Medijska "polarna noć"

Jednom prilikom je Margaret Tačer, u vreme štrajka rudara 1984 izjavila:  "Nema nedelje, nema dana, nema sata u kojem ne postoji pretnja da ovom zemljom zavlada tiranija. [To će se dogoditi] ako ljudi izgube samouverenost, ako izgube svoj obrambeni duh. Tiranija se može pojaviti bilo kada, ništa je ne može zaustaviti." Iako je tiranija sistem kojim samovoljno i represivno upravlja pojedinac, ona je još kod Tokvila bila konceptualizovana drukčije, pa je tako izraz "tiranija većine" otvorio vrata novim kontekstualizacijama ovog pojma. Jedna od njih može biti primenjena na današnji kapitalizam, a pogotovo na njegove ogranke na periferiji globalne, ili u slučaju Srbije, evropske kapitalističke produkcije. U skladu sa tim, ne bi bilo netačno ukoliko bismo rekli da je današnja Srbija pod tiranijom kapitala, ili manjinskog dela društva koji poseduje veliki kapital. Ako je to tako, odnosno ako u Srbiji vlada tiranija, onda je logično da su mediji, kao i u svakoj tiraniji, najmoćniji instrument kada se tiče legitimizacije iliti obezbeđivanja (prećutne) podrške osiromašene većine, obogaćenoj manjini. Drugim rečima, mediji su ti koji ljudima, kao što to reče Tačer, oduzimaju samouverenost i odbrambeni duh. Ovaj tekst će se u nastavku baviti upravo time, medijima u uslovima tiranije krupnog kapitala i zabludama u vezi sa izveštavanjem u takvim uslovima.

Prva zabluda je da pri tiraniji kapitala mogu postojati nezavisni ili slobodni mediji. U uslovima tržišne konkurencije, medijske kuće ili korporacije moraju obezbediti prihode koji će ih učiniti konkurentnim. Pošto glavnica sredstava ne dolazi od rasprodatih tiraža ili televizijskih pretplata (dakle broja korisnika), mediji kao i sve druge poslovne sfere, u direktnom su zavisnom odnosu spram kapitala. Reklamni prostor je dakle glavni izvor prihoda. Kako bi se trougao zatvorio, u igru se uključuje i politika, kao sfera koja zavisi od vlasnika kapitala i njihove dobre volje i još boljeg finansijskog interesa, da finansiraju partije. Kako su vlasnici reklamnih prostora uglavnom političari, dok se, sa druge strane, veliki finansijeri partija oglašavaju u medijima i time im pune kasu, medijske kuće  nemaju mnogo izbora osim da uđu u trougao ili da propadnu. Istovremeno, iako tiraž ne igra veliku ulogu kada se radi o direktnom prilivu novca, broj konzmera određenog medijskog sadržaja u direktnoj je vezi sa voljom i finansijskim interesom oglašivača da se reklamiraju u određenom mediju. Tako se pored izuzetno pažljivog, takoreći pobratimskog odnosa koji mediji gaje prema oglašivačima i vlasnicima reklamnog prostora (političarima), ceo ovaj začarani krug odražava i na narod koji, tako bespomoćan, obespravljen i besposlen, konzumira dekadentne medijske sadržaje koji sa jedne strane omogućavaju konkurentnost medija, a sa druge skreću pažnju većini sa tiranije manjine. U ovakvim uslovima, mediji ne samo da nisu samostalni, već se kao javna glasila ili glasila koja bi trebalo da služe javnom interesu, svode na tržišno prilagodljive partijsko - tajkunske instrumente političke legitimizacije i ispunjenjivanje uskih finansijskih interesa ekonomske elite.

