Klasna borba danas – od postpolitike ka lenjinističkom fer pleju

Fleksibilizacija tržišta radne snage podrazumeva to da u društvu ne postoji puna zaposlenost, jer drugačije nije moguća cirkulacija radne snage na tržištu i drugačije poslodavci koji su od strane zakonodavaca stavljeni u nadređeni položaj ne bi bili superiorni

Odlika svake ideologije jeste pokušaj da se čisto ideološko uvede u svakodnevicu na način da se predstavi kao neideološko. Funkcija je otud da se obezbedi univerzalizacija partikulariteta, odnosno, interesa jednog dela političke zajednice koji je u borbi za prevlast uspeo da nametne svoj partikularitet kao podoban za univerzalizaciju. Da politika često izlazi iz okvira moralnog, koji je uostalom uvek ideološki posredovan, znamo iz činjenice da je prvi od četiri Kantova kategorička imperativa (koji glasi: Postupaj prema onoj maksimi za koju možeš poželeti da postane opšti zakon) u politici, usled delovanja ideologije, malo izmenjen, pa bi tako mogao da glasi: postupaj u skladu sa svojim interesom, na način koji bi mogao da ga nametne kao opšti – sve i da on to nije. Snažnije nego bilo koji politički poredak do sada, na manje-više globalnom nivou, neoliberalizam je postao dominantan, upravo sledeći logiku koja bi mogla zazvučati kao kategorički imperativ, s tim što mu svakako nije ni blizu. Neko bi rekao da je ova ideologija, koja predstavlja mešavinu političkog liberalizma i ekonomskog neoklasičnog učenja, istodobna svakoj drugoj ideologiji, koja, kako je na početku napisano, teži ka tome da univerzalizuje svoj sadržaj i učini ga opšte prihvatljivim, te izopštenim iz okvira ideološkog (dakle usko interesnog) i smeštenog u carstvo normalnosti – a ako to do kraja nije moguće, ono bar nužnosti. Taj neko bio bi u pravu, s tim što se ideologije konceptualno razlikuju, pa je tako jedna demokratičnija od druge, utoliko što njen partikularni politički program predstavlja ispunjenje interesa kvantitativno većeg ili manjeg partikulariteta. Kažem demokratičniji zbog toga što je demokratija vladavina naroda, koja je onda svedena na vladavinu većine, a koja se onda u zavisnosti od tipa demokratije (toga da li je ona predstavnička, neposredna itd) eventualno može svesti na vladavinu naroda kroz nekolicinu svojih legitimno izabranih predstavnika. Upravo s tim u vezi, jedna ideologija može predstavljati interes jedne ili druge klase, koje su same po sebi različite po brojnosti, pa je tako univerzalizacija interesa malobrojnije (u slučaju klasičnog liberalizma) ili ubedljivo manjinske, a moglo bi se reći i najuže moguće skupine ljudi (u slučaju neoklasičnog liberalizma), manje demokratična od univerzalizacije interesa većine kroz neku drugu ideologiju.

Posmatrano kroz prizmu čitave svetske populacije, u kojoj se nalazi 40 odsto onih koji dnevno zarađuju dva dolara i manje (pa je tako Stiglitz jednom prilikom napisao da je isplatljivije biti krava u Evropi nego ljudsko biće u “trećem svetu”, aludirajući na subvencije Evropske Unije kojima je svaka krava u EU u proseku subvencionisana sa oko dva evra dnevno), ideologija koja globalno preovladava nije demokratska. Uzimajući u obzir podatke koji nam dolaze iz Sjedinjenih Američkih Država, čiji nacionalni san navodno svi priželjkuju da žive, vreme početka svetske finansijske a onda i ekonomske krize (2007-2008. godina) je bilo isto ono u kom je oko osam miliona porodica ostalo bez krova nad glavom, dok je istovremeno 40 odsto profita na nacionalnom nivou otišlo (ponovo) u finansijski sektor. Znajući da ulaganje u finasijski sektor ne znači ništa drugo do davanje subvencija bogatima da se dodatno bogate, u vodu pada takozvana trickle down ekonomska logika, koja u neoliberalizmu poprima trickle up karakteristike. Kako činjenica da najveća svetska ekonomija (SAD) ulaže gotovo polovinu godišnjeg profita u finansijski sektor, ne znači tendenciju ka daljoj socijalnoj ekvivalizaciji, već radije suprotno tome, a uzimajući u obzir i to da SAD svakako može predstavljati paradigmu neoliberalne ekonomske logike (mada ne teorijskog koncepta već njegove praktične krajnje nedosledne primene[1]), možemo ovde zaključiti da je u slučaju tranzicijskog postsocijalizma u kom danas na tlu bivše Jugoslavije živimo, na delu ono što Habermas naziva catching up revolucijom – ili radije, kontra-revolucija. Ovo otud što je proces približavanja (integracije) neoliberalnom ekonomskom modelu u postsocijalizmu shvaćen kao nadoknađivanje propuštenog, pa je tako usled prevelikog “zaostatka” otpočeto sa fundamentalizacijom neoliberalnih praksi, koje uključuju napuštanje socijalnog modela (bilo da se radi o zapadnjačkoj državi “blagostanja” ili realno postojećem socijalizmu), povlačenje države iz sfere socijalnog, privatizaciju javnih preduzeća, liberalizaciju tržišta radne snage, otvaranje granica i implemetaciju svih načela slobodnog tržišta i tako redom.

Slobodan Milošević na Gazimestanu, mestu odakle je krenuo u ratne pohode u drugim republikama tadašnje Jugoslavije

Kada govorimo o Srbiji, na samom početku, Milošević je pokušao sa ekonomskim zaokretom, pa mu je rat “blokirao” transformaciju. Đinđićeva vlada odblokirala je ovaj proces, ali se danas ispostavlja da je ovaj drugi pokušaj karakterisala “sumnjiva” privatizacija nekih od ključnih proizvodnih postrojenja, poput smederevske železare Sartid. Ovaj je drugi pokušaj prekinut usled ubistva tadašnjeg premijera i velike političke nestabilnosti nakon toga. Desetak godina čekalo se na ponovno uspostavljanje stabilnosti, koja se ogleda u velikoj podršci jednoj stranci ili lideru. Uz pomoć legitimiteta koji crpi iz naroda, taj lider može biti u poziciji da pokuša po treći put sa intenziviranjem onoga što David Harvey zove “puzajućim neoliberalizmom”, odnosno primenom navedenog modela partikularno[2], sa tendencijom što sveobuhvatnije njegove implementacije. Najave da će nova vlada upravo pokušati sa ovim kroz donošenje čitavog seta novih zakona koji će uticati na zapošljavanje i uopšteno govoreći, radne odnose u firmama, kako se čini, uvode nas polako u treći talas neoliberalizacije društva.

Fleksibilizacija tržišta radne snage predstavlja jedan od osnovnih preduslova implementacije ideološkog modela o kom je ovde reč. Sve manji broj ugovora na neodređeno vreme, sve više ugovora o delu, sve nesigurnija radna mesta, sve zagarantovaniji povlašćeni položaj poslodavca u odnosu na radnike i radnice. Stvaranje prekarijata od radne snage iz neoliberalne perspektive pozitivno utiče na zaposlenost, kao i na primanja. Sa jedne strane poslodavcu se smanjuje porez koji se na svakog zaposlenog plaća državi, Ideja je da će ga smanjenje poreza podstaći da višak novca, koji više ne ide direktno u državnu kasu, uloži u proširenje “biznisa”, čime će se u perspektivi otvoriti i nova radna mesta i smanjiti nezaposlenost. Sa druge strane smatra se da će fleksibilnije tržište radne snage dovesti i do povećanja primanja kod radnika i radnica otud što tržišna konkurencija ne vlada samo među radnom snagom već i među poslodavcima – pa će tako, znajući da kvalitetan radnik ili radnica mogu da napuste firmu i odu negde gde su plate bolje, poslodavac povećavati platu u skladu sa tržištem i primanjima koja imaju radnici i radnice u drugim preduzećima. Ili ovo, ipak, ne zvuči baš obećavajuće?

