Moj put od "Alo" novina do SNS-a

Posle završenog fakulteta nisam imao posla, pa sam morao da se dovijam na razne načine, radim kao konobar, turistički vodič, dežurao noćnu smenu u hostelu. Onda sam uz pomoć prijatelja iz nekadašnje redakcije najstarijeg studentskog lista na Balkanu, „Student“, došao u dnevni list „Alo“ na probni rad od mesec dana. Tamo sam ostao nešto manje od godinu i po dana, radeći sve – od sporta do društvenih i političkih tema. Iskustvo rada u tabloidu, ako ništa više, cenim kao jedan vid terenskog rada koji je eto, došao na dnevni red da se iznese u javnost. Pored toga, naučio sam ponešto i o tabloidnim naslovima, što se da videti i iz naslova ovog teksta. Povod pronalazim u tretmanu koji Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ ima pre svega u "Alo-u" i "Informeru". Poslednja velika svinjarija objavljena je u dnevnim listovima „Alo“ i „Informer“ i tiče se navodnog napada aktivista inicijative na staricu. Lako je meni, ja sam već neko vreme u SNS-u, pomislio sam, oni su na udaru. Zato odavde, iz Scuola Normale Superiore (SNS) u Firenci, pružam podršku kako jedino mogu u ovom trenutku jer, što je mnogo, mnogo je.

Iznositi prljavi veš iz tabloida zvuči kao paradoks. Sve što tamo možeš naći i jeste prljavi veš. U njega su uvaljani i neki pošteni ljudi koji nemaju druge do da tu rade. Dodatna misterija vezana je baš za "Alo" koji je donedavno bio u vlasništvu medijske korporacije Ringier Axel Springer, a onda prodat misterioznom Saši Blagojeviću. Po medijskim se krugovima priča da je zapravo "Alo" prodat "kumu". U ovom slučaju "kum" nije nadimak, to je titula, baš kao što je titula i "brat". O prodaji "Alo" pod velom tajne pisao je prošle godine i dnevni list "Danas". Ovaj faktor značajno je uticao, čini mi se, da "Alo" od tabloida opšte prakse, postane opasno prljavi pamflet SNS. Pokušajte da na portalu ovih novina ukucate bilo koje ime, primera radi, Olivera Ivanovića. Obratite pažnju na promenu koja se dešava negde u periodu između maja i septembra prošle godine. To je otprilike period u kom se način izveštavanja menja iz klasičnog tabloidnog u "informerski", odnosno pamfletsko - smećarski. Četvrtog maja (27 marta "Alo" zvanično dobija novog vlasnika), na primer, Ivanović daje intervju "Alo-u" i naslov je klasično tabloidan "Samo da sinu vratim sve ove godine". 23. aprila Ivanović kaže "Lepo je slobodno šetati"nakon što mu je ukinut pritvor ranije u februaru iste godine. Već u junu, kada postaje jasno da Ivanović postaje politička pretnja "Srpskoj listi", kreću malo drugačiji naslovi. U proleće ne tako brutalno: "Rakić: Olivere ti si prošlost" (13.6.2017); a do jeseni ovako: "Brat kandidata Olivera Ivanovića ubio čoveka" (poznata metoda?); ili ovako: "Đurić tvrdi: Ivanovića podržavaju razbijači srpskog jedinstva". A onda, posle ubistva, onaj isti Rakić, gradonačelnik Severne Mitrovice, kaže: "Pucanj u Ivanovića je pucanj u svakog Srbina na Kosovu". Posle toga kreću ispovesti supruge ubijenog Ivanovića, u kom se prenose njene reči o podršci Vučića dok je Ivanović bio u u pritvoru. 

 No, da se vratim ja svom iskustvu rada u tabloidu i pokušam da kroz to iskustvo povučem još jasniju liniju između tabloida i pamfletsko-smećarskog "informerstva". 

Baš negde u u vreme predizborne kampanje za predsednika 2012 godine, poslali su me da u sklopu nedeljne rublike „Topla ljudska priča“, uradim intervju sa samohranom majkom iz jedne socijalno ugrožene porodice - čini mi se na Belim vodama ili nešto slično. Nije mi bilo jasno kako su i zašto odabrali baš tu ženu i baš tu porodicu, ali sam otišao. Kroz priču ona se žalila na bezizlaznu socijalnu i ekonomsku situaciju uz dvoje dece, od kojih je jedno malo a drugo u adolescenskim godinama. Govorila je o problemima sa starijom ćerkom, o tome kako neće da ide u školu. U jednom trenutku, spomenula je nadolazeće izbore, ali ja se nisam uhvatio na taj talas pitanja o partijama i izborima. Nastavio sam više kao ljudsko biće nego kao novinar da sa njom razgovaram. Posle sam otkucao tu „toplu ljudsku priču“ i otišao kući. Sutradan je moj tekst izašao u novinama i ja sam uzeo da ga pročitam. Ovo sam činio redovno jer se dešavalo da urednik promeni naslov ili izbaci pasus, preformuliše rečenicu. Ipak, nikad se do tad nije desilo da naiđem na citat koji nisam stavio u tekst. Citat je glasio, otprilike:

„Jedina nada koja mi je preostala je Partija radnika i seljaka i za njih ću glasati“.

Ako se sećate, to je bila partija koja je dala kandidata za predsedničke izbore, onog profesora sa Fakulteta za bezbednost, Zorana Dragišića. Ako me pamćenje dobro služi (pošto ovog teksta nema u arhivi „Alo“), uz gore navedeni citat možda je stajala još jedna ili dve propratne rečenice o tome zašto je baš Dragišić kandidat koji je kadar da se pozabavi socijalnim slučajevima. Nemojte me držati za reč. Otišao sam kod urednika koji me je poslao da uradim tu priču i pitao o čemu se radi:

-Šta je ovo Č. Ja ovu rečenicu nikad nisam napisao.

-Ali ona ti je to rekla.

-Jeste, ali kako ti to znaš? Tamo smo bili samo fotograf i ja.

-Eee...(osmeh)

Taj je urednik uvek bio fin prema meni, kao i većina drugih urednika i zaposlenih. Međutim, meni je bilo jasno da je on od dotičnog kandidata ili te marginalne partije dobio nešto zauzvrat. Nije mi toliko bilo žao mene, koliko mi je bilo žao njega. Bilo mi ga je u tom trenutku više žao nego i one nesrećne samohrane majke, junakinje naše rubrike "Topla ljudska priča". U pitanju je u njegovom slučaju bila instant nagrada, nikakvo suštinsko podupiranje, unapređenje, stan, kola – možda ručak? Možda malo više od toga?

Ovo je jedan toliko mizeran slučaj, da niko, što bi rekli moji Bosanci, nije nešto mnogo od njega hajrovao. Možda tog dana, možda dan pre toga, ali – to je sića. U vreme kad sam ja bio u "Alo" dakle, on je dakle bio tabloidan. Zamislite šta se dešava u sistemu u kom nije samo urednik rubrike u talu s nekim, moguće i bez znanja ostalih urednika. U talu je čitav medijski sektor, uz nekoliko izuzetaka, sa državom i partijom. Ovo se sređuje kroz sistematično uspostavljanje kontrole nad vlasničkim strukturama medija. To je onda prelazak od tabloidnog, do pamfletsko-smećarskog izveštavanja, informerskog tipa. Kada je reč o temama poput ove o navodnom prebijanju starice koji potpada baš pod taj, smećarski tip, više ne odlučuje ni glavni urednik niti bilo ko uposlen. Nema direktnog hajra, ima samo komocije, ili moranja. Neke objave se samo serviraju - samo ti kažu da puštaš i ti pustiš. Ako to ne uradiš, ribaju te. Ako se ponovo oglušiš, više te čak i ne ribaju. 

Ne bi me sve ovo toliko pogodilo da se nisu obrušili na prvu društveno - političku snagu u Srbiji koju neću zaokružiti, što bi rekla Ksenija Radovanović, „zapušenog nosa“. Mediji su, mediji – uvek će stati na neku stranu. Onda će da balansiraju, u zavisnosti od toga kako se kreću prilike u društvu – većina njih. Opozicija je uvek kao fol na strani naroda, vlast uvek kao fol radi na štetu naroda. Onda neki mediji (uz nekoliko časnih izuzetaka) vagaju, pa se raspodele. Mediji vagaju i kad hoće da budu profesionalni. Sećam se kad sam doneo u „Alo“ reportažu iz Prištine i uslovio objavljivanje teksta sa naslovom „Ovde više nije teško biti Srbin“. To je bila čista manipulacija, ali kroz tradicionalno manipulativne medije ne možeš da počneš da komuniciraš istinom. Moraš prvo da udariš kontra-manipulacijom da čitatelji zaneme pred činjenicom da, "SKANDALOZNO: U Prištini žive ljudi kao i mi" - da zaneme pred svetogrđem u svom omiljenom tabloidu. Reportaža je objavljena, ali koliko sutradan ravnoteža je uspostavljena uz naslov tipa „Šiptarski teoriristi napadaju sever Kosova“. No, to me se balansiranje ovde ne tiče jer ono važi kako za tabloidne, tako ne netabloidne medije, u manjoj ili većoj meri. Tiče me se to da uz sve gore navedeno, uz sve svinjarije, plaćene, naručene ili ucenjene medijske radnike – neke stvari odlaze niže nego što mislimo da ljudi u stanju mira mogu da odu. Kad svesno objavite tako gnusnu laž, onda ne možete više ni da je balansirate, objavite demanti (kao što je to ipak uradio „Informer“). Laž je već poslužila svrsi, kao što su to bile tzv. „vukovarske bebe“, ako se sećate tog slučaja od pre više od četvrt stoleća. Nema „vađenja“ jer nema balansiranja kod smećarsko - informerskog tipa izveštavanja. Ovde je reč narušavanju vrednosti ljudskog postojanja i supostojanja, pa tek onda novinarskog kodeksa. Treba ipak ostati miran, ne spuštati se na njihov nivo i biti učtiv i pristojan. Treba stoga jasno reći: sjebaćemo vas! 

Zašto “Prajd” više nije borba svih nas

Godine 1984. Margaret Tačer je bila na dobrom putu da se konačno obračuna sa radničkim pravima. Rudari su bili na udaru. U malom gradu u južnom Velsu po imenu Dulais dolina, gradiću koji je zavisio gotovo u potpunosti od uglja koji se izvlačio iz rudnika, oko dvadeset jama je trebalo biti zatvoreno a blizu 20 000 ljudi ostati bez posla. Štrajk rudara započet je 1984 i ušao je u narednu godinu. Trajao je blizu godinu dana, da bi ih na kraju čelična ruka “čelične dame” slomila.