U ovakvim okolnostima, mediji spinuju. Dva najsvežija primera tiču se najpre rekonstrukcije vlade Srbije, a potom i načina na koji se izveštava o merama štednje i njihovim implikacijama na život naroda.
Priprema terena za ono što će uslediti tokom druge polovine ove godine otpočela je  rekonstrukcijom vlade nekoliko meseci ranije. Mediji su se tako umesto samim konceptom ekspertskih vlada i time čemu one u 99 % slučajeva služe, bavili ličnim biografijama, licitiranjem i raznim drugim perifernim stvarima. Niti jedan medij nije, primera radi, napravio paralelu između tehnokratskih vlada koje su u Italiji ili Grčkoj poslužile za izglasavanje mera štedje, koje su nametnute od strane Brisela. Razlog ovome je bio taj, što se niti jedna demokratski, legitimno izabrana vlada ne bi usudila da čini to što su činili evropski tehnokrati - da idu protiv volje i interesa sopstvenog naroda i izglasaju mere štednje koje praktično od recesije prave još dublju recesiju. Teret naravno snose oni na dnu socijalne lestvice, dok oni na vrhu izlaze čak i sa dodatnim bonusima, baš onako kako smo videli da se događalo u SAD u bankarskom sektoru.

Nekoliko meseci kasnije, izveštaji medija, isprva o najavama a potom i o izglasavanju novih mera štednje pratile su pravila unutar gore pomenutog trougla  mediji - krupni kapital - politička elita. Tako je primera radi, na RTS-ovom portalu 5. juna tekuće godine objavljen tekst pod naslovom "Mere štednje ne znače manje plate i penzije", da bi odmah zatim, u lidu, pisalo "Najveći teret snosiće zaposleni u javnim preduzećima". Nakon što su mere štednje izglasane, medijski prostor bio je preplavljen naslovima poput "Vučić: Ovo su mere za spas Srbije" (Nedeljnik, 9.10.2013) ; "Porez i štednja ili bankrot" (Politika, 8.10.2013) ; ili "Mere štednje na džepu političara: Nikoloćeva plata manja za 20500 a Dačićeva za 26122 dinara" (Blic, 8.10.2013). Istovremeno, u dnu, primera radi, intervjua Nedeljnika sa Vučićem, stoji da je od 180 000 ljudi zahvaćenih merama štednje, čak 130 000 njih sa primanjima između 60 000 i 80 000 dinara, ali je efekat ove informacije potpuno zanemarljiv jer u naslovu stoji da je to "za spas Srbije". Ono što nam mediji takođe ne govore, jeste da su tvrdnje tipa "Štednja ili bankrot" ili izjave ministra Krstića da je "Srbija izbegla grčki scenario" (u skupštini Srbije. 5.12.2013) jedna velika neistina. Niko se od medija nije bavio time da zaduženost Srbije iznosi 58 % BDP-a, a Grčke 169,1 %. Niko nije ni pomenuo da zaduženost zemlje u uslovima globalnog kapitalizma nije značajan indikator čak ni kada se radi o kreditnom rejtingu (dug SAD primera radi, premašio je godišnji BDP za oko 15 milijardi - dakle iznosi preko 100 %), a kamoli kada se radi o nečemu ozbiljnijem kao što je "spas ekonomije" u celini. Istovremeno, Blic objavljuje potpuno irelevantnu informaciju o tome šta je rekao nekakav generalni sekretar Udruženja banaka Srbije Veroljub Dugalić i to sa naslovom "Zaduženost stanovnika Srbije najniža u Evropi". Naravno, ovde se radi o privatnom dugu koji po glavi stanovnika u Srbiji iznosi 828 evra, što je, prema rečima Dugalića, "direktna posledica niskog standarda građana", jer su, primera radi, prosečan stanovnik ili stanovnica Hrvatske zaduženi čak 11 000 evra.  Dok se sa jedne strane narod zastrašuje "grčkim scenariom" zbog javnog duga od 58 % (gornja granica javnog duga zemalja evro - zone je 60 %), sa druge strane se pojavljuje nekakav bankar koji poziva narod da se više zadužuje jer to je tekovina modernog sveta. (Blic, 15.10.2013). Uz sve to, mediji nam donose i najvažniju informaciju od svih, a to je da će se i predsedniku i premijeru smanjiti plata. Najrelevantnije informacije se po pravilu izostavljaju ili ostavljaju za sam kraj, kao eto u današnjem "Blicu" koji objavljuje intervju sa ministrom privrede Sašom Radulovićem pod naslovom "Ne dam ostavku", a gde se tek kao poslednje, postavlja pitanje "Gde su u toj priči zaposleni? Može se čuti da će u državnim firmama bez posla ostati 30.000 ljudi." Naravno, poslednji deo teksta trebalo je da stoji u lidu. Ovako, utisak koji naslov zajedno sa glavnicom teksta ostavlja, jeste da je Saša Radulović ekspert koji se usudio da srpsku privredu digne na noge i neće odustati uprkos podmetanjima. Niti jedno pitanje u ovom intervjuu se naravno nije odnosilo na skandaloznu praksu sprovođenja javne rasprave o, isto tako skandaloznom novom zakonu o radu.

