Vulin da vrati ukradeni identitet

Iako sam pre više od godinu dana pisao o levici u Srbiji i "fenomenu Vulin", današnja poseta Aleksisa Ciprasa, vođe grčke "Sirize" Srbiji probudila je dekadentni Pokret Socijalista koji po ko zna koji put diskredituje i unižava ideju levice u Srbiji. Ciprasova poseta nije mogla zaobići Vulina čiji stranački poltroni oslovljavaju Ciprasa sa "drug", dok predsednik njihove stranke i aktuelni ministar rada i socijalne politike, praksom u desno - liberalnoj vladi druguje sa svima, osim sa levim idejama i "običnim čovekom" koga najčešće instrumentalizuje u svojim retorički šizofrenim nastupima.

Ako se Cipras sastaje sa Vulinom ne znajući (punu) istinu o tome ko je Vulin, domaća javnost je dužna da na tu istinu u ovakvim trenucima ukaže. Aktuelni ministar u vladi nekada prvog od dvojice "jednako bliskih" saradnika četničkog vojvode Vojislava Šešelja, svoj politički angažman bazira na bezuslovnoj implementaciji svih odluka "trojke". Sa druge strane, svojim delovanjem u državama evropskog juga i istoka, tri međunarodne institucije su uz pomoć korumpiranih nacionalnih elita u državama poput Grčke napravile stanje pasivnog ekonomskog odumiranja. Shodno tome, uprkos nameri Vulinovih poltrona (kao i njega samog koji može zauzeti počasno mesto Vučićevog poltrona) da Pokret Socijalista predstave kao nekakvu "bratsku" stranku grčkoj Sirizi ali i ostalim strankama autentične levice u Evropi poput "Podemosa" ili "Die Linke", jasno je da je u totalitetu političkog delovanja te stranke uvršćeno sve ono protiv čega se nove partije levice u Evropi bore.

Kao ministar za rad i socijalna pitanja, Vulin se ne ponaša čak ni kao pasivni posmatrač pred aktuelnim formiranjem zakonskih okvira za sprovođenje brutalnih mera štednje, već je on jedan od najaktivnijih učesnika i kreatora u tom procesu. Tako bi na svaki njegov pomen prava radnika ili socijalno ugroženih, trebalo biti jasno da je reč o igranju uloge u kojoj se Vulin već duže vreme nalazi u Srbiji. To je uloga posrednika između velikog "vođe" i naroda. Dok veliki "vođa" sprovodi oštre mere štednje, svaljuje teret krize na radnička leđa, Vulinu je poveren zadatak da radnicima, kao "socijalista", objašnjava svuda unaokolo da su radnička leđa svetinja ali da vlada nema drugog izbora osim da po njima šiba. U svoje govore on neretko ubaci i po neku radničku majku, radničko dete, čestitost radnih ljudi i tako ubedi ljude da ih se šiba za njihovo dobro.

Aleksisu Ciprasu se tako, mora reći pred njegov današnji susret sa Aleksandrom Vulinom, da je ovaj duboko zaglibio u jednom krivičnom delu. Izgleda da je to krivično delo u današnjoj vladi i "krugovima bliskim njoj" postalo nekakvo pomodarstvo. Nedavno je eto, bratu premijera Vučića neko ukrao identitet, dok u vladi sedi čovek koji se lažno predstavlja već dve decenije! Ako se bude sudilo kradljivcu identiteta Andreja Vučića, predlažem tako da se u razmatranje uzme i krađa socijalističkog identita od strane dotičnog ministra. Do tada će mu verujem, svi oni u Evropi koje Vulin naziva "drugovima" uključujući i Ciprasa danas, reći da levica ne druguje sa nacionalistima i prvim saradnicima četničkih vojvoda i njihovih naslednika. 

Ko je ubio babinu penziju?

Ako kao policijski činovnik sudelujete u istrazi po nekom ubistvu, očekujete li onda zbilja da je ubica na mestu zločina ostavio svoju fotografiju sa priloženom adresom, ili zar se nećete morati zadovoljiti slabijim i nejasnijim tragovima traženog lica? (Frojd, Uvod u psihoanalizu: 22). Po istom ključu, kad vlast izvrši otimačinu, pa protivustavno oduzme procenat od dosadašnjih primanja penzionera, očekujete li onda da će otimač ostaviti fotografiju sa adresom, ili ćemo se morati zadovoljiti mrvicama koje nas mogu a i nemoraju odvesti na pravi trag? 

Za sada, imamo samo ono što je otimač ostavio kao lažni trag. To nam nije ni od kakve druge koristi, već nam služi samo kako bismo ono što je otimač ostavio kao lažni trag, precrtali sa liste potencijalnih odgovora na pitanje ko je otimač i zašto je to učinio. Navodno, otimač je nekakva vlada, koja se predstavlja kao nosilac političkog procesa u Srbiji, a razlog iz kog je već siromašnim penzionerima smanjila ionako mizerne penzije jeste pokrivanje budžetskog deficita, odnosno makroekonomska stabilizacija. Niti jedno od ovo dvoje ipak, nije tačno. Prvo, otimačinu nije učinila vlada Srbije, već ju je ona samo sprovela. Pošto živimo u doba u kom su se, kako to voli da kaže Zigmund Bauman "moć i politika razveli" a suverenitet preselio u neki prostor izvan teritorija nacionalne države, onda je odmah na početku netačno da je pljačkaš vlada. Da bi ona "zaslužila" ulogu otimača, ona bi najpre morala da bude ona u čijim rukama se nalaze politički instrumenti. Onaj ko ima moć, vrlo jednostavno objašnjava Bauman, jeste onaj koji stvari može da uradi. Onaj koji se nalazi u sferi politike, jeste onaj koji određuje šta će biti urađeno. Tako nacionalne vlade perifernih zemalja mogu primeniti silu nad kojom imaju monopol zahvaljujući legitimitetu koji su stekle na izborima, ali ne mogu odrediti koje su to stvari koje valja obaviti. Drugim rečima, vlada Srbije ima moć da pokrade penzionere, ali nema kontrolu nad politikom koja odlučuje o tome kako će i u koje svrhe moć biti upošljena. Mogla se na čelu države, naravno, naći i neka druga vlada koja bi odbila diktat spolja za mere štednje i za koju bi se moglo reći da je "sastavila politiku imoć", ali o takvoj vladi možemo govoriti samo onda kada se u političkom prostoru pojavi revolucionarna politička snaga, što za sada nije slučaj. Tako je vlada samo izvršilac, odnosno posrednik u otimačini, pri čemu i posrednik razume se, zadržava deo plena.

Drugo, objašnjenje koje otimač preko posrednika šalje javnosti u Srbiji, takođe nije validno. Pošto smanjivanje penzija spada pod ono što generalno nazivamo "merama štednje", onda bismo se najpre mogli pozabaviti njima kao fenomenom. U sklopu međunarodnog ekonomskog sistema, mere štednje predstavljaju mehanizam koji se primenjuje onda kada nastupi kriza akumulacije kapitala. Vladajuća klasa i njihovim interesima rukovođene strukture vlasti moraju odreagovati na krizu akumulacije.Time što stagnira ili ne cirkuliše dovoljno brzo (a to se dešava kada ga nema  dovoljno), kapital gubi trku sa ostalima u globalnoj ekonomskoj utakmici. Kada dolazi do krize akumulacije? Ponekad je reč o oskudevanju u infrastrukturi koja usporava ili onemućava na primer transport i uopšteno cirkulaciju ili o nedovoljnoj tehnološkoj razvijenosti koja snižava produktivnost. Sve su to problemi dok je cirkulacija kapitala još uvek na stadijumu proizvodnje.  Na tom stadijumu mogu se javiti i drugi problemi kao što su jaka sindikalna udruženja ili uopšteno radnički pokret koji već tada za sebe jamče veća prava od onih koja pogoduju vlasniku kapitala i u tom slučaju potencijalna profitna stopa se smanjuje. Ovo svakako nije slučaj u Srbiji. Dakle, radnici nisu uspeli za sebe izboritit više od "optimalnog" u procesu proizvodnje, pa da im se moraju praviti rezovi na polju realizacije, odnosno smanjivati kupovna moć u konačnici. Drugim rečima, ako vas sindikati i radna udruženja poraze na polju produkcije, vi im se uvek preko svojih državnih struktura možete revanširati u realizaciji, pa podići poreze i poskupeti rente za radničku klasu, smanjiti rashode za obrazovanje i školstvo ili pak, uzeti od penzija. Međutim, u Srbiji se ne radi o pobedi radnika u procesu proizvodnje, već su mere štednje nametnute od strane međunarodnih finansijskih institucija kako ne bi došlo do zastoja u reprodukciji kapitala u jednoj potčinjenoj državi koja nema dovoljno resursa i sredstava da bi pratila dinamiku međunarodnog kapitala. Sa stanovišta nacionalne elite, ovaj je cilj takođe imperativ, pa je tako po sredi jedan sklad interesa, međunarodnog i domaćeg kapitala.

Vratimo se sada na penzije. Opšte je poznata činjnnica da od penzija u Srbiji ne žive samo penzioneri, već i čitave porodice u kojima niko nema zaposlenje. Iako bedne, penzije su za mnoga domaćinstva jedini izvor prihoda. Sa stanovišta najprostije liberalne ekonomske logike, pad kupovne moći ne može se dobro odraziti ni na proizvodnju jer vi možete smanjiti penzije i uštedeti, ali prizvodnju ne možete podići jer ste smanjili kupovnu moć i neće imati ko da kupi ni ovo što ste do sad proizvodili. Međutim, ovu kontradikciju kapitala nadomešćuju brojni mehanizmi, a renta ili krediti su samo neki od njih. Dakle smanjite kupovnu moć, onda snizite kamatne stope za zaduživanje kod banaka, podstaknete zaduživanje koje sve više ljudi počinje da praktikuje jer su im primanja smanjena, a onda od čoveka stvorite roba, još većeg nego što je do sad bio. Dakle, smanjenje penzija hoće uticati na javne uštede koje onda mogu pokriti rupu u budžetu koja nastaje smanjivanjem nameta poslodavcima. Pod izgovorom otvaranje novih radnih mesta, smanjen teret posednicima kapitala, omogućava ubrzanu cirkulaciju tog istog kapitala i time stvara benefite za vladajuću klasu. Budžetska kompenzacija za smanjene namete poslodavcima (koji su već izglasani kroz novi zakon o radu) pronalazi se u rezovima u javnom sektoru, smanjenom davanju za školstvo, zdravstvo, kulturu i povrh svega - penzije, a onda se smanjena potrošačka moć kompenzuje bankarskim kreditima. Kako je 85 procenata banaka u Srbiji u inostranom vlasništvu, dug prema stranim poveriocima umnožava se ne samo na nivou države već i samih pojedinaca. To se zove "Put u ropstvo", da se poslužim tim Hajekovim naslovom.