Nakon “Prajda” u Londonu 1984. godine među nekolicinom gej – lezbejskih aktivista i aktivistkinja pokrenulo se pitanje štrajka u južnom Velsu. Ovu temu na veoma interesantan način obrađuje film Metjua Varšusa (Matthew Warchus) “Prajd“. Sam početak kada se GL (gej i lezbejski) ativisti i aktivistkinje sastaju nakon uspešno završenog prajda ulicama Londona, obraća im se Mark, jedan od lidera:

- Je li do mene samo ili je policija nekako smekšala? Skoro da nije bilo dimnih bombi i svastika.

- Nema ih više nip o našim klubovima, pitam se u čemu je stvar?

- Mislite li da im je dosadila Dona Samer?

- Ili su možda negde drugo? Kupe nekoga drugog?

Nakon nekoliko sekundi tišine, Mark pokazuje naslovnicu “City Post-a” na kojoj piše: “Policija ponovo u sukobu sa rudarima”

- Nagađam, dok mi malo odahnemo – oni su ovde!

Film dakle prati aktivističku grupu pod nazivom “Gejevi i lezbejke podržavaju rudare”. Sredina osamdesetih je i dalje u Ujedinjenom kraljevstvu era visokog stepena homofobije, ali i rata koji su tabloidi, vlada i policija pokrenuli protiv radnika. Ova tri neprijatelja nisu bili naklonjeni ni GL zajednici, pa su se u jednom trenutku oni odlučili na sakupljanje finansijskih sredstava za rudare kojima su ta sredstva bila preko potrebna. U obe grupe, rudara i GL, bilo je onih koji nisu blagonaklono gledali na ovu drugu. Međutim, u jednoj sceni, gore pomenuti lik Mark govori jednom od vođa rudarskog štrajka da ne razume one koji se bore za gej i lezbejska prava a ne za radnička, ili one koji se bore za prava radnika ali ne i žena. Simptomatično je to da je na samom početku, u sceni koja prikazuje gej / lezbejsku zabavu u pozadini pesma kultnog benda “The Smiths” koja nosi naziv “What Difference Does it Make”, odnosno “U čemu je razlika”. Ovaj lajltmotiv provlači se kroz ceo film, pa je tako upečatljiva i scena kada žene unutar rudarskog kolektiva počinju sa izvođenjem stare sindikalne pesme iz 1911. pod nazivom “Hleb i ruže”, koja govori o ulozi žena u sindikalnoj borbi:

- “As we go marching, marching, we’re standing proud and tall, the rising of the women means the rising of us all.“ („Marširamo, marširamo, stojimo ponosno i pravo, ustajanje (otpor) žena znači ustajanje (otpor) svih nas“)

Rudari su naposletku poraženi. Na “Prajdu” koji se održao naredne godine (1985) u Londonu rudari su bili prisutni sa transparentnom “Rudari podržavaju gejeve i lezbejke”. Već naredne (1986) Laburistička partija, partija radnika, prvi put je u svoj manifesto uvrstila garantovanje gej i lezbejskih prava. Film završava još jednom starom radničkom pesmom iz 1913. “There is Power in the Union” (“Moć je u jedinstvu”).

      Zašto je ova priča relevantna za nas ovde? Zato što je ovakav pristup pravima poražen. Borci za prava seksualnih manjina širom sveta, od San Franciska do Srbije više ne mare za socijalna i ekonomska prava drugih ugroženih grupa – i obrnuto. Identitetsko pitanje, bilo ono vezano za nacionalnu, versku, etničku, seksualnu ili bilo koju drugu pripadnost, čak je i unutar sebe postalo usitnjeno i ignorantno spram drugih identitetskih zahteva – ili ukazivanja na diskriminaciju na osnovu identiteta. Grupa koja se u Srbiji, pored zvaničnog organizacionog odbora „Prajda“, jeste „Inicijativa mladih za ljudska prava“. Ova organizacija, uprkos svom imenu, ne bavi se pravima ljudi, već pravima nekih ljudi. Ona je naime veoma aktivna u organizaciji „Prajda“ i događaja koji se bave etno – nacionalnim trvenjima (pre svega albansko  - srpskim), ali ne i kada počnu stizati informacije u javnost da da leskovačke radnike korejske fabrike „Jura“ strani investitor tera da nose pelene, ne dajući im pauzu za toalet. Insistiranje na poštovanju ljudskih prava svodi se na borbi za prava onih čiju ugroženost prepoznaju „donatori“. Bavljenje gotovo isključivo identitetskim pravima, koja su gotovo postala supstitut za čitav dijapazon prava garantovanih važećom Univerzalnom deklaracijom, dovelo je do toga da različite organizacije svoju borbu svode na pro – sistemsku, bez ikakve naznake da žele podržati one čija bi bitka mogla biti od presudnog značaja za esencijalizaciju čak i tih istih identitetskih prava. Zaista bi bilo dobro videti sindikate i radnike/ce Goše, Jure, Fijata, izbeglice, migrante, Rome, osobe sa invaliditetom, obespravljene studente, nezaposlene, prekarne akademske i druge (za sad) zaposlene na „Prajdu“ kako pokazuju solidarnost sa još jednom ugroženom skupinom u društvu. Umesto toga, u nedelju smo videli Malog, Brnabić, Ružića i Jelenu Karleušu. Njihovo prisustvo nije naravno po sebi problematično, koliko je problematičan manjak svesti o tome da ono nije krucijalno za borbu LGBT zajednice. Mnogo važnije od paradnog tona jedne šetnje, jeste umrežavanje socijalnih borbi koje jedna drugu treba da podupiru. Umesto „Ana je ovde“, moglo je na sloganima prošle nedelje pisati „Radnici stoje uz gejeve i lezbejke“ ili, da radikalizujemo diskurs, „Pederi i radnici zajedno ste gaženi“. Moglo je, ali nije. Razlog je taj što se organizatori „Prajda“ nikada nisu pojavili ni na jednom skupu podrške pravima drugih obespravljenih skupina u društvu. Biju svoju dobro plaćenu bitku i stoje rame uz rame sa dobro – stojećim simpatizerima iz redova građanske elite. Možda poduhvat pojavljivanja LGBT aktivistkinja i aktivista na štrajkovima širom zemlje u prethodnim mesecima ne bi bio lak i prijatan poduhvat. Svakako bi bio manje prijatan od organizovanja prijema za strane ambasadore, mahanja zastavicom duginih boja i selfija. Bio bi ipak to suštinski poduhvat i značio bi iskorak prema umrežavanju borbi čiji uspesi zavise jedni od drugih.

     Utisak je da je ovakav scenario, uzimajući u obzir organizatore „Prajda“, njihove svetonadzore (ali i donatorske politike), malo verovatan. Pre će biti da će se kroz desetak godina, možda i ranije, na „Paradi ponosa“ ponosno vioriti baneri i zastave korporacija, od Facebooka do Googla i McDonalds-a, baš kao što je to slučaj sa najpoznatijim Prajdom na svetu, onim u San Francisku i većinom drugih gde je stvar LGBT prava postalo slavlje, pre nego borba. Otpor LGBT zajednice sve manje simbolizuje i otpor svih nas i zato je neophodno reći da je prošlo vreme kad su emancipatorne snage u Srbiji bezuslovno podržavale „Prajd“ – zbog vrednosti. On više nije mesto borbe svih nas – ako je to ikad i bio.

Pre dve godine bio sam poslednji put na beogradskoj šetnji koja slavi pravo svakog da voli koga god želi. Sa mnom je krenula i mama, dok je otac morao te nedelje biti na buvljoj pijaci. Sećam se, rekao mi je da će i on krenuti s nama ako mu organizatori „Prajda“ refundiraju zaradu koju tog dana neće ostvariti na pijaci. Pitam se, na kakav bi odgovor naišao jedan zahtev. Neću da grešim dušu, možda bi mu se i izašlo u susret. Pobeda će biti ostvarena međutim, onog trenutka kad takvih zahteva bude deset hiljada umesto jednog, i kada otpor jedne marginalizovane skupine zaista bude, u simboličkom ali i vrlo praktičnom smislu, značio otpor svih nas. Tada će nas donatori napustiti, ali će nam se pridružiti ljudi. Možda će se desiti, slično kao na plenumima 2014 u Sarajevu, da će ljudi nuditi svoje venčano prstenje na prodaju kako bi sakupili novac za kartu da dođu na protest iz okolnih sela, predgrađa i udaljenijih gradova. Možda, ali ne sa ovom garniturom borkinja i boraca za prava nekih, a ne svih obespravljenih ljudi. „Moć je u jedinstvu“, a ne u paradnim agendama donatora.       

             

Beli Preletačević: Ozbiljan eksperiment

Društveni i politički akteri su u odnosu međusobne zavisnosti spram struktura u okviru kojih deluju. Promene i potresi na sistemskom nivou mogu nam pomoći da objasnimo pojavnosti na nivou odnosa među akterima koji sačinjavaju strukturu. Ona, struktura, ipak nije svodiva na skup aktera u političkoj i društvenoj areni i otuda je lakše posmatrati kako akteri reaguju na promenu strukture, nego obrnuto – kako kompleksni odnosi među akterima dovode do promena na makro nivou. 

Pre dve godine, baš negde u ovo vreme, nismo se mogli načiditi čudom da je unutar Evropske unije bila izglasana vlada koju smo smatrali radikalno levom. Kasnije se nismo mogli načuditi tome što je jedna od najvažnijih članica EU napustila ovu zajednicu država. Čudili smo se potom, možda ponajviše, onog jutra kad nam je neko ko je bio vredniji i ustao pre nas, javio da je na predsedničkim izborima u najmoćnijoj zemlji na svetu pobedu odneo Donald Tramp. Čini se kao da nam ne ostaje ništa drugo do da se čudom čudimo kako se dogodio fenomen Ljubiše Preletačevića Belog, čoveka upečatljive frizure koji je uz trubače, belo odelo i vunene čarape, umarširao u zaustavnom vremenu u Republičku izbornu komisiju u Beogradu i predao neophodan broj overenih potpisa za predsedničku kandidaturu. Odgovor na pitanje kako se dogodio Beli i posledično – je li on pozitivna ili samo neminovna pojavnost u datom kontekstu političke scene u Srbiji, počeću pogledom na neposrednu političku atmosferu u ovoj zemlji. Potom ću se prebaciti na opštiji nivo analize.

