Sta s Kosovom?

Nije ostalo mnogo toga sto bi se o Kosovu moglo reci, napisati, ili zakljuciti. Zaglavljena izmedju izdvojene klauzule u Ustavu drzave u kom se navodi da je 'Kosovo sastavni deo Srbije', sve manjeg interesovanja javnosti za ovo pitanje, srca svakog 'pravog Srbina' koje kuca u ritmu zvona Gracanice, vec tradicionalnog opijanja srpskih neofasista svake godine na Kosovo polju povodom Vidovdana, mita o bici iz 14. veka u kojoj su izmedju ostalih, ucestvovale i srpska i turska vojska, Srbija traga za mazohistom koji ce na ovo pitanje, kao i na svoju politicku karijeru, da stavi tacku. S obzirom na to da ne bih uspeo da kazem nista novo - ili bar nista epohalno, ukoliko bih se u ovom tekstu bavio neokolonijalizmom koji je na podrucju Srbije, a pogotovo Kosova vec uveliko uzeo maha, pretpostavicu da je ova strana medalje svima vise nego jasna. Istovremeno,  podrazumevacu da je nacin na koji je vodjena politika prema Kosovu od strane Srbije, ali i obrnuto, pogotovo od Drugog Svetskog rata na ovamo, manje vise, takodje poznat. Stoga cu se pokusati da dosetim i fokusiram iskljucivo na iznalazenje administrativno - tehnickog  resenja za ovaj kosovski, ili kako bi to rekli oni koji paze da ne prekrse ustavni poredak, kosmetski problem.

Vise je nego ocigledno to da svetskim poretkom i dalje dominira jedna zemlja, pa se ona recnikom teorije medjunarodnih odnosa jos uvek i naziva 'super silom' (super power). Dakle, ono sa cime se Srbija suocava na medjunarodnom planu, jeste unipolarni svet, od kog u velikoj meri zavise i granice zemlje (kao sto je to uvek i  bio slucaj tokom istorije). Kako je taj 'jedan pol' na strani koja srpskoj strani nije mila, prostora za manevar gotovo da nema, odnosno ima samo ukoliko se konstelacija snaga u dogledno vreme promeni - sto je malo izvesno, uprkos (pre svega ekonomskom, ali ne toliko i vojnom) jacanju zemalja poput Indije ili Kine. Ovo je valjda, jasno. SAD dakle ima neopisivo jake interese u nezavisnom Kosovu pre svega iz geostrateskih razloga (Bondstil kod Urosevca je najveca vojna baza u Evropi koja je svoju svrhu opravdala prilikom 'intervencije' u Libiji), a manje iz ekonomskih razloga (nedavno su cak i Madlen Olbrajt i Vesli Klark najavili 'investiranje' u Kosovo). Srbija tako nema  nikakve sanse da niti u skorije vreme niti u daljoj buducnosti, uspostavi suverenitet na Kosovu. Kao i u slucaju ostalih ratova koje je vodio i izgubio Milosevic, i na Kosovu je ona skupina u cije je ime rat vodjen, zavrsila izvan granica onog sto danas de facto zovemo Srbijom.  

Sta je onda na stolu? Na srpskom stolu (cini se ne i na stolu Pristine i Brisela) je nesto sto je u javnosti poznato kao 'zajednica srpskih opstina' koja bi se uspostavila samoupravna regionalna jedinica cetiri vecinski srpske opstine na severu. Sta je pozadina ovog plana? S obzirom na to da se gotovo sva 'izvorista srpstva' na Kosovu nalaze juzno od Ibra, cini se da ono sto vlada Srbije predlaze jeste pustanje niz vodu 'srpskog identiteta' i podrska kriminalizovanom severu (na kom uzgred budi receno zivi jedna trecina - nasuprot dve trecine Srba koji su naseljeni juzno od Ibra i u potpunosti su integrisani u kosovske institucije). Sve ovo naravno, kako bi se na domacem terenu opravdala politika 'i Kosovo i EU', koja ce se na kraju zavrsiti kao 'ni Kosovo, ni EU'. Dakle, insistiranje na severu ima taman toliko smisla kao sto bi imalo i insistiranje da se dva bloka zgrada srpskih gasterbajtera u Becu pripoje matici. Ni kulturno - istorijske, niti bilo kakve druge vrednosti - izuzev cetiri varosice u kojima zivi srpsko stanovnistvo, taj sever nema. Insistiranje na njemu za cilj ima jedino osnazivanje  izgovora 'uradili smo koliko smo mogli'. Na posletku, ovo zamagljivanje stvarnosti nece pomoci nikom do lokalnim 'serifima' sa severa i politickoj eliti koja ce se, ukoliko uspe da izgura ovaj plan, smatrati pobednickom, ili pak mucenickom - jedinom koja je sakupila dovoljno hrabrosti da 'resi' ono u sta nas je sama uvalila svojom politikom devedesetih.