Najpre, fleksibilizacija tržišta radne snage podrazumeva to da u društvu ne postoji puna zaposlenost, jer drugačije nije moguća cirkulacija radne snage na tržištu i drugačije poslodavci koji su od strane zakonodavaca stavljeni u nadređeni položaj ne bi bili superiorni. Dakle, logika tržišta podrazumeva gubitnike koliko i pobednike, odnosno one koji na njemu gube posao i one koji ga dobijaju u slučaju tržišta radne snage. Kejnzijanska ekonomska logika pune zaposlenosti koja je posleratnoj Evropi, u specifičnim uslovima koji su se pojavili nakon II svetskog rata, omogućila period koji se danas naziva 25 glorious years najpre je morao biti napušten (nominalno zbog krize akumulacije kapitala sedamdesetih), a tek onda je postalo moguće govoriti o fleksibilnom tržištu radne snage. Otuda u mainstream ekonomskim udžbenicima danas možemo saznati o takozvanoj “prirodnoj stopi nezaposlenosti”, kao da je ekonomski proces nešto transcedentalno i neopažajno čulima običnih smrtnika, te tu postoji jedna uzvišena, prirodna zakonitost. Primeri zemalja koji su sa implementacijom navedenih mera odavno otpočele pokazuju da je ekonomija, a pogotovo neoklasična, daleko od nečeg prirodnog ili nužnog – a kamoli normalnog, kao što se ideološki pokušava da predstavi (kako smo to već videli u prvom delu). “Prirodna” stopa nezaposlenosti ne znači tako ništa drugo do držanje jednog dela radne snage na stand by. Ta rezervna radna snaga glavni je preduslov za uspostavljanje jedne nove strukture tržišta radne snage, prema kojoj konkurencija među samim radnicima i radnicama postaje suština njihovog međusobnog odnosa, te se samim tim onemogućava i solidarno udruživanje s ciljem zahtevanja boljih uslova rada, uključujući i veće nadnice.-u

Aleksandar Vučić, od radikala do "proevropljanina"

Drugo, to i takvo fleksibilno tržište radne snage, nažalost, neće dovesti do smanjenja nezaposlenosti. Prvi razlog za to je činjenica da će se najpre morati otpustiti veći deo javnog sektora koji je, kako je to voleo da tvrdi Vučićevo zamorče (koji je isprobao kako izgleda pokušaj implementacije novih zakona), bivši ministar privrede Saša Radulović, “parazitski deo društva”[3]. Ta radna snaga koja će biti otpuštena iz javnih preduzeća uvećaće dakle nezaposlenost. Sve i da se dogodi ono što se predviđa, kada se govori o omogućavanju poslodavaca da otvaraju nova radna mesta, broj radnika koji bi se tu zaposlio zasigurno ne bi prešao broj onih koji su prethodno otpušteni. Kao i u slučaju odstupanja od pune zaposlenosti i u ovom slučaju strukturalni razlozi su ti zbog kojih nema povratka na staro, odnosno na stare procente nezaposlenih (dakle broj nezaposlenih se nepovratno povećava). Te strukturalne prepreke u ovom slučaju, tiču se nemogućnosti periferne države poput Srbije (i njenih poslodavaca), da budu konkurentni na međunarodnom tržištu, dok im je domaće tržište nedovoljno veliko da bi širili svoj biznis. Napredak u proizvodnji biće, kao i do sad, omogućen samo najkrupnijim posednicima kapitala, koji su sebe već zacementirali na poziciji mopolista na domaćem i koliko toliko konkurentnih proizvođača na inostranom tržištu. Jedino će oni tako moći da otvaraju nova radna mesta, ali će taj broj biti daleko od dovoljnog da nadomesti broj izgubljenih nakon što će brojne fabrike i javna preduzeća otići u stečaj ili će biti ugašena. Drugi koji će imati mogućnost da otvaraju radna mesta su strani investitori. Ipak, i kod njih će se, ako uopšte i dođu, a kao što je već potvrđeno u ono malo slučajeva u prošlosti kada je dolazilo do privatizacija poput Sartida ili Zastave, ići na drastično smanjivanje broja zaposlenih. Što se tiče investicija u vidu otvaranja novih fabrika ili izmeštanja proizvodnje iz centra (kapitalističkog proizvodnog sistema) na periferiju, to će moguće doprineti smanjenju nezaposlenosti – ali ne i prevelikom povećanju kupovne moći nove radne snage, s obzirom na to da su nadnice u stranim proizvodnim pogonima u Srbiji, jako niske i, ukoliko očekujemo nove veće strane investicije, one će nužno morati da budu još niže. Otuda se otvara novi prostor za manipulaciju ciframa (ovaj je investitor zaposlio toliko i toliko nove radne snage), dok se istovremeno sa tim primanjima ima manje nego što je to bio slučaj dok je ta radna snaga radila u sivoj ili crnoj zoni. Država na tako niske nadnice neće uzimati značajan porez, ali će sa druge strane opasti kupovna moć stanovništva, što predstavlja i dodatni razlog zašto onim poslodavcima kojima su date poreske olakšice kako bi otvarali nova radna mesta – neće biti isplativo da više proizvode, jer to neće imati ko da kupi, dok će se budžet države dodatno prazniti jer će upliv novca od PDV-a biti sve manji. Tako će, suprotno drugoj tvrdnji zagovornika liberalizacije tržišta rane snage o povećanju plata, doći zapravo do smanjivanja nadnica, kako bi se i dosadašnje poslovanje nastavilo, s obzirom da smanjenje kupovne moći stanovništva zahteva ili smanjivanje proizvodnje ili smanjivanje troškova proizvodnje i spuštanje cena. Da bi se troškovi proizvodnje smanjili, potrebno je naravno smanjiti plate. Kada se tako čitav ovaj krug zatvori, dolazimo do provalije i to baš one na koju nas upozorava minister finansija u ostavci, a od koje se tobože beži baš ovim putem kojim se u nju najsigurnije upada.

Logično pitanje koje se nameće jeste otkud onda želja za ovakvim merama? Tu bismo mogli da se vratimo na početak i redove o anti-demokratskoj dominaciji manjinske klase u odnosu na većinsku, osiromašenu većinu, odnoso radni narod tranzicijske Srbije. Sadržaj ovih metoda koji su spominjani, a koji se tiču sveopšte fleksibilizacije i liberalizacije, te njihova univerzalizacija, a time i faktička deideologizacija uz pomoć narativa o nužnoj ili racionalnoj ekonomskoj logici, služi ničemu drugom do ustoličenju ili učvršćivanju klasne vladavine buržoazije nakon pada realno postojećeg socijalizma. Prema logici ideologije nove buržoaske klase, nekolicini je data mogućnost napretka, kako materijalnog tako i svakog drugog, dok je većini taj proces predstavljen kao, istovremeno, mogućnost za njih same da se iz svoje nezavidne pozicije izvuku. Ipak, izgleda kao da početak tog boljitka, koji je otpočeo sa ekonomskom transformacijom, kako je to jednom napisao Ozren Pupovac, nema kraja. Ako je to tako, odnosno, ako početak nema kraja, ili da se poslužimo Schellingovim rečima, ako je početak negacija onoga što započinje s njime, a u našem slučaju sa početkom je otpočela nada da će nekad biti bolje, onda je izvesno da ceo ovaj proces nema za cilj maksimiziranje prirodnih i ljudskih potencijala čitave zajednice u korist zajednice, već maksimalno iskorišćavanje prirodnih i društvenih potencijala od strane nekolicine, koja pokušava da se na račun većine dodatno obogati.

Saša Radulović, bivši ministar privrede, aktuelni čelnik stranke

Svaki pokušaj karakterizacije borbe između radnog naroda, sa jedne strane, i pripadnika više klase potpomognute državom sa druge, kao klasnog sukoba, nailazi opet na oštre osude. Kažu da je to ideologija. Ono što “postideolozi” ili “postpoliticari” koji negiraju ideologiju u redovima sopstvene, vladajuće klase zapravo ne shvataju jeste da su oni tradicionalni marksisti kada se radi o pristupu ideologiji, prema kom se o njoj govori kao o nečemu inherentnom isključivo suparničkoj klasi iz razloga što je navodni proizvod lažne svesti. Tek sa Lenjinom ideologija poprima značenje skupa ideja karakterističnom i za buržoasku i za klasu radništva ili politički subjektiviziranih radnika i radništva, odnosno proleterijata. Stoga, pošto je naša slobodna, lenjinistička procena, da su oni marksisti samo slučajno, odnosno da toga nisu ni svesni, predlažemo da im se pomogne da se uzdignu na nivo ideološkog bipolariteta, te da nam se makar pruži šansa da u tom dvoboju dve čiste ideologije, pobedi bolji. Plašim se, ipak, da im ta ravnopravna borba ne ide u korist, te pretpostavljam da nam fer utakmicu neće sami dati. U taj ćemo teren morati sami da uskočimo, pa da onda u jednoj slobodnoj (tržišnoj) borbi dve ideologije, sa ili bez pomoći “nevidljive ruke”, razgolitimo, pre svega političku elitu koja podupire ceo proces i vratimo im stari sjaj koji je nekada imao bedž četničkog vojvode na njihovim reverima.

