Fileova finta: I posle Dejtona, Dejton

Stvari se u Bosni i Hercegovini polako odmotavaju. Uspostavljena je narodna institucija plenuma u nekoliko gradova, uključujući i glavni grad Sarajevo. Prvi talas protesta prošao je, sad valja nešto preduzeti. Kao i obično, uvek muku stvara pitanje, " a šta sutra". Bosanci i Hercegovci dali su nam odgovor i na to pitanje, na plenumima se izglasavaju zahtevi, razgovara se o alternativama, dok se istovremeno ne odustaje od ulice, što je jako važno, pogotovo u ovim trenucima koji u odnosu na događanja s početka prošle nedelje mogu da se opišu kao "zatišje". U vreme tog zatišja naravno radi se punom parom, sa obe strane, ili bolje rečeno, na sve tri strane. Ovde naravno ne mislim na tri konstitutivna naroda, već mislim na vlast BiH i njihovu prijateljsku političku klasu u regionu sa jedne, narod BiH sa druge i Evropsku Uniju sa treće strane. Dok su nam ove prve dve strane preokupirale pažnju, možda nije loše da se predoči i šta to radi ova treća strana, s obzirom da je ona u ovom trouglu najmoćniji, a ujedno i jedini veto igrač - u smislu da je u vlasništvu mandata sa apsolutističkim nadležnostima kada se radi o državnom ustrojstvu BiH.

Širim regiona odjeknula je vest o tome da je Visoki predstavnik za BiH Valentin Incko pre nekoliko dana izjavio da će se, ukoliko nasilni protesti ne prestanu, razmišljati čak i o vojnoj intervenciji EU na području BiH. Treba najpre znati da se u Briselu na tu izjavu gleda u doplomatskim ali i novinarskim krugovima sa određenom dozom podsmeha uz univerzalnu artikulaciu rukom koja govori "onaj tamo je lud". Kažu uz to, i da Incko nije oličenje inteligencije, pa je tako u jednom neformalnom razgovoru Ketrin Ešton rekla da Incko nikada ni od koga nije dobio unstrukcije da tako nešto izgovori, kao i da ne zna otkud mu je tako nešto palo na pamet. Na stranu to što vojne misije EU nemaju prisustvo u više od nekoliko zemalja sveta, te što su vojni kapaciteti EU na izuzetno niskom nivou, ali ovakav scenario svakako nije moguć - pa ni u slučaju neke dalje eskalacije na ulicama BiH. Međutim, to što izjava ovog, kako ga po Briselu nazivaju "ne baš najinteligentnijeg diplomate" ne predstavlja ništa drugo do budalaštinu zvaničnika koji bi sebi da prida veći značaj od onog koji ima, ne znači da treba da budemo bezbrižni.

U razgovoru koji sam imao sa jednim bivšim nemačkim parlamentarcem, inače članom nemačkog SPD-a, vrlo jasno mi je stavio do znanja da EU ne namerava da se preterano meša u proteste, kao i da su oni usmereni protiv korumpiranih političara, ako se, kako mi je rekao "u BiH uopšte i može govoriti o postojanju politike". Nakon što sam mu najpre rekao da je BiH paradigma za ono kako se politika inače vodi i to ne samo na Balkanu, te da je samo specifičnost društvene strukture dovela do ovakvih posledica, odgovorio je da je to sad i manje važno od toga da bosanski protesti mogu sada otići u "krivom pravcu". Upitavši ga koji je to "krivi pravac" odgovorio je da je to pravac socijalne države. Iako je činjenica da ovim nije hteo reći da je socijalna država loš model po sebi, već da je u bosansko - hercegovačkom kontekstu ona nemoguć scenario. Prema iskustvu koje Evropa ima sa ovim modelom, on se naravno pokazao kao "skup" i priuštiv samo u onim državama koje sebe smatraju bogatim. Iz evropske perspektive, BiH, kao ni ostale države sa evropske periferije, svakako nisu u stanju da paralelno obezbede ekonomski rast i socijalnu državu. Iako se dakle ne slažu sa politikama koje vode elite u BiH, za njih bi evidentno još pogubnije bilo to da se BiH okrene socijalnom modelu jer smatraju da bi to odvelo zemlju u novu krizu. Ta kriza bi za Evropsku Uniju značila dve stvari: dodatno opterećenje s obzirom na to da bi bilo pitanje vremena kada bi se kriza proširila na čitav Balkan (već sad postoje naznake da je i taj scenario moguć) i drugo, smanjenje kupovne moći konzumera luksuznih roba na kojima EU prilično profitira od periferije. Put socijalnog modela državnog uređenja, ne bi nužno značio smanjenje kupovne moći stanovništva u celini, ali bi svakako podrazumevao jednakiju preraspodelu državnog novca, kao i onemogućavanje bogaćenja jednih na račun drugih. Kao što nam je poznato, države članice EU ne guraju na Balkan multinacionalke koje opslužuju nižu i srednju klasu, već visoku - otuda na Balkanu nema, primera radi, prehrambenih lanaca kao što su Aldi ili Lidl. U svojim zemljama, države članice tako stvaraju i održavaju srednju klasu, dok je na periferiji uništavaju. Kod kuće imaju tržište za jedne, na periferiji za druge svoje proizvođače. Strah od širenja nekakvog neojugoslovenstva, pored svega toga i da ne pominjemo. Četnici, ustaše i balije dakako su i dalje prihvatljiviji partneri od nekog, nedajbože neokomunističkog fronta na Balkanu. Otuda bolje i Bosna kao siguran dom za etno-polise, nego li složna multi-etnička Bosna koja ima otklon prema kapitalizmu.

Šta EU namerava da učini? Danas smo u medijima mogli da pročitamo da Stefan File diže ruke od implementacije presude u slučaju Sejdić - Finci. Iako ovo napravljeno da izgleda kao da se File iznervirao pa digao ruke od svega, još je pre nekoliko dana ovde u Briselu to najavljeno kao moguća strategija za sprečavanje širenja socijalnog bunta u BiH, a time i na celom Zapadnom Balkanu. U neformalnim krugovima moglo se čuti da će se kočnica za početak pristupnih pregovora jednostavno ukloniti sa puta, jer je Evropskoj Uniji sve jasnije kakvu je glupost napravila sa insistiranjem na implementaciji Sejdić - Finci pre daljih koraka u EU integraciji. Plan je da se zapravo BiH dodeli neki vid "specijalnog statusa", koji još uvek ne bi bio status kandidata za članstvo, ali koji bi predstavljao korak napred ka članstvu. Ovakav bi potez u potpunosti bacio senu na nedavna zbivanja, pa bi ljudi u BiH pomislili bi kako su ipak nečemu doprineli. Ipak, kao i u slučaju Srbije ili bilo koje druge zemlje u regionu, ubrzo bi bilo jasno da nekakav sporazum ili novi status zemlje u procesu pridruživanja ne bi imao nikakvog značaja za život naroda. Do tada bi se ipak, mogao uspostaviti čvršći politički poredak koji bi bio garant stabilnosti u uslovima socijalne bede. Kako BiH nije unitarna država, te je sastavljena iz tri konstitutivne etničke skupine, cilj bi bio da se u svakoj od te tri skupine obezbedi po jedan jak lider (proevropski) koji će po principu etno-politike i dalje držati kontrolu nad eksploatisanima, što od strane njih samih, što od strane EU i njenih članica (dakle Dodika se takođe pušta niz vodu jer je postao previše bahat). Cilj je dakle zadržavanje postojećeg državnog ustrojstva kako bi se sprečili socijalni nemiri, koji mogu odvesti čitav region daleko od EU, odnosno plodnog tla na kom EU obrće profit. Zbog toga, uprkos i nekim najavama iz EU da će se morati menjati ustav, on ne bi odražavao ništa drugo do Dejton posle Dejtona. Oni vide naravno da ovako ne ide, ali će učiniti da sve nastavi ići onom putanjom koju je zacrtao važeći ustav.