 S pravom se na kraju možemo zapitati šta onda znači profesionalno novinarstvo? Nakon što ćemo konstatovati da bi profesionalno novinarstvo trebalo da znači izveštavanje u interesu javnosti, a ne uskih političko - ekonomskih elita, možemo da primetimo da se u Srbiji profesionalno novinarstvo svelo na profesionalno obavljanje zadataka, bez kojih biste, kao novinar ili novinarka, najverovatnije ostali bez posla. Dakle, u zavisnosti od toga gde radite, ne smete dirati one koji vas finansiraju, direktno ili indirektno. Ono što pak ne smete nigde, jeste da dirnete u sistemsku prirodu zamajaca u točkovima slobodnog novinarstva. Zato će današnji Blic preneti twit Dušana Pavlovića (savetnika minustra Saše Radulovića) u kom kaže da "Kako vreme prolazi, sve više sam siguran da je noliberalizam pojam koji koriste ljudi koji nemaju pojma o ekonomiji i liberalizmu". Pošto bi bilo koji medij koji bi preneo odgovor na ovu, prosistemsku budalaštinu (osladio mi se izraz nakon što ga je ministar Radulović patentirao kao politički korektnog), onda ću ja eto ovde, najpre reći da je neoliberalizam kovanica koja je nastala nakon konceptualnog braka između tradicionalnog liberalizma i neoklasične ekonomije, a onda i završiti sa rečima ikone "modernog" srpskog establišmenta Ronalda Regana, koji je jednom prilikom rekao Gorbačovu, "Evo zašto vam ne vjerujemo".















 
  

Bosanski "srećni greh"

Ono što je bilo presudno za Božju odluku da dozvoli demonu Mefistofelesu da ostane na "ovom svetu" jeste to što čovečanstvo ima potencijala za progres, ali je po svojoj prirodi neradoznalo i lenjo - pa mu je stoga potrebna sila koja će ga držati aktivnim i budnim. Geteov "Faust" upoznaje nas još i sa opkladom koju prave doktor Faust i demon Mefistofeles. Opšte poznatim rečnikom iskazano, doktor prodaje "dušu đavolu", pri čemu ostaje siguran da sva zadovoljstva, luksuz i moć koje demon nudi, nikada neće ispuniti suštinu Faustovog bića. Ukoliko bi se ipak dogodilo da Faust poželi da "prolazni momenat nikada ne prođe", opklada daje pravo demonu da Fausta "stavi u okove i pozvoni na zvono smrti".

