Kome god da kažete da vam ne pada na pamet da zaokružite neko ime na glasačkom listiću, odmah vas napadne da ne znate da cenite borbe predaka koji su svoje živote dali da biste vi danas imali pravo da glasate. Kad mi se tako nešto kaže, prvo što primetim jeste da ako je neko i davao živote za buduće generacije, davao ih je da bi te generacije živele dostojanstvenije i da bi se osećale ravnopravnim delom zajednice. Dalje razmišljam ovako. Pravo glasa je svakako značajno postignuće kada se radi o dopuštanju svih punoletnih državljana i državljanki da prilikom svakog glasanja svojim učešćem na izborima zakorače u političku sferu koja je nekada bila rezervisana samo za neke, dok za druge nije. U antičkoj Grčkoj isto tako su svi imali pravo da odlučuju i njihov glas se čuo u Agori. Odrednica "svi" se naravno odnosila na građane polisa, odnosno slobodne građane polisa. Da je neko antičkim robovima rekao da imaju pravo da dođu u Agoru i utiču na proces političkog odlučivanja, da li bi se nešto promenilo? Bi, neko bi rekao, jer bi u nekom trenutku robovi možda skupili dovoljno glasova da ukinu robovlasnički sistem. Ipak, pitanje koje se nameće jeste, bi li slobodni građani dopustili robovima da ukinu robovlasnički sistem bez njihove saglasnosti? Odgovor je negativan. Antičku političku praksu tako, ako ništa više, nije karakterisala licemernost. Svakako da je moglo da se postupi i drugačije i da je moglo, pa makar predstavnicima neslobodnih robova da se omogući učestvovanje u političkom životu i time se obezbedi dodatni legitimitet robovlasničkom društvu. Tako nešto nikada nije učinjeno jer izuzev dodatnog legitimiteta, takav potez ne bi imao praktičnog smisla za položaj onih kojima bi se omogućilo učešće u političkom životu, a koji su istovremeno otuđeni od prava da nešto promene. Pitanje koje mi se samo nameće jeste, ne dešava li se danas upravo scenario koji je izostao u antičko doba?
Nakon višedecenijske vladavine jedne partije na prostoru bivše Jugoslavije, konačno je dočekano i to da se na izborima glasa, dočekan je partijski pluralizam. Nakon svakog od tih glasačkih procesa, primene se neke izborne matematike, jedni zastupaju proporcionalni, drugi mešoviti, treći većinski izborni sistem. Kada je Milošević na prvim izborima održanim u Srbiji dobio gotovo duplo poslaničkih mandata u odnosu na proporcionalni broj glasova koji je osvojio, opozicija se bunila i govorila o manjku legitimiteta koji u to doba nije bio rezultat ničega drugog do nepravednog principa brojanja glasova koji ne odražava narodnu volju. Danas imamo proporcionalni izborni sistem i silaznu tendenciju izlaznosti. Na kraju, svakoj se partiji omogući da politički ispregovara svoju poziciju u vladi, pa je tako moguće i to da premijersko mesto dobije neko čija partija ne bi prešla 10 posto ako bi sama izašla na izbore. Državne finansije isto tako već deceniju i po drži stranka koja na svakim izborima retko viđenom političkom magijom pređe cenzus od pet procenata. Ako se u obzir uzme i to, da su ti procenti izračunati u odnosu na broj izašlih birača, a ne ukupan broj birača iz biračkog spiska, zaključićemo da državom upravljaju ljudi koji svi od reda, imaju dvostruko manju podršku u biračkom telu od one prikazane, jer je izlaznost obično između 50 i 60 odsto. Dakle, legitimitet za koji se hvataju svi politički akteri danas ne postoji. Glasači su krivi, mnogi će reći, što su apatični i nezainteresovani za sopstvenu budućnost. Pitanje koje se ovde pojavljuje, vraća nas na prethodne redove i primer antičkog polisa.