*Tekst je napisan za potrebe konferencije Rad, kapital, klasna borba: rad u doba neoliberalne transformacije koja će u organizaciji Centra za politike emancipacije biti održana od 3. do 5. aprila u Domu omladine Beograda.

** Filip Balunović je politikolog. Završio je master iz međunarodnih odnosa i evropskih studija. Uređuje blog Levo smetalo.

[1] Poslednja državna intervencija kojom je američka država spasila bankarski sektor od potpunog kolapsa iznosila je oko 900 milijardi dolara i predstavlja najveću subvenciju kojom je država putem jednog paketa mera subvencija ikada intervenisala u domaću ekonomiju. Ovo je najradikalniji primer nedoslednosti primene neoliberalnom modela prema kom država ima ulogu “noćnog čuvara” a ne spasioca.

[2] Partikularno u smislu implementacije u određenim sektorima ili delovima sektora (privatizovan JAT, ali nije Telekom; ukinute subvencije, ali nije donesen zakon o radu itd)

[3] Svaki pokušaj kontra-argumentacije kojom bi se kao parazitima okarakterisali oni koji prisvajaju višak tuđeg rada, unapred bi naišao na osudu. Kako se ovde se radi o tvrdnji kojoj je inherentan jasan ideološki stav koji proizilazi iz Marksove teorije o višku vrednosti, on se zbog toga automatski diskredituje sa pozicija suparničke ideologije, koja je sebe pretenciozno proglasila post-ideološkom tvorevinom, te samim tim superiornom u odnosu na ideologiju.

Zašto ne glasam

Kome god da kažete da vam ne pada na pamet da zaokružite neko ime na glasačkom listiću, odmah vas napadne da ne znate da cenite borbe predaka koji su svoje živote dali da biste vi danas imali pravo da glasate. Kad mi se tako nešto kaže, prvo što primetim jeste da ako je neko i davao živote za buduće generacije, davao ih je da bi te generacije živele dostojanstvenije i da bi se osećale ravnopravnim delom zajednice. Dalje razmišljam ovako. Pravo glasa je svakako značajno postignuće kada se radi o dopuštanju svih punoletnih državljana i državljanki da prilikom svakog glasanja svojim učešćem na izborima zakorače u političku sferu koja je nekada bila rezervisana samo za neke, dok za druge nije. U antičkoj Grčkoj isto tako su svi imali pravo da odlučuju i njihov glas se čuo u Agori. Odrednica "svi" se naravno odnosila na građane polisa, odnosno slobodne građane polisa. Da je neko antičkim robovima rekao da imaju pravo da dođu u Agoru i utiču na proces političkog odlučivanja, da li bi se nešto promenilo? Bi, neko bi rekao, jer bi u nekom trenutku robovi možda skupili dovoljno glasova da ukinu robovlasnički sistem. Ipak, pitanje koje se nameće jeste, bi li slobodni građani dopustili robovima da ukinu robovlasnički sistem bez njihove saglasnosti? Odgovor je negativan. Antičku političku praksu tako, ako ništa više, nije karakterisala licemernost. Svakako da je moglo da se postupi i drugačije i da je moglo, pa makar predstavnicima neslobodnih robova da se omogući učestvovanje u političkom životu i time se obezbedi dodatni legitimitet robovlasničkom društvu. Tako nešto nikada nije učinjeno jer izuzev dodatnog legitimiteta, takav potez ne bi imao praktičnog smisla za položaj onih kojima bi se omogućilo učešće u političkom životu, a koji su istovremeno otuđeni od prava da nešto promene. Pitanje koje mi se samo nameće jeste, ne dešava li se danas upravo scenario koji je izostao u antičko doba?

Nakon višedecenijske vladavine jedne partije na prostoru bivše Jugoslavije, konačno je dočekano i to da se na izborima glasa, dočekan je partijski pluralizam. Nakon svakog od tih glasačkih procesa, primene se neke izborne matematike, jedni zastupaju proporcionalni, drugi mešoviti, treći većinski izborni sistem. Kada je Milošević na prvim izborima održanim u Srbiji dobio gotovo duplo poslaničkih mandata u odnosu na proporcionalni broj glasova koji je osvojio, opozicija se bunila i govorila o manjku legitimiteta koji u to doba nije bio rezultat ničega drugog do nepravednog principa brojanja glasova koji ne odražava narodnu volju. Danas imamo proporcionalni izborni sistem i silaznu tendenciju izlaznosti. Na kraju, svakoj se partiji omogući da politički ispregovara svoju poziciju u vladi, pa je tako moguće i to da premijersko mesto dobije neko čija partija ne bi prešla 10 posto ako bi sama izašla na izbore. Državne finansije isto tako već deceniju i po drži stranka koja na svakim izborima retko viđenom političkom magijom pređe cenzus od pet procenata. Ako se u obzir uzme i to, da su ti procenti izračunati u odnosu na broj izašlih birača, a ne ukupan broj birača iz biračkog spiska, zaključićemo da državom upravljaju ljudi koji svi od reda, imaju dvostruko manju podršku u biračkom telu od one prikazane, jer je izlaznost obično između 50 i 60 odsto. Dakle, legitimitet za koji se hvataju svi politički akteri danas ne postoji. Glasači su krivi, mnogi će reći, što su apatični i nezainteresovani za sopstvenu budućnost. Pitanje koje se ovde pojavljuje, vraća nas na prethodne redove i primer antičkog polisa. 

Pretpostavimo na osnovu same činjenice da živimo u ovoj zemlji, da većina ljudi u Srbiji nije zadovoljno svojim statusom. Pretpostavimo, isto tako, da velika većina ljudi u Srbiji ne živi objektivnu slobodu i da je gotovo svaki doživljaj sopstvenog socio - ekonomskog položaja kao slobodnog, rezultat iluzije u kojoj se mogućnost gole egzistencije poistovećuje sa slobodom. Kao i u antičkom polisu, postoje ipak oni koji su slobodni i koji predstavljaju političke subjekte. Ono što je nekada bio privatan posed nasuprot onima koji nemaju privatan posed, danas je mnogo privatnog poseda nasuprot veoma malom ili nikakvom privatnom posedu. I u jednom i u drugom slučaju oni koji poseduju ili oni koji poseduju više, upravljaju onima koji ne poseduju ili poseduju mnogo manje. Nekada su se oni nazivali robovima, danas se nazivaju ravnopravnim građanima. Nekada im se nije dozvoljavalo učešće u procesu političkog odlučivanja, danas im se ono takođe ne dozvoljava. Nekada nije bilo imitacije jednakosti jer nisu svi bili jednaki, danas su izbori glavni performans koji se koristi kako bi se makar na jedan trenutak, svi osetili delom zajednice ili, što je još važnije, kako bi se narod osetio političkim subjektom. Ovaj lažni osećaj da će politička elita dozvoliti modernim "robovima" da skinu sebi lance upravo je stvoren licemernom političkom praksom kojom se, u nedostatku boljih mehanizama legitimizacije vlasti, poslužio jedini politički subjekt, a to je sama ta politička elita. Taj se politički subjektivitet, koji se podražava na izborima, može prebaciti u ruke naroda jedino onako kako u našem modernom robovlasničkom društvu, nije dozvoljeno. A kako i da bude drukčije, ako je već unapred poznato da će u najboljem slučaju, doći do privremene rokade koja će označavati ništa drugo do premeštanje instrumenata vlasti iz ruku jedne, u ruke druge elitističke klike i da njihov opstanak zavisi isključivo od sprečavanja političkih objekata, da postanu politički subjekti. Na posletku, nikada narod nije postajao vlašću tako što im je ona dobrovoljno uručivana od strane elita. Nikada strukturalna pozicija koju jedna društvena klasa zauizima nije prešla iz stukturalne pasivnosti u subjektivističku aktivnost tako što ju je suparnička klasa na vlasti "počastila" lagalnim okvirom u čijim granicama je moguće nešto promeniti. Delovanje unutar tih okvira dakle, nema mnogo smisla ukoliko je cilj "skidanje okova". 