Baš poput Adama Smita i Getea i Karl Marks je znao da je kapitalizam "Felix Culpa" *, odnosno "srećni greh", neophodan zamajac ka društvenom razvitku. Ono što je pak Marks znao, a njegovi prethodnici nisu bili u prilici, jeste da su i progres ali i cena koja se za njega plaća mnogo većih razmera od isprva očekivanih. Takođe, mi danas znamo da je Marks bio u pravu kada je o kapitalizmu govorio kao prožrdljivom i nezasitom. Još važnije, znamo da je, baš kako je i Marks predvideo, "happy sin" usrećio buržoasku klasu, dok je veći, njima podređeni deo društva, ostavio u nemilost visokoj ceni koja se za progres jedne klase mora da plati.

"Felix Culpa" bio je po sredi i na našim prostorima nakon kraha realno postojećeg socijalističkog poretka. Inicijalno, njegovo sprovođenje otpočelo je otvaranjem većeg prostora za liberalno - nacionalističku elitu na bivšem jugoslovenskom prostoru, a završio se ne baš tako "srećnim grehom" početkom devedesetih godina. Iako većinska, socijalno ugrožena klasa danas plaća ceh kapitalističkog "Felix Culpa", čini se da je bosansko - hercegovački slučaj najparadigmatičniji kada je u pitanju mistifikacija uzroka naše nezavidne svakodnevice. Dominacija vertikalne umesto klasne društvene stratifikacije već gotovo dve decenije onemogućava demistifikaciju situacije na terenu. U čemu leži osnovna pogreška? Pre svega u mišljenju da je Bosna i Hercegovina država koja ne funkcioniše. Ona baš suprotno, funkcioniše na isti način na koji funkcionišu i ostale post-jugoslovenske republike. Jedina razlika je u tome što se na prostoru BiH stanovništvo suočava sa etnički podeljenom političkom elitom, dok je u ostatku država ovog prostora u pitanju nacionalno homogena vladajuća klasa. Akcenat koji se u javnom političkom životu stavlja na ustavne reforme ili dogovor triju političkih elita koji bi za cilj imao "deblokiranje" države omogućava političkim elitama da bezbrižno, bez odstupanja, i dalje stoje na pozicijama etno-političarenja kao instrumenta legitimizacije i tako, ostanka na vlasti i dalje eksploatacije odozgo. Ustavne promene ili dogovor srpske, hrvatske i bošnjačke političke elite, zapravo ne bi dovele ni do čega drugog do izmeštanja legitimacijskog težišta sa etno-politike na vladavinu multi-etničke ekonomsko - političke oligarhije koja bi umesto podeljenog, sada ubirala plodove zajedničkog kapitalističkog "Felix Culpa". Cenu "greha" bi i dalje plaćali stanovnici i stanovnice Bosne i Hercegovine bez obzira na njihovu etničku, ali s obzorim na njihovu klasnu pripadnost. Dakle, kao i do sada.

Isti fenomen pokušaja iznalaženja problema sa pozicija njegovog uzroka, javlja se i u drugom sveprožimajućem diskursu koji stoji na putu "funkcionalnijoj" Bosni i Hercegovini. Radi se o suočavanju sa prošlošću. Vrlo često je, kada se radi o ovom veoma osetljivom pitanju, po sredi depolitizacija prošlosti i njeno svođenje na skup individualnih sećanja, istrgnutih iz konteksta političkog. Sa druge strane, instrumentalizacija depolitizovanog viktimizirajućeg narativa vrlo lako biva umotana u svoje etno-religijske forme i time još lakše dopire do onih od čijih glasova zavisi opstanak dominacije etno-nacionalnog diskursa. Iako je rušenje vertikalnih podela društva zasigurno od velokog značaja za bosansko-hercegovačko društvo, one zapravo bivaju perpeturane, radije nego ugrožene kada pokušaj svrgavanja nacionalista dolazi sa liberalnih pozicija (poput monopolista na alternativu etno - nacionalizmu, nevladinih organizacija). Time se zapravo pokušava obračun sa nacionalističkim posledicama dok se istovremeno stoji na poziciji njihovog liberalno - kapitalističkog uzroka. Drugim rečima, tanku liniju između liberalizma i nacionalizma najbrže je i najlakše preći u multietničkim zajednicama, jer, kako smo još od J.S. Mill-a naučili, liberalna demokratija ne funkcioniše u multietničkim zajednicama. Tako korene kasnijeg nacionalizma jugoslovenskih naroda pronalazimo upravo u otpočinjanju ekonomsko - političke liberalne transformacije osamdesetih. I dok se etnički homogenija Slovenija "izvukla" samo sa desetodnevnim ratom, najskuplji ceh za kapitalističku "Felix Culpa" zajebanciju platili su stanovnici i stanovnice multietničke Bosne i Hercegovine.

