Prvi posao dobio sam odmah nakon završetka osnovnih studija. Bio je to jedan tabloidni dnevni list u okviru medijsko - izdavačke korporacije Ringier Axel Springer, koja je u Srbiji kupila nekoliko dnevnih listova i jedan nedeljnik. Odmah nakon nekoliko meseci rada upitao sam kolege da li u okviru korporacije postoji sindikat. Pošto mi je honorar bio poprilično mali, sve je počela kao šala da ću da podignem kuku i motiku protiv vlasničke strukture, a onda mi je prišao jedan stariji kolega, pomislivši da je vrag odneo šalu i da će me možda neko i čuti, pa nedobog i shvatiti ozbiljno. Rekao je da je još odavno od strane jednog od glavnih urednika najtiražnijeg dnevnog lista u okviru korporacije, jasno svim zaposlenima stavljeno do znanja da će svako ko pomisli na neko sindikalno organizovanje u sklopu kompanije, biti automatski otpušten. Ostao sam na istom radnom mestu još nešto više od godinu dana. Nikada nisam uspeo da organizjem sindikat jer sam bio među najmlađima i niko me nije shvatao ozbiljno, a neretko sam ulazio u sukobe sa zaposlenima, pre nego sa pretpostavljenima. Pre nekoliko dana, glavni list u vlasništvu ove korporacije, Blic, prvi put je izašao u 3D izdanju. U sred krize, kad su, još dok sam ja tamo boravio, troškovi skresani na minimum minimuma, kako bi se kriza prebrodila. Ovakva inovacija svakako je zahtevala ulaganje, uz preduslov da je investicija u tehnološki razvoj došla kao proizvod ostvarenog profita. Odakle je došao ovaj profit?
Na prvi pogled, izlišno je i govoriti o pravima radnika u multinacionalnim kompanijama. Ove kompanije su odavno prevazišle one okvire kapitalističke proizvodnje pod kojima je radna snaga imala i teoretske šanse da se samoorganizuje. One pripadaju postfordističkom proizvodnom metodu. Umesto masovne proizvodnje i konzumacije, one su postale paradigma za "fleksibilnu specijalizaciju", odnosto produkciju različitih proizvoda koji će, dako diverzifikovani, odgovarati na potrebe različitih ciljnih grupa. Tako je Ringier Axel Springer primera radi, u Srbiji odgovorio na potrebe dela funkcionalno nepismenog stanovništva i oformio tabloidne novine sa sadržajima koji su od "krucijalnog" značaja za egzistenciju socijalnih slučajeva širom zemlje. Istovremeno, one u nebrojeno slučajeva neće ni čekati impulse tržišta, već će ih sami podstaći. U skladu sa postforističkim proizvodnim metodom napuštena je koncepcija po kojoj su i radnici bili plaćeni taman onoliko da bi se sprečila pobuna. U ovom proizvodnom tipu (fordističkom) radnici su dobijali onoliko koliko je bilo potrebno da se na primer, kupi automobil proizveden u Fordovoj fabrici (pa je zato Gramši u svojim "Prison notebooks" govorio čak i o uslovnoj progresivnosti fordizma), ali se ipak u našoj studiji slučaja radi o proizvodnji dnevne i nedeljne štampe. Dakle napuštanje koncepcije po kojoj se od proizvodne snage istovremeno prave i konzumenti (odnosno prelazak iz fordističkog na postfordistički proizvodni metod), u ovom slučaju bi značilo da radnici ne dobijaju dovoljno da bi se sprečila pobuna - jer se sada ona sprečava drugim metodama. U redakciji koja je nedavno "obogaćena" za 3D izdanje svog proizvoda, tako radi ogroman broj nadničara koji mesečno primaju između pet i dvadeset hiljada dinara, kao i onih koji ne primaju nikakvu nadnicu (volonteri). Dok se na svakom koraku jača korporativni (kolektivni) duh radništva na nivou na kom bi zajedničkim snagama od proizvoda svog rada trebalo da se napravi