Čemu onda služi taj kapital koji ovakvim merama užurbano nastavlja da cirkuliše? Tehnološkoj inovaciji, razvoju proizvodnih kapaciteta, reinvestiranju i rekli bi sprovodioci pljačke iz vlasti, otvaranju novih radnih mesta. Sve do jednog može biti tačno a i ne mora s obzirom na to da u državi i dalje vlada nepotizam i korupcija. Međutim, možemo poći i ovim idealističkim putem. Višak kapitala u opticaju zaista može dovesti do tehnološkog napretka, ali će taj tehnološki napredak zapravo obezbediti dalju reprodukciju nejednakih odnosa u društvu, on će biti prisvojen od strane privatnih posednika i u konačnici, možda hoće vrhovima prstiju dotaći i one (robove) na dnu, ali će omogućiti pre svega perpetuaciju moći vladajuće klase. Takođe, može se dogoditi da reinvestiranje akumuliranog viška vrednosti proizvede statistički smanjenu nezaposlenost. Ali u uslovima propratnog zakona o radu koji apsolutnu prednost daje poslodavcu i praktično do krajnje mere degradira pregovaračku poziciju radnika, novozaposleni radnici radiće za mizerna primanja i imaće izbora raditi za malu naknadu ili ne raditi. Nezaposlenost nikada neće biti smanjena ispod određene crte koja se u main stream ekonomskoj nauci zove prirodna stopa nezaposlenosti. Ona služi kako bi se uvek među nezaposlenima čuvala "rezervna radna snaga" koja služi kako bi se uposlena radna snaga sve vreme držala u iluziji o srećnoj poziciji zaposlenog, bez obzira na mala primanja i time suzbila svaka pomisao na otpor.

Izgleda da ipak ne treba biti Šerlok Holms da bi se rešio zločin. Negde je zapelo i krenulo nepoželjnim putem po vladajuću klasu. Ona je u Srbiji sprovela globalni trend, ali polako globalni trend počinje da biva i reakcija na ovaj prethodni trend mera štednje. Pre nekoliko dana milion ljudi je izašlo na ulice Rima, jedne od zemalja koja može biti paradigma neuspešnosti mera štednje, odnosno njihove uspešnosti samo po vladajuću klasu. Ako su pronašli svoj interes u ispunjavanju globalnog trenda i nametnuli mere štednje, onda se mogu početi pripremati i na implementaciju globalnog trenda otpora. On ne mora doći sutra ni prekosutra, ali on će doći. Kad?  Ima jedna sjajna legenda iz perioda vladavine Miloša Obrenovića koji se nakon što je odlučio da podigne poreze suočio sa informacijom da se narod buni. 

-Diži još poreze, na to će Miloš.

- Ali gospodaru, narod je sve glasniji!

- A ti još povećaj, odgovori Miloš.

Posle nekog vremena Obrenović dobija informaciju da se narod ućutao.

- Spuštaj poreze, zavapi Miloš!

I u nas će se narod ućutati, ali onda će već biti kasno da se "spuste porezi", čini mi se.(*)

*Na ovoj priči zahvaljujem Branku Vučiniću

Zašto nema otpora?

Simptomatična je jedna scena iz "Leta iznad kukavičjeg gnezda" za ovo naše vreme. U krugu sede svi štićenici specijalne ustanove za duševno obolele osobe. Džek Nikolson koji je tu poslat iz zatvora na proveru mentalnog stanja, saznaje da se istek njegove zatvorske kazne neće podudariti sa danom kada će biti slobodan da napusti duševnu bolnicu. Dakle uprkos tome što će njegova inicialna zatvorska kazna isteći, osoblje bolnice koje mu baš nije naklonjeno, zadržava pravo da ga u ustanovi zadrži koliko misli da je potrebno. Međutim, jedno drugo saznanje u tim momentima njemu je izmamilo osećaj neverice ozbiljnijih razmera. Uvidevši da ponovo postaje zatvorenikom ali ovoga puta bez presude, on se najednom nalazi pred saznanjem da su izuzev njega i još dvojice ili trojice pacijenata, svi ostali u toj ustanovi dobrovoljno, bez prisile. Više nego li nad svojim slučajem, on ostaje zatečen pred fenomenom pristanka na uslove na koje bi samo duševno bolestan čovek pristao. Aha, ali onda čini mi se, shvata da to jeste institucija za duševno obolele osobe.

Pri postavljanju naivnog pitanja oko toga zašto nema otpora u Srbiji kada je na sceni evidentna uspostava autoritarnog poretka, čini mi se da se često gubi iz vida to da ono što danas jeste, nije umnogome različito od onoga što se sanjalo pred kraj dvadesetog veka. Tri uslova koja je "Otpor" kao glavna antimiloševićevska politička organizacija postavljao, ticala su se toga da Milošević više ne bude predsednik, zatim slobodnih izbora koje će priznati ceo svet i uspostave "normalnog društva". Od ta tri zahteva, jedino prvi nije sklon različitim tumačenjima. Slobodni izbori mogu se razumeti na nekoliko načina, ali recimo da nam je i tu (makar za ovu priliku) jasno o čemu se radi. Treći zahtev koji je trebalo da bude nekakva posledica ispunjenja prethodna dva, ipak ostaje da visi u prostoru opšteg ili je tako barem izgledalo 2000. godine, kada je svrgnut Milošević. Ono što se u "Otporovim" spotovima ili predizbornim sloganima i programima opozicionih stranaka podvodilo pod "normalno društvo", bilo je isto ono uređenje koje su baštinili podržavaoci i finansijeri celokupne opozicije krajem devedesetih. Normalno društvo dakle, jeste ono koje neguje nacionalni identitet. Ono politički homogenizuje, dok ekonomski raslojava. Ono je nominalno demokratsko, praktično usko interesno. Kao takvo, oligarhijsko, ono uništava političko u politici koju svodi na simbiozu bahatosti i umerene aristokratske uglađenosti. Po potrebi, poredak pod kojim obitava "normalno društvo" represivan je, ali samo u momentima kada je "normalno društvo" u opasnosti od nasrtaja neartikulisanih i stoga uvek opasnih masa. Ako ga napadne neka paralelna oligarhijska unutarnacionalna ili internacionalna struktura, ono uvek iznađe načina da deluje inkluzivno, barem kada je u pitanju horizontalna odnosno klasna saradnja. Kolač je deljiv na više delova onda kada kolač raste. U "normalnom društvu" on raste onda kada se od naroda uzima više, kada im se smanjuju penzije i plate, kada ih se represivnim merama primorava da ispunjavaju obaveze prema eliti iznad svojih mogućnosti, a da žive ispod objektivne granice siromaštva.

Nije mi zato baš najjasnije, šta znače svi ti pozivi "građanske Srbije" na otpor i protiv koga bi taj otpor trebalo biti usmeren. Građanska Srbija pobedila je 2000. godine i ovo što imamo danas upravo je otelotvorenje građanskoga sna. Iz Evropske Unije stižu samo reči hvale za reforme koje će ojaditi ljude, što i ne čudi jer iz perspektive EU to jeste "normalno društvo". Na delovanje neofašističkih organizacija, njihove molebane po ulicama prestonice, tamo neko marširanje četnika na Novi Pazar ili skandiranja na stadionu niko ne reaguje jer fašista bogu hvala ima u svim "normalnim društvima". To je zapravo cena koju plaćaju demokratije. Zapravo, postojanje fašizma je dokaz da demokratija postoji! Sve je to dakako normalno...Eno ga, premijer ima zakazano predavanje na LSE (Londonskoj školi za ekonomiju). U najavi ne piše ništa o tome šta će biti tema, ali pretpostavljam da neće biti "Kako ubiti 100 muslimana za svakog Srbina". To je neka davna prošlost, a "normalna društva" gledaju samo ka budućnosti.

Polako, došli smo i do toga zašto nema otpora. Prvo, zato što je današnje društvo ono isto koje su sanjali Miloševićevi opozicionari. Jedini problem koji oni imaju, jeste taj što su im opet zvečku uzeli Milošević i Šešelj, odnosno njihove reinkarnirane replike. Sada bi demokrate i "građani" da se bune, ali nemaju više fond za bunu. Baš kao što je Zapad do 1997 podržavao Miloševića pa ga naprasno "pustio niz vodu" i doveo opoziciju na vlast, tako i danas vlast ima punu podršku za sve što čini, ali im se kraj još uvek ne nazire. Nema dakle otpora, jer je otpor uzidan u današnji poredak. Zato ga se i ne finansira odvojeno, već sve ide o jednom trošku. Istovremeno, protiv onog dela društva koji bi mogao da pruži pravi otpor ovoj simbiozi duhova prošlosti i sadašnjosti  deluju zajedno sistem i gore pomenuti fašisti. Baš kao što je to kroz istoriju bio slučaj. Uz sve to, ova danas, otporaško - miloševićevsko - šešeljevska crno - crna koalicija ima pristanak naroda za sve što radi. Ona je uspela da stanje stvari predstavi kao nužnost, a proizvode tih "nužnih mera" čak i kao prirodne. Otuda bi i nas danas trebalo da zabrine, čak i više od naše pozicije unutar poretka u koji smo nasilno uterani, to što u njemu mnogi obitavaju svojom voljom. Da li su ljudi koji pristaju danas na poredak duševno oboleli? Ili su samo očajni, sputani, osiromašeni, istrošeni i unesrećeni? I u jednom i u drugom slučaju, treba im pomoć.

   

Ubistvo beskućnika u ime prirodne selekcije

U senci zbivanja na fudbalskoj utakmici Srbija - Albanija i dolaska ruskog predsednika Putina, vojne parade i ostalih događaja koji "život znače" poput blamaže modne blogerke, javnosti se potkrala informacija o ubistvu dvojice beskućnika u Raškoj. Ubistvo je izvršio devetnaestogodišnji mladić, skačući im po glavama i udarajući ih martinkama. Tinejdžer koji je izvršio ubistvo bio je skinhed. 

