Gavrilo Princip, heroj?

Manje od godinu dana ostalo je do obeležavanja stote godišnjice početka Prvog svetskog rata, do tada najkrvavijeg rata u ljudskoj istoriji. Kako se 28. jun 2014. približava, sve je izvesnije da će se u organizaciju obeležavanja stogodišnjice u Sarajevu, na mestu gde je Gavrilo Princip izvršio atentat na austro - ugarskog prestolonaslednika i njegovu suprugu, uključiti čak i nemačka vlada. Najveća noćna mora naših baka i deka počinje da nas manje više sve mori, kako se ovaj datum približava. Pitanje koje nas muči je dakle, "šta će reći svet?"

Pri analizi uloge Gavrila Principa u svetskoj istoriji najpre je potrebno ukazati na epistemološku pogrešku u dominirajućem, ali nažalost revizionističkom tumačenju atentata u Sarajevu. Gotovo sva literatura koja se bavi uzrocima Prvog svetskog rata već na prvoj stranici apostrofira ubistvo Franca Ferdinanda i njegove supruge Sofije kao povod za početak rata. Uprkos tome što se u kasnijoj analizi ovaj sukob svetskih razmera dovodi u direktnu vezu sa sukobljavanjem imperijalističkih pretenzija velikih sila s kraja devetnaestog i početkom dvadesetog veka, uvek nekako ostaje taj početni gorak ukus na pomen imena Gavrila Principa.

Da je čin ubistva kolonijalnog subjekta od strane ugnjetavanog znak istinskog samooslobođenja, naučili smo od Žan Pol Sartra. Kako je kolonizaciju tokom devetnaestog i dvadesetog veka pratila promocija takozvanog "naučnog rasizma", prema kojoj je kolonizacija opravdana utoliko što je izvršena nad onima koji su nesposobni sami sobom da upravljaju, kolonializovan narod na tim područjima stavljan je u položaj inferiorne rase. Iako se često ocem "naučnog rasizma" smatra Aristotel, nemali je broj modernih, pre svega liberalnih mislioca, koji su upravo ovim konceptom opravdavali kolonijalna osvajanja svojih zemalja. Tako je Dž. S. Mill smatrao da je opravdano ići u imperijalne pohode ako će to značiti da će "necivilizovani" postati "civilizovani". Tocqueville je i sam, pišući o Alžiru, artikulisao karakteristike francuskog ideala "civilizirajućih misija". Jedino je Bentham bio protiv britanskog imperijalizma i to samo iz razloga što ga je smatrao neisplativim, jer je mislio da se takvim pohodina traće dragoceni resursi. Pored Velike Britanije i Francuske, tu su naravno bile i ujedinjena Nemačka, Austro - Ugarska i carska Rusija. Svaka od ovih zemalja imala je potrebe za imperijalističkim pohodima. Naravno, sukobi velikih sila oko teritorija protezali su se kroz čitavu istoriju postojanja moderne države, a u njima su pored pobrojanih, od 16. veka na ovamo učestvovale još i Španija i Holandija. Tako je svet u nekom istorijskom trenutku postao tesan jer se zapad razvio upravo zbog toga što se u trku za svetskim bogatstvom uključivao samo ograničen broj članova. Zapad se prema mnogima, razvio samo zato što su vrlo napredne zemlje poput Kine i Indije bile opustošene eksploatacijom. Najednom, u eksploatatorske pohode uključilo se dakle previše zemalja i bilo je pitanje vremena kada će konflikti velikih sila eskalirati. A onda se pravo ni od kuda, pojavio neki Gavrilo Princip, ubio okupatorskog simbola, doživeo sartrovsko samooslobođenje i započeo Prvi svetki rat?

Kažu da je Gavrilo Princip bio nacionalista. U regionu ga ne vole jer je bio član organizacije koja ja za cilj imala ujedinjenje Srba pod austro - ugarskom vlašću (ali i drugih južnih Slovena). U svetu ga nazivaju teroristom jer je, u svakom slučaju i pod kojim god okolnostima, ubistvo jedan varvarski čin - a pogotovo ubistvo jednog prestolonaslednika. Krenimo od prve optužbe.
Svi (uspešni) anti - kolonijalni pokreti u dvadesetom veku, širom sveta, bili su pokreti za "nacionalno oslobođenje". Kako Alan Ryan piše, nacionalizam je opasan poklon koji su kolonizatori nehotice dali kolonizovanima. Čak je i Marks smatrao da su kolonijalna osvajanja progresivna, u smislu da mogu da dovedu do ekspanzije kapitlističkog načina socio - ekonomske organizacije, a koji bi za posledicu imao formiranje nardnooslobodilačkih pokreta, koji bi se po uzoru na one evropske, oslobodili najpre kolonijalne vladavine, a onda i uzeli učešće u svetskoj socijalističkoj revoluciji. Ti pokreti, najpre bi morali biti nacionalni. Oslobođenje od "imperijalizma kao najvišeg stadijuma kapitalizma" (kako glasi najpoznatije Lenjinovo delo o ovom fenomenu) kreće sa grupisanjem nacije, odnosno skupine koja ima želju da se, po uzoru na zapadne nacionalne države, najpre oslobodi okupatora a potom i formira nezavisnu državnu zajednicu. Otuda i definisanje "neagresivnog nacionalizma" prema doktrini "svakom narodu njegova zajednica" ("to each people its own polity") i jasno razlikovanje u odnosu na "agresivni nacionalizam" koji podrazumeva osvajanja. Ova klasifikacija dakako je rezervisana za doba ranog dvadesetog veka i pre svega anti - kolonijalnu borbu i nije relevantna za današnju analizu nacionalizma kao pre svega retrogradnu društvenu tendenciju. Ta borba je neretko, u svim delovima sveta s početka dvadesetog veka bila vrlo radikalna i to što je bila takva ne znači da je mogla biti svrstana u "agresivnu" - ako koristimo prethodno navedenu kategorizaciju. U tom smislu, Gavrilo Princip je taman onoliki nacionalista koliki je i, primera radi, Simon Bolivar, inače simbol anti - kolonijalne borbe u Južnoj Americi. Isto se može reći i za drugu optužbu, tj. da je Gavrilo Princip taman onoliki terorista koliki je bio i, primera radi, Ernesto Gevara (bez namere da poredim istorijske ili ideološke uloge ove dvojice). Ovde i dolazimo do onoga što smatram glavnom epistemološkom (saznajnom) greškom u analizi istorijske uloge Gavrila Principa.