  Godine 1957. u Nemačkoj, konzervativni CDU na čelu sa već ostarelim Adenauerom, čitavu kampanju postavio je na temeljima parole „keine experimente“ („bez eksperimentisanja“). Na krilima ekonomskog rasta, poslednjeg oslobođenog ratnog zatvorenika iz Istočne Nemačke i opšteg političkog i ekonomskog optimizma sa kojim se gledalo u budućnost, Adenauer je želeo učvrstiti vlast i nastaviti gde je stao. Zaista, to je bio poslednji put da je CDU osvojio apsolutnu većinu mesta u parlamentu. Slična atmosfera, neko bi zaključio, vlada u današnjoj Srbiji – i to sa obe strane, opozicije i vlasti. Vlast tvrdi da nije trenutak za vratolomije, da je u pitanju referendum o nastavku puta prosperiteta na koji je zemlja krenula posle predsedničkih izbora 2012. godine. Opozicija sa druge strane naglašava da je ovo presudni trenutak kada se društvo može odbraniti od čoveka koji želi učvrstiti autoritarnu poziciju. Mora se priznati da je vlast u ovom srbijanskom „keine experimente“ momentu dosta ozbiljnije nastupila jer je uspela da ostavi samo jednog i najjačeg kandidata u trci za predsednika, uprkos veselom raspoloženju u kom se u jednom trenutku našao sadašnji predsednik Republike Tomislav Nikolić.  Opozicija sa druge strane nije uspela da se ujedini oko jednog kandidata. Vuk Jeremić je već viđen kao „Koštunica sa naočarima“ i upustio se u kampanju kako bi „pomirio četnike i partizane“, odnosno, kako bi najpre pomirio dvojicu deda (kako je sam na jednom skupu rekao) – jednog četnika, drugog partizana. Saša Janković, upustio se u predsedničku trku kako bi „vratio državu građanima“, bio predvodnik „ljudi koje smo čekali“, odnosno nas samih. Topla ljudska priča o razdoru u jednoj porodici i jedan sa izvanideološkim mesijanskim oreolom sa margina su povukli, da situacija postane još i „ozbiljnija“, Nenada Čanka i malo manje marginalnog Sašu Radulovića. Uz Boška Obradovića i Vojislava Šešelja (omiljenog opozicionara gotovo svakog režima), izbori su sve manje počeli da liče na one nemačke iz 1957. godine. Ozbiljna situacija u kojoj svi naglašavaju presudnost nadolazećeg trenutka, a čiji je glamur kulminirao predizbornim spotovima premijera (u avionu kojim upravljaju dva pilota koja ne mogu da se dogovore u kom će smeru voziti i, drugi – u kom ovaj predsednički kandidat odgovara na kafanske optužbe treznih gostiju), postala je dakle satirična. Opozicija i pozicija dakle uglas, uprkos tome što smo u stanju krajnje iznurenosti a ne uzbuđenosti zbog prosperiteta, viču svako iz svojih pobuda i razloga – „keine experimente“! Neki sa ove „pristojne“ strane čak su otišli i toliko daleko da su sve one koji bi da eksperimentišu i eventualno glasaju za Belog, nazvali „korisnim idiotima najgorih među nama“ (Teofil Pančić). Nije kao da do sada nije bilo elemenata satire u „ozbiljnoj“ politici, ali čini se kao da je Ljubiša Preletačević Beli u ovom trenutku pre odgovor na ozbiljnost zajebancije kojom se elita zabavlja, nego njen rodonačelnik. Ono što je on uradio, jeste slično onome što je učinio Tramp kada je potpuno „razveo“ politički mainstream od političke koreknosti, razgolitio ga i predstavio u brutalno sirovoj formi. S tim, što za razliku od Trampa, Beli nije sam otelotvorenje supstancijalne prirode trulog sistema – već mu se ruga kroz performans. Preletačević je stoga proizašao iz neposredne sadašnjosti. Drugi, opštiji novo analize, pokazaće nam da je on isto tako izašao iz mnogo suštinskijeg ćorsokaka u koji su zapale političke partije i to ne samo u Srbiji.

Na planu evropske i u dobrom delu svetske politike trend je sledeći. Politički mainstream se predstavio kao spasilac od posledica krize koju je sam pogurao i u čijem kreiranju je učestvovao. U dve od tri zemlje evropskoj juga koju je kriza pogodila jače nego ostale, pojavile su se nove političke snage u vidu Sirize i Podemosa. Siriza je došla na vlast i poklekla pred, još uvek, nemerljivo snažnijim protivnicima. Podemos je uzdrmao dvopartijski sistem u Španiji i pokušao sa „catch all“ strategijom emancipatornog populizma laklauovskog tipa, ali mu to nije donelo vlast. Nedavno je na partijskom kongresu između dva puta (Eregonovog, dosledno u skladu sa Laklau / Muf strategijom i Iglesijasovog jasnijeg levog ideološkog profilisanja), pobedu odnela Iglesijasova struja. U Italiji je nepoverenje u političke partije (koje je prema nekim istraživanjima palo na neverovatnih 5 posto) iskoristio mutantski (ali sve jasnije desni) pokret „Pet zvezda“ koji već upravlja Rimom i Torinom na lokalu, a prema svemu sudeći gotovo sigurno dobija naredne nacionalne izbore. U ostalim zemljama Zapadne Evrope (Francuska, Nemačka, Holandija, Austrija  itd), uglavnom jačaju ekstremno desne i „catch all“ alternative, sa izuzetkom Velike Britanije u kojoj (uz to), takođe jača i podrška jednoj autentičnijoj levoj politici oličenoj u sprezi između jedne struje laburističke partije, društvenih pokreta i Korbina koji je na čelu laburista. Preko Atlantika krizu statusa quo iskoristio je Donald Tramp. Na posletku, možemo reći da se reakcije na krizu legitimiteta etabliranih političkih aktera, u ovom trenutku u Evropi i Americi, mogu svrstati u dve kolone: jedna je mobilizacija besa, osećaja ekonomske deprivacije i relativne deprivacije i izigranosti poverenja – kako bi se afirmisali novi progresivni politički akteri; druga kolona je ona desnog populizma i ona teži pasivizaciji akumuliranog nezadovoljstva uz pomoć razgradnje političkog liberalizma i učvršćivanja ekonomskog odnosa moći. Zašto je ovaj nivo analize važan za nas i kakve ovo sve veze ima sa Ljubišom Preletačevićem Belim?

   U Srbiji za razliku od gore navedenih primera nije došlo do naznaka razvoja novih trendova, osim na nivou Beograda gde se pojavio najozbiljniji alternativni politički entitet oličen u pokretu „Ne da(vi)mo Beograd“ (ipak, ovo su predsednički izbori). Cenzura, zastrašivanja, ucenjivanja ali i specifičan kontekst doprineli su ovome. Kao alternativa vlasti javili su se vanstranački kandidati upravo zbog toga što su opozicione partije diskreditovane a nove političke snage koje bi aktivirale (ili u lošoj varijanti pasivizovale) nezadovoljsvto koje se akumulira poslednjih tridesetak godina na nacionalnom nivou – nije bilo. Ovi što će glasati za Vučića uglavnom su nosevima iznad vode baš zbog njega i SNS-a, pa će zato glasati za njega. Ovi drugi, od kojih se neki dave a ne žele pomoć SNS-a (pri zapošljavanju i slično) a neki žive dobro ali im je Vučić gadan, glasaće za opozicione kandidate. Ono što Beli unosi u ovu dosadnjikavu i važnije – predvidljivu trku za predsednika, jeste prilika da se deluje mnogo političkije nego glasanjem za druge kandidate. Ne slažem se sa uvaženim Teofilom Pančićem da je Beli „pretpolitička“ pojava. Naprotiv, ona omogućava izlazak iz okvira politike kao „politike mogućeg“, pod okolnostima kad se može birati jedino između bahate i pristojne bede. Beli je, ako bolje pogledamo, najoptimalnije otelotvorenje onoga što je Gramši nazvao „doba čudovišta“ kada staro umire a novo ne može da se rodi. Budimo srećni što je to Beli a ne ojačani Šešelj ili neke varijacije Miše Vacića. Ne budimo, sa druge strane, tužni što to u ovom trenutku to nije ni emancipatorna snaga, jer je ona počela da dobija zamah sa NDB i nedavnim protestima u Beogradu koji su uspeli okupiti mnoštvo aktera koji pokušavaju (pro)gurati istinsku demokratiju odozdo. Na kraju, Belog čini mi se, valja posmatrati fenomenološki, pre nego ulaziti u meritus onoga što govori. Eksperiment kakav je Preletačević, da odgovorim na gore postavljeno pitanje, nije ni pozitivan ni neminovan u ovom trenutku. On je oslobađajući ne za „Srbiju“ ili „sirotinju“, već za svakog od nas ponaosob koji se tako osećamo kad probijemo granice onoga što se možemo usuditi, pomisliti ili učiniti. On je nemoguć taman onoliko koliko je nemoguće „pozvati kardiologa da srce Srbije premesti sa Kosova u Šumadiju“ , da citiram Belog. On je ipak smislen taman onoliko koliko je i svaki eksperiment kada „igranje na sigurno“ postaje nepodnošljivo...       

                  

              

INTERVJU sa Fredrikom Džejmsonom: Novi mediji donose novu političku formu!

U  razgovoru za Le Monde Diplomatique, jedan od najvažnijih levih intelektualaca današnjice govori o političkoj situaciji u SAD, političkoj misli i njenim zadacima u savremenom vremenu, levici i njenim potrebama, manjkavostima i novim šansama.  

LMD: Šta bi, po vašem sudu, trebalo da se nađe u fokusu političke filozofije i teorije politike danas?

Džejmson: Od 1968. naovamo tradicija je postala fokusirati se na moć. Zbog toga se dogodio jedan zaokret od “klasne politike” prema onome što se nazivamo “identitetskom politikom”.  Posledica takvog zaokreta bilo je slabljenje radničkih sindikata, iako radnički sindikati ne odražavaju nužno vođenje klasne politike.  Mislim da je zbog toga danas neophodno fokusirati se ponovo na ekonomiju, za koju i ne moramo po svaku cenu imati unapred ponuđena rešenja. Na primer, samoupravljanje može biti opcija ako govorimo o rekonstrukciji industrijske infrastructure prema načelima manjih industrijskih jedinica. Pitanje minimalnog dohootka na globalnom nivou takođe može biti način da se stumuliše misao koja će težiti rešenju problema mobilnosti kapitala koji cirkuliše uspešno zbog globalnih razlika u dohotku. U Sjedinjenim Državama, primera radi, postoji velika ozlojeđenost prema kompanijama koje su izmestile svoja sedišta izvan zemlje i više ne plaćaju porez. Svakako, insistiranje na moći koja je zauzela centralno mesto zahvaljujući prestižu Mišela Fukoa, ne bi trebalo da bude pravac u kom bi politička misao trebalo da se kreće. 