I kao sto rekoh na pocetku, pokusacu da i sam predlozim nesto. Kako smo odavno odbacili primere Juznog Tirola ili Kipra kao neprimenjive u slucaju Kosova, jedno od mogucih scenarija je primena modela razgranicenja nekih drugih konfliktnih zona, poput Sudana i najmladje drzave na svetu, Juznog Sudana. Nakon dva duga civilna rata u ovoj zemlji (1956 - 1972 i 1983 - 2005), na kraju drugog, 21 godinu dugog konflikta, doslo je do uspostavljanja vlade 'nacionalnog jedinstva' i donosenja novog ustava sa klauzulom o samoopredeljenju nakon 6 godina. Tako je Juzni Sudan 2011 postao nezavisan. Tragom ovakvog ili slicnog resenja, mogle bi da krenu i  Srbija i Kosovo.
 Uspostavljanje zajednicke vlade (gde bi vicepremijer npr. bio kosovski Albanac, s obzirom na to da bi albanska manjina cinila preko 20 % 'zajednice') i  novi ustav koji bi nakon odredjenog vremenskog roka, omogucio svakoj od strana mogucnost samoopredeljenja (npr. 5 godina), bili bi koraci u ovom pravcu. Svaka od strana uslovila bi mogucnost druge strane na samoopredeljenje, podizanjem prava manjinske grupe na ustavni nivo (nakon eventualnog razlaza) i puno postovanje kulturnog i svakog drugog nasledja manjinskih grupa (Ahtisari + +). Drzavno uredjenje bilo bi slicno onom izmedju Srbije i Crne Gore uspostavljenom 2003. godine, kada je formirana zajednica ove dve republike, sa klauzulom o samoopredeljenju nakon tri godine (referendum).
Sa jedne strane, Srbija bi dobila period u kom bi direktnom saradnjom sa kosovskim Albancima mogla da obezbedi sigurnost za sve pripadnike i pripadnice svog naroda na Kosovu, kao i ocuvanje svog 'identiteta' na tom prostoru (i to na celoj teritoriji), kao i period u kom bi imala relativnu politicku stabilnost i jos jednu priliku (sada sa znatno manjim sansama za uspeh nego nikad ranije), da ubedi kosovsku javnost da Srbija zeli Albance unutar svojih granica i institucija. Sa druge strane, Kosovo bi, uz reciprocne garancije postovanja svih prava albanske manjine na jugu Srbije, dobilo ono sto ce tesko dobiti uprkos svoj podrsci sa zapada - srpsko priznanje i stolicu u UN, ukoliko narod Kosova nakon isteka vremena iz klauzule iskoristi svoje demokratsko pravo i izglasa nezavisnost. Umedjuvremenu, obe clanice zajednice radile bi skupa, na dekolonijalizaciji svojih drustava, i pokusali tako da izlece rak ranu celog 'zapadnog Balkana'. Zajednicke nadleznosti u ovom prelaznom periodu bile bi simbolicne (bas kao i one u drzavnoj zajednici Srbije i Crne Gore). Konacno, ne bi to bio ni prvi ni poslednji put da pripadnici jednog naroda ostanu, nakon konflikta, na strani suparnicke strane. Jedina razlika bi bila ta sto bi obe manjine, na obe teritorije, zivele na nacin dostojan coveka.
Ukoliko se pak nastavi sa ovakvim vidom pregovaranja uz pomoc medjunarodne zajednice, desice se to da ce se na potpuno resenje citavog problema cekati nekoliko decenija. S obzirom na to da je preduslov za politicku stabilnost najpre medjunarodno priznanje granica - sto u ovom trenutku nemaju ni Srbija ni Kosovo, ovo ce znaciti robovanje obe strane - i to robovanje upravo onima koji se naizgled trude da 'nama varvarima pomognu da jedni drugima ne skidamo kozu sa ledja.'