Potpuno je, sa stanovišta istorijske uloge, irelevantno da li je Mlada Bosna čiji je Princip bio član, bila za oslobođenje prvo Srba pa onda i ostalih, ili samo Srba, ili svih južnih Slovena podjednako (mada će biti da je ovo prvo). Takođe je manje bitno da li je ova organizacija bila u sprezi sa srpskom "Sloboda ili smrt" (a jeste), između ostalog i što je, primera radi, glavni ideolog Mlade Bosne Vladimir Gaćinović, bio sledbenik ruskog anarhizma (Kropotkina i Bakunjina), dok je sa Trockim, koga je upoznao u Švajcarskoj, bio čak i prijatelj. Manje je važno i to da li bi se Gavrilo Princip, da je kojim slučajem preživeo i ostao u oslobođenoj Bosni, možda u nekom trenutku i predomislio u vezi sa svojim uverenjima (za koja i ne možemo da tvrdimo kakva su tačno bila), poput na primer egipatskog anti - kolonijalnog borca po imenu Sayyid Qutb, koji je najpre bio heroj, a onda je ubijen od strane Nasserovog režima jer nije podržavao vojnu diktaturu već se zalagao za Šerijat (ovaj čovek je inače 1949. godine napisao knjigu pod imenom "Social justice in Islam"). Tako su dakle za analizu istorijskog značaja atentata u Sarajevu i njegovog izvršioca, varijable poput karaktera Mlade Bosne, njenih veza sa "Sloboda ili smrt" ili uverenja Principa samog, potpuno irelevantne. Pre će biti da je jedino što je bitno - istorijski kontekst u kome se ovaj događaj odigrao jer je atentat bio izraz anti - imperijalne borbe naroda koji je pod stranom vlašću živeo vekovima. Narod prema kome su se velike sile odnosile "naučno rasistički", kroz Gavrila Principa doživeo je sartrovsko samooslobođenje. Ovaj narod koji i dalje priča istim jezikom a različitih je vera i etniciteta, već stotinu godina čeka na još jednig Principa u ovoj modernoj imperiji koja se, kako to Hardt i Negri kažu u svojoj "Imperiji", ne stvara na osnovi same sile već na sposobnosti da se sila predstavi kao da je u službi mira.

Rekonstrukcija vlade: O nastavku neoliberalizma, drugim sredstvima!

 *tekst je objavljen u oktobarskom broju hrvatskog izdanja Le Monde Diplomatique

Prošlo je više od godinu dana od kad je, u proleće 2012., formirana nova vlada Republike Srbije. Za mnoge neočekivano, u maju prošle godine predsedničke izbore izgubio je dotadašnji predsednik Boris Tadić. Ovaj poraz kandidata Demokratske stranke i predsednika u dva prethodna mandata [1] preokrenuo je situaciju na političkoj sceni Srbije. Pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima otvorila je mogućnost da se umesto očekivane vlade, čiju bi okosnicu činile Demokratska stranka (DS) i Socijalistička partija Srbije (SPS), u trku za vlast uključi i Srpska napredna stranka (SNS), čiji je kandidat Nikolić postao predsednik Srbije. Tako je novoformirana politička partija, SNS, posle svega tri i po godine postojanja uspela da osvoji mesto predsednika Republike, pri čemu je na parlamentarnim izborima takođe osvojila najveći procenat glasova, 24 odsto (skoro dva odsto više od drugoplasirane DS i deset procenata više od koalicije oko SPS-a). Uprkos tome, vlada koja je neposredno nakon izbora bila izvesnija bila je i dalje koalicija između DS-a i SPS-a, uz to što je ceo proces bio malo komplikovaniji negoli 2008. godine, kad su upravo ove dve stranke, uz podršku G17+, formirale vladu. Prvo, iako su DS i SPS 2008. godine i dalje bili politički neprijatelji još iz vremena kad je predsednik SPS-a bio Slobodan Milošević, nakon što je predsednik socijalista postao Ivica Dačić između njih nije bilo bitnijih programskih razlika. Obe su stranke bile članice Socijalističke internacionale, obe su se deklarisale kao socijaldemokratske i kao stubove svojih programa navodile očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta te nešto što se u političkom vokabularu u protekloj deceniji ustalilo kao "evropski put Srbije". Ovo će ubrzo postati poznata kombinacija koja će se nazivati politikom "i Kosovo i EU", a na kojoj je najviše insistirao bivši predsednik Boris Tadić. Dakle, uprkos tome što je Dačićev SPS bio opozicija Đinđićevoj vladi od 2001. do 2004.[2] i podržavalac manjinske vlade Vojislava Koštunice od 2004. do 2007.[3], a kojoj je DS bio opozicija, tadašnji predsednici dve stranke Boris Tadić i Ivica Dačić sklopili su ugovor o "pomirenju dve stranke", upravo na temeljima njihovih programskih sličnosti i zajedničke političke platforme. Druga olakšica pri formiranju koalicije DS-SPS 2008.bila je ta što je u momentu formiranja vlade na mestu predsednika Republike bio lider DS-a Boris Tadić. Te godine , kao i četiri godine kasnije, SPS je kao "jezičak na vagi" bez kog nije mogla da se formira niti jedna parlamentarna većina[4], mogao da bira između DS-a i SRS-a (odnosno SNS-a).[5] Ivica Dačić znao je opet da bi kohabitacija u kojoj bi dve grane izvršne vlasti (predsednik Republike i vlada) ,bile u konfrontaciji [6] prilično otežala njegovu poziciju u vladi, pa je između ostalog i zato odabrao DS umesto SRS-a za buduće partnere u vladi. Nakon pobede Tomislava Nikolića 2012. godine, situacija je bila slična, samo su se uloge obrnule. Dačić je čak i javno rekao da je izbegavanje kohabitacije bilo jedan od odlučujućih faktora pri odluci o priklanjanju SNS-u, pre negoli Borisu Tadiću koji je izgubio izbore. Tako je pre nešto više od godinu dana formirana nova vlada u koju su ušli SNS, SPS i Ujedinjeni regioni Srbije (čiju okosnicu čini G17 + sa još nekoliko lokalnih lidera, uglavnom iz centralne Srbije) [7]. Dačić je dobio ponudu koju nije mogao da odbije (premijersko mesto), a Aleksandar Vučić, koji je u međuvremenu postao predsednik SNS-a jer se Nikolić povukao sa mesta predsednika stranke nakon preuzimanja dužnosti predsednika Republike, zadovoljio se mestom prvog potpredsednika i ministra odbrane. Godinu dana kasnije, ispostavilo se da najmoćniji čovek u vladi nije njen predsednik, već vicepremijer. Upravo je on pre nekoliko meseci bio inicijator rekonstrukcije vlade, koja je zvanično okončana početkom septembra.