Ako je blamaža modne blogerke dokaz toga da modne blogerke nisu akademici a incident na fudbalskoj utakmici dokaz toga da se Srbi i Albanci ne vole, dolazak Putina je pokazao da Rusija želi još koji popust za svoj biznis u Srbiji. Utisak je da iz navedenih događaja ništa preterano novo nismo saznali. Ipak, ovom činu ubistva dvojice beskućnika čini se, nije pridata gotovo nikakva (značajnija) medijska pažnja upravo zbog toga što bi bavljenje tim događajem dovelo možda do nekog neprijatnog i ne tako široko rasprostranjenog saznanja. 

Dosadašnja saznanja o tome na koga su ustremljeni (naci) skinhedi u Srbiji nisu sezala dalje od Roma ili eventualno Kineza. Dakle usled nepostojanja ostalih podgrupa skinhed pokreta koji uglavnom nisu rasistički nastrojeni, u Srbiji se pripadnici ovog pokreta mogu smatrati rasistima, gotovo stoprocentno. Međutim, kako objasniti napad jednog skinheda na dvojicu beskućnika? U medijima smo već mogli da vidimo navode o tome da je mladić često viđan kako sam luta ulicama i sedi u parku noću. Dakle, napad skinheda na beskućnike objašnjava se tako što to što je momak skinhed, apsolutno nema nikakve veze sa tim što je do smrti izgazio dvojicu beskućnika. Ako je čovek rasista, zašto onda ubi dvojicu koji nisu druge rase, već su samo siromašni? Zato što sam luta ulicama i sedi u parku, ovisnik je o narkoticima, odnosno - čovek nije normalan, reklo bi se.

U čemu je problem sa ovakvim pristupom događaju? Problem  pronalazimo tamo gde je stanovao i u slučaju kada je Anders Brejvik usmrtio 77 ljudi u Norveškoj 2011. godine. S obzirom na to da je ubistvo počinio deklarisani fašista koji je u svoju ideologiju uključio nacizam, cionizam i islmofobiju istovremeno, bilo je brže bolje predočeno da njegov anti - komunizam zbog kog je i upao na ostrvo na kom su se nalazili ljudi iz omladine socijalističke partije, nije imao nikakve veze sa ideologijom. Čovek je jednostavno lud. Ako danas pitate ljude o tom događaju, većina će iz njega apstrahovati ideologiju i sve pripisati ludilu. Upravo tu leži problem sa kojim se i danas suočavamo u slučaju ubistva dvojice beskućnika od strane devetnaestogodišnjeg skinheda u Raškoj.

Najpre, važno je reći da sve vrste fobija (kseno, homo, islamo itd) vuku poreklo iz sociodarvinističkog principa prema kom su jedni pripadnici ljudskog roda manje vredni od drugih, slabiji su i zbog toga njihov nestanak ili porobljivanje nije ništa drugo do prirodna posledica vladavine "zakona jačeg". Ovaj je princip dakle u srži između ostalog i rasizma. "Mi" kao pripadnici više rase, imamo pravo da opstanemo u odnosu na "njih", pripadnike niže rase jer u društvu vladaju zakoni prirode koji počivaju na principu prirodne selekcije. Ako čitamo delove Hitlerovog "Mein Kampfa", videćemo ipak da se kategorije više i niže rase vrlo često zamenjuju kategorijama više i niže klase. Otuda, iz istog izvora možemo videti da je i u slučaju Jevreja kojih se okrivljuje za svo zlo u svetu, po sredi zapravo "jevrejska prevara". Oni, Jevreji, kao niža rasa koja u prirodnoj selekciji treba da nestane ili padne na dno socio - ekonomske lestvice, prevarom su zauzeli vodeća mesta i obogatili se. Jevreji su dakle prevarili sociodarvinističku logiku i uprkos svojoj prirodnoj inferiornosti sebe pozicionirali na mesta koja im ne pripadaju, na mesta više rase / klase. Samoj je logici nacizma ali i uopšteno rasizma, inherentan osećaj klasne uzvišenosti zbog pripadnosti određenoj rasi. Zbog toga je svakom nacisti paralelno sa mržnjom prema Jevrejima i ostalim "nižim" rasama poput Roma ili Slovena, svojstvena i mržnja prema komunistima koji su zapravo sve rase ali i klase, želeli da podvedu pod zakone ravnopravnosti, nasuprot sociodarvinističkim zakonima i odnosima dominacije koji iz njih proizilaze. Stoga, nije ludilo to koje je Brejvika opredelilo da pobije članove i članice socijalističke omladine, već pokušaj da spreči opstrukciju zakona prirodne selekcije od strane jedne političke snage. 

Vratimo se sad na slučaj iz Raške. U prirodnoj selekciji dakle, internacionalno učestvuju nacije pa se iz te trke iz ugla rasiste ili naciste, rađaju inferiorne i superiorne rase. Na unutrašnjem planu, u Hitlerovoj Nemačkoj ali i svuda drugo u današnjem sistemu, socijalni darvinizam proizvodi pobenike i gubitnike, unutar jedne nacije. Rasa na međunarodnom planu, postaje klasa na unutrašnjem. Otuda i rasista ka unutra vrlo često postaje fobičan prema siromašnima jer primenivši zakon prirodne selekcije, oni ne zaslužuju da žive. Izgubili su trku sa jačima od sebe. Iako možda i sam pripadnik niže klase u Srbiji taj je devetnaestogodišnji mladić napravio nešto što se od svakog rasiste očekuje, a to je da se trka i tako utrkujući se, pred sobom uništava slabije. Nije to njegova odluka, to je odluka zakona jačeg.

Šta smo onda doznali iz slučaja ubistva dva beskućnika od strane skinheda? Doznali smo to da se sveprisutni zakon u današnjem sistemu u potpunosti podudara sa zakonima kojima se vodio nacizam. Uspešni nasuprot neuspešnima, borci nasuprot slabićima, snalažljivi nasuprot nesnalažljivima. Saznali smo na jednom stravičnom primeru da sociodarvinizam ne stvara samo sve oštrije klasne i druge raskole, on stvara i mržnju prema onima koji su u tom raskolu ostali nasuprot "pobedncima". Saznali smo i to, da naše liberalno društvo ne samo da nema ništa protiv prirodne selekcije, već joj se divi na isti način kako je to nekada rađeno. Naučili smo da je sa stanovišta današnjice, najmanje lud onaj koga se tako (lažno) predstavlja i da su izgleda ludi oni koji u takvim nazovi - ludacima kakav je ovaj devetnaestogodišnjak, vide odraz društva u kom žive i zakona koji u njemu vladaju.

Prvo su došli...

Sećate li se Hegelove dijalektike gospodara i roba? Znate li kada materijalni svet koji biva predmetom potčinjavanja svih ljudi koji u njemu žive, postane premali za sve te pripadnike ljudske vrste koji bi od toga materijalnog sveta uvek više od onog drugog? Pa se onda oni koji su u toj trci uspešniji nađu u ulozi gospodara, a oni drugi u potčinjenom položaju roba. Međutim, ono gde se javlja problem, jeste trenutak u kom gospodar treba priznanje. Ako svoga roba svede na stvar, onda mu stvar ne može odati priznanje. Ukoliko svoga roba oslobodi, pa ga učini čovekom od kog može dobiti priznanje, onda znači da je samog sebe ukinuo kao gospodara i da mu otuda priznanje više i pripada.

Šta to tako različito primećujemo u današnjoj Srbiji u odnosu na robovlasništvo? Po svojoj prilici i u našem današnjem društvu pronalazimo robove. Pored lokalnih "šerifa" imamo i jednog vrhovnog gospodara i to onog čije ime tako simptomatično, nosi i jedna ulica u Beogradu. Ono što je pak različito u odnosu na robovlasničko društvo, jeste upravo to što se Gospodar (sada ga već možemo i pisati velikim slovom) osmelio da prkosi Hegelovoj dijalektici. Svoje robove, on je taman toliko dehumanizovao da im ne uskrati baš sve elemente koje čoveka čine ljudskim bićem. Tom je robu ostalo baš onoliko ljudskog kredibiliteta da ipak može pružiti priznanje Gospodaru. Srbijanski rob danas u stvari, živi po automatizmu. Po istom tom automatizmu i ćuti, gleda svoja posla i čvrsto se drži za egzistenciju, ukoliko mu je ona uopšte i dohvatljiva. Na nemilost u kojoj se nađu drugi robovi gleda sa dozom straha i zato je danasnji srbijanski stanovnik posmatrač događaja za koje se nada da se nikada neće približiti njemu. On nije stvar, može da oda priznanje Gospodaru. Zato je za Njega i glasao. A ako nije, ponovo, kud god se okrene stvari izgledaju baš kao da je sve - jedna osoba sa pravom glasa u Srbiji za Njega glasala. Čini se tako, da Gospodar uprkos tome što teorijski ima podršku svega četvrtine ukupnog biračkog tela, poseduje u praksi apsolutnu moć. 

Robovi u Njegovom gospodarstvu nemi su i to nemi poput stvari u koje robovi, tobože, nisu pretvoreni kako bi mogli davati legitimitet svome Gospodaru. Autocenzura, kao jedini oblik ograničenja tragičniji od spoljašnje cenzure, zavladao je među podanicima. Oni retki koji se odvaže nešto reći, bivaju suptilno, ali efikasno cenzurisani. Ali, nije li ovde reč o već poznatoj praksi iz tridesetih godina prošlog veka? Sećate li se poeme pod nazivom "Prvo su došli":

- U Nemačkoj prvo su došli po komuniste i ja nisam ništa rekao jer nisam bio komunista.

- Onda su došli po sindikalce i ja nisam ništa rekao jer nisam bio sindikalac.

-Onda su došli po Jevreje i ja nisam ništa rekao jer nisam bio Jevrejin.

- A onda...onda su došli po mene...ali već tada, nije ostao niko ko bi mogao progovoriti.

Nije li nakon svih Beograda na vodi, mera štednje, teatralnih nastupa u kojima treba da plačemo nad roditeljima Aleksandra Vučića a ne nad sopstvenim roditeljima, sve oštrija cenzura medija i onih koji i dalje govore ali ne daju priznanje Gospodaru, konačno došao kraj "Njegovom putu"? Pristanak i priznanje koje za sebe jamči preko ućutkivanja onih koji bi da i u drugim obespravljenima probude pasivizirani um, polako dobijaju oblike prisilnog pristanka. Glavni činilac po sredi je razume se strah, ali ono što Gospodar želi nije da vlada uz pomoć straha. Ukidanjem prava da se o surovosti vladavine čak i govori, On pokušava da svoju vlast naturalizuje, odnosno da je iz sfere straha, prebaci u sferu normaliteta, odnosno neminovnosti. Pošto i Gospodar zna da strah vrlo često može da promeni agregatno stanje i postane iracionalna hrabrost, On je odlučio ne samo da iz robova izbaci strah, već i svaku drugu vrstu osećanja koje bi moglo da se izrodi iz racionalnog opažanja objektivnih okolnosti. Polako ali sigurno, On cenzurom, teži da dostigne nivo potpune dehumanizacije onih koji su odavno izgubili svojstva ljudi. Pitanje je samo, kako će mu onda tako dehumanizovani, ljudi pružiti priznanje?