I pre nego neko kaze kako niko ne bi na ovakvo resenje pristao, naglasio bih da se trenutno nalazim na predavanju jedne nemacke, doduse mlade profesorke, koja govori o Srbiji i Kosovu, 'peace buildding-u' i 'conflict menagment-u'. Slusajuci je, rekoh sebi:
'Ako nas ovi iz medjunarodne zajednice svojim ogranicenim  i teatralnim glupostima ne nateraju da izmedju sebe sednemo i resimo sta imamo, niko nece...'

Srbija u 'perifernoj zamci'

U slucaju da Srbija ne dobije datum za pocetak pristupnih pregovora sa EU, najavio je vicepremijer, nije iskljuceno da ce ici na vanredne izbore. Aktivirali su se i mnogi uceni ljudi iz akademskog sveta koji smatraju da bi nas dobijanje datuma snažnije vezalo za jedan brod za koji Srbija treba i civilizacijski da bude vezana. 
Sa cim ovde mi, zapravo imamo posla. U Srbiji vise nema prostora za definisanje stanja u kom se zemlja nalazi. Najpre smo, nakon kraha SFRJ bili u postsocijalizmu, odnosno u stanju blokirane transformacije. Zatim smo se 'odblokirali' 2000. godine, pa smo dospeli do 'ostvarenja sna' i pocetka nesmetane privatizacije. Danas smo svesni da smo na dobrom putu, kome bi doduse vec trebalo da vidimo kraj. Kako niti jedna od dve tvrdnje nije tacna (niti to da smo na dobrom putu, a kamoli da mu se kraj nazire), nasao sam za shodno da fazu u kojoj se trenutno nalazimo nazovem fazom 'ocaja'.
Upravo ovo, razlog je ovakvih teatralnih izjava, prema kojima ce se drzava, ukoliko ne nastavi svoj put ka EU, smrznuti u samoizolaciji, ili jos gore, u nemilosti ruskog politickog uticaja. U mom tumacenju stvarnosti, po sredi naseg 'ocaja' nalazi se nesto drugo.
Naime, Srbija je, kao uostalom i citavo podrucje 'zapadnog Balkana', zarobljena u 'perifernu zamku'. Poput 'zamke siromastva' (poverty trap) u ekonomiji (*vidi J. Sachs, 'Big push'), zemlje koje se nalaze na periferiji Evropske unije nemaju nacina da se iz polozaja zavisnosti od centra izvuku, osim ukoliko na neki nacin ne revidiraju prirodu postojeceg odnosa sa njim. A kakva je ta priroda? Sa ekonomskog stanovista, priroda je upravo takva da se zemlje poput Srbije (prvenstveno njena jeftina radna snaga) koriste za smanjenje troskova proizvodnje, ciji se visak vrednosti, umesto ulaganja u razvoj privrede periferne zemlje, odliva u centar, odnosno u zemlje iz kojih investicija dolazi. Ono sto 'zakoni ekonomije' ipak nalazu, jeste da se privredni rast ostvaruje kroz investicije, koje bi opet za polaznu tacku trebalo da imaju prethodnu akumulaciju profita. Kako mi u Srbiji taj profit i ne vidimo (vec se sva korist od stranih investicija svodi na obezbedjivanje radnog mesta i omogucavanje potrosnje, tj. konzumiranje), nema ni prostora za ulaganje, a samim tim ni za privredni rast.
