nikolić, tadašnji zamenik predsednika Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislava Šešelja, usled nesuglasica koje je imao sa svojim predsednikom i kumom odlučio da osnuje sopstvenu stranku. Za njim je krenuo i dugogodišnji portparol SRS-a Aleksandar Vučić.

[6] Ovo je bio slučaj u vreme vlade Zorana Đinđića, kad je predsednik Republike bio Vojislav Koštunica.

[7] G17+ je ekspertska grupa koja se nakon promene vlasti 2000. godine profilisala kao politička partija. Prvi predsednik bio je Miroljub Labus, ali je ubrzo na lidersko mesto došao Mlađan Dinkić. U vreme Đinđićeve vlade on je bio guverner Narodne Banke Srbije, da bi kasnije u svakoj vladi, zaključno sa poslednjom koja je formirana, bio nadležan za javne finansije. Dinkić je tako, bilo na mestu ministra ekonomije ili finansija, pod svojom kontrolom imao celokupan državni budžet, a da pritom na izborima niti jednom nije napravio rezultat bolji od tesnog prelaska cenzusa, koji u Srbiji iznosi pet odsto.

[8] I dalje aktuelni gradonačelnik Beograda i bivši zamenik predsednika Demokratske stranke Dragan Đilas uspeo je da u untarstranačkoj borbi zbaci Borisa Tadića sa mesta predsednika stranke, nakon što je ovaj izgubio predsedničke izbore 2012. godine. Od kad je Đilas postao predsednik stranke, njen rejting počeo je strmoglavo da pada, pa je tako DS ostao ispod cenzusa na nedavno održanim lokalnim izborima u Zaječaru, dok je Vučićev SNS osvojio 40,05 odsto glasova.

[9] DSS Vojislava Koštunice otišao je sa desnog centra značajno udesno i tako zauzeo parlamentarno mesto klasične zapadnoevropske nacionalističke evroskeptične demohrišćanske desnice, pošto Šešeljev SRS nije prešao cenzus na prošlim izborima.

[10] Vidi: http://www.theguardian.com/world/2003/mar/14/serbia.comment

[11] Početkom godine dogodila se prva veća afera, kad je u mleku pronađen veći nivo aflatoksina od dozvoljenog. Ministar poljoprivrede Goran Knežević (SNS) smenjen je nakon rekonstrukcije, a na njegovo mesto došao je Dragan Glamočić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, koji inače nije stranački angažovan. Na drugu aferu čekalo se svega nekoliko meseci, kad je otkriveno da su testovi za polaganje male mature (prijemnog ispita za upis u srednje škole) ukradeni i da ih je velik broj malih maturanata imao pre prijemnog ispita. Posle velikih pritisaka javnosti, ministar prosvete i nauke Žarko Obradović (SPS) smenjen je nakon rekonstrukcije vlade, a umesto njega na čelo ministarstva došla je takođe nestranačka ličnost, profesor sa Medicinskog Fakulteta u Beogradu Tomislav Jovanović.

[12] U nju su takođe ubačene ličnosti koje nisu bile stranački angažovane, a zanimljivo je da je i iz nje izbačen tadašnji ministar ekonomije i potpredsednik vlade Mlađan Dinkić.

[13] Vidi emisiju "Kažiprst", TV B92, 10. septembra 2013.

[14] Jedini koji se izdvojio po tome što je radije služio Ruskoj Federaciji negoli Evropskoj uniji bio je bivši predsednik SR Jugoslavije i predsednik Demokratske Stranke Srbije Vojislav Koštunica, ali osim tog kratkog zapažanja, ovo i nije relevantno u ovom trenutku.

[15] Ovaj izraz dugujem Tariqu Aliju.

[16] Vladavina prava ogleda se, pre svega, u masovnim hapšenjima pod optužbama za utaje poreza, zloupotrebe službenog položaja i slično. Najzvučnije ime koje je završilo u pritvoru pod optužbom za utaju poreza je najbogatiji srpski tajkun Miroslav Mišković, koji je u međuvremenu pušten da se brani sa slobode, dok se suđenje ne završi.