Odgovor na ovo pitanje, ako sad ne sačekamo da dođu po nas već dignemo glas, On neće ni dobiti. Već su prethodno došli po radnike opljačkanih fabrika, penzionere, decu sa posebnim potrebama kojima ukidaju pomoć u vidu stručnih lica u školama i vrtićima. Da je bilo više glasova kada su tako dolazili po Muslimane, Hrvate, Albance, Srbe samo zato što su to a ne nešto drugo, možda danas ne bismo ni govorili o Aleksandru Vučiću kao o nekakvom faktoru, a kamoli Gospodaru. Ovih dana eto, došli su i po neke novinare, nakon što su prethodno došli i po neke web portale kao što je Peščanik. Došli su po neke koji nas i obaveštavaju o tome po koga su još, prethodno došli. On ne želi da se to više zna, jer je svakoga dana broj onih po koje se dolazi sve veći. 

Zato, dignimo glas za radnike iako možda sami ne radimo u fabrici. Recimo glasno da našim roditeljima na minimalcu oduzimaju iznos koji nije mali već je šta više, vrlo često od neprocenjive važnosti da bi se pregurao mesec, iako nismo sami penzioneri. Solidarišimo se sa roditeljima i njihovom decom koja u vrtićima nemaju uslova da svoje nekonvencionalnosti u mentalnom ili fizičkom smislu nadoknade uz pomoć stručnih pomagača, iako možda nemamo decu. Recimo nešto kada skidaju sa programa Predraga Sarapu i Olju Bećković, iako možda nismo (ili nismo više) novinari. Recimo nešto jer će u suprotnom pobediti onaj koji je već izgubio ali voli da živi u iluziji o svojoj moći, kao uostalom i svi ostali samoproklanovani Gospodari...   

Šta će nama spoljna politika?

Pored rasprave koja se u domenu međunarodnih odnosa vodi između konstruktivista, realista i liberala oko toga čime su određeni odnosi među državama, različita mišljenja mogu se izraziti i oko toga kakvu ulogu igraju "mali" u sferi međunarodne politike. Sećam se da mi je jedan prijatelj iz Kelna, koji je igrom slučaja bio zastupnik u UN neke male državice po imenu Palau u Mikroneziji, rekao da je na glasanju u skupštini UN jednom prilikom ostao uzdržan jer mu niko nije javio kako da glasa - uostalom, kao da je to napravilo neku razliku.  Da li je država manje ili više "važna", naravno ne mora uvek da zavisi od njene teritorije, što dokazuje primer švedske neutralnosti u vreme Hladnog rata, za koju zapravo niko od glavnih sila dveju "blokova" nije ni mario šta misli. Da bi ovo zazvučalo uverljivije, dovoljno je reći da je tu državu Henri Kisindžer u svojim memoarima "The white house years" koji su napisani na preko 1500 stranica, spomenuo samo jednom. Ukratko, mišljenje nevažnih je nevažno.

Od početka krize u Ukrajini, Srbija se kao nekakav "neutralni" faktor u spoljnoj politici našla u sred novinarskih maštarija, pa je nekoliko puta u najčitanijim dnevnim listovima pisano o "pritiscima iz Brisela" da se država jasnije odredi prema Rusiji, a pogotovo nakon nedavnog obaranja putničkog aviona iznad teritorije Ukrajine. Još od vremena vlade Vojislava Koštunice, u javnosti se s vremena na vreme pomene reč "neutralnost" koja svakako nije nepoznata niti jednoj od bivših jugoslovenskih republika. Sa druge strane evrofanatična struja na čelu sa opskurnim političkim figurama poput Vuka Draškovića sve vreme je apostrofirala nerazdvojivost evropskih i atlanskih integracija, što će reći zagovarala članstvo Srbije u NATO. Držeći se te "neutralne" pozicije, premijer Srbije nekoliko puta je naglasio da Brisel ima puno razumevanje za poziciju Srbije, ukoliko se to na čemu Srbija stoji uopšte i može nazvati pozicijom. Prijateljstvo sa Rusijom na temelju pravoslavno - bratskih i istorijski prijateljskih odnosa, strateška opredeljenost ka EU zbog racionalnog, strateškog faktora. Spoljna politika Srbije, na čelu sa predsednikom nekakve partije koja sebe naziva socijalističkom tako je, čini se, neutralna. Na prvi pogled u ovome nema ničega čudnog. Čak, imajući u vidu da je ministar spoljnih poslova "socijalista", ovo je šta više, čak i istorijski pa i ideološki opravdana pozicija. Uzimajući u obzir to da su u vreme Hladnog rata socijalisti na Zapadu uglavnom počinjali kao zagovornici neutralizma, da bi se već šezdesetih godina distancirali dalje od svojih komunističkih prosovjetskih kolega na političkoj sceni, te sve masovnije prihvatali atlanticizam.  Ovo pogotovo nakon napada Sovjetskog Saveza na Čehoslovačku 1968, kada je već postalo izvesno da je "ispravna pozicija" što dalje od SSSR-a. Sa stanovišta ovakve jedne fenomenologije, spoljna politika Srbije vrlo se dobro drži, pogotovo nakon obaranja putničkog aviona za šta je gotovo izvesno direktno ili indirektno, odgovorna Rusija.

Silna su to naravno, namaštavanja. Srbija kao i sve ostale države u regionu u međunarodnim odnosima nema "poziciju", jer pozicija podrazumeva nekakav, pa makar i minimalni subjektivitet u određenom procesu donošenja odluka. Lako je reći da je suvišno i pisati o tome koliko je Srbija ili bilo koja druga država u regionu beznačajna u polju međunarodnih odnosa, ali ipak postoji i jedna dimenzija ove problematike koju ne treba tek tako prenebregnuti. Najpre, gubitak pozicije (koja je nekada posedovana u vreme SFRJ) nije došao samo sa raspadom Jugoslavije. On je nastupio onoga trenutka kada su na vlast došle kompradorske elite koje kod kuće treniraju strogoću a onda se u inostranstvu postavljaju tako da je svejedno da li je zvanični predstavnik spoljne politike Vuk Jeremić, imenjak mu Drašković, Ivica Dačić ili jedan moj komšija što se preziva Pantić. Ovde bi se mogla iskoristiti pozicija koju Rastko Močnik zauzima o međunarodnim odnosima, objašnjavajući da su oni u slučaju periferije dvodimenzionalni: antagonistički prema ostatku periferije i prijateljski prema centru. Umesto ove antagonističke dimenzije prema ostalim bivšim republikama, ovde možemo samo uvesti kao antagonističku, poziciju prema sopstvenom narodu.

Ono što je još simptomatično, jeste stvaranje slike u javnosti o nekakvom značaju koji Srbija ima kada se radi o aktuelnoj situaciji između Zapada i Rusije, pa se tako ozbiljno i odlučno lice premijera Vučića tretira kao povratak izgubljenog ugleda Srbije u međunarodnim odnosima, jer tobože ponovo naš državni vrh beskomprominsno odoleva pritiscima sa strane i vodi politiku koja je u interesu naroda, a ne tamo nekog centra moći. Nije naravno tajna da se spoljnopolitičkim manipulacijama i igrarijama često kupuje legitimitet koji se ni u kom slučaju ne bi mogao dosegnuti kad bi se merile samo unutrašnje političke odluke, ali je u našem slučaju ovo još i multiplikovana prevara jer a) nema političke aktivnosti prema spolja, već je u pitanju čista pasiva i b) trenutna zbivanja sa najnovijim zakonskim okvirima pre svega iz domena radnog zakonodavstva i smanjivanja budžetskih rashoda preko leđa najsiromašnijih mogu da ne prouzroče pobunu naroda samo ako se fokus izmesti na zabrinuto lice premijerovo koje između dve vatre, Zapada i zapada na Istoku (ruskog oligarhiskog kapitalizma), žonglira usijanim žaruljama i staje na branik otadžbine, beskomromisno braneći interes naroda. Istovremeno, izveštaji o tome da Srbija biva eksploatisana i sa Istoka i sa Zapada prolaze kroz neke odvodne kanale javnosti i ne ostavljaju dubljeg traga u javnom mnenju.

Tako smo umesto politike saradnje i sa Istokom i sa Zapadom koju je predsednik Nikolić najavljivao u predizbornoj kampanji, dobili kontinuitet sa onim što je još pre njega uspostavljeno i to kao politika eksploatacije i sa Istoka i sa Zapada. Najskuplji gas iz Rusije, najnepovoljniji kreditni aranžmani sa zapadnim finansijskim institucijama, davanje firmi u vlasništvo i jednih i drugih, gotovo besplatno. Imajući to sve u vidu, zar ne bi bilo bolje da se ministarstvo spoljnih poslova ukine? Ako i dalje budemo insistirali na građenju "međunarodnog ugleda", vrlo se lako može desiti da ostanemo bez ičega, pa i tog ministarstva koje će se možda pretvoriti u vazalni departman podeljen između ovih čijim "pritiscima odolevamo". Ako već nismo u situaciji da smo toliko moćni da, na primer, pojedine političke snage u inostranstvu bivaju optužene da su "jugoslovenski agenti" (kao što su na primer šezdesetih godina austrijski socijalisti Bruna Kreiskog bili optuženi od strane desnice da su "Titovi agenti") niti smo u poziciji da krojimo politiku aktivnog neutralizma, šta će nam onda spoljna politika? Ona je imala smisla dok je predsednik države kojoj smo nekada pripadali mogao da ode na šesti samit Pokreta nesvrstanih u Havanu (1979), usprotivi se Fidelu Kastru koji je zastupao politiku "objektivnog prijateljstva" sa Sovjetskim savezom i uspe da u završnu deklaraciju pored osude imperijalizma (implicitno SAD), uvrsti i osudu hegemonizma (implicitno SSSR) i to sve uz protivljenje ikone svetskog socijalizma. Ovako, kako je Srbija potpuno nevažna i daleko je od bilo kakvog položaja u kom bi je bilo ko za bilo šta "pritiskao" jer ona funkcioniše po principu autosugestije i poslušnosti bez pritisaka, bilo bi interesantno izračunati kolike bi uštede bile napravljene ukoliko bi se prestalo sa trošenjem narodnog novca na prijeme po ambasadama u inostranstvu, stanove, kola, putovanja ambasadora i drugih diplomata. Možda bi se u krajnjoj računici tu našlo nešto novca i za ulaganje u privredu, podsticanje proizvodnje bez privatizacije, pa i pokrivanje tog spoljnotrgovinskog deficita. A šta bismo sa ugledom u svetu, zapitaće se mnogi? Evo imamo Novaka, neka on bude svetski ambasador, ionako je svakog dana na drugom delu sveta.