Sa druge strane, ono sto je u ovom konkretnom slucaju stvaranja atmosfere 'biti ili ne biti' relevantnije, jeste fanaticno insistiranje na 'Srbiji na zapadu' kao tradiciji i nekakvom 'prirodnom' stanju stvari. Upravo je ovakva retorika koriscena nakon pada Berlinskog zida, kada je cela epoha real - socijalizma u istocnoj Evropi ocenjena kao 'skretanje sa ispravnog kursa' i samo jedna nocna mora iz koje bi te drzave morale brze bolje da se izvuku. Kako pise Boris Buden u 'Zoni prelaska', parafraziram, 'zapad je, nazivajuci nosioce promena u istocnoj Evropi 'decom demokratije', zapravo pravog subjekta 'demokratskih promena' lisio zrelosti i u potpunosti desubjektivizovao'.Ovim je, posledicno, uspostavljen odnos gospodara ili uzora i  nedonosceta, koje tek treba da prodje kroz ono kroz sta je tutor odavno prosao. Otud valjda i Habermasova knjiga nakon zavrsetka Hladnog rata nosi naziv 'Nadoknadjujuca revolucija', u znacenju 'revolucije unatrag', kojom bi se stvorio prostor za nadoknadjivanje necega sto je u proslosti propusteno. Bas poput onih koji danas u Srbiji govore o nekakvom 'prirodnom stanju stvari' i 'Srbiji na zapadu', i autori poput Habermasa pokusali su da deideologizuju prosirenje doktrine liberalnog kapitalizma na istok, time sto ce ceo proces jednostavno pripisati 'prirodi'. Rasisticki prizvuk koji izjave ili stavovi ovog tipa nesumnjivo imaju (cesto pripisujuci nerazvijenost periferije odredjenom tipu kulture ili 'mentaliteta') takodje ne sme biti zanemaren.
Ovakav darvinisticki pristup ideologiji, upravo je ono zbog cega se Srbija nalazi u stanju 'ocaja'. Nisu to ni stavovi nemackih parlamentaraca, Ketrin Eston ili bilo koga treceg. Mi smo sami pristali na to da pratimo put koji je poplocan neslobodom i zavisnoscu. Kada ovo kazem, onda ne mislim samo na Srbiju, vec na sve zemlje bivse Jugoslavije, pa cak i na Sloveniju. (link: Rastko Mocnik o stanju u Sloveniji). Iako su tradicionalne teorije zavisnosti autora poput Samira Amina u izvesnoj meri preradjene, rekli bi neki mozda i prevazidjene, ostaje za razmisljanje upravo jedna od ideja Amina po kojoj periferija moze da se izvuce iz odnosa zavisnosti prema centru, jedino ako se ujedini.
I zaista. Kao da nije dovoljno to sto nam mnogi pripisuju zaostalost, jos cemo ga i sami sebi pripisivati. A ko to radi unutar granica zemlje u kojoj zivimo? Pa oni koji ne znaju da su u nekim zapadnim zemljama poput Svajcarske zene dobile pravo glasa u vreme kada su zene u Jugoslaviji bile na rukovodecim polozajima u sferi politike. Oni koji misle da je modernost ekvivalentna postojanju nacije i da je nadnacionalno cista fikcija, a to su isti oni koji ne znaju da je u osnovi nacionalizma 'zaboravljanje, pa cak bih otisao toliko daleko da kazem i istorijska greska i da je napredak istorijskih istrazivanja vrlo cesto opasnost po nacionalni identitet' (Ernest Renan). Dakle spocitavaju nam to sto se nismo na vreme 'nacionalno osvestili' i sto smo umesto proterivanja Roma ili izjava da 'islam nije deo Evropske tradicije' sanjali i ziveli bratstvo i jedinstvo. I kako nedavno rece Boris Buden 'tko danas ruži na Balkan u ime europejstva, ne samo da je izdao principe humanizma i demokracije, nego je kao svoj najdublji motiv odao barbarstvo koje pripisuje Balkanu'. 