LDM: Šta je najveća prepreka takvom jednom teorijskom i političkom (ponovnom) zaokretu?

Džejmson: Veliki problem je globalizacija, pod kojom podrazumevam novu finansijsku logiku koja upravlja svime. Ovde čak i nije reč o američkoj hegemoniji, već o hegemoniji globalne klase. Evropa je primer političke forme na kojoj možemo videti kako je ova klasa uspela izdejstvovati da ne bude odgovorna niti jednom od naroda.  Niti jedna nacionalna “izborna jedinica” unutar EU nema kontrolu nad njom i stoga Evropu možemo posmatrati kao simbol problema sa kojima se suočava politika na svetskom nivou. Imamo posla sa klasom koja je uspela pronaći formulu za izbegavanje bilo kakve vrste demokratskog glasa, iako mnoge od zemalja svoje temelje zasnivaju na parlamentarnoj demokratiji.

LMD: O kakvom onda internacionalnom uređenju možemo govoriti danas, kao o potencijalnom rešenju?

Džejmson: Sa jedne strane, nacionalne politike bile su pogodnije za sprovođenje progresivnih politika. Posle toga, nismo bili u stanju da mislimo o novoj političkoj realnosti, osim kroz institucionalna rešenja poput Ujedinjenih nacija. Globalizacija u značenju koje sam već opisao, zahteva čitav set novih koncepata – pa čak su i socijalistički koncepti njome predodređeni. Nekada je bilo dovoljno izglasati levu vladu na nacionalnom nivou, da bi se sprovele mere poput minimalnog dohotka ili zakona koji štite prava radničkih sindikata. Danas, kada je ta era prošla, mislim da bi neka forma novog federelizma mogla biti put ka rešenju. Ta nova forma naravno, mora uzeti u obzir sve slabosti istorijskih iskustava federalizma – poput one jugoslovenske. Njenom raspadu je u značajnoj meri doprinelo i to što je Međunarodni monetarni fond počeo pregovarati direktno sa republikama, zaobilazeći centralnu vladu. U prošlosti, to je bio glavni problem federacija – bogatije federalne jedinice nisu želele nositi teret oporavka onih manje razvijenih. Taj problem možemo videti na delu i u današnjoj Evropi.

LMD: Šta otežava put novom  internacionalizmu, teorijskom i praktičnom?

Džejmson: To se jasno moglo videti na primeru Svetskog  socijalnog foruma gde se pokušala uspostaviti saradnje između teorije i prakse. Problem je ipak bio u tome što je radikalna levica, prema kojoj gajim velike simpatije, ostala zaključana u nacionalne granice. Reakcije ljudi na savremena dešavanja prisutne su širom sveta, od Brazila do Francuske i Istočne Evrope – ali je mnogo energije koja se tu stvorila apsorbovano za potrebe unutrašnjih borbi protiv reakcionarnih pretenzija na nacionalnom nivou. Takvu dinamiku možemo videti u današnjoj Francuskoj ili Nemačkoj na primer, gde je pitanje izbeglica još i pojačalo potrebu za unutarnacionalnom borbom. Slična je situacija sa intelektualcima. Oni nemaju toliko osećaja za to šta se događa izvan njihovih zemalja. Francuski intelektualci su preokupirani francuskim društvom i ne obraćaju previše pažnje na to što se zbiva u Nemačkoj ili Irskoj. Amerikanci ništa živo ne znaju o “spoljašnjem svetu”. Postoji i dalje velika doza provincijalizma, čak više na levici nego na desnici.

LMD: Ovde dolazimo do važne uloge medija u pogledu de – provincijalizacije?

Džejmson: Treba se svakako fokusirati na medije i pitanje vlasničke strukture u njima. Mediji danas svakako nisu otvoreni za nove ideje, a pogotovo ne ideje novog internacionalizma. Od šezdesetih godina naovamo razvio se čitav niz utopisjkih ideja o tome kako mediji mogu označiti početak nove demokratije. U izvesnom smislu, mediji jesu omogućili različitim glasovima da odu u etar. Međutim, kad se to dogodilo niko nije slušao trockističku radio stanicu, već su najslušanije bile cionistička i gej stanica. Treba obratiti pažnju na to kako biznis kontroliše medije. Tramp je bukvalno kreiran od strane medija koji su prenosili svaki javni govor koji je držao. Posmatrano iz ove perspektive, nama bi takođe dobrodošao jedan demagog.

LMD: Mnogi smatraju da su takozvani “novi mediji” poput društvenih mreža postali važni kao kontra – teža mejnstrim medijima.   

Džejmson: Masovni protesti u toku “Arapskog proleća”,koji su bili pogurani uz pomoć “novih medija” doneli su sa sobom jednu novu političku formu. Moje kolege Hart i Negri pokušali su ovo da teoretizuju, ali ja ne mislim da se radi o najstabilnijem izvoru političke moći. Poenta je u tome da određeni društveni pokreti uspeju uništiti čitave političke strukture, ali onda nakon toga ostaje jedna praznina. Protesti na Trgu Tahrir jesu uništili diktaturu, ali najednom tamo nije bilo nikog drugog da popuni nastalu prazninu, do Muslimanskog bratstva. U Iraku, SAD je zajedno sa Britancijama uništila tamošnju komunističku partiju i jedini substitut bila je religija. Zbog takvih događanja i uopšteno spoljne politike Sjedinjenih Država, slogani na levici koji se tiču demokratije nisu mi najomiljeniji.

LMD: Šta je alternativa?

 Džejmson: Stjuart Hal je imao predlog za političku borbu, kroz diskurzivnu borbu. On je mislio nešto slično ideji Ernesta Laklaua – ako diskredituješ slogane neprijatelja, onda si već nešto ostvario jer si onemogućio njima da koriste određene slogane. To je ono što je, primera radi, gospođa Tačer briljantno izvela. Jedan slučaj takvog “udarca” unutar diskurzivne borbe bio je slogan pokreta “Occupy” koji je iznedrio tu novu političku platformu zasnovanu na sloganu “1 % protiv 99%”. Sve i da je “Occupy” iznedrio samo ovaj slogan, bio bi to već odlučujući zamah za promenu u američkoj politici jer je on naprosto, reorganizovao jezik kojim se u prošlosti služila identitetska politika.

LMD: Da li onda možemo reći da je Sandersu omogućen ulaz u američki mejnstrim upravo uz pomoć diskurzivnog proboja “Occupy” pokreta?

Džejmson: Definitivno! Zanimljivo je to da je neko kao što je Sanders mogao da bude izglsan za senatora samo u državi kao što je Vermont (iako je on Njujorčanin). Ponovo taj talas dolazi iz “zemlje trećeg sveta” unutar SAD.  Kroz jednu vrstu političke pedagogije, Sanders je uspeo da nastavi sa insistiranjem na pitanjima ekonomije i progresivne politike. “Occupy” pokret na čijim je krilima Sanders vodio borbu za nominaciju unutar Demokratske stranke, nikada nije imao jedinstven program - ali je njegova uloga važna zbog toga što se vratio pitanju klase. Sanders je takođe bio jako važan zbog toga što je oživeo vrstu ekonomskog jezika koja je bila izuzeta iz diskursa identitetske politike.

LMD: Istovremeno međutim, dogodio se i Tramp.

Džejmson: Da se vratimo onome o čemu smo već govorili. U Sjedinjenim Državama nastupio je momenat kada je stvorena praznina, koju republikanci nisu imali čime popuniti. Nisu želeli nikakve novine, nisu hteli menjati poresku politiku, nisu želeli dodatno trošiti novac već samo održati postojeće stanje. Na demokratskoj strani, takođe – nikakve nove ideje nisu nastajale. Stvoren je vakuum i tu se pojavljuje Tramp, baš kao što je, primera radi, nastao Berluskoni. Republikanci nisu imali apsolutno nikoga koga bi kandidovali na ovim izborima. U ovom trenutku, ljudi govore da je reč o novom fašizmu a moj odgovor bi bio – još uvek ne.

LMD: Spomenuli ste Ernesta Laklaua. Njegov rad i rad Šantal Muf je trasirao neku novu putanju levici, na koju se delimično “nakačio” španski “Podemos”.  Je li distanca od “tradicionalne levice” odgovor na pitanje “šta levica treba činiti danas”?

Džejmson:  Njihov rad briljantno analizira političku praksu i postavlja platformu za nove slogane. Međutim, oni su svoj rad predstavili kao napad na klasu i Marksizam, što smatram velikom greškom. Poput mnogih evropskih filozofa – na primer Tonija Negrija, oni su prošli kroz iskustvo starih komunističkih režima i dosta njihovih argumenata usprotivilo se tradicionalnom tipu komunističke partije. Ipak, za one koji nisu prošli kroz to iskustvo, ići protiv marksizma i protiv klase predstavlja prekrajanje same prirode političke stvarnosti danas. Ernesto (Laklau prim.aut.) je zapravo, pogrešno procenio političku vrednost sopstvenih ideja. On je mislio o njima kao o post – marksističkim i mislim da tu leži krucijalna greška. Laklau je išao u pravcu dokazivanja da anti – označitelj ne mora uvek biti ekonomski. Naravno, u određenom trenutku sve može postati uzrokom. Na duge staze međutim, ekonomija je sve. Laklau je zasigurno odigrao značajnu ulogu kao intelektualac u restruktuiranju političke prakse, ali bi i dalje bila velika greška ne osigurati, na primer - spoznavanje veze između industrije i banaka sa jedne, i nezaposlenosti sa druge strane.    

LMD: Da li bi onda levica danas trebalo da se bavi i rekonstrukcijom  države I / ili novom teorijom države?

Džejmson: Mislim da bi trebalo da se bavi rekonstrukcijom države, ali ne na način kao što je to činila socijaldemokratija. To bi moralo ići u pravcu koji će obezbediti više od državnog upravljanja kapitalizmom. I dalje nam je potrebna država. Štaviše, onog momenta kada počnemo osećati stvarne posledice ekološke krize, moramo imati snažnu državu koja će moći sa tom krizom da se nosi. Svakako je bolje misliti o tome kako bi socijalistička država trebalo da izgleda, nego čekati da državu preuzmu fašisti.