Zbog svega ovoga, ambasador BiH u Briselu gotovo da i ne pominje proteste. Akcenat je od strane elite u BiH, kao i evropske birokratije, na tome šta EU može ponuditi Bosni kako bi sprečila socijalne nemire. U Srbiji je ovo upalilo sa datumom za otpočinjanje pregovora, pa su tako uprkos preteškoj socijalnoj situaciji i dalje najvažnije teme performansi Aleksandra Vučića (od hapšenja Miškovića do spašavanja deteta iz snežne oluje), umesto gorućih egzistencijalnih tema. Ono što narod BiH ne sme dozvoliti jeste da se plamen ugasi. Ako se kojim slučajem dogodi da iz EU stigne nekakav "ohrabrujući signal", to će biti znak da se krenulo sa Dejtonom posle Dejtona. Na narodu je da na ovo odreaguje u skladu sa renomeom koji je stekao u prethodnim danima, dajući primer svim obespravljenima širom regiona, kako se treba boriti za svoju zajednucu i sve njene članove i članice, podjednako.

Bosna je rekla svoje!

U jednom od prethodnih tekstova pisao sam o dvema vrstama nasilja, subjektivnom i objektivnom. Ono koje izaziva osudu po pravilu je subjektivno nasilje, odnosno ono koje smo videli juče u Sarajevu, Tuzli, Mostaru, Zenici, Bihaću. Po pravilu, na to nasilje gleda se kao na jedino postojeće. Ono što niti u jednom sistemskom mediju nećemo videti, jeste analitička perspektiva iz koje se subjektivno nasilje rađa kao reakcija na objektivno, odnosno sistemsko nasilje, a koje opet predstavlja permanentni proces tokom kog se sistem nasilno odnosi spram svoga naroda. Najdalje što će se otići jeste ocena da su nasilni protesti reakcija na tešku socijalnu situaciju, ali se uzroci te situacije nikada neće nazvati sistemskim nasiljem, već radije "neodgovornošću političara" i slično. To je upravo ono što uvek donosi prevagu na stranu onih koji tobože pozivaju na nenasilje, dok ga istovremeno vrše permanentno, ali na mnogo sufisticiraniji način od paljenja zgrada kantonalnih vlada i zgrade predsedništva.

Pre nego li pređemo na sam sadržaj i motive jučerašnjih protesta širom Bosne i Hercegovine, osvrnimo se prvo na reakcije. Koncept nepristrasnosti koji većina bosansko-hercegovačkih medija primenjuje pri izveštavanju, jedan je od najsnažnijih katalizatora pri formiranju javnog mišljenja o ovim protestima - a koje je opet, od presudne važnosti za držanje kritičke svesti na nivou od juče i prekjuče. Pod pretpostavkom da postoji tako nešto kao što je nepristrasnost, mediji su odabrali način izveštavanja koji se kasnije u toku dana, u potpunosti podudario sa reakcijama političara na jučerašnja dešavanja. Govoreći o teškoj socijalnoj situaciji, korumpiranim političarima i uopšteno mizernoj situaciji u kojoj se BiH nalazi, veći deo medijskih izveštaja bavilo se apelima na demokratski vid iskazivanja nezadovoljstva. Ne samo da su prenebregnuli činjenicu da je nasilje koje se od strane demontranata izvršilo nad državnim institucijama reakcija na nasilje sistemskog tipa, već su prećutno, pozvali na demokratsku reakciju na anti-demokratsku vlast. Nije dakle rečeno, što bi možda i bilo prihvatljivo, da se narod gandijevski, mirno odupre sistemskom nasilju koje se ogleda u dovođenju ljudi na ivicu egzistencije, već se lažirala priroda samog uzroka protesta, pri čemu je samo reakcija predstavljena kao nasilna, ali ne i njen uzrok. Načelnik Opštine Tuzla Jasmin Imamović rekao je čak i da je "Tuzla sinoć napadnuta". Na pitanje novinara od strane koga, odgovor je bio "videli ste i sami", što će reći da odgovora nije bilo. Izostala je i kritička razrada ove izjave, koja upravo udara u srž, a to je da je iz perspektive političke elite napad na njih same, ekvivalent napadu na ceo grad ili u ovom slučaju kanton, pa na posletku i čitavu BiH. "Država to sam ja", bila je čuvena izjava Luja XIV koji je smatran jednim od najvećih apsolutista u istoriji. Niko se od medija nije drznuo da sve ovo uveže u smislenu celinu i izvede jedini mogući zaključak iz ove izjave, a to je da je jedan kantonalni načelnik izgovorio samu suštinu, koja pokazuje da se politička elita oseća napadnutom od strane sopstvenog naroda i da je subjektivizacija naroda za njih neprihvatljiva. Da se pošlo tim, umesto drugim putem, možda bi široj javnosti i bilo jasno da je protivljenje subjektivizaciji naroda koji bi u demokratskom poretku trebalo da ima vlast, jasan znak nedemokratičnosti samog društva u kom se ne vlada za narod, već protiv njega. Otuda bi i ovi protesti uprkos nasilnim metodama, mogli da budu označeni ne samo kao reakcija na anti-demokratsko političko uređenje, već i kao jasan pokazatelj toga da ima još nade za demokratiju koja je neretko kroz istoriju, morala biti ostvarena upravo putem koji su odabrali građani i građanke na jučerašnjim protestima. Umesto svega toga, već pomenuta "neutralnost" u izveštavanju odala je vrlo čestu praksu prema kojoj ona zapravo predstavlja paravan za skriveno zauzimanje strane, u ovom slučaju one na kojoj nije narod. Ako je to tako, onda je svakako poštenije bilo transparentno zauzeti jednu od dve strane, s obzirom na to da sama "neutralnost", po pravilu znači zauzimanje jedne od dveju strana i to obično one koja u svojim rukama drži monopol nad primenom sile, tj. stranu države.