   

Neoliberal na rendgenu

Nedavno objavljen tekst u kom jedan predavac sa univerziteta u Kijevu i Vilnusu izjednacava fasizam i komunizam, govoreci da su oba "podvrste kolektivizma" i da je njihovo razdvajanje produkt socijalisticke, pa cak i socijaldemokratske kontrole obrazovanja, navelo me je na pisanje jos jednog bloga. U daljem tekstu, kao reakciju na ovu "zanimljivost iz sveta", pokusacu da stavim na rendgen mladoga neoliberala danas. Opovrgavanje tvrdnje da su fasizam i komunizam "dva brata rodjena", ostavicu ipak samom autoru, kako mu ne bih pokvario uzitak, da jednoga dana, sam sebe ispravi.

Neoliberal je za demokratiju. On se gnusa nad svakom vrstom autoritarizma, jednopartizma ili jednoumlja. Politicki pluralizam, kao i sloboda mnisljenja je ono za sta se zalaze.
Ipak, nije bas pozeljna demokratija u kojoj postoji mogucnost da  demokratski, na izborima, na vlast dodje bilo koja druga opcija osim one koju Tariq Ali naziva "ekremni centar". On je demokrata, ali samo do odredjene granice. On smatra da pluralizam ideja moze postojati sve dotle dokle ne postoji opasnost od toga da dodje do zamene na prestolu dominantne ideje u drustvu. Ovo smo vise nego jasno mogli da vidimo na primeru poslednjih izbora u Grckoj, u kojoj je leva koalicija Siryza satanizovana u gotovo svim zapadnim medijima, nazivana lenjinisticko - marksistickom organizacijom koja ce grcki narod vratiti u izolaciju. Sama pomisao da bi visedecenijska vlast centralnih PASOK-a i Nove demokratije bila zamenjena vlascu jednom ovakvom opcijom, suspendovala je demokratiju, kako bi se postiglo nesto sto je od sustinskijeg znacaja za grcki narod od demokratije - opstanak na vlasti "ekstremnog centra" i nastavak socio - ekonomskog raslojavanja.

Neoliberal je multikulturalista. On je za zastitu razlicitosti. Svako ima pravo da bez obzira na svoju nacionalnu, etnicku, seksualnu ili religijsku opredeljenost uziva ista prava kao i svi ostali gradjani unutar drustva. Diskriminacija po osnovu bilo koje od navedenih delova identiteta nije prihvatljiva i javno se osudjuje. Moderno doba ne trpi ove vrste podela, svi smo mi jednaki i imamo priliku da svoje ekonomsko i svako drugo blagostanje ostvarimo kroz ispoljavanje preduzetnickog duha, te marljivim radom dodjemo do svog cilja. Ipak, on nije multikulturalista bas do kraja.
Prvo, multikulturalizam dovodi u pitanje sustinske premise liberalizma kao doktrine, tj. nacionalne drzave kao tvorevine unutar koje bi interes svakog pojedinca trebalo da bude ispunjen. Ono sto je ovde od sustinske vaznosti, jeste to da se bilo koja vrsta politickog, ili kako se to u liberalnoj tradiciji naziva "demokratskog" konsenzusa, moze postici jedino ako je drustvo homogenizovano. Ta homogenizacija postize se spustanjem svih razlicitosti na individualni nivo, tj. njihovim svodjenjem na privatnu sferu, dok javna sfera sluzi za stapanje svih tih razlicitosti u jedinstveni, pre svega nacionalno odredjeni identitet. Tako je jos  i John S. Mill znao da je vestminsterski model liberalne predstavnicke demokratije u sustoj suprotnosti sa multikulturalnim drustvom. To znaju naravno i svi moderni autori poput Habermasa, koji takodje u vezi sa ovim pise da liberalne demokratije sebi ne mogu dozvoliti uzdizanje razlika u identitetima na nivo ustava, tj. na nivo javne sfere, jer bi to znacilo momentalni raskid sa liberalizmom. Najocigledniji primeri za ovu hipokriziju svakako se ticu (anti)imigranskih politika u liberalnim demokratijama, ali sad za to nemamo vremena, jer se nas neoliberal unervozio, kaze nervira ga ovaj rendgen.