 Permanentna vladavina "fundamentalnog centra"

Čak 11 od 18 ministara u vladi zamenjeno je drugim, što stranačkim što, kako se to popularno kaže, "nestranačkim" ličnostima. Svakako najbitnija promena dogodila se na mestu ministra finansija. Pored toga, obavljene su i promene ministara prosvete, poljoprivrede, privrede, saobraćaja, odbrane, regionalnog razvoja i lokalne samouprave, kulture i sporta. Na čelo nekih došle su stranačke, dok je su na čelo drugih ministarstava, poput kulture, sporta, finansija, privrede ili prosvete, došle ličnosti koje nisu stranački aktivne. Dok je većina "nestranačkih" ministara jako slabo poznata široj javnosti, ministri kulture i sporta postali su Ivan Tasovac (direktor Beogradske filharmonije) i Vanja Udovičić (bivši kapiten vaterpolo reprezentacije Srbije i najbolji vaterpolista sveta). Iz redova opozicije, a pogotovo od predsednika DS-a Dragana Đilasa [8], stizale su poruke da se ovo i ne može smatrati rekonstrukcijom već padom vlade, ako je već u njoj zamenjeno više od polovine ministara. Kao i u prethodnih godinu dana, opozicija se, nemoćna pred uzletom novog najmoćnijeg čoveka u Srbiji Aleksandra Vučića, bavi potpuno irelevantnim pitanjima i to iz jednog vrlo prostog razloga. Uopšteno govoreći, između mera kojima se u periodu od 2000. naovamo služio DS i najavljenih poteza koje će vući rekonstruisana vlada nema neke suštinske razlike.

Kao i u većini drugih zemalja, i u Srbiji je na snazi vladavina "fundamentalnog centra". Uprkos višestranačju, gotovo sve relevantne političke snage ulaze u okvire ovog centra. SNS se, nakon raskida sa Šešeljevim ultradesnim SRS-om, pozicionirao na desnom centru [9]. Demokratska stranka pod Tadićem profilisala se kao nekakva socijaldemokratska snaga. SPS Ivice Dačića najpre je levitirao između Miloševićeve interpretacije (nacionalističkog) socijalizma i reformisane stranke levog centra, da bi na kraju ona u sadašnjoj vladi predstavljala levi centar (pogotovo u odnosu na SNS). Ipak, istina je da tri najveće stranke izuzetno liče jedna na drugu. Vučića sve češće porede sa Đinđićem, kažu da ima viziju i da razume politiku kao Zoran Đinđić. Bivši DS-ovi ljudi postali su ministri u Dačićevoj (i Vučićevoj) vladi, poput Gorana Kneževića (koji je smenjen nakon rekonstrukcije), kao i ljudi koji nisu u DS-u ali su mu bili vrlo odani, poput Rasima Ljajića, aktuelnog ministra za telekomunikacije i trgovinu. Nedavno je za šeficu tima zaduženog za pregovore o članstvu u Evropskoj uniji postavljena Tanja Miščević, bivša direktorka Kancelarije za evropske integracije, vrlo bliska Demokratskoj stranci – a zašto i ne bi kad su sve vlade manje-više radile isto. Svaka se vlada u "tranzicijskoj" Srbiji zaduživala, svaka je privatizovala javnu imovinu, subvencionisala strane investitore koji bi kasnije otpuštali radnike, svaka je u inostranom kapitalu videla slamku (sopstvenog) spasa i niti jedna nije odstupila od šablona po kom se inače ponaša klasa profesionalnih političara koji su u tesnoj sprezi sa vlasnicima kako domaćeg, tako i inostranog krupnog kapitala. Ako dakle smena vlade znači malo kad se radi o sistemskom diskontinuitetu sa prošlom administracijom, onda je logično da rekonstrukcija znači još manje.