Upravo me svest o tom manjku smisla onemogućava da na izborima glasam. Baš kao što bi i svaki onaj antički rob kom bi bila pružena šansa da podražava politički subjektivitet bez šansi da svoj stalež oslobodi lanaca, zapravo dao dodatni legitimitet sistemu koju ga drži okovanog, tako i prosečan glasač u Srbiji svakim svojim glasom legitimiše političku klasu koja se već dve i po decenije podrugljivo, iza zatvorenih vrata kako to i dolikuje, smeje naivnosti onih koji misle da su kroz glasanje na izborima zakoračili u svet političkih subjekata i donosioca odluka. Pa nije li dovoljno samo proanalizirati izjave političkih lidera koji ovih dana pozivaju ljude da izađu na izbore ne bi li nam se dogodio ukrajinsnski ili bosanski scenario? Na stranu što ova dva događaja nemaju ama baš nikakvih dodirnih tačaka jedan sa drugim, ne zapitate li se kako taj politički lider za koga ste glasali vidi tu vašu pasioniranost spram njegove/njene površnosti, odsustva smisla i praznine političkih poruka? Ne zapitate li se, šta bi vaši preci, koji su život dali za vaše pravo da u političkom životu učestvujete, pomislili da vas vide danas, kako se toga prava olako odričete, podražavajući ga i dobrovoljno ga predajući nekome drugom i to baš tom, čije ime na listiću zaokružujete?

  

  

Fileova finta: I posle Dejtona, Dejton

Stvari se u Bosni i Hercegovini polako odmotavaju. Uspostavljena je narodna institucija plenuma u nekoliko gradova, uključujući i glavni grad Sarajevo. Prvi talas protesta prošao je, sad valja nešto preduzeti. Kao i obično, uvek muku stvara pitanje, " a šta sutra". Bosanci i Hercegovci dali su nam odgovor i na to pitanje, na plenumima se izglasavaju zahtevi, razgovara se o alternativama, dok se istovremeno ne odustaje od ulice, što je jako važno, pogotovo u ovim trenucima koji u odnosu na događanja s početka prošle nedelje mogu da se opišu kao "zatišje". U vreme tog zatišja naravno radi se punom parom, sa obe strane, ili bolje rečeno, na sve tri strane. Ovde naravno ne mislim na tri konstitutivna naroda, već mislim na vlast BiH i njihovu prijateljsku političku klasu u regionu sa jedne, narod BiH sa druge i Evropsku Uniju sa treće strane. Dok su nam ove prve dve strane preokupirale pažnju, možda nije loše da se predoči i šta to radi ova treća strana, s obzirom da je ona u ovom trouglu najmoćniji, a ujedno i jedini veto igrač - u smislu da je u vlasništvu mandata sa apsolutističkim nadležnostima kada se radi o državnom ustrojstvu BiH.

Širim regiona odjeknula je vest o tome da je Visoki predstavnik za BiH Valentin Incko pre nekoliko dana izjavio da će se, ukoliko nasilni protesti ne prestanu, razmišljati čak i o vojnoj intervenciji EU na području BiH. Treba najpre znati da se u Briselu na tu izjavu gleda u doplomatskim ali i novinarskim krugovima sa određenom dozom podsmeha uz univerzalnu artikulaciu rukom koja govori "onaj tamo je lud". Kažu uz to, i da Incko nije oličenje inteligencije, pa je tako u jednom neformalnom razgovoru Ketrin Ešton rekla da Incko nikada ni od koga nije dobio unstrukcije da tako nešto izgovori, kao i da ne zna otkud mu je tako nešto palo na pamet. Na stranu to što vojne misije EU nemaju prisustvo u više od nekoliko zemalja sveta, te što su vojni kapaciteti EU na izuzetno niskom nivou, ali ovakav scenario svakako nije moguć - pa ni u slučaju neke dalje eskalacije na ulicama BiH. Međutim, to što izjava ovog, kako ga po Briselu nazivaju "ne baš najinteligentnijeg diplomate" ne predstavlja ništa drugo do budalaštinu zvaničnika koji bi sebi da prida veći značaj od onog koji ima, ne znači da treba da budemo bezbrižni.

U razgovoru koji sam imao sa jednim bivšim nemačkim parlamentarcem, inače članom nemačkog SPD-a, vrlo jasno mi je stavio do znanja da EU ne namerava da se preterano meša u proteste, kao i da su oni usmereni protiv korumpiranih političara, ako se, kako mi je rekao "u BiH uopšte i može govoriti o postojanju politike". Nakon što sam mu najpre rekao da je BiH paradigma za ono kako se politika inače vodi i to ne samo na Balkanu, te da je samo specifičnost društvene strukture dovela do ovakvih posledica, odgovorio je da je to sad i manje važno od toga da bosanski protesti mogu sada otići u "krivom pravcu". Upitavši ga koji je to "krivi pravac" odgovorio je da je to pravac socijalne države. Iako je činjenica da ovim nije hteo reći da je socijalna država loš model po sebi, već da je u bosansko - hercegovačkom kontekstu ona nemoguć scenario. Prema iskustvu koje Evropa ima sa ovim modelom, on se naravno pokazao kao "skup" i priuštiv samo u onim državama koje sebe smatraju bogatim. Iz evropske perspektive, BiH, kao ni ostale države sa evropske periferije, svakako nisu u stanju da paralelno obezbede ekonomski rast i socijalnu državu. Iako se dakle ne slažu sa politikama koje vode elite u BiH, za njih bi evidentno još pogubnije bilo to da se BiH okrene socijalnom modelu jer smatraju da bi to odvelo zemlju u novu krizu. Ta kriza bi za Evropsku Uniju značila dve stvari: dodatno opterećenje s obzirom na to da bi bilo pitanje vremena kada bi se kriza proširila na čitav Balkan (već sad postoje naznake da je i taj scenario moguć) i drugo, smanjenje kupovne moći konzumera luksuznih roba na kojima EU prilično profitira od periferije. Put socijalnog modela državnog uređenja, ne bi nužno značio smanjenje kupovne moći stanovništva u celini, ali bi svakako podrazumevao jednakiju preraspodelu državnog novca, kao i onemogućavanje bogaćenja jednih na račun drugih. Kao što nam je poznato, države članice EU ne guraju na Balkan multinacionalke koje opslužuju nižu i srednju klasu, već visoku - otuda na Balkanu nema, primera radi, prehrambenih lanaca kao što su Aldi ili Lidl. U svojim zemljama, države članice tako stvaraju i održavaju srednju klasu, dok je na periferiji uništavaju. Kod kuće imaju tržište za jedne, na periferiji za druge svoje proizvođače. Strah od širenja nekakvog neojugoslovenstva, pored svega toga i da ne pominjemo. Četnici, ustaše i balije dakako su i dalje prihvatljiviji partneri od nekog, nedajbože neokomunističkog fronta na Balkanu. Otuda bolje i Bosna kao siguran dom za etno-polise, nego li složna multi-etnička Bosna koja ima otklon prema kapitalizmu.

Šta EU namerava da učini? Danas smo u medijima mogli da pročitamo da Stefan File diže ruke od implementacije presude u slučaju Sejdić - Finci. Iako ovo napravljeno da izgleda kao da se File iznervirao pa digao ruke od svega, još je pre nekoliko dana ovde u Briselu to najavljeno kao moguća strategija za sprečavanje širenja socijalnog bunta u BiH, a time i na celom Zapadnom Balkanu. U neformalnim krugovima moglo se čuti da će se kočnica za početak pristupnih pregovora jednostavno ukloniti sa puta, jer je Evropskoj Uniji sve jasnije kakvu je glupost napravila sa insistiranjem na implementaciji Sejdić - Finci pre daljih koraka u EU integraciji. Plan je da se zapravo BiH dodeli neki vid "specijalnog statusa", koji još uvek ne bi bio status kandidata za članstvo, ali koji bi predstavljao korak napred ka članstvu. Ovakav bi potez u potpunosti bacio senu na nedavna zbivanja, pa bi ljudi u BiH pomislili bi kako su ipak nečemu doprineli. Ipak, kao i u slučaju Srbije ili bilo koje druge zemlje u regionu, ubrzo bi bilo jasno da nekakav sporazum ili novi status zemlje u procesu pridruživanja ne bi imao nikakvog značaja za život naroda. Do tada bi se ipak, mogao uspostaviti čvršći politički poredak koji bi bio garant stabilnosti u uslovima socijalne bede. Kako BiH nije unitarna država, te je sastavljena iz tri konstitutivne etničke skupine, cilj bi bio da se u svakoj od te tri skupine obezbedi po jedan jak lider (proevropski) koji će po principu etno-politike i dalje držati kontrolu nad eksploatisanima, što od strane njih samih, što od strane EU i njenih članica (dakle Dodika se takođe pušta niz vodu jer je postao previše bahat). Cilj je dakle zadržavanje postojećeg državnog ustrojstva kako bi se sprečili socijalni nemiri, koji mogu odvesti čitav region daleko od EU, odnosno plodnog tla na kom EU obrće profit. Zbog toga, uprkos i nekim najavama iz EU da će se morati menjati ustav, on ne bi odražavao ništa drugo do Dejton posle Dejtona. Oni vide naravno da ovako ne ide, ali će učiniti da sve nastavi ići onom putanjom koju je zacrtao važeći ustav.