Sami protesti, koji su počeli kao radnički, pretvorili su se u kanalisani skup zahteva radnika i nezaposlenih, studenata i penzionera, ali i svih ostalih obespravljenih kojih unutar BiH ima previše. Oni su tako, ispravili grešku koju su načinili sudeonici u prethodnim protestima za JMBG. Fatalna greška koju su tada načinili demonstranti, ticala se depolitizacije sa ciljem zaštite od dnevno političke instrumentalizacije. Iako je namera bila dobra, sama depolitizacija označavala je mnogo više od toga što joj je bila namera - ona je proteste napravila impotentnim u smislu njihove nemogućnosti da dosegnu dalje od jednog konkretnog zahteva, koji je naravno bio smislen i svrsishodan, ali koji nije bio u stanju da razreši uzrok. Trenutna zbivanja u BiH dokazuju validnost hegelijanskog gledanja na istorijski proces, u čijoj se srži nalazi ponavljanje. Prema ovom stanovištu, svaki onaj događaj koji se ponovi nekoliko puta ima istorijsku vrednost, u smislu da nije ostao proizvod tek jednog slučajnog spleta okolnosti. Tek sada, protesti za JMBG dobijaju na značaju i to retroaktivno, jer ovo čemu danas svedočimo zapravo predstavlja univerzalizaciju svih partikularnih zahteva naroda BiH, među kojima je bio i onaj za rešavanje pitanja matičnih brojeva beba. Upravo je ta univerzalizacija dovela do toga da se danas preipituje i Dejton i kantonalizacija i etno-političnost, kao i svi drugi sistemski faktori koji zarad samoodržanja žrtvuju sve druge partikularne i univerzalne interese stanovništva. Stoga bi svaka promena koja bi usledila kao posledica ispunjavanja nekog od partikularnih zahteva (poput JMBG) predstavljala zapravo poraz, utoliko što bi vlast po ko zna koji put izašla u susret nekoj društvenoj skupini ali bi joj se, istovremeno, omogućilo da nastavi da proizvodi stanje univerzalne subordinacije naroda u odnosu na vlast. Zbog toga je jedini način da se ovakvoj praksi stane na put upravo onaj kojim su se poslužili ljudi u jučerašnjim protestima. Uprkos tome, vladajuća struktura se naravno i dalje pravi kao da ovo nisu zahtevi za sistemsku promenu. Sinoć je Bakir Izetbegović, član predsednišva BiH rekao kako su za njega jedini izlaz iz ove situacije izbori i kako bi to bila prilika da se iskaže narodna volja. On zapravo ne shvata, da je ovo što se dogodilo juče narodna volja i da nema potrebe ni za kakvim izborima da bi se ona iskazala! Ljudi su duboko svesni toga da promena odnosa snaga u parlamentu nakon izbora ne bi značila ništa u pogledu saniranja uzroka njihovog položaja. Umesto toga, već smo čuli iz Tuzle da se planira uspostavljanje jedne vrste narodne uprave koja će izlaziti iz okvira sistema koji ih je doveo na rub egzistencije.

Najvažnije je dakle u celoj ovoj ujdurmi zadržati hladnu glavu i prst na obaraču. Šalim se, naravno da je svaki život vredniji od svega o čemu se ovih dana govori u Bosni i Hercegovini. Ipak, treba obratiti pažnju na izjave s vrha, koje za te živote ni malo ne haju. Iako su napamet naučili da u svakoj izjavi pomenu i te živote (ako je to već toliko važno), čini se da je ipak akcenat na nečmu drugom. Tako se oglasio i neizbežni Visoki predstavnik (OHR), koji je u svojoj izjavi povodom zbivanja u BiH rekao kako je najvažnije suzdržati se od napada na druge osobe i imovinu. Ne samo njemu, mnogima koji se protive ovakvom načinu pobune najviše je zasmetalo uništavanje i paljenje javne imovine. Ako sudimo po reakcijama na atak na zgrade kantonalnih vlada i predsedništva koje se nalaze u posedu naroda ( pa je tako legitimno i spaliti je ukoliko ona simbolizuje eksploataciju i ugnjetavanje onih koji su od naroda nasilnim putem tu imovinu otuđili), pitamo se šta bi tek bilo da je na tapetu privatna imovina istih tih eksploatatora? Nije isključeno, da ćemo i na ovo pitanje dobiti odgovor ukoliko politička elita u BiH ne shvati da je narod već rekao svoje...

















  

Važno je ostati slep

Pitanje koje svako od nas može sebi postaviti jeste šta je to dobar život. Neko će reći da je to porodica, neko da je to zabava, putovanja, novac. Neko će reći da je dobar život odsustvo lošeg života, koji je opet, lakše definisati. Loš život vode oni koji oskudevaju u osnovnim životnim potrebštinama, kao što su krov nad glavom, hrana, zdravlje, obrazovanje. Neko će možda reći da dve poslednje pobrojane osnovne potrebštine i nisu osnovne, ali njima se i ne obraćam. Robert i Edward Skidelsky pokušali su u svojoj knjizi "How much is enough" da daju odgovor na pitanje šta je to dobar život. Njihova definicija je pozitivna, odnosno daje odgovor na pitanje šta dobar život jeste (biti zdrav, imati prijatelje, dovoljno slobodnog vremena itd). Inspirisan svakodnevicom u srcu tame zvanom Brisel (1), rešio sam da dam svoju definiciju dobrog života, koja teži da objasni šta dobar život nužno ne sadrži, dakle ona je negativna.

Opisujući ratno stanje u jednom od svojih političkih eseja u zbirci "Iz deset krvavih godina", Miroslav Krleža kaže: "U ratu sva ljudska svojstva dobivaju neko posebno osvjetljenje, kada se mnoge stvari, što ih u mirnom životu gledamo svakodnevno maskirane i našminkane (kako - tako podnošljive), najednom prikažu u svoj očajnoj bijedi, kao stare bludnice na stolu za seciranje". U ratnom stanju dakle, stvari koje su inače maskirane, postaju vidljive. Pred tim neočekivanim ružnim prizorom razgolićene stvarnosti, ljudska glupost, kao što piše Krleža biva multiplikovana i niče na svim stranama sablasno, kao gljive nakon grmljavine. U svakodnevici koja nije opterećena ratom, ipak, stvarnost nije našminkana i maskirana pred svakim pripadnikom ili pripadnicom društva. Nekima ona izgleda baš onako kako izgleda društvu kao celini u ratnim okolnostima. Prosečna jedinka onog društvenog staleža kome se stvarnost čini nenašminkana i bez maske, može, šta više, čak i priželjkivati ratno stanje kako bi se proširio krug ljudi koji život vide u punom njegovom sjaju, odnosno očaju. Time bi se, prema nekoj racionalnoj logici, jedino mogao da promeni njihov život. S obzirom na to da se u mirnodopskim uslovima čovek bez specijalnih sočiva za mistifikaciju svakodnevice suočava sa nasilnim prisvajanjem tih sočiva od strane onih koji tu stvarnost i čine mizernom, on nema mnogo izbora.

U svojoj Dijalektici prosvetiteljstva Adorno i Horkheimer pišu da je put nemačkom nacizmu, pored kolonijalizma, prokrčio i odnos velikih zapadnih sila prema siromašnima u sopstvenim zemljama, odnosno nasilje koje se tiho ali svakodnevno vršilo nad sopstvenim siromašnim stanovništvom. Ovo je dakako validno i danas. Sve neprijatne posledice velike ekonomske proizvodne mašinerije, kojima su siromašni bez specijalnih mehanizama vizuelne zaštite izloženi, ostaju neprimećeni od strane onih koji sebi to mogu da priušte. U "srcu tame" zvanom Brisel mnogi eto mogu. Tako možete videti ljude koji su konstantno nečim zaokupljeni. Oni koji voze važne ljude u odelima odmah nakon što ostanu sami, vade tablet računare sa specijalnim dodatakom kojim se pričvršćuju za volan. Sa druge strane, fini ljudi od karijere koji sede na zadnjem sedištu pakuju svoje računare u torbe i u onom mimohodu od automobila do prostorija neke od zgrada u reonu "Šuman", gde su smeštene evropske institucije, pričaju mobilnim telefonom. Glavni je cilj tako, ne gledati okolo jer se na ulicama može da potkrade poneki beskućnik ili narkomanski zavisnik. Taj prizor nam može pokvariti čitav dan. Tako je na jednoj konferenciji pre nekoliko dana u jednoj od zgrada u poznatom kvartu "Šuman", u sred diskusije jedan čovek izgubio svest i pao na pod. Od par stotina ljudi u sali, svega je nekoliko njih ustalo i prišlo čoveku koji je nepomično ležao. Neki su gledali u tom pravcu nadajući se da ništa strašno neće videti. Neki drugi se nisu čak ni kockali, pa su jednostavno nastavili da listaju novine ili neki od pamfleta EU. Oni koji su tako učinili, nisu se poneli neobično. Oni su samo iskoristili svoju klasnu privilegiju, da ne vide ono što ne žele da vide.