LMD: Kako ipak, da izbegnemo ponavljanje greške sa socijalističkom državom tipičnom za neke režime 20. veka?

Džejmson: Ne postoje garancije za to. Ipak, specifični pred – kapitalistički momenat u kom je Staljinizam postao moguć je prošao. Sa druge strane, ne mislim da je postojeća liberalno – kapitalistička država u stanju držati stvari pod kontrolom bez upotrebe vojne moći. To je ono o čemu Tramp govori – “America first”! To je slogan iz tridesetih koji su koristili fašisti u Americi. Ako je to tendencija i ovde (u SAD prim.aut.) i u Evropi, onda je sad samo stvar ideološkog izbora.

LMD:  Čikaška ekonomska škola, na primer, razvijala je ekonomske politike od pedesetih, koje su onda samo čekale trenutak da mogu “uskočiti” u pukotinu ili eventualni vacuum koji će se eventualno stvoriti. Mislite li da je levica propustila šansu koja joj se ukazala nakon 2008. godine da učini slično?

Džejmson: Svakako da jeste – nije bilo spremnog odgovora na krizu! Levica je bila iscrpljena od prethodno poduzetih eksperimenata – uz nekoliko izuzetaka. Pre nekoliko godina mogao bih spomenuti Venecuelu ili Brazil, danas to više ne mogu. Ono što je nastalo na levici dobilo je formu društvenih pokreta.

LDM: Jesu li društveni pokreti ipak dovoljni? Verujete li i dalje u partijsku politiku?

Džejmson: Mislim da mora biti neke vrste partijske politike. Problem je u tome što bi levica morala u većini slučajeva, da deluje u okvirima u kojima je na primer, porez već smanjen od strane desnice. Jednom kad smanjite poreze, mnogo ih je teže vratiti na staro. Levim partijama je sa druge strane, neophodan novac kako bi finansirale zdravstvenu  i socijalnu zaštitu , obrazovanje, punu zaposlenost. To je najveća slabost partijske levice danas.

LMD: Na kraju, mislite li da nam treba ponovo “velika ideja” u trenutku kada se čini da je doba “veikih ideja” završeno?

Džejmson: Mislim da to doba nije završeno! To ubeđenje dolazi iz nasleđa šezdesetih, kada je vladalo mišljenje da su “velike ideje” nužno opresivne i nedemokratske. Istina je sa druge strane, da u ovom momentu nemamo na horizontu niti jednu takvu ideju – ali to ne znači da ne treba tragati za njom. Adorno je obavio odličnu analizu rasprostranjenosti takozvane “empiričke misli”, posebno se baveći američkim i britanskim empirzmom. Poredeći ga sa nominalizmom, zaključio je da kroz empirizam ne možemo stvari videti dijalektički. Mislim da je povratak “velikim idejama” istovremeno i povratak istorijskom pogledu na svet. S tim u vezi, mislim da je istorija velika ideja! Zagovaranje novih ideja zapravo označava potragu za “velikim idejama”. “Praktičko – instrumentalna paradigma” kako ju je Frankfurtska škola nazvala, pokušava baviti se malim stvarima, ali bez inovacija. Uskoro, nominalisti i empiristi neće biti u stanju rešiti čak ni male probleme koje su jedino, kako tvrde, zainteresovani da reše.  

Nezavisna Srpska značila bi Dodikov kraj

Latinski izraz „status quo“ označava stanje koje je nepromenjeno, odnosno, održanje postojećeg stanja. Inicijalno se koristio u rečenici koja nakon ratnog sukoba označava povratak na stanje pre rata, status quo ante bellum. Status quo je ono što bosansko – hercegovačke lidere održava na mestu na kom jesu i svaki privid pokušaja promene, označava ništa drugo do performans čiji je cilj ostanak na istom onom mestu sa kog je performans preduzet. Referendum u Republici Srpskoj o tome da li bi deveti januar trebalo da se obeležava kao dan tog bosansko – hercegovačkog entiteta, samo je jedan u nizu baš takvih privida koji za cilj ima konzerviranje stanja pre referenduma.

U govoru nakon narodnog izjašnjavanja o navedenom pitanju, predsednik Republike Srpske rekao je da je „ovo bilo više od pukog inaćenja, od puke ljutnje“, već da je to bilo „za narod“. Istina je ipak nešto prostija, jer ako nešto činite za entitet kojeg nazivate narod, onda u to morate uključiti svu kompleksnost koju sa sobom nosi pojam naroda, kao i njegovog interesa – ukoliko ga se uopšte i može definisati. Mile Dodik naravno nije dorastao ni mnogo manje zahtevnim političkim poduhvatima, ali zato jeste bio na visini zadatka kada je trebalo umesto svakodnevnog radnog dana koji je ispunjen držanjem međunacionalnih tenzija na visokom nivou, napraviti jednu malo glasniju predstavu. Dodik je referendum inicirao zbog sebe i svog političkog vazduha. Taj bazični element koji Dodik udiše zove se dejtonska Bosna, odnosno postojeće stanje, pa je cilj referenduma bio jasan: status quo ante referendum.

U jednom od intervjua, Dodik je takođe naveo da je od Bakira Izetbegovića „dobio što nije mogao ni sanjati.“ To nešto o čemu Dodik nije sanjao, odnosilo se na dogovor koji su postigli oko takozvanog „mehanizma koordinacije“ koji se tiče zajedničkog tela BiH i Evropske Unije zaduženog za nadgledanje primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Prema tom dogovoru, kako je Dodik naveo, vlada RS-a mora potpisati nalog za svog predstavnika, inače ne može biti zasedanja ovog zajedničkog tela u Sarajevu. Ovom izjavom Dodik je pokušao reći da je srpska strana izdejstvovala više nego se moglo očekivati i aludirao na poraz Izetbegovića. Taj poraz verovatno je, prema istoj logici, uzrujao bošnjačkog člana predsedništva, pa je ovaj sveteći se, pokušao dovesti u pitanje „dan Republike Srpske“. Zato je Dodik referendumom i pobedom na njemu još jednom porazio Izetbegovića. Sve ovo zvuči kao bitka koju biju dvojica glavnih mešetara unutar dejtonske Bosne, ne bi li sebi pribavili korist na uštrb onoga drugog. Ovo je dakako pristojno tumačenje, međutim glavni deo nedostaje. Taj deo  definisaću kao međusobni sporazum o napadanju, ali istovremeno i osiguranju „win – win“ ishoda, odnosno ishoda u kom obe strane pobeđuju. To što neka strana ponekad „pobedi više“, služi dodatnom balansiranju koje je opet, nužano zarad privida dinamičnosti odnosa unutar statusa quo. Drugim rečima, Bakir Izetbegović ne želi prestanak trzavica i provokacija koje dolaze iz RS-a, baš kao što Dodik ne želi da izgubi alfu i omegu svog političkog delovanja i jedini razlog sopstvenog političkog postojanja – a to je „neprijatelj“ oličen u političkom Sarajevu.

Otkuda onda toliko priče o nekakvom ratu, otcepljenju Republike Srpske i sličnim besmislicama? Otuda što je deo prividnosti dinamike unutar statusa quo projekcija budućnosti i hitanja prema promeni. „Tako su nam govorili i 1991.“, reći će mnogi, „pa se dogodio rat i rascep socijalističke Jugoslavije“. Istina, ali je u periodu nastajanja nacionalnih političkih i, važnije, ekonomskih elita, jugoslovenski okvir bio neodrživ za sve elite izuzev one u Srbiji koja je imala nameru potčiniti sve druge nacionalne elite sebi. Kako su videle da mogu lako biti potčinjene ukoliko ostanu unutra, ostali nacionalni projekti bili su spremni žrtvovati isti taj narod u čije su ime deklarativno bili i ustrojeni. Ona elita u Srbiji bila je spremna žrtvovati isto tako, narod u čije je ime, kad je videla da nema ništa od hegemonije unutar Jugoslavije, pokušala izdejstvovati što je više moguće u uslovima raspada zajedničke države. Tako je jugoslovenski okvir kakav je zatekao nacionalne buržoazije u formiranju i njihove političko – ekonomske pretenzije, bio nemoguć ukoliko je svaka od njih želela maksimalizovati svoju dobit. Slučaj današnje, dejtonske Bosne i Hercegovine upravo je suprotan slučaju iz 1991. Stanje stvari kakvo je danas u BiH, upravo je ono koje je iznedrilo ovu vrstu strukturne legitimacije etno – nacionalnih vođa i njihovih politika. Svaki drugi scenario za Bosnu značio bi slamanje krvavih štula na kojima stoje njeni današnji lideri.

Tako smo se naposletku, našli u jednoj paradoksalno - satiričnoj situaciji, da se usaglasimo sa Dodikom po pitanju dejtonske Bosne i odemo još i korak dalje, pa zaključimo da je ona „tamnica naroda“, za razliku od socijalističke Jugoslavije koja je bila „tamnica za nacionalne elite“. Međutim, kada Dodik govori o otcepljenju Republike Srpske i time, kraju dejtonske Bosne, on nema na umu oslobađanje naroda iz slepe ulice – već sa pozicije zatvorskog čuvara koji nema ključeve, govori o tome da će otključati ćelije. Zapravo, Dodik, baš kao i Izetbegović (i ostatak bosansko – hercegovačke elite) zna vrlo dobro da svoje pritvorenike koje naziva „narodom“ može odvraćati od toga da razvale vrata samo tako što će ih zauvek ubeđivati da je on, iako zatvorski čuvar, zapravo garant opstanka svog zabravljenog naroda. Zbog toga bi otcepljenje Republike Srpske koje se sve vreme drži u vazduhu kao mogućnost, ali i bilo koje drugo menjanje okvira statusa quo, značilo kraj političke karijere ponajpre za Dodika, a onda i za sve ostale.

Šta onda raditi sa tim paradoksom, koji nam govori da je ono što Dodik zagovara upravo ono što ga može uništiti, a što bi domino – efektom moglo srušiti i ostale „očeve“, „majke“ i „familije“ naroda i narodnosti u BiH. Na prvom mestu, treba biti svestan da bi, ako je reč o Dodiku, on zaratio samo u slučaju da neko pokuša otcepiti Republiku Srpsku i da bi u tom slučaju on i Bakir bili na istoj strani. To se dakle – neće dogoditi. Ono što može predstavljati prvi korak ka rušenju, njima ugodnog statusa quo, ali uz jedan emancipatorni, a ne retrogradni zamah (kakav bi bio na primer otcepljenje RS-a), jeste dovršenje posla započetog u februaru 2014. godine.     