Iako nedostaju suštinske promene, rekonstruisana vlada, naravno, neće vizuelno i kadrovski izgledati isto. Najvidljivija promena je svakako ta što su sada u vladi dve umesto tri relevantne stranke. Ujedinjeni regioni Srbije izbačeni su posle nesuglasica koje je Dinkić imao sa Dačićem. Na njegovo mesto, dakle ministra finansija, došao je dvadesetdevetogodišnji Lazar Krstić, doktor ekonomskih nauka sa američkog univerziteta Yale, donedavni asistent u poznatoj konsultantskoj kući McKinsey and Company. Iako je dilema stara (kako objasniti građanima da mora da se postupa prema uputstvima međunarodnih finansijskih institucija koje u sto odsto slučajeva idu na štetu građana, a pogotovo onih najsiromašnijih), rekonstrukcijom vlade i dovođenjem Krstića za ministra finansija otvorila su se nova vrata političke manipulacije. Naime, za razliku od bivšeg ministra Dinkića, Krstić ima nultu razinu odgovornosti prema građanima, jer ga niko od građana nije na tu funkciju izabrao. Jedini čovek kome će on polagati račune biće Vučić, kome su u interesu dve stvari. Prva je da zadrži reputaciju evropejskog reformatora u međunarodnim krugovima – a to će uspeti ukoliko bude sprovodio sve one, pre svega ekonomske mere koje centralne zemlje evropskog kapitalističkog sistema i međunarodne finansijske organizacije pod njihovom kontrolom od njega budu zahtevale. Druga je da zadrži renome "ataserba" iliti oca moderne ponosne srpske nacije. Oba ova cilja najlakše je ostvariti tako što će se u vladu dovesti mladi ekspert koji "zna kako stvari u svetu funkcionišu" i koji će posegnuti za merama štednje i "stezanjem kaiša". Njemu niko nakon toga neće zameriti (kao ni Vučiću), jer je sama činjenica da će takve mere sprovesti ekspert a ne politikant Dinkić (u narodu verovatno najomraženiji političar), dovoljna da se stisnu zubi i da se kaže da će biti bolje, samo dok se pregrme mere štednje. Ovo je u poslednjih nekoliko godina često viđen scenario, širom Evrope. Marionetske, antidemokratske, ekspertske vlade sprovode ono šta niti jedan čovek koji je od strane svojih građana izabran ne bi trebalo ni da pomisli da uradi. Iako Vučić nije Mario Monti, već bi pre mogao da bude pandan Berlusconiju (jer je i sam političar a ne ekspert), srpski slučaj mogao bi se nazvati "balkanskom verzijom ekspertske vlade". U ovoj verziji, u kojoj su nakon rekonstrukcije u vladi i jedni i drugi, postigla se simbioza između klase profesionalnih političara i klase eksperata, koja je u konačnici dvostruko pogubnija od svake od njih ponaosob. Demokratski deficitaran sistem ovako je poprimio i manipulatorski karakter, s obzirom na to da su legalno (ako je neophodno, reći ćemo i demokratski) izabrani državni predstavnici posegli za rešenjima koja će obesmisliti čak i ovu fasadnu demokratiju. I naravno, nije ovo prvi put da se suočavamo sa ovakvim fenomenom. Prva postmiloševićevska vlada Zorana Đinđića takođe je posezala za sličnim rešenjima. Zbog ovoga je dan nakon njegovog ubistva, britanski Guardian objavio tekst pod naslovom "The quisling of Belgrade"[10]. U to vreme, građani su još uvek bili omađijani porazom Miloševića i verovali su da se tako mora. Danas se ova politika i u Srbiji i van nje pokazala kao najdestruktivnija moguća.

Izgledna radikalizacija neoliberalne štednje

Kad vam za ministra finansija dođe ekspert iz jedne od najprestižnijih konsultantskih kuća na svetu, onda znate da se radi o "nastavku neoliberalizma drugim sredstvima", pošto se ovakve kompanije vode isključivo logikom profita, jer su napravljene od strane i za potrebe krupnog kapitala. Država ipak nije konsultantska kuća, niti su ljudi koji u njoj žive njeni bogati klijenti. U državi živi više od jedne klase građana. Nisam siguran da će gospodin Krstić to uzimati u obzir kad bude sprovodio, kako je sam izjavio, "nepopularne mere" štednje. Znamo dakle da su te mere nepopularne samo za najniže slojeve stanovništva. S obzirom na to da se u prošlosti pokazalo da je upravo tim slojevima pred izbore najlakše manipulisati (jer je dovoljno da se u selo odnese nekoliko džakova brašna i šećera i glasovi su osigurani), onda je računica prosta: potrebno je osigurati glasove i ostvarenje interesa onih koji političku elitu drže na vlasti, a to su vlasnici kapitala. Onima na dnu socijalne lestvice treba samo toliko da prežive. Ovom logikom rukovodile su se sve vlade do sad, a kako stvari stoje, mladi ekonomista na čelu ministarstva finansija biće više nego pogodan za radikalizaciju neoliberalnih mera štednje, i to u trenutku u kom narod gubi socijalno tlo pod nogama, a pritisci međunarodnih finansijskih institucija sve su snažniji. Suočeni sa sve učestalijim optužbama ovog tipa, i Vučić i ministar Krstić najavili su da će se ipak uvesti neka vrsta progresivnog oporezivanja i da će se budžetske rupe popunjavati tako što će se od imućnijih uzimati više nego do sad. Čak je i premijer Dačić izjavio da je "normalno da bogati plaćaju veće poreze" jer je i on sam "socijalista, a ne neoliberal". S tim u vezi, najavljeno je uvođenje ekstraporeza na plate koje su veće od 100.000 dinara, što je oko 870 eura.

Šta ovo zapravo znači? Ne samo da će teret krize, kao i u svakom prethodnom silaznom ciklusu kapitalizma, nastaviti da iznose gotovo isključivo radnici i najsiromašniji, već će se raditi i na tome da se niža srednja klasa sroza na nivo socijalno ugroženih. Pretpostavimo tako da jedan/na član/ica domaćinstva radi u lokalnoj bolnici na mestu hirurga. Drugi član/ica domaćinstva nema posao ili ima neki jako slabo plaćen posao. Hirurzi u Srbiji nemaju status kakav zaslužuju, ali recimo da jedva ulaze u kategoriju onih koji će morati da plate ekstraporez, tj. da im primanja prelaze 870 eura. Pretpostavimo da u tom domaćinstvu živi i dvoje maloletne dece, kao i to da svi članovi žive u iznajmljenom stanu, za koji plaćaju rentu od recimo 400 eura sa komunalijama. Nije teško izračunati koliko ostaje po glavi domaćinstva na mesečnom nivou. Dolazimo tako do zaključka da pored svih ostalih manipulacija, rekonstruisana vlada, sa kvazisocijalistom rikardovskog tipa na čelu, pokušava da ubedi građane u to da je gore navedena porodica ta buržoazija koja treba da plaća veće poreze.