Dobar život tako ne određuju stvari koje vidite, već one koje ne vidite. Ako prema poslednjim podacima najbogatijih 85 ljudi na svetu poseduje onoliko koliko i 3.5 milijardi najsiromašnijih, onda, iako nemamo tačne podatke, prema samom paternu na kom se temelji sistem koji analiziramo, možemo da kažemo da je ogromna većina svetske populacije prinuđena da gleda. Kad ste bolesni, lakše je lečiti se u privatnoj klinici sa televizorom, klima uređajem i dvadesetčetvoročasovnom negom, u sobi u kojoj nema nikog osim vas. Oni koji to sebi ne mogu da priušte, spas pronalaze u ustanovama u kojima pored svoje, moraju da gledaju i tuđe muke. U svakoj drugoj prilici, opet su najsiromašniji osuđeni na to da budu svesni objektivno bedne stvarnosti. Iskazano rečima Adorna i Horkheimera, "jedino su siromašni i divljaci ti koji su izloženi nesputanoj snazi kapitalističkih elemenata". Ako sve ovo stavimo u kontekst evrointegracije Zapadnog Balkana, onda nam ostaje da zaključimo da ćemo biti spremni za Evropsku uniju onda kada naučimo kako da ne vidimo ono što je očigledno, uključujući i to da značajan broj ljudi unutar naše zajednice ne može sebi da priušti da ne vidi oko sebe. Dobar život koji sa ulaskom u Evropsku uniju bude došao, značiće poboljšanje sposobnosti elite da ostane slepa pred društvenom stvarnošću. Ovde je u Briselu baš i ekipa ljudi iz regiona koja crpi znanje o dobrom životu, tako da uskoro možemo očekivati da dobar život, zakuca i na naša zarđala balkanska vrata...

 


(1) Hvala Srećku Horvatu na ovoj opasci

Radulović i Vučić: Mit o privrednom rastu

Kada je 1930. godine Keynes predvideo da će u idućem veku prihodi konstantno rasti, kao i to da će osnovne ljudske potrebe biti u potpunosti ispunjene, te niko više neće morati da radi više od 15 sati nedeljno, ovo predviđanje činilo se potpuno nerealnim. Nakon Drgog svetskog rata Zapadna Evropa je na istočno-evropsku komandnu ekonomiju odgovorila kejnzijanskim ekonomskim modelom čime je pokušala da pokaže kako je i u uslovima tržišne privrede moguće obezbediti socijalnu sigurnost i punu zaposlenost. U tim trenucima, činilo se kao da će Keynes-ovo predviđanje dobiti potvrdu. Privredni rast i na istoku i na zapadu Evrope značio je rast domaće proizvodnje, koja se zbog redistributivnih ekonomskih modela na obe strane kontinenta, odražavao i na životni standard čitavih društava. Već početkom sedamdesetih i jedan i drugi ekonomski model počeli su da pokazju znake slabosti. Istočni blok počeo je da posrće i ekonomski i politički već deceniju kasnije, dok se Zapadna Evropa polako spremala za ekonomske reforme podstaknute političkim vođstvom u Velikoj Britaniji. Od tog trenutka, izraz " privredni rast" promenio je svoje značenje. One je naime prestao da se tiče rasta za sve.

Upravo je privredni rast u centru pažnje i kada se radi o izmenama i dopunama zakona o radu u Srbiji. Uprkos brojnim nelsaganjima ili različitim tumačenjima pojedinih tačaka trenutno važećeg zakona o radu ili nacrta novog, ima nešto oko čega su manje - više svi  saglasni - treba nam privredni rast! Znači li to da je neophodno više proizvoditi? Prema rečima ministra privrede, to znači više novca u privatnim rukama, što će poslednično dovesti i do novih investicija. U krajnjoj instanci, investicije dovode do otvaranja novih radnih mesta, a nova radna mesta do smanjenja nezaposlenosti. U nekim prethodnim tekstovima govorio sam o logičkoj nedoslednosti ovakvog modela kada se radi o smanjenju nezaposlenosti i povećanju kupovne moći stanovništva. Ipak, sada ćemo otići i korak dalje, pri čemu ćemo progutati čak i tezu da više novca u privatnim rukama znači privredni rast, kako bi se u pitanje doveo sam koncept privrednog rasta. Prelazimo, dakle,  preko toga da će prethodno, zbog liberalizacije tržišta radne snage prvo jedan deo javnog sektora ostati bez posla, pa će se i onima koji ostanu na radnim mestima kupovna moć smanjiti zbog smanjenih plata i progresivnog oporezivanja (od 180 000 ljudi koji su pogođeni merom progresivnog oporezivanja, 130 000 je onih koji imaju primanja između 60 i 80 hiljada dinara) - što na kraju dovodi do smanjivanja potražnje i neisplativosti novog ulaganja u proizvodnju. Drugim rečima, zanemarićemo to da se novim merama neće obezbediti rast, niti povećanje zaposlenosti.

Pretpostavimo tako da  izmene i dopune zakona o radu ipak dovedu do privrednog rasta. Smanjenje nameta poslodavcu, omogućiće mu da novac koji je uštedeo dalje investira i zaposli još ljudi. Na kraći rok nezaposlenost padne ispod 15 posto, na duži ispod 10, što će reći na prosek Evropske unije.
Pošto neće biti konkurentni na evropskom tržištu, privatni spasitelji srpske ekonomije moraće da svedu svoje troškove na minimum. Ako su ranije imali jednu firmu, a danas imaju pet (jer su dobili olakšice, uštedeli pa investirali), onda im se broj zaposlenih povećao, pa će profitnu stopu održati samo ako disproporcija između primanja poslodavca i radnika ostane astronomska. Drugim rečima, privredni rast u ovoj varijanti podrazumeva smanjenje nezaposlenosti, ali i povećanje socijalnih razlika. Što se tiče javne sfere, kao što su školstvo i zdravstvo, država neće imati novca da ih finansira jer će gotovo prestati da oporezuje poslodavce (kako bi napravila dobru atmosferu za biznis, kako to reče ministar Radulović). Javna dobra će stoga preći u privatne ruke, kako bi država obezbedila makar minimum socijalne zaštite za one najugroženije i finansirala samu sebe. Socijalne nejednakosti, razume se, rastu još više. Pošto primanja radnika i radnica neće ići uporedo sa privrednim rastom (već privredni rast linearno prate bonusi i nagrade onima koji su na vrhu - to smo već imali prilike da vidimo u nekim drugim zemljama), naposletku će pristup obrazovanju ili zdravstvenoj zaštiti ostati rezervisan za one koji gazduju - ali će u odnosu na ovo što imamo danas, poprimiti mnogo radikalniju formu. Bombardovani svakodnevnim pozivima da konzumiraju (kako bi potrošnja ispratila ekonomski rast i rast proizvodnje), radnici i radnice  će kupovati. Oni trgovinski lanci koji do sad nisu ušli na srpsko tržište pohrliće kad čuju da je nezaposlenost pala i da zemlja privredno raste. Nećemo u jednom trenutku moći da se odlučimo gde i šta da kupujemo. Ono što ćemo pak znati, jeste da je dobar život samo sa ogromnim televizorom preko celog zida. Kako nam plate neće biti visoke jer se našem poslodavcu jedino tako isplati da nas drži na poslu, osmelićemo se da uzmemo kredit u jednoj od banaka jer mislimo da će privredni rast "pogoditi" i nas, pa ćemo uspeti da vratimo pozajmicu. U zalog ćemo staviti kuću, ako je imamo. Kada krediti koje ne možemo da vratimo zbog toga što će nas rast BDP-a ipak mimoići dođu na naplatu, što bi rekao Damir Nikšić - "okupiraće nas bez ijednog ispaljenog metka", s obzirom na to da je 85 posto banaka u Srbiji u stranom vlasništvu. Najbogatija nekolicina, sarađivaće sa okupatorom jer je ona zapravo i pripremila teren. Istorija će se ponoviti.