konkurentna roba, taj se kolektiv lišava svake mogućnosti da bude više od skupa jedinki kada se radi o pravima tog kolektiva per se. Dok je u fordističkoj kapitalističkoj proizvodnji radna samoorganizacija bila sprečavana vrlo oštrim represivnim metodama, kao što je zabrana razgovora na radu, u postmodernim vremenima ovo se radi čistom heterogenizacijom radne snage putem različitih prihoda koje podeljeni slojevi radništva imaju. Tako su uvedeni rad "na ugovor o delu" i volonterski rad, koji stoje nasuprot stalnom radnom odnosu. Među zaposlenima ne vlada kohezija jer su jedni plaćeni taman toliko da bi u našim uslovima mogli da doguraju do neke niže srednje klase (ili srednje klase u izuzetnim slučajevima), dok se drugi drže zavezanih ruku sa nadnicama od 50 do 150 eura mesečno, pod stalnom bojazni da bi i to mogli da izgube jer "ima na hiljade drugih koji čekaju na barem i takvu šansu". Među samim radnicima tako vladaju kompetitivni odnosi kada se tiče njihove kohezije, a kooperativni kada se tiče odnosa prema proizvodnji profita (putem izrade kvalitetnog kompetitivnog proizvoda). Ovaj profit se opet, ne sliva čak ni manjim delom na konto radnog kolektiva, već na unapređivanje proizvodnje (u našem slučaju 3D tehnologije) koja će u krajnjoj instanci doneti profit kompaniji, a dobit svega nekolicini ili retkim pojedincima među materijalno diferenciranim radnicima.
Ako je fordistički način proizvodnje za cilj imao modernistički prelazak na industrijski način proizvodnje bez socijalnih gibanja, onda ovakav postfornistički (ili postmoderni) diverzifikovani proizvodni metod za cilj ima izjednačavanje interesa korporativnog rukovodstva sa interesima proizvodnih snaga. Ako je Henri Ford izričito zabranjivao formiranje bilo kakvih sindikalnih udruženja, zabranjivao razgovoor na radu, dovodio imigrantske radnike koji su pričali različitim jezicima, te im omogućavao da od svojih nadnica čak i kupe njegove proizvode - Ford automobile, onda se u postfordizmu oličenom u multinacionalnim korporacijama poput Ringier Axel Springera, izgleda kombinuju modernistička i postmodernistička metoda pri sprečavanju sindikalnog organizovanja radne snage. Sa jedne strane, radna snaga je heterogenizovana i time je gotovo ubijena njihova klasna svest, ali se, kako smo videli na početku ovog teksta, korporativni menadžment takođe služi čak i sirovim zabranama radničkog udruživanja, po uzoru na Henrija Forda. Iako svesni načina na koji multinacionalne kompanije posluju u našoj, kao i u svim drugim zemljama, državna politika naravno stoji na poziciji podržavaoca ovakve prakse. Ukoliko bi država, na primer počela da insistira na pravu na sindikalno organizovanje, kao pravu svakog radnog kolektiva u privatnom i javnom sektoru, ona bi rizikovala to da se strani investitor naljuti i premesti kapital i proizvodnju negde drugde. U tom slučaju radnici bi, pa čak i oni koji primaju 5 000 dinara mesečno, bili na gubitku. Kako država nije u mogućnosti da za ovo pronađe alternativu, ona zajedno sa multinacionalno rasprostranjenim krupnim kapitalom, svojim ćutanjem krši prava ljudi koje ostavlja na milost i nemilost menadžmentu multinacionalke. Prećutno, država priznaje da nije servis sopstvenih građana već servis udruženog švajcarsko - nemačkog korporativizma. Politička elita tako ostaje na pozicijama kompradorstva, na istim onim koje je zaposela sa početkom interiorizacije "liberalno - demokratske" paradigme nakon kraha real - socijalizma.