DA LI JE SOCIJALDEMOKRATIJA KLINIČKI MRTVA?*

Uvod

U svojoj knizi o post – demokratiji, Kolin Krauč (Colin Crouch) osvrćući se na nove pojavnosti u ponašanju političkih partija, primećuje da je jedan od sindroma post – demokratskog doba i to što se političke partije sve više okreću ka personalizaciji politike. Ovakav trend svakako ima svoje korene u američkom fenomenu desupstancijalizacije politike i njene komodifikacije. Sve češće, kako navodi on, počinjemo da smatramo normalnim to što nam političke partije svoje programe predstavljaju kao nekakve „proizvode“. Ovakva je praksa iz anglo – saksonske političke sfere prešla i u države za koje se očekivalo da će se, zbog negativnog istorijskog iskustva sa raznim vođama, odupreti ovakvom trendu gubljenja političke supstance i okretanje ka ispraznom obliku „prodavanja“ personalizovanih, ali i desupstancijalizovanih stranačkih „proizvoda“. Kao jednu od takvih zemalja Krauč navodi i Italiju koja je nakon Musolinija bila izuzeta iz post – demokratskog trenda u domenu partijske sfere političkog, sve do 2001. godine. Tada Silvio Berluskoni ulazi u izbornu trku za drugi premijerski mandat (prvi je bio od 1994 do 1995. godine) i čitava kampanja liberalno – desne koalicije „La Casa delle Liberta“ („Kuća slobode“) biva svedena na njegovu ličnost. Umesto da se posluži personalizacijom i desupstancijalizacijom politike od strane Berluskonija, kao platformom za politički napad i na post – demokratiju odgovori demokratijom, navodi Krauč, italijanska socijaldemokratska levica odgovorila je individualizacijom sopstvene kampanje (Crouch, 2004:26/7).

Kroz ovaj primer može se, sažeto, opisati čitav spektar razloga iz kojih u ovom eseju branim tezu da je evropska socijaldemokratija klinički mrtva i da ne treba trošiti snagu na reanimaciju. Strategija kojom se socijaldemokratska levica na evropskom nivou prilagodila globalizujućoj ideološkoj hegemoniji neoliberalnog kapitalizma u poslednjih nekoliko decenija, a pogotovo u poslednje dve decenije, ne može se više nazvati ni zaokretom. Umesto toga, nastupio je period harmonizacije odnosa sa liberalnom, a vrlo često i konzervativnom desnicom. Stoga se socijaldemokratsko prilagođavanje novonastalim geo – političkim a onda i ideološkim i ekonomskim rasporedom snaga na globalnom nivou, može nazvati asimilacijom, odnosno srastanjem sa nekadašnjim političkim suparnicima. U tom novom ruhu, nekada zastupnici interesa radništva i obespravljenih društvenih slojeva, pristali su na politiku konsenzusa u čijoj srži se, kako to primećuje francuski filozof Žak Ransijer (Jacques Ranciere), nalazi pristanak na podređenost vlastite klase, odnosno vizija nošena logikom oligarhijskog sistema (Ranciere, 2008:93).

Ideološki „melting pot“ tako je pogodio i predstavničku demokratiju, pa se politička klasa u njoj pojavila u nikada homogenijem, gotovo monolitnom obliku. Mihelsov (Robert Michels) „gvozdeni zakon oligarhije“ doživeo je svoju punu manifestaciju u periodu nakon završetka hladnog rata. Politički predstavnici više političkih ideja, društvenih i klasnih skupina, interesa i pretenzija, stopili su se u manje – više jedinstveni, elitni blok. Međutim, nisu sve ideološke strane odstupile od svojih načela i nisu sve partije izneverile interese i očekivanja dela biračkog tela zbog kog postoje u institucionalizovanoj formi. Konzervativne i desno – liberalne stranke nikada nisu odustale od svog elitizma i nastojanja da demokratsko odlučivanje u reprezentativnom sistemu svedu na što manji broj participanata i to, obično onih čiji ih kapital finansira, uslovljava , održava u političkom životu i zbog čijih su interesa ispočetka i osnovane. Sa druge strane, partije socijaldemokratske levice od nekada revolucionarnih, pa onda reformističkih ali i dalje radničkih partija, postale su drugom stranom kapitalističke medalje.   

1.     Uloga socijaldemokratije posle 1945. u Zapadnoj Evropi

Od kad je Entoni Gidens (Enthony Giddens) napisao svoju prvu knjigu o „nadilaženju ideoloških podela“ (Giddens, 1994), nazivajući ih pritom „političkim konzervativizmom“, isti autor je u svojoj narednoj knjizi „Treći put“ („Third Way“) ipak izvršio auto – korekciju, navodeći da bi umesto napuštanja ideoloških podela trebalo ipak, „obnoviti socijaldemokratiju“ (Giddens, 1998). Međutim, ovde se neću baviti Gidensovim predvorjem za blerovsku političku agendu koja je doprinela konačnoj asimilaciji evropske socijaldemokratije u mainstram „ekstremni centar“, kako ga je nazvao Tarik Ali (Tariq Ali) (Ali, 2015: Uvod). Moja je pozicija ovde da je to što je socijaldemokratija tokom procesa „stopljavanja“ sa nekadašnjim ideološkim suparnicima postala „suvišna“, samo najupečatljiviji sindrom – pre nego uzrok stanja kliničke smrti u kom se danas nalazi evropska socijaldemokratija. Ovakvu tvrdnju zasnivam na dvostepenoj argumentaciji koja teži ka tome da mapira ranije uzroke konačne kapitulacije socijaldemokratije pred naletom neoliberalne hegemonije (Mouffe, 2000:5). 

Prvi je stepen ekonomski. Ukratko, ovde je od odlučujuće važnosti uvesti dodatni element u analizu i to odnos između Sjedinjenih Američkih Država i Evrope nakon Drugog svetskog rata. Najpre, svojim novim Globalnim planom na konceptualnom nivou i Maršalovim planom na praktičnom, SAD je u vreme svoje „New Deal“ faze imala sledeću logiku. Kako je nakon rata njena industrijska proizvodnja bila superiorna u odnosu na ostatak sveta, ona je morala pronaći i adekvatna tržišta za plasiranje svojih proizvoda. Maršalovim planom najpre je planirana reindustrijalizacija Zapadne Evope (ali na prvom mestu Zapadne Nemačke) i to tako što se u formi jednokratne „pomoći“, prema tom planu, iz američkog budžeta slilo 5,3 milijarde dolara samo u prvoj godini primene programa (1947) – dok se do kraja 1953. godine ova suma popela na 12,5 milijardi. Ne bez razloga, ovaj plan  čije je ime bilo „Maršal plan“ („Marshall plan“), bivši potpredsednik Sjedinjenih Država Henri Valas (Henry Wallace) i verovatno najveći socijalista koji je ikada kročio u Belu kuću, a koji je kasnije bio smenjen od strane Henrija Trumana, nazvao je „Martial plan“ ili „Vojni plan“ (Varoufakis, 2013:72). Ne samo iz geo – političkih i vojnih razloga, SAD je dakle uložila novac u Zapadnu Evropu (i Japan sa druge strane), ne bi li obezbedila tržište za izvoz svoje nadmoćne industrijske proizvodnje (pri čemu je presudno kumovala i osnivanju preteče Evropske Unije, odnosno formiranju Zajednice za ugalj i čelik i skidanju trgovinskih barijera najpre u zapadnom delu Evrope, a onda i širom kontinenta). Takozvana „država blagostanja“ koja je iznedrila ono što danas nazivamo „30 slavnih godina“ nakon završetka Drugog svetskog rata, za šta obično vezujemo primenu kejnzijanske ekonomske logike, veliku javnu potrošnju i socijalna davanja - svoj nastanak tako, duguje pre svega američkom interesu da u Zapadnoj Evropi dobije društvo koje će moći da konzumira njihov izvoz. Prvi zaključak koji želim da izvedem je dakle, da nije evropska socijaldemokratija bila ta koja je imala „zlatno doba“ nametanja svojih agendi, već je američka industrijska proizvodnja trebala od Zapadne Evrope primenu kejnzijanskih mera kako bi imala gde da plasira svoje proizvode (odnosno, kako bi imao ko da ih konzumira). Onog momenta kada SAD od države sa trgovinskim suficitom, postaje država sa trgovinskim deficitom (u razloge ovde nemam prostora da ulazim), odnosno kad joj više nije trebala Evropa za konzumaciju – već joj je trebalo što više investicija u domenu finansija (Wall Street) kako bi se finansirao taj deficit, „država blagostanja“ u Evropi nestaje i Evropa se još jednom prilagođava novoj vrsti diktata koji stiže iz SAD-a, a to je zaokret ka hegemoniji korporacija i vladavini finansijskog kapitala (Varoufakis, 2013c: 109).