Stoga, kao i u većini ostalih bivših jugoslovenskih republika, nije problem u nacionalizmu, problem je u alternativi. To što je u BiH nacionalizam vidljiviji, jači, osetniji zbog toga što među njima postoji kompeticija (za to smo se valjda i borili - ako na slobodno tržište mogu margarin i jogurt, a što ne bi i nacionalizmi), nikako ne znači da je "đavola koji je došao po svoje" moguće izigrati metodama onih koji su se sa njim na početku opkladili. Doktoru Faustu dogodilo se baš ono za šta je bio tako siguran da neće - osladilo mu se. Anti-komunistički liberali dočepali su se vlasti i poželeli su da "prolazni momenat nikad ne prođe". Da bi to ostvarili, morali su korak dalje, u krvavi rat i nacionalizam. A onda i još dalje, u rasprodaje javnog dobra, eksploataciju sopstvenih naroda i sve to, kako bi odložili naplatu opklade koju su izgubili. Liberalno - nacionalistička elita u Bosni kao ni u jednoj drugoj zemlji u regionu, neće samu sebe baciti u lance. Neće ni demon Mefistofeles, makar ne u skorije vreme, jer i on uživa gledajući. Jedini koji to mogu su oni koji su od "Felix Culpa" videli samo "Culpa". Vreme za to je došlo jer, kako vidimo, "čarobnjak nema više kontrolu nad moćima niti jednog od svetova koje je prizvao svojim činima" (Marx, Komunistički manifest).

 

* Izraz "Felix Culpa"  prvi je upotrebio Sveti Avgustin (St. Augustine) govoreći o "Padu čoveka" (Fall of man) kao izvorištu "Originalnog greha" (Original sin)




 

 

Je li poražen anti-fašizam na Balkanu?

Dobro je da je Boris Dežulović pred referendum u Hrvatskoj podsetio na pesmu Friedricha Gustava EmilaMartina Niemöllera i to da svako pripada nekoj manjini i da ako jedni drugima ne stanemo u zaštitu, uskoro nikog više neće biti. Dobro je i da je na portalu Miljenka Jergovića, hrvatski rediteljNikola Strašek oterao Džoa Šimunića u pičku materinu. Dobro je i što je Boris Buden sa naslovnice "Arkzina" uz fotografiju Šimunića poručio "Ne, ne volim Hrvatsku", kao i to što uprkos pobedi homofoba u Hrvatskoj jedan značajan deo ljudi ustao protiv, sada već izglasanih ustavnih reformi. Lepo je i što su se neki humani ljudi angažovali oko sakupljanja odeće za azilante u Srbiji, koji su se pre nekoliko dana smrzli pred prizorom razjarenih anti - azilantski (ne)raspoloženih meštana (rasističkog) dela Obrenovca i još nekolicine mesta u kojima im je onemogućeno da se privremeno nastane. Takođe je ohrabrujuće to da sve više ljudi putem društvenih mreža i, koliko im se dozvoli - medija, javno kritikuju emitovanje serije "Ravna Gora" i pokušaj rehabilitacije kolaboracionističkog pokreta iz vremena nacističke okupacije. Dobro je i da je jedan mladi Sarajlija reagovao pismom naodluku, valjda kantonalnih vlasti Sarajeva (ko će znati više o kom se tačno nivou vlasti radi), da se u Sarajevu na mestu atentata na Franca Ferdinanda izgradi spomenik austro - ugarskom prestolonasledniku. Dobro je. 