Izgleda tako, da radnici nasuprot sebe imaju trodimenzionalnog protivnika: krupni kapital, državu i kompradore unutar svojih redova, potkupljenim od strane menadžmenta korporacije. U švajcarsko - nemačkoj korporaciji čiji je nemački deo (Axel Springer) jedna od najomraženijih korporacija (ako ne i najomraženija) u Nemačkoj, između ostalog i zato što se viškom koji proizvode radnici finansira, na primer, izraelska vojska, radna snaga naizgled nema izbora. Ovo je svakako opšti utisak. Ipak, možda je dovoljno da se neko unutar kolektiva odvaži da glasno, ili glasnije, kaže ono čega su svi radnici svesni - da intenzitet njihove eksploatacije neće ići silaznom već uzlaznom putanjom, kako vreme bude odmicalo. Možda reči mog starijeg kolege koje sam prećutao na početku daju neku nadu:
-Ti si mlad i uprkos ovome što sam ti rekao, ako ti kreneš, ja ću odmah za tobom.
...jer ponekad se stena odroni samo zbog jednog kamička...
Na prvi pogled, izlišno je i govoriti o pravima radnika u multinacionalnim kompanijama. Ove kompanije su odavno prevazišle one okvire kapitalističke proizvodnje pod kojima je radna snaga imala i teoretske šanse da se samoorganizuje. One pripadaju postfordističkom proizvodnom metodu. Umesto masovne proizvodnje i konzumacije, one su postale paradigma za "fleksibilnu specijalizaciju", odnosto produkciju različitih proizvoda koji će, dako diverzifikovani, odgovarati na potrebe različitih ciljnih grupa. Tako je Ringier Axel Springer primera radi, u Srbiji odgovorio na potrebe dela funkcionalno nepismenog stanovništva i oformio tabloidne novine sa sadržajima koji su od "krucijalnog" značaja za egzistenciju socijalnih slučajeva širom zemlje. Istovremeno, one u nebrojeno slučajeva neće ni čekati impulse tržišta, već će ih sami podstaći. U skladu sa postforističkim proizvodnim metodom napuštena je koncepcija po kojoj su i radnici bili plaćeni taman onoliko da bi se sprečila pobuna. U ovom proizvodnom tipu (fordističkom) radnici su dobijali onoliko koliko je bilo potrebno da se na primer, kupi automobil proizveden u Fordovoj fabrici (pa je zato Gramši u svojim "Prison notebooks" govorio čak i o uslovnoj progresivnosti fordizma), ali se ipak u našoj studiji slučaja radi o proizvodnji dnevne i nedeljne štampe. Dakle napuštanje koncepcije po kojoj se od proizvodne snage istovremeno prave i konzumenti (odnosno prelazak iz fordističkog na postfordistički proizvodni metod), u ovom slučaju bi značilo da radnici ne dobijaju dovoljno da bi se sprečila pobuna - jer se sada ona sprečava drugim metodama. U redakciji koja je nedavno "obogaćena" za 3D izdanje svog proizvoda, tako radi ogroman broj nadničara koji mesečno primaju između pet i dvadeset hiljada dinara, kao i onih koji ne primaju nikakvu nadnicu (volonteri). Dok se na svakom koraku jača korporativni (kolektivni) duh radništva na nivou na kom bi zajedničkim snagama od proizvoda svog rada trebalo da se napravi konkurentna roba, taj se kolektiv lišava svake mogućnosti da bude više od skupa jedinki kada se radi o pravima tog kolektiva per se. Dok je u fordističkoj kapitalističkoj proizvodnji radna samoorganizacija bila sprečavana vrlo oštrim represivnim metodama, kao što je zabrana razgovora na radu, u postmodernim vremenima ovo se radi čistom heterogenizacijom radne snage putem različitih prihoda koje podeljeni slojevi radništva imaju. Tako su uvedeni rad "na ugovor o delu" i volonterski rad, koji stoje nasuprot stalnom radnom odnosu. Među zaposlenima ne vlada kohezija jer su jedni plaćeni taman toliko da bi u našim uslovima mogli da doguraju do neke niže srednje klase (ili srednje klase u izuzetnim slučajevima), dok se drugi drže zavezanih ruku sa nadnicama od 50 do 150 eura mesečno, pod stalnom bojazni da bi i to mogli da izgube jer "ima na hiljade drugih koji čekaju na barem i takvu šansu". Među samim radnicima tako vladaju kompetitivni odnosi kada se tiče njihove kohezije, a kooperativni kada se tiče odnosa prema proizvodnji profita (putem izrade kvalitetnog kompetitivnog proizvoda). Ovaj profit se opet, ne sliva čak ni manjim delom na konto radnog kolektiva, već na unapređivanje proizvodnje (u našem slučaju 3D tehnologije) koja će u krajnjoj instanci doneti profit kompaniji, a dobit svega nekolicini ili retkim pojedincima među materijalno diferenciranim radnicima.