Radi li onaj kafić u Gazi?

      Kako smo poslednjih dvadesetak dana svi preokupirani vestima o broju mrtvih civila na palestinskoj strani koji se svakodnevno uvećava, te polako približava brojci od 1000, naleteo sam na neki film pod nazivom "The boys in the striped pijamas" koji govori o dvojici dečaka, Jevreinu i Nemcu u vreme Drugog svetskog rata i rešio da ga pogledam. Računao sam, možda se u filmu pojavi nešto inspirativno. Taman kad sam pomislio da se neće ništa moći da izvuče plauzibilno, pred kraj nailazimo na scenu koja menja tok filma i daje determinišuću notu njegovom završetku.

      

   Dakle, ukratko, radnja filma smeštena je u Nemačku ranih četrdesetih, kada oficir nemačke vojske dobija premeštaj iz Berlina u jedno selo, gde postaje upravnik koncentracionog logora. S obzirom na to da neki od logoraša rade i kao sluge na imanju oficirove kuće, njegovom osmogodišnjem sinu Brunu rečeno je da su ljudi kojima ispod odeće vire logoraške uniforme (za dečaka one su pidžame), zapravo farmeri koji rade na farmi u neposrednoj blizini njihove kuće. Istražujući okolinu, iz znatiželje ali i dosade, dečak u jednom momentu, šetajući kroz obližnju šumu nailazi na logor, gde pored ograde vidi dečaka njegovih godina, po imenu Šmuel. Isprva Bruno misli da je Šmuel u sred neke igre, jer vidi broj na njegovoj logoraškoj uniformi, ali ubrzo uviđa da je to logor za Jevreje. Vremenom, dva dečaka se sprijatelje, pričaju preko žičane ograde, a Bruno svom novom prijatelju neretko donese i hranu. Jednog dana, Bruno u jednoj od prostorija prostrane kuće nailazi na svog oca oficira, koji zajedno sa mnoštvom drugih oficira gleda propagandni film o tome kako se u logorima za Jevreje život odvija sasvim normalno, pa se deca igraju loptom, odrasli bave zalivanjem cveća, a uveče imaju organizovane koncerte. U sred logora, postoji čak i kafić sa osveženjima za logoraše. Videvši to, Bruno uzima dva reketa i srećno trči ka svom prijatelju, koji ga potom obaveštava da mu je otac nestao i da ne može da ga pronađe. Bruno odlučuje da iskopa rupu i uvuče se u logor, a Šmuel mu obezdeđuje logorašku uniformu i sve to ne bi li zajedno potražili Šmuelovog oca. U jednom trenutku grupa logoraša, uključujući i dvojicu dečaka biva odvedena u gasnu komoru. Ipak, u jednom trenutku Brunu je dosta igre koja postaje biti gruba, pa upita svoga prijatelja: "Hoćemo li sada u kafić?". 

    Iako je u slučaju izraelsko - palestinskog sukoba, a pogotovo trenutnih zbivanja više nego jasno ko je agresor a ko žrtva, uvek je naravno potrebno ponavljati iste stvari. Nikad nije na odmet podsetiti da ne morate biti na strani Hamasa da biste podržavali Palestinu ili da je Hamas organizacija koju je de facto stvorio Izrael, baš kao što su SAD stvorile Al kaidu. Argumenata ove vrste ima zaista mnogo, ali ovde nije cilj pokazati da je jedna strana agresor a druga žrtva jer se to smatra više nego jasnim. Drugi put kojim ću krenuti, ali i pokušati da uvedem nove kategorije, jeste pravljenje jedne vrste analogije između Holokausta i izraelske okupacije Palestine - ali ne uz pomoć  teorije o "identitetu žrtve", iako je i ona interesantna. Da podsetim, radi se o tome da želja da se bude identifikovan kao žrtva često stvara i motiv da se ponize svi oni koji ne nude specijalnu vrstu priznanja statusu žrtve, kao i adekvatnu kompenzaciju za to. Naravno, ovde je reč o Holokaustu i najmasovnijem genocidu ikada počinjenom u istoriji čovečanstva nad jednim narodom i kasnijeg ponižavanja koje Palestinci trpe od strane vlasti države istog tog naroda koji je prethodno predstavljao žrtvu. Paralele mogu ići do unedogled, pa i do Srba koji se od žrtava u Drugom svetskom ratu pretvaraju u agresore nekoliko decenija kasnije i tako dalje. Ipak, pažnju mi je u navedenom filmu privuklo nešto drugo, a to je upravo scena u kojoj vidimo propagandni film o tome kako je u logorima život sasvim normalan, te bih akcenat stavio upravo na taj segment - propagandu.

    Naime, dok je u slučaju nekih ranijih vojnih ofanziva, napada, zločina, genocida, etničkih čišćenja i drugih zlodela najvažnije bilo ubediti javnost, kako u inostranstvu tako i domaću, da zločina o kojima je možda procurela koja informacija nema, dotle je u slučaju poslednje izraelske ofanzive na pojas Gaze ova vrsta propagande u potpunosti onemogućena svima onima koji imaju prostupa internetu (a upravo je taj, razvijeniji deo sveta onaj u kom ima najviše pristaša izraelske politike). Nikog ko danas ima pristup slobodnom protoku informacija nije moguće reći da u Gazi u proteklih više od dvadeset dana nije stradalo više od stotinu dece i preko 600 civila. Nikom nije moguće reći da ne postoji snimak na kom se vidi kako jedan Palestinac u potrazi za izgubljenim članovima porodice biva ubijen snajperom i to nakon što je ranjen pokušao ponovo da ustane. Sa druge strane, ne samo dečak iz filma, Bruno, već i prosečni stanovnik sveta u vreme Holokausta, zaista nije mogao drugačije da se uveri u to da u koncentracionom logoru nema kafića, osim da zaista u njega uđe i sam se u to uveri. U to vreme, zločini su se sakrivali, a vojne akcije čije su rezultate mogli da vide samo neposredni sudeonici, bile su veličane upravo uz pomoć odsustva krvavih slika ili slika dece ugušene u gasnim komorama. Ono što ovde najviše zabrinjava, jeste činjenica da Hitler ni u kom scenariju ne bi mogao da ima podršku svog naroda da je kojim slučajem, ono što je činio po koncentracionim logorima bilo dostupno široj javnosti u formi videa ili fotografije. Danas, kada svakodnevno vidimo fotografije ali i snimke leševa, mrtve dece ili raznešenih kola hitne pomoći, bolnica i škola sa civilima, nije moguće poreći da se to zaista dogodilo. Iako dostupniji nego ikad, dokazi o masovnim zločinima izraelske vojske i državnog vrha ne samo da ne nailaze na osudu onih koji "tradicionalno" podržavaju ovakvu politiku sile koju Izrael primenjuje već decenijama, već se nemogućnost širenja propagande putem negiranja zločina zamenjuje njegovom racionalizacijom ondosno opravdavanjem uz pomoć potenciranja terorističkog karaktera Hamasa (jedan od "šampiona" je ovde američki kanal "Fox", dok je to među nama "bliskim" intelektualcima to svakako Bernard Henri Levi). Dakle, danas niko ne misli da u Gazi deca slobodno igraju fudbal (četvoro dece je upravo poginulo igrajući fudbal na plaži, kada ih je pogodila raketa ispaljena iz jednog od izraelskih ratnih brodova) i da odrasli idu na koncerte i sede po kafićima, ali šta više - oni koji podržavaju Izrael (a nema ih malo) i pored svih skorašnjih krvavih slika, ostaju u dogmatičnim okvirima cionističke propagande koja se zasniva na relativizaciji pa i minorizaciji značaja žrtava njihovih zločina, a ne na njihovom negiranju! Ovim, propaganda je otišla korak dalje, ali i varvarstvo javnog mnjenja jer je svakako bilo za očekivati da svet postaje sve manje otporan na slike užasnih zločina, a ispostavlja se da je tendencija upravo suprotna. 

    Ne znaš onda ni koji zaključak da izvučeš. Šta god da kažeš a u vezi je sa hipokrizijom sveta ili takozvane "međunarodne zajednice" ispadaš naivan. Da računaš milijarde koje je SAD samo u protekloj godini poklonila Izraelu, od čega pola milijarde samo za vojne svrhe, opet nema smisla - sve to znamo. Da se hvataš za glavu pred procurelom vešću da je "Obama preko telefona bio grub prema Netanjahuu"? Ili da se smeješ nad listom onih koji staju na stranu Palestine nakon što su prethodno svoj narod ubijali, poput Erdogana? Možda ipak da od svega digneš ruke kad vidiš da Izetbegoviću "srce nije dopustilo" da se sastane sa izraelskim ambasadorom u BiH"? Sa druge strane, možeš otići u Gazu i sesti u kafić, možda je sve ovo samo jeftina palestinska propaganda...

 

Srbijanski "mesečari"

Nikada do sad nismo bili u situciji u kojoj jedna stranka na postjugoslovenskom tranzicijskom prostoru osvoji nadpolovičnu većinu na parlamentarnim izborima. Upravo se to dogolo na prethodnim izborima u Srbiji na kojima je osamostaljena frakcija ultradesničarske Srpske radikalne stranke, osvojila više od 50 odsto glasova. Najava onoga što će nova vlada i njen premijer Aleksandar Vučić činiti u narednom periodu mogle su se uočiti i u prethodnom mandatu kada je Vučić bio prvi potpredsednik vlade, ali i u poslednjoj predizbornoj kampanji kada je postalo više nego jasno da će fokus nove državne administracije biti na ekonomskim reformama. S obzirom na to da je reč o postsocijalističkom prostoru, “ekonomske reforme” mogu imati samo jedno značenje.