Rekonstrukcija je izvršena kako bi se omogućio kontinuitet, a ne promene – kako tvrde predstavnici vlasti. Dinkićevo prisustvo je očigledno, kao i u svim vladama do sada, bilo najteže opravdati, tako da se s njim nije moglo u manipulacije jer ga građani ne vole. Nekoliko afera takođe je uticalo na to da se brže-bolje nešto učini kako bi se obezbedio kontinuitet.[11] I predhodna vlada Mirka Cvetkovića (DS) od 2008. do 2012. takođe je u jednom momentu rekonstruisana sa istim ciljem − ostvarenje kontinuiteta.[12] Ono što se u Srbiji trenutno događa, uprkos tome što se de facto Aleksandar Vučić izdigao iznad ostalih kad je u pitanju politička moć, jeste višepartijska diktatura fundamentalnog centra i političke elite u njemu, pre nego moderna jednopartijska diktatura, kako je nedavno Dragan Đilas okarakterisao trenutnu političku situaciju.[13] Ne radi se dakle o tome da je Vučić počeo da vlada, dok su svi ostali trenutno u senci i sad jadni moraju da se povinuju novom gospodaru. Radi se o tome da nije slučajno da Vučića (pogotovo na Zapadu) porede sa Zoranom Đinđićem. "Beogradski kvisling", kako je u autorskom tekstu u Guardianu Đinđića nazvao Neil Clark, lako bi mogao da postane i Aleksandar Vučić, i to samo zato jer je ipak moralo da prođe neko vreme između dva "kvislinga". Ovi između su se trudili, ali nije bio trenutak [14]. Fundamentalni centar[15] tako se godinama utrkivao oko toga ko će doslednije da sprovede ono što se od kapitalističke periferije uvek očekuje – da služi ekonomskim interesima kapitalističkog centra. Možda će Vučiću u konačnici biti malo bolje nego ostalima, ali će svako uzeti svoj "zasluženi" deo. Zato i ne čudi to što politička grupacija koja je evidentno desnica (Vučić i Nikolić), kao i bivši portparol Miloševićevog SPS-a (Dačić) imaju punu podršku Brisela. Ista ona nacionalistička desnica koja je sada desni centar (SNS) i neka mutantska forma levog centra (SPS) uživaju čak veću podršku nego što je Tadić (premda i dalje vrlo cenjen na Zapadu) ikad imao. Sve to iz jednog veoma prostog razloga. Ona je uspela da stvori privid vladavine prava[16] i demokratičnosti društva, pri čemu ispunjava sve što se od nje traži i sve to bez socijalnih potresa koji su uvek opasni po krupni kapital. Takoreći, ona je uspela da u jednoj perifernoj siromašnoj državi ispuni kapitalistički san. Srbija je danas društvo bez klasne svesti, u njoj su sindikati slabi, a ljudi siromašni. U njoj troškovi života poskupljuju gotovo svakog dana. Kad vlastima zaškripi, pa se zaglave u ćorsokaku između mera štednje i njihovog pravdanja osiromašenom narodu, jednostavno rekonstruišu vladu, dovedu eksperte i, kako bi rekli ovde kod nas, "mirna Bačka". Kad ne ide neoliberalizmu, a oni nastave neoliberalizam – drugim sredstvima.

* Filip Balunović je politolog. Autor je studije "Serbia on the European periphery", objavljene u rujnu 2013. kod izdavača Lambert Academic Publishing. Živi u Beogradu.

[1] Prema Ustavu republike Srbije, kao i u većini drugih zemalja predsednik Republike ne može se kandidovati na izborima više od dva puta zaredom, ali je Borisu Tadiću omogućena i treća kandidatura jer je u prvom mandatu bio izabran na mesto predsednika Srbije (2004. godine) dok je na snazi još bila državna zajednica Srbije i Crne Gore. Samim tim, Tadić je stekao pravo da se, nakon što je 2008. ponovno izabran za predsednika, ovoga puta nezavisne Srbije, još jednom kandiduje na izborima 2012. godine.

[2] Nakon ubistva Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine, na mesto premijera dolazi Zoran Živković, dotadašnji potpredsednik Demokratske stranke i ministar unutrašnjih poslova u saveznoj vladi državne zajednice Srbije i Crne gore. Na tom je mestu nešto manje od godinu dana, kad njegova vlada pada usled brojnih afera i napada na nju.

[3] Vojislav Koštunica je na izborima 24. septembra 2000. godine, kao zajednički kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS) koju je sačinjavalo 18 stranaka, porazio Slobodana Miloševića i tako postao predsednik SR Jugoslavije. Nedugo nakon što je Zoran Đinđić postao premijer srpske vlade, raskol između njih dvojice, koji datira još iz vremena ranih devedesetih kad Koštunica napušta DS i osniva svoju Demokratsku stranku Srbije (DSS), isplivava na površinu. Od tada DSS zauzima čistu nacionalističku poziciju, protivi se izručenju haških optuženika Tribunalu i postaje sve skeptičniji u odnosu na Evropsku uniju. Njihov tvrdi desni diskurs kulminira sa jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova 2008. godine.

[4] I na prvim i na drugopomenutim izborima SPS pravi predizbornu koaliciju sa Partijom ujedinjenih penzionera Srbije i Jedinstvenom Srbijom koju vodi kum Željka Ražnatovića Arkana, Dragan Marković Palma, doskorašnji gradonačelnik Jagodine, a sada narodni poslanik u republičkom parlamentu.

[5] SNS je nastao 2008. godine kad je Tomislav Nikolić, tadašnji zamenik predsednika Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislava Šešelja, usled nesuglasica koje je imao sa svojim predsednikom i kumom odlučio da osnuje sopstvenu stranku. Za njim je krenuo i dugogodišnji portparol SRS-a Aleksandar Vučić.

[6] Ovo je bio slučaj u vreme vlade Zorana Đinđića, kad je predsednik Republike bio Vojislav Koštunica.

[7] G17+ je ekspertska grupa koja se nakon promene vlasti 2000. godine profilisala kao politička partija. Prvi predsednik bio je Miroljub Labus, ali je ubrzo na lidersko mesto došao Mlađan Dinkić. U vreme Đinđićeve vlade on je bio guverner Narodne Banke Srbije, da bi kasnije u svakoj vladi, zaključno sa poslednjom koja je formirana, bio nadležan za javne finansije. Dinkić je tako, bilo na mestu ministra ekonomije ili finansija, pod svojom kontrolom imao celokupan državni budžet, a da pritom na izborima niti jednom nije napravio rezultat bolji od tesnog prelaska cenzusa, koji u Srbiji iznosi pet odsto.

[8] I dalje aktuelni gradonačelnik Beograda i bivši zamenik predsednika Demokratske stranke Dragan Đilas uspeo je da u untarstranačkoj borbi zbaci Borisa Tadića sa mesta predsednika stranke, nakon što je ovaj izgubio predsedničke izbore 2012. godine. Od kad je Đilas postao predsednik stranke, njen rejting počeo je strmoglavo da pada, pa je tako DS ostao ispod cenzusa na nedavno održanim lokalnim izborima u Zaječaru, dok je Vučićev SNS osvojio 40,05 odsto glasova.