Druga platforma na kojoj želim da razvijem argumentaciju za tvrdnju da „blerovski momenat“ (odnosno njegove varijacije poput Šrederove „neue Mitte“), nije uzrok pozicije na kojoj se danas nalazi socijaldemokratija (a to je pozicija naličja kapitalističke medalje) – već samo razgolićeni oblik onoga što je ona postepeno postajala nakon 1945, jeste politička platforma. Nema nikakve sumnje u to da je u vreme Hladnog rata sovjetski model socijalizma u svojoj totalitarnoj staljinističkoj, a onda i autoritarnoj post - staljinističkoj fazi vodio ka dehumanizaciji i da je moć države i razlika među klasama u to vreme u Sovjetskom Savezu bila veća nego u Zapadnoj Evropi (From, 1963: 265). Ovo je važno naglasiti jer je prvi činilac rasprave o reakcionarnoj ulozi socijaldemokratije nakon 1945. vezan upravo za strah na Zapadu od „bauka komunizma“ koji bi mogao da se prelije sa Istoka. Hoću reći da je ovaj strah bio razumljiv, jer je ono što je pretilo (sovjetski anti – humanistički „socijalizam“) bilo ekonomski i politički inferiorno u odnosu na trenutno „blagostanje“ unutar kapitalizma. Moja zamerka socijaldemokratiji ne ide tako u smeru kritike njene hladnoratovske anti – sovjetske pozicije, već ide ka kritici odabira alternative. Drugim rečima, ono što je bila konceptualna obaveza čak i takve socijaldemokratije koja je u to vreme već raskrstila sa revolucionarnim putem u socijalizam, jeste bio reformistički - ali i dalje socijalistički humanizam. Umesto toga, ona je prihvatila nešto što se tada usled povoljnih geo – političkih i ekonomskih okolnosti pojavilo kao humanistički kapitalizam. Greška je dakle bila u tome što se nije težilo ka humanističkom socijalizmu koji bi trebalo da označava industrijsku organizaciju u kojoj će svaki radni čovek biti aktivni i odgovorni učesnik, gde će rad biti privlačan i sadržajan, gde kapital neće upošljavati rad, već rad kapital (From, 1965c:270).  Sa druge strane, humanistički kapitalizam koji je zapadno – evropska socijaldemokratija prihvatila i njime se dičila označavao je kratkoročno umanjenje klasnog jaza i intenziteta klasne dominacije u vreme uzlaznog ekonomskog ciklusa sa jedne i povoljnih geo – političkih okolnosti sa druge strane. Ova fetišizacija SAD kao snabdevača „socijalnog“ u socijalnoj državi, neretko je vodila ne samo ka ekonomskom, već i političkom zaokretu i to u vidu podržavanja onoga što socijaldemokratija nikada ne bi trebalo da podrži – a to su imperijalistički pohodi.[1]

 Proleterski pokreti i njihovi politički predstavnici koji su stajali na „levljim“ političkim stanovištima od socijaldemokratije, ugušeni su ovakvom praksom, baš kao što je poništena i njihova važna istorijska uloga u ostvarivanju svih radničkih (pa i građanskih) prava u Zapadnoj Evropi.

Ispunjenjem zahteva za potrošnjom i stvaranjem konzumerističkog društva kratkoročno, revolucionarni pokreti su se našli u situaciji da prihvate sopstvenu političku nemoć koja je, uz navigaciju kratkotrajng humanističkog kapitalizma, politički integrisana u sistem koji će ih usled degradirane političke pozicije i otud političke impotencije, ubrzo lišiti prava koja su uživali u „državi blagostanja“ (Hobsbawm, 2011:327). Ono što je počelo kao pogrešan odabir alternative u drugoj polovini dvadesetog veka, u devedesetim godinama ustoličilo se kao začetak smrtonosne bolesti socijaldemokratije od koje je, nakon krize 2008. godine ona konačno zapala u komu. U ovom trenutku, socijaldemokratija, tako klinički mrtva, vegetira i prikačena je na aparate za disanje.

2.         Socijaldemokratija u bivšoj Jugoslaviji

Ako je zapadno – evropska socijaldemokratija imala određenu genezu razvoja, kontinuiteta i onda laganog napuštanja najpre revolucionarnog a onda i reformističkog puta ka na napuštanju kapitalizma, onda je socijaldemokratija u bivšoj Jugoslaviji imala dve svoje glavne etape, na početku i na kraju 20. Veka (između kojih se dogodila Komunistička partija i socijalistička era koja se može smatrati trećom fazom). Od 1903. do 1919. godine u Srbiji je politički delovala Srpska socijaldemokratska stranka (od 1909. godine „partija“). Ova politička snaga bila je jedna od dve socijaldemokratske partije u Evropi koja je glasala protiv ratnog budžeta matične države u predvečerje Prvog svetskog rata. Principijelna i nespremna da bije bitke srbijanske buržoazije, ova partija jedina je govorila o Drugom balkanskom ratu kao zaokretu u odnosu na 1912, kada je cilj bio odbrana od okupatora. O Drugom balkanskom ratu i srbijanskoj buržoaziji, Tucović piše:

“(…) da su ova gospoda stajala štogod bliže idejama socijalne demokratije, ne bi ušla u taj apsurdan položaj: da u isto vreme kada se bore protiv zavojevačke politike Austro - Ugarske i Italije, preporučuju i brane zavojevačku politiku Srbije. Njihovo gledište je očajno prosto: Arbaniju hoće da porobe te hoće da porobe, pa kada joj je to suđeno, onda je bolje da taj porobljač bude Srbija nego ove dve velike sile.” (Tucović, 2011:36)

            Pored socijaldemokratske partije u Srbiji, postojalo je još nekoliko grupa poput Jugoslovenske socijaldemokratkse stranke koja nastaje u Sloveniji, a koja je težila ka tome da ujedini socijaldemokratske snage u delu slovenskih zemalja unutar Austro – Ugarske monarhije (od 1896). Ova stranka raspala se 1918. godine, nakon što je prethodno, još uvek celovita, pozdravila pobedu Oktobarske revolucije.

            Jugoslovenski period ovde nije u centru analize, ali jeste važna referenca kada se uzme u razmatranje stanje socijaldemokratske levice na post – jugoslovenskom prostoru u drugoj pomenutoj fazi (ili trećoj, ako se u analizu uvrsti i period dominacije Komunističke partije). Od početka rata u bivšoj Jugoslaviji naovamo, karakterističan je radikalni prekid kako sa socijaldemokratijom kasnog 19. i ranog 20. veka, tako i sa socijalističkom prošlošću.  Socijaldemokratija bivše Jugoslavije koja je posle 1990. godine trebalo (makar teorijski) da u višestranačju brani interese radničke klase i na neki način, nasledi (što formalno – pravno i jeste bio slučaj) bivšu Komunističku partiju, okrenula je leđa svom nasleđu na koje se mogla (ili morala) osloniti. Ovome su u devedesetim godinama značajno doprinela i ratna zbivanja, ali to ne može biti izgovor. Jugoslovenska socijaldemokratska partija, primera radi, nikada nije prihvatila popularno nacionalističko naginjanje u Sloveniji, iako je bila pod okupacijom Austro – Ugarske. Srpska socijaldemokratska partija nikada nije prihvatila ratni budžet za rat koji se poveo usled imperijalističkih trvenja velikih sila, baš zbog toga što je srbijanska buržoazija imala slične pretenzije, samo regionalne. Principi socijaldemokratije ne zavise od istorijskog trenutka, pa se tako ne mogu napuštati i prisvajati „kako vetar dune“. 

            Umesto da budu kontra – teža nacionalističkom (i buržoaskom) ratu devedesetih, republičke naslednice Komunističke partije Jugoslavije postale su aktivne u kreiranju politika i „odbrani nacionalnih interesa“. Tako su se, za razliku od zapadno – evropskih socijaldemokratskih partija, ove u našem regionu pojavile odmah, kao mrtvorođenčad. Dopustile su sebi da uđu u začarani krug u kom su se od nacionalizma iz susednih republika, branile podržavanjem nacionalizma u sopstvenim republikama. Pri tome nisu imale snage da na nacionalizam odgovore jedino kako mogu s obzirom na to da su socijaldemokratske – a to je internacionalizmom. Začarani krug reakcije na hrvatski, albanski, srpski, bošnjački ili bilo koji drugi nacionalizam unutar bivše Jugoslavije ostavio je zapis o socijaldemokratskim snagama u regionu kao o snagama protvrečnim samim sebi, a o njihovim političkim zastupnicima kao o nacionalnim socijaldemokratama. Logiku opisa koji je Olivera Milosavljević dala kada je govorila o aktuelnoj rehabilitaciji kolaboracionista, možemo primeniti i na ratne godine. Milosavljevićeva navodi:

            „Kolaboracija se danas pravda sa argumentacijom da savremenici nisu imali, niti su mogli imati punu svest ni saznanja o tome šta fašizam jeste i čemu teži, nisu mogli znati za koncentracione logore i masovna ubijanja, sa tezom da je rasizam bio opšte mesto i da su tada svi mislili u rasističkim kategorijama, pa se pozivanje na rasu ne može smatrati rasizmom.“ (Bešlin i Atanacković, 2012:35)

            Nije li naraciju koja stoji iza aktuelnih procesa rehabilitacije naci – fašističkih kolaboranata iz vremena Drugog svetskog rata u regionu bivše Jugoslavije, moguće preslikati i na pravdanje pozicija socijaldemokratije u devedesetim godinama, u vreme ratnih zbivanja? Nije li gotovo pa moguće, današnje apologetisanje socijaldemokratskog učešća u kreiranju atmosfere mržnje i straha, svesti na to da oni u devedesetim godinama nisu znali za zločine, da je nacionalizam bio opšte mesto i da su svi mislili u njegovim kategorijama, da da se pozivanje na naciju u to i takvo vreme – ne može smatrati nacionalizmom? Kada imamo takve temelje jedne političke pozicije koju danas sa malo uspeha pokušavaju reinkarnirati razni oportunisti na političkim scenama u bivšoj Jugoslaviji, onda nije čudno to što su takvi pokušaji ne samo jalovi već i pomalo neozbiljni. Kako je nedavno na jednom skupu saopštio hrvatski autor Viktor Ivančić, osvrćući se na splitski logor „Lora“, problem nije u tome da ljudi ne znaju šta se tamo događalo, već u tome što su ljudi sa tim što se dešavalo saglasni. Sličan zaključak može se, po mom uverenju, izvesti i kada je u pitanju socijaldemokratija u vreme i nakon ratnih sukoba devedesetih godina. 

            Ipak, nakon završetka rata u bivšoj Jugoslaviji, pojavljuju se težnje ka „ispravljanju“ krivudave socijaldemokratske linije od strane novonastalih partija. Dva su parametra sada u igri. Jedan se i dalje tiče ratnog nasledstva i pristajanja na delovanje u nacionalnom kontekstu  (u šta se ubraja i odnos prema socijalističkoj prošlosti u zajedničkoj državi), a drugi se tiče ekonomskih agendi kojima se ovde neću baviti. Razlog za ovakvu odluku pronalazim u tome da je ekonomski sunovrat socijaldemokratije postao gotovo pa opšte mesto, a da je umesto ekonomskih alternativa (kojima se više uopšte ne bavi), socijaldemokratija počela sebe razlikovati u odnosu na desnicu preko leđa političke agende.