Šta je alternativa ovoj loše isprojektovanoj bajci? Fatalistički prizvuk koji poprimaju sve izjave onih koji bi da od 100 % zaposlenih u Srbiji naprave prekarijat govori nam da alternative nema. Srećom, radi se samo o bajci. Izlaza ima. Dovoljno je samo demistifikovati privredni rast koji izuzima redistribuciju i jednakost jer  on u ovakvim okolnostima ne predstavlja ništa drugo do dodatno prelivanje iz najsiromašnijih u najdublje džepove koje onda služi kao osnova za dalje umnožavanje bogatstva nekolicine. "Nulti rast" koji predlaže David Harvey ovde može biti relevantan. Naime, radi se o nultom rastu u odnosu na kapitalistički proizvodni proces, ali se ne radi o statičnosti ekonomije, kao ni društvenog života. Harvey ovde jasno razdvaja "ljudsko usavršavanje" ili razvoj, od rasta BDP-a. Ako biste da unapredite jednu zajednicu u celini, onda joj nemojte prodavati priče o "trickle down" teoriji i ekonomiji koju privatni sektor vuče jer je slučaj radije obrnut - privatni sektor je u ovom slučaju parazitski deo društva koji se bogati na račun radnika i radnica koje izrabljuje i za uzvrat im daje dovoljno da prežive (i to ne iz nekih altruističkih poriva, već zbog toga da bi mogli da nastave da ih izrabljuju). Redistribucija i jednakost, pre nego bajka o privrednom rastu spas je za društvo, pa ako baš želite, takođe je i znak da je zajednica zasnovana na načelima demokratije. Kako Joseph Stiglitz piše u "The price of inequality", da je naša demokratija bolje funkcionisala (misleći na američku prim.aut.) politički zahtev za deregulacijom bio bi odbijen (...). 

Jasno je dakle da se Keynes može smatrati još većim utopistom danas, nego što je to bio slučaj pre 84 godine. Ipak, ovo je tek površan pogled na njegovo predviđanje. Ono što, ako pogledamo malo pažljivije, jeste istinska utopija danas, kao što to između ostalih tvrdi i Slavoj Žižek, jeste slobodno tržište i deregulacija. U uslovima, pa makar i prividne demokratije ovakvi zakoni ne bi smeli da prođu jer u demokratiji odlučuje većina - a većina u ovoj zemlji nisu poslodavci koji bi da se bogate, kao ni politička elita koja ih podupire zakonskim okvirima. Ljudi nisu jednaki zato što to nije u interesu onih koji ne bi da budu jednaki, a ne iz nekih strukturalnih razloga. Ako je veličina ekonomije sub-saharne Afrike manja od ekonomije Belgije, onda ne postoji čak ni bajka koja može da objasni da nema mehanizama kojima bi život dostojan čoveka mogao da izađe iz "četiri zida" u koji su ga ugurali buržuji. Ako smo kao mali voleli da slušamo i čitamo bajke, onda smo danas dovoljno samosvesni da shvatimo da ova bajka sa privrednim rastom i liberalizacijom tržišta radne snage, nema srećan kraj.

P.S. Možda je vreme da shvatimo da je bajka i to da se Radulović nešto pita u vladi. Vučić je dobro sračunao da će se oko izmena zakona o radu koji je tražio MMF, a Vučić klimnuo glavom, podići dosta prašine i gurnuo je Radulovića (kojeg je sam postavio na mesto ministra) u prvi plan jer na ovome preti da ode poprilično političkih poena. Iz tog razloga, objavljujem da ću ubuduće (a pogotovo ako Radulović podnese ostavku kako nam je to danas najavio), da Radulovića oslovljavam sa Vučić.   

Šta radi ateista za Božić?

Svim vernicima u Srbiji koji danas slave Božić, potpredsednik vlade Aleksandar Vučić čestitao je ovaj verski praznik. Danas se ne radi, a bogami ni sutra. Samim tim, šta god da je rekao u toj čestitki, narod bi aminovao. Zato je on iskoristio priliku da odgovori i na novinarska pitanja vezana za izbore. Hoće li ih biti ili ne. Upošljeni su baš povodom ove nedoumice i brojni politički analitičari. Treba li Dačić i dalje Vučiću, odakle dolaze instrukcije ostalim članovima SNS-a da javno pozivaju svog lidera da raspiše izbore i zacementira svoju poziciju najpopularnijeg političara u nas. Ova pitanja su i danas, na božićnim ručkovima, pored svinjskih glava i repića, na stolu prosečne srpske, pravoslavne porodice. S tim u vezi, u redovima koji slede pozabaviću se upravo ovom božićnom poslasticom.

Mnogi i danas veruju da je Boris Tadić izgubio prethodne izbore zbog takozvanih "belih listića". S obzirom na to da je prvi krug dobio a drugi izgubio, moglo bi se reći da je ovo samo delimično tačno, jer je delom izbore izgubio i zbog toga što je Vojislav Koštunica u drugom krugu podržao protivničkog kandidata. Bilo kako bilo, "beli listići" tada su gotovo "prešli cenzus", bilo ih je dakle oko 5 %. Da su svi izašli i glasali za Tadića, danas bismo imali drugu vladu i drugog predsednika. Oni koji su tada došli na vlast rekli su nam da se nalazimo u dubokoj krizi i da su nam potrebni novi temelji državne politike.
Pođemo li od semantičkog značenja grčke reči krisis koja označava preokret u nekoj bici ili bolesti, videćemo da kriza nije proizvela ono što bi se od nje na teorijskom nivou očekivalo. Umesto preokreta, dobili smo kontinuitet. Na izborima 2012, kao i na ovim koji će eventualno biti raspisani u narednih nekoliko meseci, biračko telo se suočava sa lakanovskim principom prisilnog izbora, a koji označava fenomen nemogućnosti postizanja "čistog" konteksta koji prethodi odluci jer je svaki kontekst "uvek-već" retroaktivno konstituisan odlukom (tek kad odlučimo verovati, razlozi za verovanje postaju nam uverljivi) (1) Stoga prosečni birač nije imao/la izbora kada se radi o političkom kontekstu, ali jeste da izabere između gotovo identičnih otelotvorenja toga konteksta, tj. političkih partija. Sledi da problemi sa izborima kao takvim počinju već sa samim imenom, "izbori". Sve dalje što sledi dodatno utemeljuje lažnost procesa čije je i samo ime varka.