[9] DSS Vojislava Koštunice otišao je sa desnog centra značajno udesno i tako zauzeo parlamentarno mesto klasične zapadnoevropske nacionalističke evroskeptične demohrišćanske desnice, pošto Šešeljev SRS nije prešao cenzus na prošlim izborima.

[10] Vidi: http://www.theguardian.com/world/2003/mar/14/serbia.comment

[11] Početkom godine dogodila se prva veća afera, kad je u mleku pronađen veći nivo aflatoksina od dozvoljenog. Ministar poljoprivrede Goran Knežević (SNS) smenjen je nakon rekonstrukcije, a na njegovo mesto došao je Dragan Glamočić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, koji inače nije stranački angažovan. Na drugu aferu čekalo se svega nekoliko meseci, kad je otkriveno da su testovi za polaganje male mature (prijemnog ispita za upis u srednje škole) ukradeni i da ih je velik broj malih maturanata imao pre prijemnog ispita. Posle velikih pritisaka javnosti, ministar prosvete i nauke Žarko Obradović (SPS) smenjen je nakon rekonstrukcije vlade, a umesto njega na čelo ministarstva došla je takođe nestranačka ličnost, profesor sa Medicinskog Fakulteta u Beogradu Tomislav Jovanović.

[12] U nju su takođe ubačene ličnosti koje nisu bile stranački angažovane, a zanimljivo je da je i iz nje izbačen tadašnji ministar ekonomije i potpredsednik vlade Mlađan Dinkić.

[13] Vidi emisiju "Kažiprst", TV B92, 10. septembra 2013.

[14] Jedini koji se izdvojio po tome što je radije služio Ruskoj Federaciji negoli Evropskoj uniji bio je bivši predsednik SR Jugoslavije i predsednik Demokratske Stranke Srbije Vojislav Koštunica, ali osim tog kratkog zapažanja, ovo i nije relevantno u ovom trenutku.

[15] Ovaj izraz dugujem Tariqu Aliju.

[16] Vladavina prava ogleda se, pre svega, u masovnim hapšenjima pod optužbama za utaje poreza, zloupotrebe službenog položaja i slično. Najzvučnije ime koje je završilo u pritvoru pod optužbom za utaju poreza je najbogatiji srpski tajkun Miroslav Mišković, koji je u međuvremenu pušten da se brani sa slobode, dok se suđenje ne završi.

Zaglavljeni u 6. oktobru

Danas je 6. oktobar. Pre trinaest godina, bio je to prvi dan nakon petooktobarskih promena kada je sa vlasti zbačen Slobodan Milošević. Posle pritiska koji je na njega izvršilo, prema nekim procenama čak i više od milion protestanata na ulicama Beograda, Milošević je priznao izborni poraz od 24. septembra iste godine, kada ga je već posle prvog kruga porazio kandidat opozicije Vojislav Koštunica. Od tad, svakog narednog petog oktobra govori se o tome kako je prevrat izvršen, ali se i dalje, u simboličkom smislu čeka na "šesti oktobar", odnosno dan kada će ono što je izvršeno petog oktobra 2000. godine, dobiti svoju sutrašnjicu u kojoj će ljudi živeti bolje. Najčešće upotrebljavan izraz za ovo razočarenje u petooktobarske promene su  "izneverena očekivanja" onih koji su pomogli promenu vlasti.  U daljem tekstu baviću se upravo tim "očekivanjima", pri čemu ću pokušati da ukažem na potpuno pogrešnu percepciju "petog oktobra"  kao sistemske promene, odnosno kao diskontinuiteta sa prethodnim (Miloševićevim) periodom.

Posle čitave decenije tokom koje je Milošević uvukao Srbiju u ratove u Hrvatskoj, Bosni, Kosovu i na kraju rat protiv NATO na njenoj reritoriji, svima je bilo jasno da je njegov odlazak sa vlasti neminovan. Niti jedan političar ne bi mogao da politički preživi toliko ratnih i političkih poraza. Studentski protesti iz 1996/7 godine najavile su da bi Milošević uskoro mogao da padne. Umeđuvremenu počeo je rat i na Kosovu, pa je tako tadašnji predsednik SRJ uspeo, na krilima potrebe za opštenacionalnu mobilizaciju protiv separatističkih tendencija na Kosovu, ostane na vlasti još koju godinu. Ipak, to je bio rat koji je prelio čašu kada se radi o podršci Miloševiću, kako od strane domaćih bogataša, tako i međunarodne zajednice (koja je Miloševića dakako percipirala kao faktora stabilnosti na Balkanu i nakon Dejtona, dok je opoziciju 1996. godine videla kao nacionalističku i opasnu). Tako je Milošević imao podršku zapada sve dotle dok je bio čovek diskontinuiteta sa jugoslovenskim slocijalizmom, odnosno domaćeg i inostranog krupnog kapitala sve dok je u okvirima njgove vladavine bilo moguće ostvariti zadovoljavajući nivo profita. Tranzicija, koja se od strane mnogih ocenjuje kao proces koji je otpočeo 2000. godine, počela je uveliko za vreme Miloševića. Iako su neka preduzeća ostala u državnom vlasništvu, ono što se nekada nazivalo "društvenom svojinom" preko noći je, klasičnom eksproprijacijom, prešlo u ruke privatnih vlasnika koji su dolazili iz redova partijske nomenklature (krajem osamdesetih, kada je proces započet bili su to pripadnici Saveza komunista u kom je kontrolu preuzeo Milošević, a kasnije su to bili kadrovi nove SPS, a onda u poslednjih ar godina i JULa-). Tako je najbližim saradnicima i podržavaocima vlasti, bilo omogućeno da svoju političku moć upotrebe kako bi otuđili od naroda ono što je bilo u društvenom vlasništvu - a sve ovo kako bi se oformila klasa posednika krupnog kapitala, koja je i u Srbiji, kao i u svim drugim postsocijalističkim zemljama, postala nosilac socio - ekonomskih promena. Celu ovu famu podržavao je širok krug ljudi koji se o društvenu transformaciju okoristio, kao i oni kojima je "patriotizam" prodat u zamenu za glasove. Usled ratova i sankcija, ovaj se period naziva stanjem "blokirane transformacije". Dakle u njemu je oformljena buržoazija, ali po nekom čudnom modelu koji nije sasvim odgovarao onome što se dogodilo na zapadu, no je i dalje za taj isti zapad to bilo dovoljno dobro (isti je slučaj sa Miloševićem koji nije bio klasničan nacionalista zapadnog tipa, ali je bio dovoljno ekonomski neoliberalan, pa je stoga uživao punu podršku spolja, sve do pred kraj vladavine). Društvena svojina je dakle privatizovana (tj. nasilno otuđena), dok je veliki broj preduzeća još uvek ostao u državnom vlasništvu. Zbog ovog, idalje zastupljenog državnog vlasništva, liberalna opozicija optuživala je Miloševića za kontinuitet sa pređašnjim, socijalističkim periodom koji su oni videli kao uzrok svih uzroka propadanja društva.