Zbog svega ovoga, ambasador BiH u Briselu gotovo da i ne pominje proteste. Akcenat je od strane elite u BiH, kao i evropske birokratije, na tome šta EU može ponuditi Bosni kako bi sprečila socijalne nemire. U Srbiji je ovo upalilo sa datumom za otpočinjanje pregovora, pa su tako uprkos preteškoj socijalnoj situaciji i dalje najvažnije teme performansi Aleksandra Vučića (od hapšenja Miškovića do spašavanja deteta iz snežne oluje), umesto gorućih egzistencijalnih tema. Ono što narod BiH ne sme dozvoliti jeste da se plamen ugasi. Ako se kojim slučajem dogodi da iz EU stigne nekakav "ohrabrujući signal", to će biti znak da se krenulo sa Dejtonom posle Dejtona. Na narodu je da na ovo odreaguje u skladu sa renomeom koji je stekao u prethodnim danima, dajući primer svim obespravljenima širom regiona, kako se treba boriti za svoju zajednucu i sve njene članove i članice, podjednako.

Bosna je rekla svoje!

U jednom od prethodnih tekstova pisao sam o dvema vrstama nasilja, subjektivnom i objektivnom. Ono koje izaziva osudu po pravilu je subjektivno nasilje, odnosno ono koje smo videli juče u Sarajevu, Tuzli, Mostaru, Zenici, Bihaću. Po pravilu, na to nasilje gleda se kao na jedino postojeće. Ono što niti u jednom sistemskom mediju nećemo videti, jeste analitička perspektiva iz koje se subjektivno nasilje rađa kao reakcija na objektivno, odnosno sistemsko nasilje, a koje opet predstavlja permanentni proces tokom kog se sistem nasilno odnosi spram svoga naroda. Najdalje što će se otići jeste ocena da su nasilni protesti reakcija na tešku socijalnu situaciju, ali se uzroci te situacije nikada neće nazvati sistemskim nasiljem, već radije "neodgovornošću političara" i slično. To je upravo ono što uvek donosi prevagu na stranu onih koji tobože pozivaju na nenasilje, dok ga istovremeno vrše permanentno, ali na mnogo sufisticiraniji način od paljenja zgrada kantonalnih vlada i zgrade predsedništva.

Pre nego li pređemo na sam sadržaj i motive jučerašnjih protesta širom Bosne i Hercegovine, osvrnimo se prvo na reakcije. Koncept nepristrasnosti koji većina bosansko-hercegovačkih medija primenjuje pri izveštavanju, jedan je od najsnažnijih katalizatora pri formiranju javnog mišljenja o ovim protestima - a koje je opet, od presudne važnosti za držanje kritičke svesti na nivou od juče i prekjuče. Pod pretpostavkom da postoji tako nešto kao što je nepristrasnost, mediji su odabrali način izveštavanja koji se kasnije u toku dana, u potpunosti podudario sa reakcijama političara na jučerašnja dešavanja. Govoreći o teškoj socijalnoj situaciji, korumpiranim političarima i uopšteno mizernoj situaciji u kojoj se BiH nalazi, veći deo medijskih izveštaja bavilo se apelima na demokratski vid iskazivanja nezadovoljstva. Ne samo da su prenebregnuli činjenicu da je nasilje koje se od strane demontranata izvršilo nad državnim institucijama reakcija na nasilje sistemskog tipa, već su prećutno, pozvali na demokratsku reakciju na anti-demokratsku vlast. Nije dakle rečeno, što bi možda i bilo prihvatljivo, da se narod gandijevski, mirno odupre sistemskom nasilju koje se ogleda u dovođenju ljudi na ivicu egzistencije, već se lažirala priroda samog uzroka protesta, pri čemu je samo reakcija predstavljena kao nasilna, ali ne i njen uzrok. Načelnik Opštine Tuzla Jasmin Imamović rekao je čak i da je "Tuzla sinoć napadnuta". Na pitanje novinara od strane koga, odgovor je bio "videli ste i sami", što će reći da odgovora nije bilo. Izostala je i kritička razrada ove izjave, koja upravo udara u srž, a to je da je iz perspektive političke elite napad na njih same, ekvivalent napadu na ceo grad ili u ovom slučaju kanton, pa na posletku i čitavu BiH. "Država to sam ja", bila je čuvena izjava Luja XIV koji je smatran jednim od najvećih apsolutista u istoriji. Niko se od medija nije drznuo da sve ovo uveže u smislenu celinu i izvede jedini mogući zaključak iz ove izjave, a to je da je jedan kantonalni načelnik izgovorio samu suštinu, koja pokazuje da se politička elita oseća napadnutom od strane sopstvenog naroda i da je subjektivizacija naroda za njih neprihvatljiva. Da se pošlo tim, umesto drugim putem, možda bi široj javnosti i bilo jasno da je protivljenje subjektivizaciji naroda koji bi u demokratskom poretku trebalo da ima vlast, jasan znak nedemokratičnosti samog društva u kom se ne vlada za narod, već protiv njega. Otuda bi i ovi protesti uprkos nasilnim metodama, mogli da budu označeni ne samo kao reakcija na anti-demokratsko političko uređenje, već i kao jasan pokazatelj toga da ima još nade za demokratiju koja je neretko kroz istoriju, morala biti ostvarena upravo putem koji su odabrali građani i građanke na jučerašnjim protestima. Umesto svega toga, već pomenuta "neutralnost" u izveštavanju odala je vrlo čestu praksu prema kojoj ona zapravo predstavlja paravan za skriveno zauzimanje strane, u ovom slučaju one na kojoj nije narod. Ako je to tako, onda je svakako poštenije bilo transparentno zauzeti jednu od dve strane, s obzirom na to da sama "neutralnost", po pravilu znači zauzimanje jedne od dveju strana i to obično one koja u svojim rukama drži monopol nad primenom sile, tj. stranu države.

Sami protesti, koji su počeli kao radnički, pretvorili su se u kanalisani skup zahteva radnika i nezaposlenih, studenata i penzionera, ali i svih ostalih obespravljenih kojih unutar BiH ima previše. Oni su tako, ispravili grešku koju su načinili sudeonici u prethodnim protestima za JMBG. Fatalna greška koju su tada načinili demonstranti, ticala se depolitizacije sa ciljem zaštite od dnevno političke instrumentalizacije. Iako je namera bila dobra, sama depolitizacija označavala je mnogo više od toga što joj je bila namera - ona je proteste napravila impotentnim u smislu njihove nemogućnosti da dosegnu dalje od jednog konkretnog zahteva, koji je naravno bio smislen i svrsishodan, ali koji nije bio u stanju da razreši uzrok. Trenutna zbivanja u BiH dokazuju validnost hegelijanskog gledanja na istorijski proces, u čijoj se srži nalazi ponavljanje. Prema ovom stanovištu, svaki onaj događaj koji se ponovi nekoliko puta ima istorijsku vrednost, u smislu da nije ostao proizvod tek jednog slučajnog spleta okolnosti. Tek sada, protesti za JMBG dobijaju na značaju i to retroaktivno, jer ovo čemu danas svedočimo zapravo predstavlja univerzalizaciju svih partikularnih zahteva naroda BiH, među kojima je bio i onaj za rešavanje pitanja matičnih brojeva beba. Upravo je ta univerzalizacija dovela do toga da se danas preipituje i Dejton i kantonalizacija i etno-političnost, kao i svi drugi sistemski faktori koji zarad samoodržanja žrtvuju sve druge partikularne i univerzalne interese stanovništva. Stoga bi svaka promena koja bi usledila kao posledica ispunjavanja nekog od partikularnih zahteva (poput JMBG) predstavljala zapravo poraz, utoliko što bi vlast po ko zna koji put izašla u susret nekoj društvenoj skupini ali bi joj se, istovremeno, omogućilo da nastavi da proizvodi stanje univerzalne subordinacije naroda u odnosu na vlast. Zbog toga je jedini način da se ovakvoj praksi stane na put upravo onaj kojim su se poslužili ljudi u jučerašnjim protestima. Uprkos tome, vladajuća struktura se naravno i dalje pravi kao da ovo nisu zahtevi za sistemsku promenu. Sinoć je Bakir Izetbegović, član predsednišva BiH rekao kako su za njega jedini izlaz iz ove situacije izbori i kako bi to bila prilika da se iskaže narodna volja. On zapravo ne shvata, da je ovo što se dogodilo juče narodna volja i da nema potrebe ni za kakvim izborima da bi se ona iskazala! Ljudi su duboko svesni toga da promena odnosa snaga u parlamentu nakon izbora ne bi značila ništa u pogledu saniranja uzroka njihovog položaja. Umesto toga, već smo čuli iz Tuzle da se planira uspostavljanje jedne vrste narodne uprave koja će izlaziti iz okvira sistema koji ih je doveo na rub egzistencije.