Analiza stanja socijaldemokratije u bivšoj Jugoslaviji, koja nakon rata deluje u okvirima koji su joj neadekvatni (što će reći ne samo u nacionalnim, već (etno) nacionalističkim), može poći od jedne matematičke postavke. Kada matematičari određuju vrednost funkcije „X“, onda oni određuju koja je vrednost „X“ kada on prođe kroz jednu „kutiju“ i preslika se u skupu „Y“. Tako funkcija od „X“ ili matematičkim znakovima iskazano „f (x)“, može dobiti različite vrednosti u setu „Y“, kao na primer „2x“. Tako za funkciju  f (x) = 2x, ukoliko je vrednost „X“ jednaka broju dva, njegova vrednost u skupu „Y“ iznosi četiri. Ako uzmemo međutim da je naš „X“ socijaldemokratija, a „kutija“ kroz koju prolazi nacionalni okvir, onda se njena funkcija u skupu „Y“ preslikava kao „-X“, odnosno kao potpuna negacija. Vratimo se sada našem političkom parametru.

              Ne bi li se nekako ogradila od uloge tvorca ili u najboljem slučaju pasivno – agresivnog posmatrača u (krvavom) procesu kreiranja nacionalnih (ili etno – nacionalnih) država na tlu bivše Jugoslavije, ona je pribegla različitim metodama. Jedna od najrasprostranjenijih, pozicionirala je socijaldemokratiju na ovom prostoru kao građansku opciju koja predstavlja protiv – težu nacionalizmu unutar granica sopstvene države. Ona je sve češće počela govoriti o temama kao što je vladavina prava, sekularizam, individualne slobode i ljudska prava. Sve ove teme najpre (u svojoj finalnoj formi), upopšte ne pripadaju tradiciji iz koje su nastale socijaldemokratske partije – već pripadaju ideji liberalizma i građanskoj opciji. Pod nazivom koji u sebi sadrži ideal demokratije (i to socijalno odgovorne), socijaldemokratija se transformisala u jednu pristojnu građansku opciju za koju je postalo gotovo opšte – prihvaćeno da jedina može biti protiv teža klerikalnom (etno) nacionalizmu. Nažalost, u najboljem slučaju „građanska“ socijaldemokratija suprotstavlja etno - nacionalizmu građanskim nacionalizmom. Teme koje pripadaju uopšteno demokratskoj tradiciji, a onda i tradiciji socijalne demokratije kao što su popularni suverenitet, ili jednakost (Mouffe, 2000c: Uvod), bačene su na isto ono smetlište na koje je bačena i ideja o jedinstvu jugoslovenskih naroda. Problem dakle nije u tome što je socijaldemokratija uopšteno, pa i ona u bivšoj Jugoslaviji, prisvojila građanske ideale, već u tome što u tim građanskim idealima nije prepoznala zaslugu pokreta iz kog je sama iznikla. Tako je radničkom pokretu koji je u vreme pre instutucionalizacije njegovih interesa (u vidu socijaldemokratskih partija), vaninstitucionalno izborio prava koja se sada pripisuju građanskom nasleđu, oduzeta zasluga za ostvarivanje prava poput univerzalnog glasačkog prava ili odvajanja crkve od države. Drugim rečima, problem nije u tome što socijaldemokratija danas govori o primera radi ljudskim pravima, već u tome što se zadovoljava onim što je konceptualno dostignuto pre njenog insistutucionalnog nastanka i što, sa druge strane, o njima govori iz liberalne perspektive – iste one koja je pristala na uvođenje tih prava tek nakon pritiska radničkog i drugih demokratskih pokreta. Drugim rečima, ako je liberalni centar kooptirao koncepte koji su svoje postulate izvukli iz stvarnosti stvorene pod pritiskom radničkih pokreta, onda zadatak socijaldemokratije nije puko zagovaranje istih tih koncepata, već naglašavanje istorijskog značaja koji je njen izvorni elektorat odigrao u ostvarivanju prava, iz kojih su onda proistekli koncepti poput sekularizma ili ljudskih prava. Istovremeno, one vrednosti koje su ostale na levici poput gorepomenute jednakosti ili popularnog suvereniteta, potpuno su iščezli iz socijaldemokratskog diskursa. Ovim je sebe generalno ali i u konkretnom post – jugoslovenskom kontekstu, socijaldemokratija napravila naličjem desnog centra (ali i reaktivnog nacionalističkog diskursa koji je preplavio države u bivšoj Jugoslaviji), a na opštem nivou upala je u zamku paradoksa zvanog liberalna (ili liberalizovana) demokratija:        

  

Oni će (socijaldemokrate prim.aut.) zagovarati ljudska i građanska prava; promovisati legislativu koja podržava zahteve onih kojih se diskriminisalo i kojih se i dalje diskriminiše; nastojati da omoguće širi pristup obrazovanju, kulturnim aktivnostima i zdravstvenoj zaštiti. Ali da bi neko bio imao takva ubeđenja, ne mora biti posvećen socijaldemokratskoj agendi. Progresivni liberali, „socijalni“ hrišćani (ili muslimani), pa čak i „saosećajni“ konzervativci, takođe mogu raditi isto to. (Sasson, 2014:IX)

Zaključak

Na krilima knjige Hane Arent (Hannah Arendt) o poreklu totalitarizma, na Zapadu Evrope levica se podelila između anti – kapitalističke i „anti – totalitarne“. Ova koja je bila anti – kapitalistička, sa izuzecima nekih staljinističkih marginalnih kružoka, bila je istovremeno i anti – totalitarna. Međutim, ona koja je pristala na mainstram anti – totalitaristički ideloški trik, pristala je na izjednačavanje komunista sa nacistima, preko leđa izjednačavanja staljinizma sa nacizmom. Ovaj se trend naposletku proširio, pa čak i ekstremizovao na prostoru Istočne Evrope posle 1989, uključujući i područje bivše Jugoslavije. To znači da je „anti – totalitarna“ levica u potpunosti odbacila anti – kapitalizam, počela da barata liberalnim konceptima bez napomene o radničkim zaslugama za uspostavu tih koncepata i na posletku, sve to u nacionalnim kontekstima. Odsustvo određenih tema na takvoj levici nije problem po sebi, u smislu da bi leva politička ortodoksija mogla vratiti socijaldemokrate na pravi put. Naprotiv, danas je umnogome potrebno iznaći nova rešenja, za novu vrstu problema. Problematika je međutim, malo kompleksnija od podele na „staro“ i „novo“.  

U jednom delu sveta i dalje možemo govoriti o industrijskom radništvu, ali je struktura iznad „glave“ industrijskog radnika/ce, potpuno promenila svoj oblik. Ona je znatno internacionalnija, ona je umrežena, korporativnija i naposletku, znatno moćnija i neuhvatljivija nego pre stotinu ili dvestotine godina. U drugim delovima sveta (u zamljama takozvanog „prvog sveta), danas gotovo da nema industrijskog radništva, jer je sva industrijska proizvodnja „autsorsovana“. Umesto nje, danas ekonomijama razvijenih i sve više polurazvijenih zemalja vladaju uslužne delatnosti i kognitivni rad. Zbog toga nam danas trebaju novi koncepti i zasigurno, nove strategije i prakse. Međutim, sa pozicije koja je terminološki i politički „očišćena“ od leve ortodoksije i koncepata tipičnih za nju, socijaldemokratska levica ne može krenuti putem građenja novih koncepata koji bi više odgovarali današnjem vremenu. Na emancipatornoj bazi drugim rečima, mogu se graditi emancipatorna društva, a i ne moraju. Na anti – emancipatornoj bazi može se sa druge strane, izgraditi jedino isto takvo društvo. Najbolji primer je baza na kojoj su izgrađene nacionalne države na prostoru bivše Jugoslavije. Zbog toga je potrebno govoriti o radniku u klasičnom značenju[2], da bi se ono, preko takve jedne osnove, danas moglo redefinisati u istom ili makar sličnom duhu.

Ono što socijaldemokratija nije mogla ili htela da uzme u obzir, a morala je, jeste da nakon 1989. godine ipak nije bio kraj. Nije se zakoračilo i ireverzibilnu istorijsku epuhu. Ponovo, nije važno vratiti se radi vraćanja, već radi nadilaženja trenutne atmosfere neminovnosti koja koči kritičku misao. S obzirom na to da se socijaldemokratija ne samo „nije vratila da bi otišla dalje“ – već da je bila zamajac u točkovima težnji ka iznalaženju alternative, pa je stoga i završila na aparatima, mišljenja sam da joj te aparate treba isključiti. Reciklirati isti komad koji nakon što mu se zakrpi jedna rupa, u novom obliku ponovo „propušta“ kroz drugu, nije previše smisleno pa na kraju ni efikasno. Krizu koja nastupa kada staro odumire a novo ne može da se rodi (na levici u ovom slučaju) treba po mom skromnom sudu radikalno preseći. U protivnom, izgledi za koliko – toliko dostojanstven odlazak socijaldemokratije kakvu poznajemo sa političke scene, svakim danom biće sve manji.    

* Esej je napisan u sklopu projekta FES-a i objavljen je u zborniku "Socijalna demokratija u Evropi i koncept "dobrog društva".

Bibliografija

Ali, Tariq, The Extreme Center:  A Worning, Verso, 2015

Bešlin, Milivoj i Atanacković, Petar, Antifašizam pred izazovima savremenosti, AKO, 2012

Crouch, Colin, Post – Democracy, Polity Press, 2004.

From, Erih, Zdravo društvo, Rad Beograd, 1963

Giddens, Anthony, Beyond Left and Right, Stanford University Press, 1994.

Giddens, Anthony, The Third Way: Renewing Social Democracy, Polity Press, 1998

Hobsbawm, Eric, How to Change the World: Tales of Marx and Marxism, Abacus, 2011

Mouffe, Chantal, The Democratic Paradox, Verso, 2000

Ranciere, Jacques, Mržnja demokracije, Naklada Ljevak, 2008

Sassoon, Donald, One Hundred Years of Socialism, I.B Tauris, 2010

Tucović, Dimitrije, Srbija i Arbanija: Jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije, Mostart, 2011

Varoufakis, Yanis, The Global Minotaur, Zed Books, 2013

---

[1] U vreme dok je, primera radi, bio u opoziciji u šezdesetim godinama i tragao za načinima da dođe na vlast, nemački SPD je u svojoj podršci američkom  ratu u Vijetnamu prednjačio u odnosu na konzervativce. Godine 1966. čak je i konzervativni, anti – komunistički Axel Springer objavio članak u kom je podsetio Amerikance da je vijetnamsko pravo na samoopredeljenje  važeće čak i ako ishod slobodnih izbora u toj zemlji bude nepovoljan po njih. Vidi, Sassoon, Donald, One Hundred Years of Socialism, I.B Tauris, 2010:344

[2] Radnik – svako ko živi od svog rada, bez naknadnog profita od rada drugih. Vidi: From, 1963c:270