Ono što ipak nije dobro, to je da pokušaj apstrahovanja svih ovih događaja iz šireg konteksta društveno - političke stvarnosti i njihovo svođenje na slobodu govora / demokratiju / istorijsko pomirenje. Ovakva praksa za cilj nema ništa drugo do pokušaj normalizacije otpora anti-fašizmu.

Naravno, ništa od ovoga se nije naprosto desilo. Iza svih  ovakvih vidova izražavanja "slobode mišljenja" itekako stoji sistemska pozadina. Nakon kraja realno postojećih socijalističkih režima u Istočnoj Evropi, politička elita, uključujući i bivše pripadnike partijskih nomenklatura, otpočeli su proces legitimizacije političke moći putem manipulacije nacionalnim. Ono što je otpočelo pokušajem nasilne legitimizacije kroz ratove početkom devedesetih, nastavljeno je kao nenasilno nametanje novog dominantnog diskursa. Kao što piše Mišel Fuko, novi vidovi vladanja počeli su da  funkcionišu ne kao pravo, već kao tehnika, ne kao zakon, već kao normalizacija, ne kao kazna, već kao kontrola (Znanje i Moć: 63). Tako se prilikom opšteg zaokreta kada se radi o izvorima političke legitimizacije, u našim post - jugoslovenskim društvima otpočelo sa normalizacijom pomirenja nacionalnog i anti - fašističkog. Pošto ovo nije bio nimalo lak zadatak (s obzirom na to da proces nije bio utemeljen na istorijskim činjenicama već na istorijskom revizionizmu), u formulu je uvršćen i anti-komunizam. Pošto se u proteklih nekoliko decenija KPJ u značajnoj meri legitimizovala uz pomoć anti-fašističke tradicije, novonastale političke elite počele su sa stvaranjem nove budućnosti uz stvaranje nove prošlosti. Tako je primera radi ustaštvo u Hrvatskoj umnogome bilo sistemski rehabilitovano uz pomoć narativa o domovisnkom ratu. U slučaju Srbije sa rehabilitacijom četništva takođe se otpočelo devedesetih - ali od strane opozicije. Tako je u jednom intervjuu 1996. godine, Vojislav Koštunica kroz afirmativne stavove o Dimitriju Ljotiću (čoveku na čiji je predlog Milan Nedić postavljen na čelo kolaboracionističke vlade u vreme Drugog svetskog rata) odškrinuo vrata onome što će nakon 2001 uslediti u Srbiji.

Nakon "petog oktobra" usledila je dakle sveopšta klerikalizacija javnog prostora (npr. uvođenjem veronauke u škole, ili  uvođenjem obavezne poštanske takse za obnovu Hrama sv. Save), te izgradnja i osnaživanje  nacionalnog kao sveprožimajuće kategorije. Pošto to nacionalno nije moglo, kao u slučaju Hrvatske da bude pomireno sa anti-fašističkim na temeljima domovinskog rata, "sprem'te se sprem'te" je imalo drukčiji rehabilitacijski put od "za dom spremni". Hrvatske elite nisu dakle morale da rehabilituju Antu Pavelića da bi rehabilitovali ustaštvo. Njihove srbijanske kolege ipak su morale da se vrate malo više unazad, do Draže Mihajilovića. U oba slučaja i ovi što su bili "za dom spremni" kao i ovi koji su bili samo "spremni", a dok bi i uz jedne i druge kroz istoriju bolje stajao  slogan na sve spremni - pa i na genocid, nekako su zaobilaznim putem, preko antikomunizma, postali prijatelji anti-fašizma. S obzirom na to da je ovakav narativ već uveliko na našim prostorima zaživeo, promenu stanja u praksi verovatno ćemo malo pričekati - ali ono što možmo da uradimo odmah, je da praksu makar na koncepcijsko - teorijskom nivou sahranimo i to u samo nekoliko rečenica.