Sa druge strane, neke od najaktuelnijih tema trenutno u Srbiji ne tču se ovih reformi, već primera radi, izveštaja trojice akademaca o doktorskoj disertaciji ministra policije i jednog od najbližih saradnika premijera, za koju postoje ozbiljne indicije  (istraga je u toku) da se radi o plagijatu. Takođe, nedavno su utvrđeni i plagijatorski elementi u doktoratu predsednika opštine Novi Beograd i bivšeg vaterpolo reprezentativca Aleksandra Šapića. Dok je Šapićeva diploma stečena na privatnom Univerzitetu Union, prvopomenuta doktorska diploma ministra Stefanovića stečena je na privatnom Univerzitetu Megatrend koji je poslednjih godina postao utočište za sve one koji bi lako do diplome, a onda još lakše do posla jer je između ostalog ministar prosvete u prethodnom sazivu vlade slučajno ili ne, bio baš predavač na ovom univerzitetu, dok je Rektor Megatrenda veliki prijatelj bivšeg premijera, a sadašnjeg ministra inostranih poslova Ivice Dačića. Zapošljavanje po političkoj liniji tako je pored brojnih neformalnih kanala dobilo i jedan de facto formalan put ka dobro plaćenom poslu u državnoj administraciji ili bilo gde drugde. Istovremeno, srpska javnost sve je fokusiranija na posledicu ovog izveštaja o plagijatu doktorata ministra policije, koja se ogleda u nekoliko slučajeva manifestacije jakog pritiska na medije i hakovanja internet portala, među kojima je i "Peščanik" koji je prvi objavio tekst o plagijatu. Reagovao je i OEBS, a premijer odgovorio da nema ni govora o gušenju medijskih sloboda.

Uz napomenu da samo onaj ko nije radio u medijima u vreme vlasti Demokratske stranke može danas biti šokiran nivoom nesloboda u medijskom prostoru, bitno je naglasiti da se ovde ne radi o pukom skretanju pažnje javnosti sa egzistencijalnih tema koje se tiču najavljenih ekonomskih reformi na “manje važne” pojavnosti kao što su akademski plagijati ili medijske slobode. Naprotiv, svrha navođenja ova dva nivoa – ekonomskih reformi sa jedne i aktuelnih tema kojima je javnost zaokupljena sa druge strane, za cilj ima ukazivanje na usku povezanost ova dva stepena društvene stvarnosti prema kojoj se potonji javlja kao paradigma za univerzalnost socio – ekonmskih odnosa koji proizilaze iz ekonomske “logike” inherentne neoliberalnim zakonskim predlozima, a koji za cilj imaju komodifikaciju društva u njegovom totalitetu. Drugim rečima, kada privatizujete institucije od javnog značaja kao što su univerziteti – u periferno – kapitalističkom scenariju to izgleda baš ovako kako se očitava na primeru plagijata disertacije ministra policije Nebojše Stefanovića. O tome kako bi izgledao penzioni i sistem zdravstvene zaštite podvrgnut istom ekonomskom “zahvatu” možemo govoriti baš u odnosu na obrazovni sIstem.  Sa druge strane, kada je reč o pritisku na medije, ono što je evidentno jeste da je trenutna situacija samo najvidljivija manifestacija permanentnog procesa, kako eksterne cenzure, tako i autocenzure koja vlada među samim novinarima. Tako to izgleda na kapitalističkoj periferiji. Kada vladavina kapitala više ne daje rezultate i kada ona više nije, kao u vreme Demokratske stranke dovoljna da se suzbiju medijske slobode, onda se pribegava autoritarnom metodu i nasilnoj intervenciji vlasti u sferu javnog. Ono što je ovde važno jeste to da korišćenje državnog aparata u represivne svrhe ne stoji s onu stranu liberalno demokratskog instumentaija, već naprotiv, sve vreme stoji u sklopu sistema, u pripravnosti za slučajeve poput ovog kada se deo kapitala u vlasničkim strukturama medija okrene protiv vlasti (jer mu je ona prethodna više odgovarala) ili (češće) kada narodne inicijative pokažu potencijal da ugroze interese kapitala i države kao zakonodavca u službi tog istog kapitala.

Tako je srpska javnost trenutno zaokupljena temama koje zaista nisu nevažne. Ipak, ta je javnost propustila da teme kojima se trenutno bavi kvalifikuje kao mešavinu instrumenata i pojavnosti koji bi mogli predstavljati ono što Žižek naziva “znakovima iz budućnosti”. Umesto toga, javni prostor preplavljen je jeftinim liberalnim moralisanjima koja ukazuju na to da je neprihvatljivo ono što je apsolutno nužno ukoliko je determinisano ekonomskim postulatima koje upravo oni, liberali, zdušno podržavaju. Paradigmatični su ovde predstavnici Nove stranke bivšeg premijera Zorana Živkovića, koji su u parlamentu u jednoj raspravi najoštrije reagovali upravo na pomen reči “redistribucija”, za koju su rekli da se nadaju da nikada više neće postati delom ekonomske agende. Istovremeno, oni su najoštriji u svojim osudama posledica sistema koji se gnuša redistribucije.  Poslužimo li se metaforom Kristofera Klarka iz njegove revizionističke knjige o Prvom svetskom ratu, možemo se zapitati da li je onda ovde reč o “mesečarima” među političkom elitom koja tako zbunjena, ne zna šta govori, a kamoli šta čini? Kao i u odgovoru na Klarkov revizionizam, ovde takođe možemo poručiti: pazite gospodo, da tako mesečareći, sledeći put ne ispadnete kroz prozor…

Tribina: Stogodišnjica atentata u Sarajevu

Додајте натпис

https://www.youtube.com/watch?v=7R7MzFpliiI

Nus pojave "navijanja za komšije"

Pošto se reprezentacija Srbije nije plasirala na svetsko prvenstvo u Brazilu, ostaje da se navija za reprezentacije bivše Jugoslavije koje su na prvenstvu. Nije čak ovo sve ni lako obrazložiti, kao što nije lako obrazložiti zašto bismo navijali i za reprezentaciju Srbije, da se kojim (pukim) slučajem plasirala na prvenstvo. Ali neka, to je nekakva socijalno iskonstruisana navika koju imaju oni koji prate sport i u redu - budeš tužan kad neko koga smatraš "svojim timom" izgubi, a srećan ako ista ta ekipa pobedi. Ipak, ono sa čim imam problem jeste to da nacionalna obeležja koja predstavljaju propratni element takmičenja na kojima nastupaju nacionalni timovi, bivaju uvršćena upravo u prethodno pomenuti iracionalni diskurs i kao takva, predstavljena kao bezazlen folklor koji prati sportsku manifestaciju ili u ovom slučaju, navijanje za komšije.

Neposredno pre početka mundijala u Brazilu, jedna je nevladina organizacija pokrenula akciju "navijaj za komšije" koja je za cilj imala to da se na svetskom prvenstvu navija za BiH i Hrvatsku. I zaista, mnogo je ljudi u Beogradu podržalo inicijativu, a još veći broj bi za te dve reprezentacije navijao i da inicijative nije bilo. Smatram to vrlo pozitivnim. Ono što se ipak pojavljuje kao "side effect" ove inicijative, jeste skup elemenata koju nužno prate poziciju liberalnog multikusturalizma. Ovde je paradigmatičan poziv "Inicijative mladih za ljudska prava" da se "ne zviždi himnama Hrvatske i BiH". Onaj ko bi se ogrnuo zastavom neke od reprezentacija i sa zadovoljstvom ispoštovao himnu, pa čak malo i zapevao onu hrvatsku (jer u bosanskoj nema reči), bio bi dočekan sa velikim oduševljenjem u ovim "multi - kulti" krugovima. Problem koji se ovde javlja tiče se političke artikulacije jednog poželjnog scenaria u kom bi narod koji živi u Srbiji navijao za dve reprezentacije vivše Jugoslavije.

Naime, poziv za "poštovanje himni" nije poziv za navijalnje za momčad ili ekipu neke od dve reprezentacije. To je poziv da se u okvirima koji su nametnuti, a koji su nacionalni i anti - solidarni, solidarno "navija za komšije". Iako nisam protiv populizma kao takvog, te ga šta više i ne doživljavam nužno kao politički opskurnog, ova vrsta populizma je upravo ona koja jeste reakcionarna jer zavodi - u pogrešnom pravcu. Umesto da stimuliše i obriše nacionalno, ova inicijativa uz pomoć većine svojih sastavnih elemenata zapravo ne podriva nacionalnu svest već je naprotiv, čini relevantnijom nego ikad. Logika koja se iza ovoga krije jeste ona da se nacionalizmu koji isključuje drugog ima mnogo što šta proigovoriti, dok se ovom liberalnom stanovištu koje pokušava da kroz nenapuštanje nacionalnog ublaži njegov destruktivni potencijal - gotovo i nema šta prigovoriti. Ili se bar tako čini.

Na prvom mestu, da bismo bili solidarni u smislu koji izlazi iz nacionalnih okvira ( koji su inače zadržani i od strane nevladine multikulturalne liberalno tolerantne avangarde) potrebno je podjednako odbaciti nacionalne simbole koji predstavljaju upravo ono protiv čega se nominalno borimo, navijajući za komšije. Ako ćemo se ogrtati nacionalnim simbolima dok mirno slušamo da "svoj narod Hrvat ljubi" (dakle niko drugi do on), zašto onda ne bismo i držali tri prsta dok slušamo "Bože pravde" i naraciju o "srpskim zemljama"? Umesto da se nacionalno briše, propratnim de facto nacionalističkim folklorom koji krasi liberalno multikulturalističko političko nasleđe (zapravo predstavlja njegov neotuđiv deo), ovi se nacionalni identiteti dakle pokušavaju da podvedu pod liberalne okvire u kojima im nema šta ko više zameriti - jer su miroljubivi. Naravno, teško da ovo možemo podvesti pod "navijanje za komšije", jer su komšije kao i mi ovde, podjednako žrtve sopstvenih nacionalnih simbola i simbola sa ove strane granice i vice versa.