Najvažnije je dakle u celoj ovoj ujdurmi zadržati hladnu glavu i prst na obaraču. Šalim se, naravno da je svaki život vredniji od svega o čemu se ovih dana govori u Bosni i Hercegovini. Ipak, treba obratiti pažnju na izjave s vrha, koje za te živote ni malo ne haju. Iako su napamet naučili da u svakoj izjavi pomenu i te živote (ako je to već toliko važno), čini se da je ipak akcenat na nečmu drugom. Tako se oglasio i neizbežni Visoki predstavnik (OHR), koji je u svojoj izjavi povodom zbivanja u BiH rekao kako je najvažnije suzdržati se od napada na druge osobe i imovinu. Ne samo njemu, mnogima koji se protive ovakvom načinu pobune najviše je zasmetalo uništavanje i paljenje javne imovine. Ako sudimo po reakcijama na atak na zgrade kantonalnih vlada i predsedništva koje se nalaze u posedu naroda ( pa je tako legitimno i spaliti je ukoliko ona simbolizuje eksploataciju i ugnjetavanje onih koji su od naroda nasilnim putem tu imovinu otuđili), pitamo se šta bi tek bilo da je na tapetu privatna imovina istih tih eksploatatora? Nije isključeno, da ćemo i na ovo pitanje dobiti odgovor ukoliko politička elita u BiH ne shvati da je narod već rekao svoje...

















  

Važno je ostati slep

Pitanje koje svako od nas može sebi postaviti jeste šta je to dobar život. Neko će reći da je to porodica, neko da je to zabava, putovanja, novac. Neko će reći da je dobar život odsustvo lošeg života, koji je opet, lakše definisati. Loš život vode oni koji oskudevaju u osnovnim životnim potrebštinama, kao što su krov nad glavom, hrana, zdravlje, obrazovanje. Neko će možda reći da dve poslednje pobrojane osnovne potrebštine i nisu osnovne, ali njima se i ne obraćam. Robert i Edward Skidelsky pokušali su u svojoj knjizi "How much is enough" da daju odgovor na pitanje šta je to dobar život. Njihova definicija je pozitivna, odnosno daje odgovor na pitanje šta dobar život jeste (biti zdrav, imati prijatelje, dovoljno slobodnog vremena itd). Inspirisan svakodnevicom u srcu tame zvanom Brisel (1), rešio sam da dam svoju definiciju dobrog života, koja teži da objasni šta dobar život nužno ne sadrži, dakle ona je negativna.

Opisujući ratno stanje u jednom od svojih političkih eseja u zbirci "Iz deset krvavih godina", Miroslav Krleža kaže: "U ratu sva ljudska svojstva dobivaju neko posebno osvjetljenje, kada se mnoge stvari, što ih u mirnom životu gledamo svakodnevno maskirane i našminkane (kako - tako podnošljive), najednom prikažu u svoj očajnoj bijedi, kao stare bludnice na stolu za seciranje". U ratnom stanju dakle, stvari koje su inače maskirane, postaju vidljive. Pred tim neočekivanim ružnim prizorom razgolićene stvarnosti, ljudska glupost, kao što piše Krleža biva multiplikovana i niče na svim stranama sablasno, kao gljive nakon grmljavine. U svakodnevici koja nije opterećena ratom, ipak, stvarnost nije našminkana i maskirana pred svakim pripadnikom ili pripadnicom društva. Nekima ona izgleda baš onako kako izgleda društvu kao celini u ratnim okolnostima. Prosečna jedinka onog društvenog staleža kome se stvarnost čini nenašminkana i bez maske, može, šta više, čak i priželjkivati ratno stanje kako bi se proširio krug ljudi koji život vide u punom njegovom sjaju, odnosno očaju. Time bi se, prema nekoj racionalnoj logici, jedino mogao da promeni njihov život. S obzirom na to da se u mirnodopskim uslovima čovek bez specijalnih sočiva za mistifikaciju svakodnevice suočava sa nasilnim prisvajanjem tih sočiva od strane onih koji tu stvarnost i čine mizernom, on nema mnogo izbora.

U svojoj Dijalektici prosvetiteljstva Adorno i Horkheimer pišu da je put nemačkom nacizmu, pored kolonijalizma, prokrčio i odnos velikih zapadnih sila prema siromašnima u sopstvenim zemljama, odnosno nasilje koje se tiho ali svakodnevno vršilo nad sopstvenim siromašnim stanovništvom. Ovo je dakako validno i danas. Sve neprijatne posledice velike ekonomske proizvodne mašinerije, kojima su siromašni bez specijalnih mehanizama vizuelne zaštite izloženi, ostaju neprimećeni od strane onih koji sebi to mogu da priušte. U "srcu tame" zvanom Brisel mnogi eto mogu. Tako možete videti ljude koji su konstantno nečim zaokupljeni. Oni koji voze važne ljude u odelima odmah nakon što ostanu sami, vade tablet računare sa specijalnim dodatakom kojim se pričvršćuju za volan. Sa druge strane, fini ljudi od karijere koji sede na zadnjem sedištu pakuju svoje računare u torbe i u onom mimohodu od automobila do prostorija neke od zgrada u reonu "Šuman", gde su smeštene evropske institucije, pričaju mobilnim telefonom. Glavni je cilj tako, ne gledati okolo jer se na ulicama može da potkrade poneki beskućnik ili narkomanski zavisnik. Taj prizor nam može pokvariti čitav dan. Tako je na jednoj konferenciji pre nekoliko dana u jednoj od zgrada u poznatom kvartu "Šuman", u sred diskusije jedan čovek izgubio svest i pao na pod. Od par stotina ljudi u sali, svega je nekoliko njih ustalo i prišlo čoveku koji je nepomično ležao. Neki su gledali u tom pravcu nadajući se da ništa strašno neće videti. Neki drugi se nisu čak ni kockali, pa su jednostavno nastavili da listaju novine ili neki od pamfleta EU. Oni koji su tako učinili, nisu se poneli neobično. Oni su samo iskoristili svoju klasnu privilegiju, da ne vide ono što ne žele da vide.

Dobar život tako ne određuju stvari koje vidite, već one koje ne vidite. Ako prema poslednjim podacima najbogatijih 85 ljudi na svetu poseduje onoliko koliko i 3.5 milijardi najsiromašnijih, onda, iako nemamo tačne podatke, prema samom paternu na kom se temelji sistem koji analiziramo, možemo da kažemo da je ogromna većina svetske populacije prinuđena da gleda. Kad ste bolesni, lakše je lečiti se u privatnoj klinici sa televizorom, klima uređajem i dvadesetčetvoročasovnom negom, u sobi u kojoj nema nikog osim vas. Oni koji to sebi ne mogu da priušte, spas pronalaze u ustanovama u kojima pored svoje, moraju da gledaju i tuđe muke. U svakoj drugoj prilici, opet su najsiromašniji osuđeni na to da budu svesni objektivno bedne stvarnosti. Iskazano rečima Adorna i Horkheimera, "jedino su siromašni i divljaci ti koji su izloženi nesputanoj snazi kapitalističkih elemenata". Ako sve ovo stavimo u kontekst evrointegracije Zapadnog Balkana, onda nam ostaje da zaključimo da ćemo biti spremni za Evropsku uniju onda kada naučimo kako da ne vidimo ono što je očigledno, uključujući i to da značajan broj ljudi unutar naše zajednice ne može sebi da priušti da ne vidi oko sebe. Dobar život koji sa ulaskom u Evropsku uniju bude došao, značiće poboljšanje sposobnosti elite da ostane slepa pred društvenom stvarnošću. Ovde je u Briselu baš i ekipa ljudi iz regiona koja crpi znanje o dobrom životu, tako da uskoro možemo očekivati da dobar život, zakuca i na naša zarđala balkanska vrata...