Kako se ovakvo stanje postiže, ponajbolje se možda može objasniti kroz dihotomiju subjektivno/objektivno nasilje. Dok je sa jedne strane subjektivno nasilje ono vidljivo i naizgled se vrši u uslovima reda i mira - nad onima koji predstavljaju čuvare tog "nenasilnog" poretka, objektivno nasilje dobro je zakamuflirano pojmovima kao što su "vladavina prava", "državni poredak" i slično. Objektivno nasilje manifestuje se, za one koji ga kao takvog čitaju, kao sistemsko nasilje. U takvoj nevidiljivoj formi, nasilje gubi svoj esencijalni, ontološki karakter u opažajnom diskursu i pojavljuje se kao nenasilje. Stoga, svaka reakcija na ovu vrstu sistemskog nasilja, smatra se iracionalnom, ekstremističkom i slično. Tako se na opažajnom nivou, subjektivno nasilje, kao reakcija na ono koje je sveprisutno, objektivno ali i nevidljivo, uzima kao jedino postojeće. Iz toga dalje sledi da bi se svaka opstrukcija izbornog procesa, koji je samo jedan od mehanizama i inherentan je sistemskom objektivnom nasilju, smatrala iracionalnom ili politički ekstremnom. Ako bi ta opstrukcija poprimila iole radikalnije obrise, uprkos tome što bi taj radikalizam bio reakcija na sistemsko nasilje, ona bi se naposletku proglasila nasiljem i ugrožavanjem mira, stabilnosti i državnog (nenasilnog) poretka.(2) Tako se osigurava nesmetano sprovođenje procesa čije ime ne odražava njegovu suštinu i Vice Versa.

Uspemo li čak i da prepoznamo šta se krije iza kulisa izbora, vrlo lako upadamo u zamku onoga što se dogodilo na prethodnim izborima. Dakle svi oni koje je Boris Tadić razočarao, a koji ipak nisu išli dovoljno daleko (kao Vesna Pešić) da javno podrže Tomislava Nikolića, odlučili su se da podrže kampanju "belih listića". Neki od glavnih zastupnika ove struje 2012. godine bio je i Vlado Pavićević, sada potpredsednik Nove stranke, na čelu sa bivšim premijerom Zoranom Živkovićem. Pri analizi ovog fenomena, može nam pomoći hegelovska "negacija negacije", čiji je osnovni zadatak da objasni prelazak iz stanja A u stanje B. Prvi korak koji A napravi ka prelasku u B, jeste negacija samog sebe, odnosno negiranje sopstvene pozicije unutar nepromenjenog okvira, ili konteksta. To je ono što su beli listići pokušali na prošlim izborima - negirali su neke sastavne delove, bez drmanja simboličkih granica celine. Dalje, na putu ka promeni svog stanja, i A, kao i njegova negacija unutar istih simboličkih granica, bivaju iznova negirani kako bi se napravio diskontinuitet i sa A, i sa njegovim simboličkim okvirom. Tek tada, A prelazi u B. "Beli listići" na proteklim izborima nisu dakle napravili ovaj presudni korak, već su se upravo suprotno, posle prve negacije vratili na položaj istog onog subjekta, kog su u prethodnom izbornom procesu negirali. Tako ćemo se na sledećim izborima, umesto narednog koraka u negaciji subjekta A, susresti sa povratkom na početnu tačku.

Ako bude izbora, a bogami kako tvrde mnogi politički analitičari biće biće i to uskoro, šta nam je onda činiti? Da glasamo na izborima koji nisu izbori? Ili da glasamo iako znamo da izbori nisu izbori, jer je bolje da pobedi ovaj nego onaj? Možda, to ostaje u igri. Sa druge strane, Valter Benjamin je u pravu kada kaže da je revolucija ponavljanje koje ostvaruje skrivene mogućnosti prošlosti. Ne kažem da su "beli listići" 2012. godine imali iole drugačiju perspektivu, imajući u vidu ko je tom pokretu pripadao. Možda ipak vredi pomisliti na to kako bi politički vrh odreagovao, ako bi izlaznost bila, na primer 20%. Sam čin neglasanja na izborima koji nisu izbori, ne bi možda obezbedio momentalni diskontinuitet, ali bi svakako uzdrmao temelje sistema. Pošto znamo da nasilje nije odraz moći, već slabosti, možda bi takav splet okolnosti doveo do toga da objektivno (sistemsko) nasilje postane vidljivo, pa mu kao takvom možda bude lakše i legitimnije odgovoriti? Možda bi ono što bi usledilo bio nagoveštaj dovršetka duple negacije. Možda. A ako pak zažalite zbog toga što ste utrošili dragoceno vreme na čitanje ovih redova, bar ste saznali šta radi ateista za Božić. 
    





(1) vidi: Žižek, Slavoj, The ticklish subject, 1999, Verso
(2) više o subjektivnom/objektivnom nasilju vidi: Žižek, Violence, 2008, Picador

 

Medijska "polarna noć"

Jednom prilikom je Margaret Tačer, u vreme štrajka rudara 1984 izjavila:  "Nema nedelje, nema dana, nema sata u kojem ne postoji pretnja da ovom zemljom zavlada tiranija. [To će se dogoditi] ako ljudi izgube samouverenost, ako izgube svoj obrambeni duh. Tiranija se može pojaviti bilo kada, ništa je ne može zaustaviti." Iako je tiranija sistem kojim samovoljno i represivno upravlja pojedinac, ona je još kod Tokvila bila konceptualizovana drukčije, pa je tako izraz "tiranija većine" otvorio vrata novim kontekstualizacijama ovog pojma. Jedna od njih može biti primenjena na današnji kapitalizam, a pogotovo na njegove ogranke na periferiji globalne, ili u slučaju Srbije, evropske kapitalističke produkcije. U skladu sa tim, ne bi bilo netačno ukoliko bismo rekli da je današnja Srbija pod tiranijom kapitala, ili manjinskog dela društva koji poseduje veliki kapital. Ako je to tako, odnosno ako u Srbiji vlada tiranija, onda je logično da su mediji, kao i u svakoj tiraniji, najmoćniji instrument kada se tiče legitimizacije iliti obezbeđivanja (prećutne) podrške osiromašene većine, obogaćenoj manjini. Drugim rečima, mediji su ti koji ljudima, kao što to reče Tačer, oduzimaju samouverenost i odbrambeni duh. Ovaj tekst će se u nastavku baviti upravo time, medijima u uslovima tiranije krupnog kapitala i zabludama u vezi sa izveštavanjem u takvim uslovima.

Prva zabluda je da pri tiraniji kapitala mogu postojati nezavisni ili slobodni mediji. U uslovima tržišne konkurencije, medijske kuće ili korporacije moraju obezbediti prihode koji će ih učiniti konkurentnim. Pošto glavnica sredstava ne dolazi od rasprodatih tiraža ili televizijskih pretplata (dakle broja korisnika), mediji kao i sve druge poslovne sfere, u direktnom su zavisnom odnosu spram kapitala. Reklamni prostor je dakle glavni izvor prihoda. Kako bi se trougao zatvorio, u igru se uključuje i politika, kao sfera koja zavisi od vlasnika kapitala i njihove dobre volje i još boljeg finansijskog interesa, da finansiraju partije. Kako su vlasnici reklamnih prostora uglavnom političari, dok se, sa druge strane, veliki finansijeri partija oglašavaju u medijima i time im pune kasu, medijske kuće  nemaju mnogo izbora osim da uđu u trougao ili da propadnu. Istovremeno, iako tiraž ne igra veliku ulogu kada se radi o direktnom prilivu novca, broj konzmera određenog medijskog sadržaja u direktnoj je vezi sa voljom i finansijskim interesom oglašivača da se reklamiraju u određenom mediju. Tako se pored izuzetno pažljivog, takoreći pobratimskog odnosa koji mediji gaje prema oglašivačima i vlasnicima reklamnog prostora (političarima), ceo ovaj začarani krug odražava i na narod koji, tako bespomoćan, obespravljen i besposlen, konzumira dekadentne medijske sadržaje koji sa jedne strane omogućavaju konkurentnost medija, a sa druge skreću pažnju većini sa tiranije manjine. U ovakvim uslovima, mediji ne samo da nisu samostalni, već se kao javna glasila ili glasila koja bi trebalo da služe javnom interesu, svode na tržišno prilagodljive partijsko - tajkunske instrumente političke legitimizacije i ispunjenjivanje uskih finansijskih interesa ekonomske elite.