Ako se "navijanje za komšije" nikako ne može depolitizovati, onda je najpre važno reći da je ona iracionalna ljubav pasioniranog "fudbalofila" ili "fudbalofilke" koji vole da vide kada centarfor na poznatom jeziku opsuje što je promašio gol dovoljan razlog za (fudbalsko) navijanje za komšije, ali ne i za univerzalnu solidarnost sa njima. Ako je za istinski osećaj solidarnosti neophodna politizacija ljubavi prema fudbalu, onda ta politizacija svakako ne može otići u pravcu u kom su je odveli aktivisti i aktivistkinje navedene organizacije. Ona mora otići u pravcu identifikacije sa osiromašenim komšijama kojima možda jedan gol, znači kratkotrajnu sreću. Ona mora otići u pravcu univerzalizacije solidarnog navijanja, koja neće prestati kada se mundijal završi i koja će otići do tuzlanske "Dite" koji su pokrenuli lavinu protesta u BiH ili brodogradilišta na hrvatskom ostrvu Ugljan gde su nedavno radnici od strane policije bili sprečeni da priđu svojim radnim mestima. Ta univerzalizacija naprosto ne može da usledi iz ovakve vrste populističkog "navijanja za komšije" koje se ne odriče nacionalnog, već mu dodatno zakiva temelje pokušavajući ih učiniti manje relevantnim. Ipak, niti su okviri nacionalnog nakon multikulturalističke filtracije manje relevantni, niti su manje podložni destruktivnoj instrumentalizaciji. Naprotiv, oni kao takvi, naizgled bezazleni i "ublaženi", predstavljaju još veću opasnost utoliko što im se mistifikuje karakter.

Za komšije svakako treba navijati. Verujem da je mnogo ljudi u sebi otkrilo istinsku žal za time što BiH nije dala drugi gol protiv Argentine i da je mnogo ljudi nakon utakmice Hrvatske sa Brazilom bilo razočarano suđenjem u korist domaćina. Ipak, to ne znači da smo veći navijači ako se ogrnemo nekom od nacionalnih simbola ili ih okačimo na zid. Naprotiv, to pokazuje da smo od solidarnih "navijača za komšije" prešli dugačak put i došli do čuvara onih nacionalnih temelja, koji su nas i napravili prekograničnim komšijama... 

Potopljen i Fukujama: Živimo li komunizam?

Zbog prevelikog naboja, verovatno niko još nije svestan toga u kojoj meri će tragedija koja je zahvatila delove Srbije, Bosne i Hrvatske uticati na dalji tok života koji će se voditi na ovim prostorima. Neposredno, poplave su "presudile" svim onim ljudima koji su izgubili živote, ali i onima koji su nekog izgubili ili izgubili sve što su imali. Tok njihovih života biće u rukama zajednice koja je već pokazala da ovo nije prćija za fridmanovske i tačerističke ideje. Pored desetina ljudskih života i materijalne štete od više milijardi, ostali smo tako i bez jedne teorije. Čini se da će upravo taj gubitak najteže pasti svima onima koji su  nakon raspada Jugoslavije, na njenim temeljima gradili snove o jednom drugačijem društvu.

Kada je posle pada Berlinskog zida američki teoretičar Fransis Fukujama proglasio "kraj istorije", izgledalo je kao da je u pravu. Kraj istorije podrazumevao je poraz  političke ideje komunizma i realsocijalističkog državnog ustrojstva i pobedu liberalnog kapitalizma. Uprkos brojnim kontradikcijama inherentnim tom i takvom poretku, novi se san o "zapadu na istoku" i dalje sanjao. Ništa nije pomagalo. Pisali smo, ubeđivali, govorili o strukturnim preprekama koje onemogućavaju periferiju da profitira od asimetričnog odnosa sa centrima kapitalističke proizvodne mašinerije. Konačno je i Brisel dobio idealnu vlast u Srbiji, koja je planirala da usvoji sve ono što je izdiktirano spolja, pa i više od toga. Međutim, na delu prostora bivše Jugoslavije, dogodilo se nešto neočekivano. Države koje su bile pred krajem procesa "izvlačenja" iz gotovo svih sfera društvenog života, ostavljajući pritom, gotovo sve u rukama tržišta, te postavljajući sebe na poziciju "noćnog čuvara", suočile su se sa klimatskom katastrofom.

Prema jednoj od definicija suvereniteta, suveren je onaj koji ima nadležnost ili moć da proglasi vanredno stanje. Upravo su to i uradile vlade u delovima Balkana zahvaćenim poplavama i time pokazale da su one nosioci suverene vlasti. Ipak, kako su sve one praktično "vlade u ostavci" (jer vlade koje zakonodavnim inicijativama idu ka tome da se što više povuku iz sfere odlučivanja, prepuštajući sve tržištu, ne mogu se nazvati drugačije do vladama u ostavci), a istovremeno su i vlade zemalja u kojima je privatno sistemski favorizovano u odnosu na javno i državno već dve i po decenije unazad, one su se suočile sa jednim problemom. Njihov suverenitet i moć da proglase vanredno stanje, nije se poklopio sa njihovim kapacitetom da tu moć artikulišu ikako drugačije do upravo time, proglašavanjem vanrednog stanja. Drugim rečima, vanredno stanje trebalo bi samo da označi početak aktivnosti koje su prethodno duboko inkorporirane u sistem. Uslovi odsustva vanrednog stanja, trebalo bi da posluže kako bi se sistem osposobio za to da deluje u uslovima vanrednog stanja. Ovako, bez sistemske potpore, sa i dalje zadržanim suverenim pravom da se proglasi vanredno stanje, naše države su na najbrutalniji mogući način pokazale kako to izgleda kada je izvršna vlast "noćni čuvar". Pošto se po noći i ne vidi najbolje, ova paradoksalna fridmanovska konstrukcija izopačila se u ono što bi se, prevedeno na BHS (bosansko - hrvatsko - srpski) jezik moglo izreći kao "slepi čuvar".

Kakvu korist možemo dobiti od slepog čuvara? Nikakvu. Kada je reč o Srbiji, manje je važno to što je ministar odbrane keremičar po sruci, ministar policije nosilac doktorske titule na međunarodno proznatom Univerzitetu Megatrend iz oblasti menadžmenta, a Predsednik Republike nosilac master diplome na još poznatijem Univerzitetu kome ime nikada nije saopšteno, kako se izgleda ne bi ugrozila potraga za pečatom koji valjda fali na toj diplomi. Manje je važno i to što je premijer umislio da je na "daskama koje život znače",pa se umesto politikom bavi političarenjem. Ono što je mnogo važnije u svemu ovome, jeste to što su oni takvi kakvi su, samo katalizatori u situaciji u kojoj su katalizatori najmanje dobrodošli. Oni ne samo da ne otklanjaju sistemske greške, oni manifestacije tih sistemskih grešaka u kataklizmičnim uslovima čine još vidljivijim i očiglednijim. Zato nije najvažnije to što je ministar odbrane u uslovima vanrednog stanja keramičar, već to što taj ministar od nužne tragedije koja je došla kao rezultat sistemskih kontradiktornosti, pravi parodiju. On i oni su samo radikalna manifestacija onoga što bi se kao takvo ionako pojavilo.

Tako su ovih dana svima, uključujući i mene, puna usta hvale za neumorne volonterke i volontere koji grade nasipe, pomažu ugroženima, doniraju tone hrane, odeće i svih ostalih potrepština. U prihvatilištima inicijativu preuzimaju upravo volonteri, koji rade sve - od organizacije pošiljki, redistribucije sredstava do bavljanja opštim higijenskim i drugim uslovima. Sa jedne strane, taj prizor, nema cenu. Kao što nema cenu prizor hiljada onih koji grade brane, pune džakove peskom, ali i spašavaju i evakuišu sve one koji su ugroženi poplavama (o tome da li su i u kojoj meri pripadnici specijalnih jedinica ličnom hrabrošću krpili nepostojanje sistema, trebalo bi napisati novi tekst). Nema cenu ni međunacionalna solidarnost i to ona koja nije institucionalna - jer je svaka vlada u regionu manje - više u obavezi da u ovakvim okolnostima pomogne Ipak, momci iz Sarajeva koji su pre nekoliko dana zajedno sa navijačima išli da grade brane nisu to u obavezi. Nisu u obavezi ni momci i devojke iz Šibenika da dođu u Slavoniju, ali ni oni iz Tuzle da pomognu Beogradu ili Brčkom ili oni koji iz Skoplja ili Podgorice šalju kamione pomoći svim poplavljenim područjima. Dok vlade u regionu svojim aktivnostima samo još dublje kopaju (sistemsku) rupu na kojoj vredno rade već više od dvadeset godina, narodi bivše Jugoslavije iz časa u čas sve su bliži svetlom idealu koji stoji u potpunoj suprotnosti sa "pobedničkom ideologijom" nakon "kraja istorije".

Dakle, mi danas živimo jedan mali izolovani socijalizam ili čak i jednu vrstu nedovršenog komunizma, u uslovima vanrednog stanja. Ili neko ima bolji opis za društvenu praksu u kojoj ljudi rade za zajednicu, redistribuiraju svoju imovinu koja je u ovim trenucima potrebnija drugima nego njima i tome slično? Oni istovremeno ruše nasilno podignute zidove nacija, rase, etnosa i religije. Oni u uslovima u kojima njihove vlasti nisu bile u stanju da urade ništa više od pozivanja da se nakaradni sistem zakrpi ljudskom solidarnošću, pokazuju da komunizam ne može da krpi kapitalizam, već samo da mu pomogne da samom sebi iskopa još dublju rupu, a da pritom, solidarnošću, spasi sve one koji od tog spasa zavise. Jugoslovenska svakodnevica je i konačno stavila potpis na raskid ugovora sa Fransisom Fukujamom i njegovom teorijom, kao i sa teorijama neoklasičnih ekonomista. Posle "kraja istorije", izgleda, došao je i "kraj kraju istorije"...  