 


(1) Hvala Srećku Horvatu na ovoj opasci

Radulović i Vučić: Mit o privrednom rastu

Kada je 1930. godine Keynes predvideo da će u idućem veku prihodi konstantno rasti, kao i to da će osnovne ljudske potrebe biti u potpunosti ispunjene, te niko više neće morati da radi više od 15 sati nedeljno, ovo predviđanje činilo se potpuno nerealnim. Nakon Drgog svetskog rata Zapadna Evropa je na istočno-evropsku komandnu ekonomiju odgovorila kejnzijanskim ekonomskim modelom čime je pokušala da pokaže kako je i u uslovima tržišne privrede moguće obezbediti socijalnu sigurnost i punu zaposlenost. U tim trenucima, činilo se kao da će Keynes-ovo predviđanje dobiti potvrdu. Privredni rast i na istoku i na zapadu Evrope značio je rast domaće proizvodnje, koja se zbog redistributivnih ekonomskih modela na obe strane kontinenta, odražavao i na životni standard čitavih društava. Već početkom sedamdesetih i jedan i drugi ekonomski model počeli su da pokazju znake slabosti. Istočni blok počeo je da posrće i ekonomski i politički već deceniju kasnije, dok se Zapadna Evropa polako spremala za ekonomske reforme podstaknute političkim vođstvom u Velikoj Britaniji. Od tog trenutka, izraz " privredni rast" promenio je svoje značenje. One je naime prestao da se tiče rasta za sve.

Upravo je privredni rast u centru pažnje i kada se radi o izmenama i dopunama zakona o radu u Srbiji. Uprkos brojnim nelsaganjima ili različitim tumačenjima pojedinih tačaka trenutno važećeg zakona o radu ili nacrta novog, ima nešto oko čega su manje - više svi  saglasni - treba nam privredni rast! Znači li to da je neophodno više proizvoditi? Prema rečima ministra privrede, to znači više novca u privatnim rukama, što će poslednično dovesti i do novih investicija. U krajnjoj instanci, investicije dovode do otvaranja novih radnih mesta, a nova radna mesta do smanjenja nezaposlenosti. U nekim prethodnim tekstovima govorio sam o logičkoj nedoslednosti ovakvog modela kada se radi o smanjenju nezaposlenosti i povećanju kupovne moći stanovništva. Ipak, sada ćemo otići i korak dalje, pri čemu ćemo progutati čak i tezu da više novca u privatnim rukama znači privredni rast, kako bi se u pitanje doveo sam koncept privrednog rasta. Prelazimo, dakle,  preko toga da će prethodno, zbog liberalizacije tržišta radne snage prvo jedan deo javnog sektora ostati bez posla, pa će se i onima koji ostanu na radnim mestima kupovna moć smanjiti zbog smanjenih plata i progresivnog oporezivanja (od 180 000 ljudi koji su pogođeni merom progresivnog oporezivanja, 130 000 je onih koji imaju primanja između 60 i 80 hiljada dinara) - što na kraju dovodi do smanjivanja potražnje i neisplativosti novog ulaganja u proizvodnju. Drugim rečima, zanemarićemo to da se novim merama neće obezbediti rast, niti povećanje zaposlenosti.

Pretpostavimo tako da  izmene i dopune zakona o radu ipak dovedu do privrednog rasta. Smanjenje nameta poslodavcu, omogućiće mu da novac koji je uštedeo dalje investira i zaposli još ljudi. Na kraći rok nezaposlenost padne ispod 15 posto, na duži ispod 10, što će reći na prosek Evropske unije.
Pošto neće biti konkurentni na evropskom tržištu, privatni spasitelji srpske ekonomije moraće da svedu svoje troškove na minimum. Ako su ranije imali jednu firmu, a danas imaju pet (jer su dobili olakšice, uštedeli pa investirali), onda im se broj zaposlenih povećao, pa će profitnu stopu održati samo ako disproporcija između primanja poslodavca i radnika ostane astronomska. Drugim rečima, privredni rast u ovoj varijanti podrazumeva smanjenje nezaposlenosti, ali i povećanje socijalnih razlika. Što se tiče javne sfere, kao što su školstvo i zdravstvo, država neće imati novca da ih finansira jer će gotovo prestati da oporezuje poslodavce (kako bi napravila dobru atmosferu za biznis, kako to reče ministar Radulović). Javna dobra će stoga preći u privatne ruke, kako bi država obezbedila makar minimum socijalne zaštite za one najugroženije i finansirala samu sebe. Socijalne nejednakosti, razume se, rastu još više. Pošto primanja radnika i radnica neće ići uporedo sa privrednim rastom (već privredni rast linearno prate bonusi i nagrade onima koji su na vrhu - to smo već imali prilike da vidimo u nekim drugim zemljama), naposletku će pristup obrazovanju ili zdravstvenoj zaštiti ostati rezervisan za one koji gazduju - ali će u odnosu na ovo što imamo danas, poprimiti mnogo radikalniju formu. Bombardovani svakodnevnim pozivima da konzumiraju (kako bi potrošnja ispratila ekonomski rast i rast proizvodnje), radnici i radnice  će kupovati. Oni trgovinski lanci koji do sad nisu ušli na srpsko tržište pohrliće kad čuju da je nezaposlenost pala i da zemlja privredno raste. Nećemo u jednom trenutku moći da se odlučimo gde i šta da kupujemo. Ono što ćemo pak znati, jeste da je dobar život samo sa ogromnim televizorom preko celog zida. Kako nam plate neće biti visoke jer se našem poslodavcu jedino tako isplati da nas drži na poslu, osmelićemo se da uzmemo kredit u jednoj od banaka jer mislimo da će privredni rast "pogoditi" i nas, pa ćemo uspeti da vratimo pozajmicu. U zalog ćemo staviti kuću, ako je imamo. Kada krediti koje ne možemo da vratimo zbog toga što će nas rast BDP-a ipak mimoići dođu na naplatu, što bi rekao Damir Nikšić - "okupiraće nas bez ijednog ispaljenog metka", s obzirom na to da je 85 posto banaka u Srbiji u stranom vlasništvu. Najbogatija nekolicina, sarađivaće sa okupatorom jer je ona zapravo i pripremila teren. Istorija će se ponoviti.

Šta je alternativa ovoj loše isprojektovanoj bajci? Fatalistički prizvuk koji poprimaju sve izjave onih koji bi da od 100 % zaposlenih u Srbiji naprave prekarijat govori nam da alternative nema. Srećom, radi se samo o bajci. Izlaza ima. Dovoljno je samo demistifikovati privredni rast koji izuzima redistribuciju i jednakost jer  on u ovakvim okolnostima ne predstavlja ništa drugo do dodatno prelivanje iz najsiromašnijih u najdublje džepove koje onda služi kao osnova za dalje umnožavanje bogatstva nekolicine. "Nulti rast" koji predlaže David Harvey ovde može biti relevantan. Naime, radi se o nultom rastu u odnosu na kapitalistički proizvodni proces, ali se ne radi o statičnosti ekonomije, kao ni društvenog života. Harvey ovde jasno razdvaja "ljudsko usavršavanje" ili razvoj, od rasta BDP-a. Ako biste da unapredite jednu zajednicu u celini, onda joj nemojte prodavati priče o "trickle down" teoriji i ekonomiji koju privatni sektor vuče jer je slučaj radije obrnut - privatni sektor je u ovom slučaju parazitski deo društva koji se bogati na račun radnika i radnica koje izrabljuje i za uzvrat im daje dovoljno da prežive (i to ne iz nekih altruističkih poriva, već zbog toga da bi mogli da nastave da ih izrabljuju). Redistribucija i jednakost, pre nego bajka o privrednom rastu spas je za društvo, pa ako baš želite, takođe je i znak da je zajednica zasnovana na načelima demokratije. Kako Joseph Stiglitz piše u "The price of inequality", da je naša demokratija bolje funkcionisala (misleći na američku prim.aut.) politički zahtev za deregulacijom bio bi odbijen (...). 

Jasno je dakle da se Keynes može smatrati još većim utopistom danas, nego što je to bio slučaj pre 84 godine. Ipak, ovo je tek površan pogled na njegovo predviđanje. Ono što, ako pogledamo malo pažljivije, jeste istinska utopija danas, kao što to između ostalih tvrdi i Slavoj Žižek, jeste slobodno tržište i deregulacija. U uslovima, pa makar i prividne demokratije ovakvi zakoni ne bi smeli da prođu jer u demokratiji odlučuje većina - a većina u ovoj zemlji nisu poslodavci koji bi da se bogate, kao ni politička elita koja ih podupire zakonskim okvirima. Ljudi nisu jednaki zato što to nije u interesu onih koji ne bi da budu jednaki, a ne iz nekih strukturalnih razloga. Ako je veličina ekonomije sub-saharne Afrike manja od ekonomije Belgije, onda ne postoji čak ni bajka koja može da objasni da nema mehanizama kojima bi život dostojan čoveka mogao da izađe iz "četiri zida" u koji su ga ugurali buržuji. Ako smo kao mali voleli da slušamo i čitamo bajke, onda smo danas dovoljno samosvesni da shvatimo da ova bajka sa privrednim rastom i liberalizacijom tržišta radne snage, nema srećan kraj.