Naime, kako piše Todor Kuljić u svom tekstu o anti - fašizmu, dosledni ili univerzalni anti-fašizam je brana svakom nacionalizmu. Kada se radi o onom tipu anti-fašizma koji je na post-jugoslovenskom prostoru ovaj naziv na prevaru prisvojio, važno je reći da se radi o konceptu koji se nominalno suprotstavlja totalitarizmu i da se on bavi izmeštanjem težišta sa anti-fašizma na anti-komunizam. Ako je reč o Srbiji, preusmeravanje težišta anti-fašističke borbe sa anti - fašizma na anti - komunizam, a sve u cilju legitimizacije nekakvog "modernog nacionalizma", predstavlja ništa drugo do konceptualnu pogrešku. Ovo iz prostog razloga što su anti-fašizam i švinizam koji je imanentan svakom nacionalizmu, konceptualno jedan drugom suprotstavljeni. Otuda niti jedan anti-fašizam, a pogotovo na području bivše Jugoslavije, nikada nije bio, niti ikada može da bude, podveden pod plašt nacionalnog jer u sebi sadrži najmanje jednu osobenost koja je nacionalizmu antipodna. Zato je hrvatski ustav i bez klauzule koja je  izglasana na referendumu a koja je eksplicitno fašisoidna, odraz pobede koncepta koji je u tranzicijsko vreme postao poznat kao koncept zvan anti - antifa. Naime u tom ustavu se u tački 141. naglašava da je svako obnavljanje jugoslovenskoga državnog zajedništva, odnosno neke balkanske državne sveze u bilo kojem obliku kažnjivo zakonom, (Kuljić:11) Raskid sa komunističkom prošlošću nije zapravo ni imao pred sobom mogućnost drukčijeg scenarija. Jer ako raskinete sa jedinom anti - fašističkom prošlošću koju imate (nadnacionalnom), onda ste prisiljeni da uspostavite kontinuitet samo sa "pogodnom prošlošću" ili da se u slučaju anti - antifašizacije sa ciljem svođenja anti-fašističke borbe na nacionalni nivo i razračunavanjem sa komunističkom prošlošću, bavite čak i njenim izmišljanjem (vidi: Hobsbawm, The Invention of Tradition ). Nikakav drugi scenario dakle nije bio moguć ni u slučaju Srbije, do onog koji povremeni četnički otpor Nemcima, njihovu kolaboraciju sa kvislinzima i Italijanima i genocid nad Muslimanima (...) na silu podvodi pod opšti pojam anti-fašizma. (Kuljić: ibid)
 
Otuda smo valjda i svi postali anti-fašisti a ujedno "za dom spremni", ili samo "spremni sa apostrofom" ; otuda dižemo spomenike Francu Ferdinandu, otuda i tražimo nazad teritorije koje su nam nekada davno "nepravedno" oduzete (kao što to čini bugarska Ataka poslednjih dana) ; otuda nećemo tamnopute azilante u komšiluku jer se plašimo da nam takvi divlji ne siluju ćerke ; otuda smo zaboravili Sartra ili Volfganga Fric Hauga i otuda i ne znamo da "onaj ko ne želi da napada anti-komunizam treba da ćuti o fašizmu"; otuda i ne čitamo Todora Kuljića koji je modifikovao ovu izjavu rekavši da "ko neće da govori o nacionalizmu, trebalo bi da ćuti o anti-fašizmu". Otuda smo valjda i nesvesni opasnosti normalizacije pro-fašističkog istorijskog revizionizma ili rasističke svakodnevice. Otuda se s pravom možemo zapitati, je li fašizam kusur koji smo dobili kada smo na buvljaku pazarili falcifikovanu prošlost?