Međutim, okvir u kom je nova buržoazija mogla da se kreće pod Miloševićem postao je premali krajem devedesetih. Rat na Kosovu za međunarodnu zajednicu ipak je bio nešto "previše". Ni njoj više nisu odgovarali ograničeni okviri u kojima je mogla da svoje interese ostvaruje pod, očigledno, sve šizofrenijim Miloševićem. Stoga je Demokratska opozicija Srbije ubrzo, uz pomoć stranih donacija, ali i donacija i podrške unutar ekonomski vladajuće domaće, novopečene, primitivne ali materijalno imućne buržoazije, uspela da zbaci Miloševića  2000. godine. Petooktobarska promena vlasti postala je tako simbol građanskog otpora prema Miloševiću. Na najopštijem nivou, dve su stvari ovde problematične. Prva je dominantna percepcija da je Milošević bio čovek kontinuiteta sa komunistima u vreme socijalističke Jugoslavije. Ipak, ono što je njega dovelo na čelo Saveza komunista Srbije 1987, bio je, baš naprotiv, pobeda liberalnih snaga unutar partije koji su zagovarali diskontinuitet - a ne kontinuitet sa prošlošću. Drugo, "peti oktobar" se od strane velikog dela naroda vidi kao prilika da se napravi diskontinuitet sa višedecenijskim modelom zastupljenim u bivšoj Jugoslaviji, zaključno sa Miloševićem. Zbog toga se, neretko, ovaj dan pogrešno naziva i danom "građanske revolucije". Ovo je dakle druga zabluda, na koju odgovor glasi: građanska revolucija se nije dogodila 2000, već 1987/88 godine. Petooktobarske promene tako predstavljaju kontinuitet sa onim što je započeto krajem osamdesetih godinaprošlog veka, a ne diskontinuitet sa Miloševićem. U post - petooktobarskoj Srbiji, građanska, neoloberalna opcija doživela je u stvari, pun zamah. "Blokirana transformacija" iz vremena devedesetih je 2000. godine odblokirana. Malograđanska buržoazija je tako dobila priliku da u punoj meri vrši svoju društvenu ulogu, koja se tiče masovnog privatizovanja i eksproprietacije kako društvene tako i državne imovine, te uspostavljanje vidljivih i jasnijih linija klasnog razgraničenja u novoj, "proevropskoj" Srbiji. Mnogi su tako, od Nebojše Čovića do Miškovića i Beka, krajem devedesetih promenili strane i postali podržavaoci opozicije. Oni dakle personifikuju ceo proces za koji je karakteristično širenje okvira u kojima bi krupni kapital mogao da se kreće, ostvaruje profit i klasno polarizuje društvo. Izvesno je dakle da je nacionalizam devedesetih predstavljao neku vrstu prelazne faze za konačnu stabilizaciju sistema koji je na mala vrata interiorizovan krajem osamdesetih.

Tako dođosmo i do "izneverenih očekivanja". Osnovna greška je dakle to što se od jednog  pro - sistemskog događaja očekuje sistemski diskontinuitet. Taj simbolički "šesti oktobar" dogodio se baš tog dana, 2000. godine.  Odmah nakon promene vlasti, jasno je ukazano na sistemski kontinuitet i opredeljenost da se odblokira "blokirana transformacija". Istovremeno, sa šestim oktobrom dolazi i zrelija faza tranzicije, za koju se nažalost i dalje veruje da je u toku. Dakle, došao je i prošao "šesti oktobar". Započeta je i dovršena tranzicija. Ovo što sad imamo, to su rezultati. Ovo je "evropska Srbija" u punom sjaju. Suštinski, ništa više ili jako malo toga još nedostaje.  Ako vam se rezultati ne sviđaju, onda bih vam savetovao da prestanete da sanjate o "šestom oktobru" u kom smo zaglavljeni već 13 godina i počnete da priželjkujete neki novi "peti oktobar" - ali ovoga puta doista revolucionaran.











 

Đilasov Zločin i kazna

Nakon smene gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, osim pitanja ko će biti novi gradonačelnik, postavlja se još jedno - da li je bravura sadašnjeg lidera DS-a završena? Pre desetak dana novinar "Vremena" Teofil Pančić zapitao se otkud Draganu Đilasu toliko ambicije, s obzirom na to da on objektivno nije politički kapacitet kalibra svojih prethodnika (Mićunovića, Đinđića, Tadića). Odgovor na ovakvo pitanje zasigurno nije lako pronaći u sferi dnevne politike, ali je zato moguće pronaći ga kod Dostojevskog, ili tačnije u Zločinu i kazni. U daljem tekstu pokušaću da napravim paralelu između Dragana Đilasa i Rodiona Romanoviča Raskoljnikova, glavnog junaka ovog romana.