Neoliberal je za slobodno trziste.  Otvaranje granica, slobodan protok kapitala, roba, usluga i radne snage omogucice razvoj svih. Sto manje trgovinskih barijera to bolje. Svaka vrsta protekcionizma predstavlja pretnju po ekonomski razvitak. Videli smo sta znaci protekcionizam na primeru Sovjetskog saveza, dok se sa druge strane zapad razvijao, pa se na kraju i videlo ko je pobedio u Hladnom ratu. Niko nema pravo da regulise trziste koje ima svoje zakone autoregulacije.
Kao i u vecini drugih slucaja, nas neoliberal voli da zaobilazi istinu i to preko pune linije. Prvo, svaki pokusaj da se "zakoni trzista" predstave kao nesto sto nema veze ni sa kakvom ideologijom vec sa necim sto samo po sebi postoji, kao nesto potpuno apoliticno, vise je nego naivan. To je predocavao i Karl Polanyi u "The great transformation" jos 1944, gde govori o tome kako su teorije Davida Rikarda, Roberta Maltusa i Friedrich Hayeka jasni vidovi ideologije, ali i utopije. Zapravo, slobodno trziste ne postoji kao takvo, ono je duboko ispolitizovano i rezultat je odredjenog politickog plana. Radi se o tome da su zapravo najrazvijenije, visoko - industrijalizovane zemlje u nekom momentu odlucile da je njihov stepen razvoja dostigao takav nivo, da sad konacno mogu potpuno (ili vise) da se otvore i pocnu da multiplikuju trgovinski suficit u odnosu na ostatak sveta. Najprotekcionistickija zemlja s kraja 19. veka bila je upravo SAD. Komparativna, ali sto je svakako jos vaznije apsolutna prednost koju visoko razvijene, sada vec i deindustrijalizovane zemlje imaju u odnosu na ostatak sveta, ne mogu proizvesti nista drugo do povecanje razlike u ekonomskoj razvijenosti medju njima.  Cak i u ovom trenutku, udeo  uvoza i izvoza u nacionalnom BDP-u u zemljama poput SAD ili Japana ne prelazi (u slucaju Japana) ili jedva da prelazi (u slucaju SAD) 10%, sto jasno govori da su protekcionisticke mere kojima se "veliki" brane od jaftine robe ili radne snage iz zemalja tzv "treceg sveta" i dalje prisutne, te da se liberalizacija obicno obavlja u oblastima visoke tehnologije, u kojoj "mali" nemaju sanse. Primera radi, na dnevnom nivou, EU izdvaja 2 dolara na ime subvencija po jednoj kravi! Kako je cinjenica to, da u ovom trenutku 40% planete zivi sa dva ili manje dolara dnevno, citiracu Stigliza koji kaze da je "u danasnje vreme isplatljivije biti krava u Evropi, nego ljudsko bice u zemljama treceg sveta".