Ako je fordistički način proizvodnje za cilj imao modernistički prelazak na industrijski način proizvodnje bez socijalnih gibanja, onda ovakav postfornistički (ili postmoderni) diverzifikovani proizvodni metod za cilj ima izjednačavanje interesa korporativnog rukovodstva sa interesima proizvodnih snaga. Ako je Henri Ford izričito zabranjivao formiranje bilo kakvih sindikalnih udruženja, zabranjivao razgovoor na radu, dovodio imigrantske radnike koji su pričali različitim jezicima, te im omogućavao da od svojih nadnica čak i kupe njegove proizvode - Ford automobile, onda se u postfordizmu oličenom u multinacionalnim korporacijama poput Ringier Axel Springera, izgleda kombinuju modernistička i postmodernistička metoda pri sprečavanju sindikalnog organizovanja radne snage. Sa jedne strane, radna snaga je heterogenizovana i time je gotovo ubijena njihova klasna svest, ali se, kako smo videli na početku ovog teksta, korporativni menadžment takođe služi čak i sirovim zabranama radničkog udruživanja, po uzoru na Henrija Forda. Iako svesni načina na koji multinacionalne kompanije posluju u našoj, kao i u svim drugim zemljama, državna politika naravno stoji na poziciji podržavaoca ovakve prakse. Ukoliko bi država, na primer počela da insistira na pravu na sindikalno organizovanje, kao pravu svakog radnog kolektiva u privatnom i javnom sektoru, ona bi rizikovala to da se strani investitor naljuti i premesti kapital i proizvodnju negde drugde. U tom slučaju radnici bi, pa čak i oni koji primaju 5 000 dinara mesečno, bili na gubitku. Kako država nije u mogućnosti da za ovo pronađe alternativu, ona zajedno sa multinacionalno rasprostranjenim krupnim kapitalom, svojim ćutanjem krši prava ljudi koje ostavlja na milost i nemilost menadžmentu multinacionalke. Prećutno, država priznaje da nije servis sopstvenih građana već servis udruženog švajcarsko - nemačkog korporativizma. Politička elita tako ostaje na pozicijama kompradorstva, na istim onim koje je zaposela sa početkom interiorizacije "liberalno - demokratske" paradigme nakon kraha real - socijalizma.
Izgleda tako, da radnici nasuprot sebe imaju trodimenzionalnog protivnika: krupni kapital, državu i kompradore unutar svojih redova, potkupljenim od strane menadžmenta korporacije. U švajcarsko - nemačkoj korporaciji čiji je nemački deo (Axel Springer) jedna od najomraženijih korporacija (ako ne i najomraženija) u Nemačkoj, između ostalog i zato što se viškom koji proizvode radnici finansira, na primer, izraelska vojska, radna snaga naizgled nema izbora. Ovo je svakako opšti utisak. Ipak, možda je dovoljno da se neko unutar kolektiva odvaži da glasno, ili glasnije, kaže ono čega su svi radnici svesni - da intenzitet njihove eksploatacije neće ići silaznom već uzlaznom putanjom, kako vreme bude odmicalo. Možda reči mog starijeg kolege koje sam prećutao na početku daju neku nadu:
-Ti si mlad i uprkos ovome što sam ti rekao, ako ti kreneš, ja ću odmah za tobom.
...jer ponekad se stena odroni samo zbog jednog kamička...
Нема коментара:
Постави коментар