U ovakvim okolnostima, mediji spinuju. Dva najsvežija primera tiču se najpre rekonstrukcije vlade Srbije, a potom i načina na koji se izveštava o merama štednje i njihovim implikacijama na život naroda.
Priprema terena za ono što će uslediti tokom druge polovine ove godine otpočela je  rekonstrukcijom vlade nekoliko meseci ranije. Mediji su se tako umesto samim konceptom ekspertskih vlada i time čemu one u 99 % slučajeva služe, bavili ličnim biografijama, licitiranjem i raznim drugim perifernim stvarima. Niti jedan medij nije, primera radi, napravio paralelu između tehnokratskih vlada koje su u Italiji ili Grčkoj poslužile za izglasavanje mera štedje, koje su nametnute od strane Brisela. Razlog ovome je bio taj, što se niti jedna demokratski, legitimno izabrana vlada ne bi usudila da čini to što su činili evropski tehnokrati - da idu protiv volje i interesa sopstvenog naroda i izglasaju mere štednje koje praktično od recesije prave još dublju recesiju. Teret naravno snose oni na dnu socijalne lestvice, dok oni na vrhu izlaze čak i sa dodatnim bonusima, baš onako kako smo videli da se događalo u SAD u bankarskom sektoru.

Nekoliko meseci kasnije, izveštaji medija, isprva o najavama a potom i o izglasavanju novih mera štednje pratile su pravila unutar gore pomenutog trougla  mediji - krupni kapital - politička elita. Tako je primera radi, na RTS-ovom portalu 5. juna tekuće godine objavljen tekst pod naslovom "Mere štednje ne znače manje plate i penzije", da bi odmah zatim, u lidu, pisalo "Najveći teret snosiće zaposleni u javnim preduzećima". Nakon što su mere štednje izglasane, medijski prostor bio je preplavljen naslovima poput "Vučić: Ovo su mere za spas Srbije" (Nedeljnik, 9.10.2013) ; "Porez i štednja ili bankrot" (Politika, 8.10.2013) ; ili "Mere štednje na džepu političara: Nikoloćeva plata manja za 20500 a Dačićeva za 26122 dinara" (Blic, 8.10.2013). Istovremeno, u dnu, primera radi, intervjua Nedeljnika sa Vučićem, stoji da je od 180 000 ljudi zahvaćenih merama štednje, čak 130 000 njih sa primanjima između 60 000 i 80 000 dinara, ali je efekat ove informacije potpuno zanemarljiv jer u naslovu stoji da je to "za spas Srbije". Ono što nam mediji takođe ne govore, jeste da su tvrdnje tipa "Štednja ili bankrot" ili izjave ministra Krstića da je "Srbija izbegla grčki scenario" (u skupštini Srbije. 5.12.2013) jedna velika neistina. Niko se od medija nije bavio time da zaduženost Srbije iznosi 58 % BDP-a, a Grčke 169,1 %. Niko nije ni pomenuo da zaduženost zemlje u uslovima globalnog kapitalizma nije značajan indikator čak ni kada se radi o kreditnom rejtingu (dug SAD primera radi, premašio je godišnji BDP za oko 15 milijardi - dakle iznosi preko 100 %), a kamoli kada se radi o nečemu ozbiljnijem kao što je "spas ekonomije" u celini. Istovremeno, Blic objavljuje potpuno irelevantnu informaciju o tome šta je rekao nekakav generalni sekretar Udruženja banaka Srbije Veroljub Dugalić i to sa naslovom "Zaduženost stanovnika Srbije najniža u Evropi". Naravno, ovde se radi o privatnom dugu koji po glavi stanovnika u Srbiji iznosi 828 evra, što je, prema rečima Dugalića, "direktna posledica niskog standarda građana", jer su, primera radi, prosečan stanovnik ili stanovnica Hrvatske zaduženi čak 11 000 evra.  Dok se sa jedne strane narod zastrašuje "grčkim scenariom" zbog javnog duga od 58 % (gornja granica javnog duga zemalja evro - zone je 60 %), sa druge strane se pojavljuje nekakav bankar koji poziva narod da se više zadužuje jer to je tekovina modernog sveta. (Blic, 15.10.2013). Uz sve to, mediji nam donose i najvažniju informaciju od svih, a to je da će se i predsedniku i premijeru smanjiti plata. Najrelevantnije informacije se po pravilu izostavljaju ili ostavljaju za sam kraj, kao eto u današnjem "Blicu" koji objavljuje intervju sa ministrom privrede Sašom Radulovićem pod naslovom "Ne dam ostavku", a gde se tek kao poslednje, postavlja pitanje "Gde su u toj priči zaposleni? Može se čuti da će u državnim firmama bez posla ostati 30.000 ljudi." Naravno, poslednji deo teksta trebalo je da stoji u lidu. Ovako, utisak koji naslov zajedno sa glavnicom teksta ostavlja, jeste da je Saša Radulović ekspert koji se usudio da srpsku privredu digne na noge i neće odustati uprkos podmetanjima. Niti jedno pitanje u ovom intervjuu se naravno nije odnosilo na skandaloznu praksu sprovođenja javne rasprave o, isto tako skandaloznom novom zakonu o radu.

 S pravom se na kraju možemo zapitati šta onda znači profesionalno novinarstvo? Nakon što ćemo konstatovati da bi profesionalno novinarstvo trebalo da znači izveštavanje u interesu javnosti, a ne uskih političko - ekonomskih elita, možemo da primetimo da se u Srbiji profesionalno novinarstvo svelo na profesionalno obavljanje zadataka, bez kojih biste, kao novinar ili novinarka, najverovatnije ostali bez posla. Dakle, u zavisnosti od toga gde radite, ne smete dirati one koji vas finansiraju, direktno ili indirektno. Ono što pak ne smete nigde, jeste da dirnete u sistemsku prirodu zamajaca u točkovima slobodnog novinarstva. Zato će današnji Blic preneti twit Dušana Pavlovića (savetnika minustra Saše Radulovića) u kom kaže da "Kako vreme prolazi, sve više sam siguran da je noliberalizam pojam koji koriste ljudi koji nemaju pojma o ekonomiji i liberalizmu". Pošto bi bilo koji medij koji bi preneo odgovor na ovu, prosistemsku budalaštinu (osladio mi se izraz nakon što ga je ministar Radulović patentirao kao politički korektnog), onda ću ja eto ovde, najpre reći da je neoliberalizam kovanica koja je nastala nakon konceptualnog braka između tradicionalnog liberalizma i neoklasične ekonomije, a onda i završiti sa rečima ikone "modernog" srpskog establišmenta Ronalda Regana, koji je jednom prilikom rekao Gorbačovu, "Evo zašto vam ne vjerujemo".