Neoliberal je antikomunista. On samu ideju marksizma ili komunizma vezuje za autoritarne ili totalitarne rezime 20. veka. Omiljena mu je licnost iz ovog perioda Staljin, pa se tako na svaku kritiku (neo)liberalnog kapitalizma on brani time da je Staljin ubijao politicke neistomisljenike, te ubio vise, jednako ili blizu (brojke variraju od neoliberala do neoliberala) onoliko ljudi koliko i Hitler. On je protiv bilo kakve vrste kolektivizma. Misljenja je da skup individualnih interesa cine celinu koja na kraju dana, proizvodi ispunjenje zajednickog interesa. Radeci na sebi i za sebe, radis za dobrobit zajednice. Zato je komunizam slicniji fasizmu nego sto se misli - sto na teorijskom, to i na empirijskom nivou.
Kao sto smo videli na primeru "neoliberal je multikulturalista", javna sfera u mnogome se razlikuje od privatne. Skup privatnih sfera nikako ne cine javnu sferu, pa tako ni skup individualnih interesa ne moze sacinjavati celinu zvanu kolektivni interes. Javna sfera upravo zato i postoji i ona tezi blagostanju zajednice jer cak i individualizam postoji jedino u sklopu sire zajednice. Dakle, kao sto smo videli u delu "neoliberal je za slobodno trziste", trziste je kao takvo duboko izpolitizovano i dodao bih ovde, predstavlja ispunjenje interesa uskog kruga vlasnika krupnog kapitala, pre nego interese zajednice. Dakle javna sfera i unutar nje institucije koje se, umesto za privatno, brinu za javno dobro, je neophodna kako bi deo slogana francuske revolucije koji glasi "jednakost", bio sproveden. Ispada onda da je komunizam potreban liberalizmu kako bi ispunio sopstveni ideal. Pa neka bude i tako, ako ce to naseg mladog neoliberala, koji je vec na ivici nerava u kabini za rengen, uciniti srecnijim.
Sto se tice izjednacavanja komunizma i fasizma, kako rekoh jos odavno u uvodu, to cu ostaviti samom mladom liberalu da ispravi. Samo cu, s obzirom na to da ne mogu da se susdrzim u potpunosti, podsetiti  na  Zygmunta Baumana i njegovo tumacenje Holokausta. Ukratko, ono sto je glavni deo njegove analize, jeste to da Holokaust nije nastao kao posledica zakazivanja modernizacije i to shvacene na nacin na koji je razumeju liberali u periodu nakon Francuske revolucije. Bice pre, sudeci prema Boumanu, da je tokom Holokausta otkrivena "tamna strana" modernizacije i da ona, bas kao i ona "svetlija" (ako se ona u liberalnom kapitalizmu uopste i moze tako opisati) cini sastavni deo sistema koji je uspostavljen sa razvitkom nacije i njene birokratske strukture (u znacenju koje joj pridaje Max Weber). Fasizam i njegovi produkti, tako nisu shvaceni kao rezultat zakazivanja sistema, vec kao njegov logican proizvod i sastavni deo.

Pobeze nam mladi neoliberal. Kaze ne moze vise da slusa ni samog sebe, a kamoli nas. Dobro je i ovoliko izdrzao...   

Kapitalisti sa i bez duse

Inspirisan govorom koji je pre nekoliko dana nadomak Lisabona, odrzala predsednica podmlatka Socijalističke partije Španije na kongresu Socijalističke internacionale, ne mogu a da se ne zamislim pred cinjenicom da je Evropa ipak jedna velika sarena laza.
U govoru koji je odrzala, Beatris Talegon vrlo je ostro napala mnoge evropske socijaliste, pri tom im predocavajuci hipokriziju njihovog bivstvovanja i pitajuci se otkud to da se takav jedan kongres odrzava ni manje ni vise nego u hotelu sa pet zvezdica, konstatovala da se sa takvog mesta ne moze poslati poruka solidarnosti sa onima zbog kojih socijalizam kao ideja postoji. Ukazavsi na krizu ljudskog postojanja u kojoj prednjace slike onih koji na kolenima klece i onih koji nad njima stoje, ona je izmestila teziste sa rasprave o ekonomskoj krizi, na krizu humanosti, a mene podsetila na jednu parolu koja se cesto upotrebljavala kod nas, a koja glasi "mnogo ste isti". 

O cemu se ovde zapravo radi. Evropska unija nije tvorevina koja trpi odstupanje od temelja na kojima je nastala, tj.  principa zvanog "borzoazije svih zemalja, ujedinite se". Oni koji pripadaju partijama levog i desnog centra, kako na nacionalnom, tako i na nivou Evropske unije, tu su gde jesu jer projekat Evropske unije stoji na osnovama ideoloskog centra. U konacnoj preraspodeli uloga, desnom centru je tako pripala cast da se bori za integraciju nacionalnih trzista u cilju potpune liberalizacije protoka robe, usluga i kapitala, uz delimican gubitak nacionalnog suvereniteta, pa ako bas bude potrebno i identiteta. Uprkos cinjenici da je svih sest ministara inostranih poslova koji su 1951. godine u Parizu potpisali sporazum o formiranju Evropske zajednice za ugalj i celik dolazilo iz redova demohriscanskih stranaka, ostalo je, razume se, mesta i za levi centar.  Njima je sa druge strane pripala cast balansiranja izmedju zivotinjske zudnje svojih desnih kolega za profitom i socijalnih tenzija izazvanih socijalnim raslojavanjem, kao proizvodom liberalizacije trzista. Dok su jedni obecavajuci rajske uslove za biznis kupili glasove vlasnika krupnog kapitala, ali i nacionalista kojima su se dodvoravali mantrom "i ocuvanje nacionalnog identiteta i slobodno trziste", drugi su, obecavajuci kako nece dozvoliti (pre)veliku socijalnu pukotinu medju ljudima, sakupljali glasove onih koji su bili svesni svoje ugrozene pozicije. One odpanike koji su znali da su gladni ali ne i zasto je to tako, kupio je ko je stigao - oni su ionako bili podlozni svakoj vrsti opravdanja vladavine "zakona preduzimljivijeg".