Pored toga što je smatrao da će ubistvom starice rešiti neke svoje, kao i probleme svoje sestre i majke, Raskoljnikov se na ubistvo odlučio zbog svoje teorije prema kojoj je ljude podelio na "obične" (ili niže) i prave ljude. Dok je i jednima i drugima dodeljivao isto pravo na postojanje, dotle je jednima pripisivao to da služe jedino za rađanje sličnih stvorenja a potonjima dar ili talenat, da u "svojoj sredini reknu novu reč". Prema čvrstom uverenju Raskoljnikova, prva je vrsta gospodar sadašnjosti a druga budućnosti. Prva vrsta odiše sistemskim kontinuitetom, dok bi druga, da se u ime boljega razruši današnje. Naravno, on u svojoj teoriji govori i o opravdanosti toga da se, ako je potrebno, "korakne i preko krvi", ukoliko se pripada "ljudima" - a ako to od njih zahtevaju njihovi "sistemski - destruktivni" ideali. Ovako daleko naravno nećemo ići, ali ćemo se zadržati na jednom pitanju koje detektiv Porfirije Petrovič postavlja mladom studentu prava a koje je, parafraziram, glasolo:
-A šta ako se neko od onih "nižih" odvaži, pa pomisli da pripada ovoj uzvišenijoj grupaciji i počne da ruši sve pred sobom?
Ovakve pojave su, i prema priznanju samog Raskoljnikova, veoma česte. I u romanu, ali i prema mojoj slobodnoj interpretaciji, ovakvi pokušaji završavaju se neslavno. S obzirom na to da se oni kojima je dozvoljno da počine i zločin u cilju ispunjenja genijalnih zamisli, rađaju vrlo retko, društvo putem svojih "prirodnih" zakona ali i pravnih regulativa, sprečava ovakve deformitete i neminovno kažnjava one koji se u nekom trenutku nađu u zabludi. Upravo se ovo dogodilo i mladom Raskoljnikovu, koji je ubistvom starice Aljone Ivanovne i njene sestre Lizavete, pokušao da izađe iz okvira u kojem se kreću "obični" i zakorači na teren "ljudi". Na kraju je ipak samog sebe odao, ne mogavši da izdrži pritisak koji se javio kao posledica onoga što je učinio.

Vratimo se sad na Dragana Đilasa i Demokratsku stranku. Ako krenemo od sukoba između Mićunovića i Đinđića sredinom devedesetih kada je na mesto starijeg kolege došao Zoran Đinđić, možemo reći da se prvi post - miloševićevski premijer Srbije odvažio da "u svojoj sredini rekne novu reč" i uspeo. Nevezano za to da li se neko sa njim slagao ili nije, činjenica je da je on bio taj koji ne mora da "bude poslušan". Kada je nakon njegovog ubistva na premijersko mesto došao Zoran Živković, u roku od osam meseci ispostavilo se da ni on nije, niti ikada može biti, išta drugo do "običan". U unutarstranačkoj borbi pobedio ga je Boris Tadić, sledeći na listi o kome možemo misliti i ovo i ono, ali ne možemo osporiti liderstvo. Njemu je razume se bilo znatno lakše da nasledi ubijenog Đinđića jer protiv sebe nije imao bivšeg lidera, već samo priškolovanog bivšeg ministra policije na saveznom nivou. Sledeća rokada na mestu predsednika stranke odigrala se u trenutku kada je onaj kome se drmala fotelja, Boris Tadić, i dalje imao ogromnu podršku među biračima. Ipak, izgubivši predsedničke izbore, Tadić je otvorio mogućnost Đilasu da pokuša napad. "Kad, ako ne sad", verovatno je pomislio Dragan Đilas. Možda je i bio u pravu. Da nije napao onda kada je Tadić bio najranjiviji, najverovatnije nikada ne bi došao na čelo stranke. Ipak, to nije ono što je od krucijalne važnosti ovde. Mnogo bitnije je pitanje, da li je Đilas ikada i trebalo da dođe na čelo najveće opozicione partije? Ako se ovoga trenutka odgovor na postavljeno pitanje traži u odnosu na strmoglavi pad podrške koji ta stranka ima, onda ćemo svakako zaključiti da Đilas nikada nije trebalo da dođe na čelo stranke. Ipak, ono što je promaklo kako novom lideru DS-a, tako i onima koji su pomogli njegov izbor, jeste to da se na odgovor na pitanje da li je Đilas "taj" ili ne, nije moralo da čeka godinu dana. Odmah je na početku bilo jasno da je on onaj koji se "zaleteo", baš kao i Rodion Romanovič Raskoljnikov u romanu "Zločin i kazna". U jednom trenutku, kada mu se to učinilo zgodnim, pomislio je da je on čovek kome se mogu oprostiti i najveći "gresi" jer su njegovi ideali revolucionarni u kontekstu društva u kome obitavaju. Pomislio je da u njemu ima "dara i talenta da u svojoj sredini rekne novu reč". Nažalost, ovo se ispostavilo kao pogrešno. Ova odluka unutar Demokratske stranke dala je krila Aleksandru Vučiću koji je u nedostatku kontrateže kada je u pitanju mainstream lider, postao ono što je oduvek sanjao -  vođa nacije. Razmere njegove moći odavno su prevazišle stranačke granice, tako da je ionako liderski slaboj ličnosti kao što je Đilas, sada još i teže da uspostavi kakav takav kredibilitet, kako u javnosti tako i unutar stranke.

Ostaje još da se vidi kako će se ova saga završiti. Hoće li Đilas sam prepoznati trenutak u kom treba da se vrati među "obične" ili će i on, kao i Raskoljnikov, čekati nekog inspektora Porfirija Petroviča da mu ukaže na njegovu stvarnu poziciju. U slučaju bivšeg gradonačelnika, Porfirije Petrovič će najverovatnije biti narod, koji će na sledećim izborima (lokalnim ili republičkim) dati možda i nadpolovičnu podršku Vučiću. Pitanje koje se postavlja je da li bi ovo bilo izvesno i u slučaju da je na čelu DS ostao Tadić? Iako ne tvrdim da rejting DS-a ne bi opadao, Vučiću u ovom slučaju svakako ne bi ostao ovako čist horizont kada se radi o rasprostiranju sopstvene moći. Da je Đilas "ubio babu" ubeđen da čini ispravnu stvar, nesumnjivo je. Da li će umeđuvremenu i on, kao i Raskoljnikov priznati krivicu, pitanje je. Hoće li i nakon ove bravure nastaviti da veruje da je on "taj" - sumnjam. Ono što je najizvesnije, jeste to da će njegov zločin imati tri, umesto Raskoljnikove dve žrtve. Prva žrtva je svakako ona koja je direktno stradala - Boris Tadić. Druga žrtva je njegova Demokratska stranka koja svakim danom gubi na popularnosti među biračima. Treća i najvažnija je narod, koji ostaje na milost i nemilost Aleksandru Vučiću. Biće da je ovaj Đilasov zločin ipak bio iz strasti...