 
  

Bosanski "srećni greh"

Ono što je bilo presudno za Božju odluku da dozvoli demonu Mefistofelesu da ostane na "ovom svetu" jeste to što čovečanstvo ima potencijala za progres, ali je po svojoj prirodi neradoznalo i lenjo - pa mu je stoga potrebna sila koja će ga držati aktivnim i budnim. Geteov "Faust" upoznaje nas još i sa opkladom koju prave doktor Faust i demon Mefistofeles. Opšte poznatim rečnikom iskazano, doktor prodaje "dušu đavolu", pri čemu ostaje siguran da sva zadovoljstva, luksuz i moć koje demon nudi, nikada neće ispuniti suštinu Faustovog bića. Ukoliko bi se ipak dogodilo da Faust poželi da "prolazni momenat nikada ne prođe", opklada daje pravo demonu da Fausta "stavi u okove i pozvoni na zvono smrti".

Baš poput Adama Smita i Getea i Karl Marks je znao da je kapitalizam "Felix Culpa" *, odnosno "srećni greh", neophodan zamajac ka društvenom razvitku. Ono što je pak Marks znao, a njegovi prethodnici nisu bili u prilici, jeste da su i progres ali i cena koja se za njega plaća mnogo većih razmera od isprva očekivanih. Takođe, mi danas znamo da je Marks bio u pravu kada je o kapitalizmu govorio kao prožrdljivom i nezasitom. Još važnije, znamo da je, baš kako je i Marks predvideo, "happy sin" usrećio buržoasku klasu, dok je veći, njima podređeni deo društva, ostavio u nemilost visokoj ceni koja se za progres jedne klase mora da plati.

"Felix Culpa" bio je po sredi i na našim prostorima nakon kraha realno postojećeg socijalističkog poretka. Inicijalno, njegovo sprovođenje otpočelo je otvaranjem većeg prostora za liberalno - nacionalističku elitu na bivšem jugoslovenskom prostoru, a završio se ne baš tako "srećnim grehom" početkom devedesetih godina. Iako većinska, socijalno ugrožena klasa danas plaća ceh kapitalističkog "Felix Culpa", čini se da je bosansko - hercegovački slučaj najparadigmatičniji kada je u pitanju mistifikacija uzroka naše nezavidne svakodnevice. Dominacija vertikalne umesto klasne društvene stratifikacije već gotovo dve decenije onemogućava demistifikaciju situacije na terenu. U čemu leži osnovna pogreška? Pre svega u mišljenju da je Bosna i Hercegovina država koja ne funkcioniše. Ona baš suprotno, funkcioniše na isti način na koji funkcionišu i ostale post-jugoslovenske republike. Jedina razlika je u tome što se na prostoru BiH stanovništvo suočava sa etnički podeljenom političkom elitom, dok je u ostatku država ovog prostora u pitanju nacionalno homogena vladajuća klasa. Akcenat koji se u javnom političkom životu stavlja na ustavne reforme ili dogovor triju političkih elita koji bi za cilj imao "deblokiranje" države omogućava političkim elitama da bezbrižno, bez odstupanja, i dalje stoje na pozicijama etno-političarenja kao instrumenta legitimizacije i tako, ostanka na vlasti i dalje eksploatacije odozgo. Ustavne promene ili dogovor srpske, hrvatske i bošnjačke političke elite, zapravo ne bi dovele ni do čega drugog do izmeštanja legitimacijskog težišta sa etno-politike na vladavinu multi-etničke ekonomsko - političke oligarhije koja bi umesto podeljenog, sada ubirala plodove zajedničkog kapitalističkog "Felix Culpa". Cenu "greha" bi i dalje plaćali stanovnici i stanovnice Bosne i Hercegovine bez obzira na njihovu etničku, ali s obzorim na njihovu klasnu pripadnost. Dakle, kao i do sada.

Isti fenomen pokušaja iznalaženja problema sa pozicija njegovog uzroka, javlja se i u drugom sveprožimajućem diskursu koji stoji na putu "funkcionalnijoj" Bosni i Hercegovini. Radi se o suočavanju sa prošlošću. Vrlo često je, kada se radi o ovom veoma osetljivom pitanju, po sredi depolitizacija prošlosti i njeno svođenje na skup individualnih sećanja, istrgnutih iz konteksta političkog. Sa druge strane, instrumentalizacija depolitizovanog viktimizirajućeg narativa vrlo lako biva umotana u svoje etno-religijske forme i time još lakše dopire do onih od čijih glasova zavisi opstanak dominacije etno-nacionalnog diskursa. Iako je rušenje vertikalnih podela društva zasigurno od velokog značaja za bosansko-hercegovačko društvo, one zapravo bivaju perpeturane, radije nego ugrožene kada pokušaj svrgavanja nacionalista dolazi sa liberalnih pozicija (poput monopolista na alternativu etno - nacionalizmu, nevladinih organizacija). Time se zapravo pokušava obračun sa nacionalističkim posledicama dok se istovremeno stoji na poziciji njihovog liberalno - kapitalističkog uzroka. Drugim rečima, tanku liniju između liberalizma i nacionalizma najbrže je i najlakše preći u multietničkim zajednicama, jer, kako smo još od J.S. Mill-a naučili, liberalna demokratija ne funkcioniše u multietničkim zajednicama. Tako korene kasnijeg nacionalizma jugoslovenskih naroda pronalazimo upravo u otpočinjanju ekonomsko - političke liberalne transformacije osamdesetih. I dok se etnički homogenija Slovenija "izvukla" samo sa desetodnevnim ratom, najskuplji ceh za kapitalističku "Felix Culpa" zajebanciju platili su stanovnici i stanovnice multietničke Bosne i Hercegovine.

Stoga, kao i u većini ostalih bivših jugoslovenskih republika, nije problem u nacionalizmu, problem je u alternativi. To što je u BiH nacionalizam vidljiviji, jači, osetniji zbog toga što među njima postoji kompeticija (za to smo se valjda i borili - ako na slobodno tržište mogu margarin i jogurt, a što ne bi i nacionalizmi), nikako ne znači da je "đavola koji je došao po svoje" moguće izigrati metodama onih koji su se sa njim na početku opkladili. Doktoru Faustu dogodilo se baš ono za šta je bio tako siguran da neće - osladilo mu se. Anti-komunistički liberali dočepali su se vlasti i poželeli su da "prolazni momenat nikad ne prođe". Da bi to ostvarili, morali su korak dalje, u krvavi rat i nacionalizam. A onda i još dalje, u rasprodaje javnog dobra, eksploataciju sopstvenih naroda i sve to, kako bi odložili naplatu opklade koju su izgubili. Liberalno - nacionalistička elita u Bosni kao ni u jednoj drugoj zemlji u regionu, neće samu sebe baciti u lance. Neće ni demon Mefistofeles, makar ne u skorije vreme, jer i on uživa gledajući. Jedini koji to mogu su oni koji su od "Felix Culpa" videli samo "Culpa". Vreme za to je došlo jer, kako vidimo, "čarobnjak nema više kontrolu nad moćima niti jednog od svetova koje je prizvao svojim činima" (Marx, Komunistički manifest).

 

* Izraz "Felix Culpa"  prvi je upotrebio Sveti Avgustin (St. Augustine) govoreći o "Padu čoveka" (Fall of man) kao izvorištu "Originalnog greha" (Original sin)