Tako je Evropa, sa pocetkom projekta onog sto od pre dve decenije zovemo Evropska unija, podeljena na ravne casti izmedju kapitalista "bez" i "sa" dusom. Da bismo bili jos sigurniji da je to tako, napomenucemo i to da je  Jean Monnet, "otac" Evropske unije, 1955. kada je osnovao Action comittee for the United states of Europe, iz njega automatski izuzeo socijaliste (pogotovo italijanske), komuniste - a od 1958. i "Degoliste". 
 Prve tri decenije evropske integracije protekle su dakle u izgradjivanju temelja za ono sto ce nastupiti  krajem sedamdesetih. "Drzava blagostanja" pocela je da posrce nakon naftne krize, pa je tako  Margarete Thacher pocetkom osamdesetih povela Evropu stopama svog kolege iz Bele kuce u to vreme, sto je doprinelo potpunom raskidu do tada, vrlo tankim nitima povezanih pojmova - demokratije i socijalnog blagostanja. Da bismo i u ovo bili jos sigurniji, navescemo cinjenicu da je Ujedinjeno kraljevstvo svoj paraf na ugovor iz Mastrihta 1992. godine, kojim je inace i uspostavljena Evropska unija pod sadasnjim imenom, uslovila time da on ne sme da sadrzi nikakvu vrstu zajednicke obavezanosti na odredjen stepen socijalne zastite u svim zemljama clanicama.  

Tako smo, progresivnom burzoizacijom projekta Evropske unije, dosli do toga da se levi i desni centar jos vise priblize, te da pocnu sve vise da lice jedan na drugog. Ono sto je ovde posebno interesantno, jeste to sto su cak i one politicke snage u Evropi koje nominalno nisu deo "originalnog" centra, nekako u taj centar infiltrirane. Ovo se dogodilo iz prostog razloga sto ove partije operisu u sistemu koji je izgradjen kako bi zadovoljio potrebe burzoazije "sa" i "bez" duse, tj. onih koji se na racun radnika bogate i onih koji uzimaju veliki deo tog plena - ali uz to ponekad i viknu "pa nemojte bas tako surovo". Sve ovo dovelo je do toga da i dalje na politickoj sceni Evrope imamo glavne protagoniste evropskog neoliberalnog modela i one koji se naizgled bune, a zapravo plivaju u mutnom - jer u mutnom, uvek ima najvise para. Ovde mislim i na evropske demohriscane, socijaldemokrate, ali i na socijaliste, liberale, pa cak i radikalne nacionaliste, neofasiste, komuniste. Sve snage koje sede u evrospkom parlamentu vrlo su svesne osnova na kojima sistem u kom ucestvuju pociva. Ne bi ta prosistemska orijentisanost ni bila toliko strasna da iza svega toga ne stoji lazna zelja da se sistem menja ili potpuno dezintegrise. Svi su tako postali deo jedne velike predstave u kojoj se svaciji udeo od prodaje karata zna. Predstavu naravno, gledamo mi, sa puno paznje. 

Naposletku, ovako smo dosli do situacije u kojoj se evropski socijalisti, prozvani pre nekoliko dana od strane mlade aktivistkinje spanske socijalisticke partije, skupljaju u hotelu sa pet zvezdica, te uz viski i prijatne hostese, pokusavaju da rese pitanje siromastva u svetu. Mozda na kraju, dobiju i lentu.