Pretpostavimo na osnovu same činjenice da živimo u ovoj zemlji, da većina ljudi u Srbiji nije zadovoljno svojim statusom. Pretpostavimo, isto tako, da velika većina ljudi u Srbiji ne živi objektivnu slobodu i da je gotovo svaki doživljaj sopstvenog socio - ekonomskog položaja kao slobodnog, rezultat iluzije u kojoj se mogućnost gole egzistencije poistovećuje sa slobodom. Kao i u antičkom polisu, postoje ipak oni koji su slobodni i koji predstavljaju političke subjekte. Ono što je nekada bio privatan posed nasuprot onima koji nemaju privatan posed, danas je mnogo privatnog poseda nasuprot veoma malom ili nikakvom privatnom posedu. I u jednom i u drugom slučaju oni koji poseduju ili oni koji poseduju više, upravljaju onima koji ne poseduju ili poseduju mnogo manje. Nekada su se oni nazivali robovima, danas se nazivaju ravnopravnim građanima. Nekada im se nije dozvoljavalo učešće u procesu političkog odlučivanja, danas im se ono takođe ne dozvoljava. Nekada nije bilo imitacije jednakosti jer nisu svi bili jednaki, danas su izbori glavni performans koji se koristi kako bi se makar na jedan trenutak, svi osetili delom zajednice ili, što je još važnije, kako bi se narod osetio političkim subjektom. Ovaj lažni osećaj da će politička elita dozvoliti modernim "robovima" da skinu sebi lance upravo je stvoren licemernom političkom praksom kojom se, u nedostatku boljih mehanizama legitimizacije vlasti, poslužio jedini politički subjekt, a to je sama ta politička elita. Taj se politički subjektivitet, koji se podražava na izborima, može prebaciti u ruke naroda jedino onako kako u našem modernom robovlasničkom društvu, nije dozvoljeno. A kako i da bude drukčije, ako je već unapred poznato da će u najboljem slučaju, doći do privremene rokade koja će označavati ništa drugo do premeštanje instrumenata vlasti iz ruku jedne, u ruke druge elitističke klike i da njihov opstanak zavisi isključivo od sprečavanja političkih objekata, da postanu politički subjekti. Na posletku, nikada narod nije postajao vlašću tako što im je ona dobrovoljno uručivana od strane elita. Nikada strukturalna pozicija koju jedna društvena klasa zauizima nije prešla iz stukturalne pasivnosti u subjektivističku aktivnost tako što ju je suparnička klasa na vlasti "počastila" lagalnim okvirom u čijim granicama je moguće nešto promeniti. Delovanje unutar tih okvira dakle, nema mnogo smisla ukoliko je cilj "skidanje okova".
Upravo me svest o tom manjku smisla onemogućava da na izborima glasam. Baš kao što bi i svaki onaj antički rob kom bi bila pružena šansa da podražava politički subjektivitet bez šansi da svoj stalež oslobodi lanaca, zapravo dao dodatni legitimitet sistemu koju ga drži okovanog, tako i prosečan glasač u Srbiji svakim svojim glasom legitimiše političku klasu koja se već dve i po decenije podrugljivo, iza zatvorenih vrata kako to i dolikuje, smeje naivnosti onih koji misle da su kroz glasanje na izborima zakoračili u svet političkih subjekata i donosioca odluka. Pa nije li dovoljno samo proanalizirati izjave političkih lidera koji ovih dana pozivaju ljude da izađu na izbore ne bi li nam se dogodio ukrajinsnski ili bosanski scenario? Na stranu što ova dva događaja nemaju ama baš nikakvih dodirnih tačaka jedan sa drugim, ne zapitate li se kako taj politički lider za koga ste glasali vidi tu vašu pasioniranost spram njegove/njene površnosti, odsustva smisla i praznine političkih poruka? Ne zapitate li se, šta bi vaši preci, koji su život dali za vaše pravo da u političkom životu učestvujete, pomislili da vas vide danas, kako se toga prava olako odričete, podražavajući ga i dobrovoljno ga predajući nekome drugom i to baš tom, čije ime na listiću zaokružujete?