P.S. Možda je vreme da shvatimo da je bajka i to da se Radulović nešto pita u vladi. Vučić je dobro sračunao da će se oko izmena zakona o radu koji je tražio MMF, a Vučić klimnuo glavom, podići dosta prašine i gurnuo je Radulovića (kojeg je sam postavio na mesto ministra) u prvi plan jer na ovome preti da ode poprilično političkih poena. Iz tog razloga, objavljujem da ću ubuduće (a pogotovo ako Radulović podnese ostavku kako nam je to danas najavio), da Radulovića oslovljavam sa Vučić.   

Šta radi ateista za Božić?

Svim vernicima u Srbiji koji danas slave Božić, potpredsednik vlade Aleksandar Vučić čestitao je ovaj verski praznik. Danas se ne radi, a bogami ni sutra. Samim tim, šta god da je rekao u toj čestitki, narod bi aminovao. Zato je on iskoristio priliku da odgovori i na novinarska pitanja vezana za izbore. Hoće li ih biti ili ne. Upošljeni su baš povodom ove nedoumice i brojni politički analitičari. Treba li Dačić i dalje Vučiću, odakle dolaze instrukcije ostalim članovima SNS-a da javno pozivaju svog lidera da raspiše izbore i zacementira svoju poziciju najpopularnijeg političara u nas. Ova pitanja su i danas, na božićnim ručkovima, pored svinjskih glava i repića, na stolu prosečne srpske, pravoslavne porodice. S tim u vezi, u redovima koji slede pozabaviću se upravo ovom božićnom poslasticom.

Mnogi i danas veruju da je Boris Tadić izgubio prethodne izbore zbog takozvanih "belih listića". S obzirom na to da je prvi krug dobio a drugi izgubio, moglo bi se reći da je ovo samo delimično tačno, jer je delom izbore izgubio i zbog toga što je Vojislav Koštunica u drugom krugu podržao protivničkog kandidata. Bilo kako bilo, "beli listići" tada su gotovo "prešli cenzus", bilo ih je dakle oko 5 %. Da su svi izašli i glasali za Tadića, danas bismo imali drugu vladu i drugog predsednika. Oni koji su tada došli na vlast rekli su nam da se nalazimo u dubokoj krizi i da su nam potrebni novi temelji državne politike.
Pođemo li od semantičkog značenja grčke reči krisis koja označava preokret u nekoj bici ili bolesti, videćemo da kriza nije proizvela ono što bi se od nje na teorijskom nivou očekivalo. Umesto preokreta, dobili smo kontinuitet. Na izborima 2012, kao i na ovim koji će eventualno biti raspisani u narednih nekoliko meseci, biračko telo se suočava sa lakanovskim principom prisilnog izbora, a koji označava fenomen nemogućnosti postizanja "čistog" konteksta koji prethodi odluci jer je svaki kontekst "uvek-već" retroaktivno konstituisan odlukom (tek kad odlučimo verovati, razlozi za verovanje postaju nam uverljivi) (1) Stoga prosečni birač nije imao/la izbora kada se radi o političkom kontekstu, ali jeste da izabere između gotovo identičnih otelotvorenja toga konteksta, tj. političkih partija. Sledi da problemi sa izborima kao takvim počinju već sa samim imenom, "izbori". Sve dalje što sledi dodatno utemeljuje lažnost procesa čije je i samo ime varka.

Kako se ovakvo stanje postiže, ponajbolje se možda može objasniti kroz dihotomiju subjektivno/objektivno nasilje. Dok je sa jedne strane subjektivno nasilje ono vidljivo i naizgled se vrši u uslovima reda i mira - nad onima koji predstavljaju čuvare tog "nenasilnog" poretka, objektivno nasilje dobro je zakamuflirano pojmovima kao što su "vladavina prava", "državni poredak" i slično. Objektivno nasilje manifestuje se, za one koji ga kao takvog čitaju, kao sistemsko nasilje. U takvoj nevidiljivoj formi, nasilje gubi svoj esencijalni, ontološki karakter u opažajnom diskursu i pojavljuje se kao nenasilje. Stoga, svaka reakcija na ovu vrstu sistemskog nasilja, smatra se iracionalnom, ekstremističkom i slično. Tako se na opažajnom nivou, subjektivno nasilje, kao reakcija na ono koje je sveprisutno, objektivno ali i nevidljivo, uzima kao jedino postojeće. Iz toga dalje sledi da bi se svaka opstrukcija izbornog procesa, koji je samo jedan od mehanizama i inherentan je sistemskom objektivnom nasilju, smatrala iracionalnom ili politički ekstremnom. Ako bi ta opstrukcija poprimila iole radikalnije obrise, uprkos tome što bi taj radikalizam bio reakcija na sistemsko nasilje, ona bi se naposletku proglasila nasiljem i ugrožavanjem mira, stabilnosti i državnog (nenasilnog) poretka.(2) Tako se osigurava nesmetano sprovođenje procesa čije ime ne odražava njegovu suštinu i Vice Versa.

Uspemo li čak i da prepoznamo šta se krije iza kulisa izbora, vrlo lako upadamo u zamku onoga što se dogodilo na prethodnim izborima. Dakle svi oni koje je Boris Tadić razočarao, a koji ipak nisu išli dovoljno daleko (kao Vesna Pešić) da javno podrže Tomislava Nikolića, odlučili su se da podrže kampanju "belih listića". Neki od glavnih zastupnika ove struje 2012. godine bio je i Vlado Pavićević, sada potpredsednik Nove stranke, na čelu sa bivšim premijerom Zoranom Živkovićem. Pri analizi ovog fenomena, može nam pomoći hegelovska "negacija negacije", čiji je osnovni zadatak da objasni prelazak iz stanja A u stanje B. Prvi korak koji A napravi ka prelasku u B, jeste negacija samog sebe, odnosno negiranje sopstvene pozicije unutar nepromenjenog okvira, ili konteksta. To je ono što su beli listići pokušali na prošlim izborima - negirali su neke sastavne delove, bez drmanja simboličkih granica celine. Dalje, na putu ka promeni svog stanja, i A, kao i njegova negacija unutar istih simboličkih granica, bivaju iznova negirani kako bi se napravio diskontinuitet i sa A, i sa njegovim simboličkim okvirom. Tek tada, A prelazi u B. "Beli listići" na proteklim izborima nisu dakle napravili ovaj presudni korak, već su se upravo suprotno, posle prve negacije vratili na položaj istog onog subjekta, kog su u prethodnom izbornom procesu negirali. Tako ćemo se na sledećim izborima, umesto narednog koraka u negaciji subjekta A, susresti sa povratkom na početnu tačku.

Ako bude izbora, a bogami kako tvrde mnogi politički analitičari biće biće i to uskoro, šta nam je onda činiti? Da glasamo na izborima koji nisu izbori? Ili da glasamo iako znamo da izbori nisu izbori, jer je bolje da pobedi ovaj nego onaj? Možda, to ostaje u igri. Sa druge strane, Valter Benjamin je u pravu kada kaže da je revolucija ponavljanje koje ostvaruje skrivene mogućnosti prošlosti. Ne kažem da su "beli listići" 2012. godine imali iole drugačiju perspektivu, imajući u vidu ko je tom pokretu pripadao. Možda ipak vredi pomisliti na to kako bi politički vrh odreagovao, ako bi izlaznost bila, na primer 20%. Sam čin neglasanja na izborima koji nisu izbori, ne bi možda obezbedio momentalni diskontinuitet, ali bi svakako uzdrmao temelje sistema. Pošto znamo da nasilje nije odraz moći, već slabosti, možda bi takav splet okolnosti doveo do toga da objektivno (sistemsko) nasilje postane vidljivo, pa mu kao takvom možda bude lakše i legitimnije odgovoriti? Možda bi ono što bi usledilo bio nagoveštaj dovršetka duple negacije. Možda. A ako pak zažalite zbog toga što ste utrošili dragoceno vreme na čitanje ovih redova, bar ste saznali šta radi ateista za Božić. 
    





(1) vidi: Žižek, Slavoj, The ticklish subject, 1999, Verso
(2) više o subjektivnom/objektivnom nasilju vidi: Žižek, Violence, 2008, Picador