    

Principov jugoslovenski nacionalizam

“Čemu mi zapravo živimo, mi Hrvati? (…) Kakve nacionalne megalomanije kod ovakvih narodića kao što je naš? Molim ja vas, jedan Minhen i jedna Pešta više produciraju nego ona dva i po milijuna naših nepismenjaka u gaćama i opancima“. Ovim rečima, kako piše Miroslav Krleža, obratio mu se neko koga je u tekstu „Jedna impresija iz prvih dana rata“ iz „Deset krvavih godina“, označio kao „gospodina Doktora“. Za njega - gospodina Doktora, za ceo hrvatski narod bilo najbolje da nestane. Ono što Krleža naziva nacionalno – političkim nihilizmom kod toga gospodina, sklon sam da označim radije kao auto – rasizam. To je onaj rasizam koji je od strane predjugoslovenske buržoazije bio internalizovan i kao takav predstavljao prvi znak internacionalne klasne solidarnosti, odnosno uske saradnje između imperijalističkih i domaćih, kompradorskih buržoaskih elita. Kod Krleže možemo da vidimo to na primeru jednoga Hrvata, ali je takvih bilo i u svih ostalih naroda. U mnogo čemu, ovi su se auto – rasizmi  prklapali sa   spoljnim percepcijama naroda sa buduće teritorije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca. Prema svedočenju Hermana Vendela, bečki i peštanski šaljivi listovi, „već zabrljaveli od mržnje na Jugoslovene, na najnedostojniji način kaljali su čitave narode (...) Svet je, kako navodi Vendela, vrveo od zadovoljstva kad je u Musketi pisalo: „Šta je Srbin? Svinjar!“ i kad se čulo podstrekivanje:

„Zar takav ciganski narod ne treba odmah zgaziti?“

Zašto je ovo važno u kontekstu sarajevskog atentata na prestolonaslednika Ferdinanda? Sa jedne strane, narod koji je u to vreme živeo kako na teritoriji Bosne i Hercegovine, tako i Srbije, Dalmacije i tako redom, susretao se sa dva fenomena: jedan je bio fenomen imperijalističkih trvenja oko Balkana koji ih je ujedinjavao u borbi protiv jednog ili više zajedničkih neprijatelja. Ta je etno – religijska solidarnost najvidljivija bila u Bosni. Primera radi, nakon đačkih demonstracija koje su u drugoj polovini februara 1912. godine održane u Sarajevu protiv mađarskog nasilja i protivzakonitih akata bana Cuvaja u Hrvatskoj, jedan je đak po imenu Salih Šahinagić teže ranjen. U prvim redovima kako demonstracija u kojima je Šahinagić ranjen, a još aktivnije u onima koje su organizovane idućeg dana u znak solidarnosti sa ranjenim drugom, stajao je Gavrilo Princip. Kao pripadnik naprednjačke grupe, koja je na prvom mestu baštinila srpsko – hrvatsko prijateljstvo, Princip je baš tom prilikom osuđivao drugu grupu „radikala“ ili srpskih nacionalista, na čelu sa Jašom Tomićem, što se nisu solidarisali sa hrvatskom braćom, već sa apsolutističkim „madžarstvom“. Drugi fenomen rađa se iz prvog, a to je kombinacija auto – rasizma u jednim, te šovinizma prema ostalim narodima Balkana u drugim slučajevima. Šta više, ne bi bilo pogrešno ni reći da je je etno – nacionalizam zapravo bio proizvod eksternog rasizma (uključujući i njegovu unutrašnju auto – rasističku varijaciju), odnosno da je spoljna percepcija jednog naroda, na primer srpskog, dovela do toga da sada srpski narod, kao najbrojniji na Balkanu, pronalazi sopstveni objekt nipodaštavanja – što bi u ovom slučaju bio albanski narod i pokušaj osvajanja Albanije, o čemu Dimitrije Tucović piše još u vreme tih dešavanja. Tu dolazimo do odgovora na ranije postavljeno pitanje o značaju koju relacija auto – rasizma i šovinizma ima za pogled na Principov atentat. Taj značaj ogleda se upravo u subverziji u odnosu na sva tri retrogradna talasa koji su zapljusnuli Balkan početkom dvadesetog veka: šovinizma (ili etno – nacionalizma), auto – rasizma i na posletku, imperijalizma.

Otuda je pre nego li o Gavrilu Principu kao nekakvom etno – nacionalisti, o njemu ispranvije govoriti kao o anti – imperijalisti, ali i protivniku kako međusobnog balkanskog šovinizma tako i buržoaskog auto – rasizma. Imajući u vidu ova tri suprotstavljena fronta, metod koji je odabran bila je upravo i najveća noćna mora kako za austro – ugarske vlasti, tako i za, primera radi srbijanske vlasti u to vreme - a to je metod solidarnosti među južnim Slovenima. Dok je za imperijalnu silu koja je aneksijom Bosne i Hercegovine navodno pokušala da spreči velikosrpski projekat, jugoslovensko ujedinjavanje značilo i najsnažniji mogući otpor na poluostrvu koje su u celosti pokušali da preuzmu (podsećam da je već nekoliko meseci nakon aneksije, u aprilu 1908. načelnik austrijskog generalštaba Konrad Hecendorf preporučivao iznenadni napad na Srbiju), dotle je to ujedinjenje na načelima jednakosti, bez dominacije ijedne etničke skupine, bilo u suprotnosti i sa interesima srbijanske vlade. Ovo otud što se Srbija, nakon oslobođenja od otomanske vlasti, samoproglasila za najvažniju silu u regionu čime je pretendovala na dominantnu ulogu u njemu - bilo kao samostalna država, ili kao dominantna u nekoj zajedničkoj državi kao što je Kraljevina SHS. (1) U takvoj konstelaciji odnosa svih komponenata iz kojih su se sastojale prilike na Balkanu početkom 20. veka, u Bosni je oformljena Mlada Bosna, organizacija koja je okupljala Srbe, Hrvate, Muslimane, ili drugim rečima, sve one koji su kao i jedan od njihovih glavnih ideologa Vladimir Gaćinović, čitali dela ruskih anarhista, ali i Ničea, Marksa, Kauckog i ostalih. Prema rečima samog Principa, među delima koja je naručivao iz Socijalističke knjižare u Beogradu bila su i Tako je govorio Zaratustra  i Marksov Najamni rad i kapital. Tako se i među samim mladobosancima razvila kritička svest, pa je dolazilo i do razmimoilaženja kada se radi o identitetskim (političkim) odrednicama samih članova organizacije. Princip se primera radi, izdavao za nacionalnog revolucionara, dok je drugi istaknuti član Mlade Bosne Nedeljko Čabrinović, sebe smatrao anarhistom. Ipak, određenje nacionalnog revolucionara, nije imalo obrise velikosrpskog ili etno - nacionalističkog, već nečega što je često opisivano kao nacionalno oslobođenje južnog slovenstva, uključujući pritom i ideju Balkanske federacije tadašnje srbijanske socijal – demokratije, tačnije Dimitrija Tucovića. (2) Možda je potrebno naglasiti i to da je prvi koji se prijavio da izvrši atentat na cara Josifa u Beču, još u vreme dok je Princip bio u Beogradu, bio Musliman, Ibro Fazlinović, a da je u toku sudskog procesa ime Ive Kranjčevića, inače Hrvata u redovima mladobosanaca, promenjeno u izveštajima za štampu u Milan. Sve su ove nepoznanice danas dovele do konfuzije, koja se nekako uvek završi u istoj onoj iluziji koju je autro – ugarska vlast smišljeno unosila ne bi li atentat i samu organizaciju označila kao velikosrpsku i time osnažila opravdanje za rat koji bi svakako povela jer joj je Srbija stajala na putu ka daljim osvajanjima na Balkanu. 

Čudno, ali danas se suočavamo tako, sa jednim, naizgled suludim fenomenom - a to je veličanje Gavrila Principa od strane srpskih nacionalista, čime se po ko zna koji put potvrđuje bliskost imperijalnih sila i domaćeg nacionalizma, u smislu da im se gledanja na određena pitanja u potpunosti podudaraju (a često i sami interesi). Protiv domaćih etno - nacionalističkih, kao i protiv imperijalističkih austro – ugarskih tumačenja njegove istorijske uloge, sam Princip imao bi mnogo toga da kaže. Suočimo li danas reči Principovih nacionalističkih „branioca“ sa onim što je on sam govorio na suđenju, naišli bismo na strahovite kontradiktornosti jer je, primera radi, Principova izjava iz 15. avgusta 1914. o tome kako mu je „političko ujedinjenje Jugoslovena uvek lebdelo pred očima“, nepomirljiva sa bilo kakvim etno – nacionalizmom današnjice. Ako je Princip bio nacionalnista, onda je on, prema sopstvenom priznanju, bio jugoslovenski nacionalista, što bi značilo da njegov nacionalizam nema obrise etno – nacije, već antikolonijalnog, progresivnog nacionalizma. (3) Slično je i sa debatom oko toga je li Princip heroj ili ne. Sećam se jednog intevjua koji je dao Sarajlija, poznat pod nadimkom Ćelo. Iako ne želim da ulazim u to čime se on bavio u vreme rata u Bosni, ali mi je jedna njegova rečenica izuzetno prilagodljiva u slučaju Principa, a glasila je - parafraziram, da ne može on biti bošnjački heroj i da će on ili biti heroj svih koji žive u Sarajevu – ili neće biti heroj. Slično važi i za Gavrila. Ako je heroj, onda je heroj svih jugoslovenskih naroda jer u multietničkoj sredini, čovek ili može biti junak svih, ili ne biti junak. Naposletku, verujem da se cilj Mlade Bosne umnogome podudarao sa ciljevima srbijanske socijaldemokratije toga vremena, koju smatram jednom od najprogresivnijih relevantnih političkih snaga na ovim prostorima. Neki od tih ciljeva, možda su validniji danas nego u to vreme. U memorandumu upućenom Drugoj internacionali, između ostalog je stajalo: Za Evropu, najbolje rešenje balkanskog pitanja jeste u tome, da ga Evropa nikako ne rešava. I ko suzbija svaku kolonijalnu politiku evropskih sila ili sprečava da se mešaju u odnose balkanskih država i naroda (...) taj vrlo uspešno sprečava svetski rat“. I zaista, za razliku od nacionaliste Pašića, nacionaliste Draže Mihajilovića, nacionaliste Miloševića  - Princip nikada nije računao na tal sa velikim silama. Njegov jugoslovenski nacionalizam računao je na solidarnost porobljenih naroda na balkanskom tlu. A šta bi mislio o četničkim kolaboracionistima i današnjim nastavljačima velikosrpske ideologije, pokazao je aktom kojim je tada pokazao i šta misli o Pašićevoj etno – nacionalističkoj vladi, aktom kojim je pucao na imperijalizam i domaći etno - nacionalizam, istovremeno.

(1) Da bi zvanična Srbija sve radila da spreči atentat jer joj je naprosto bio protivno interesima širenja koje je mogla ostvariti jedino pregovaranjem i nekakvim ustupcima Austro – Ugarskoj, govori i svedočenje mladobosanca Danila Ilića sa suđenja: „Moram da priznam da sam i ja sam razmišljao o tome kako neće biti tako lako nabaviti bombe, jer ako bi zvanična Srbija za to saznala, ona bi sigurno sprečila nabavku“. 

(2) Mladobosanac Trifun Grabež 4. jula je na suđenju izjavio: „Ja i Princip raspravljali smo više puta o teškom položaju naroda u Bosni (...) Zatim smo govorili o političkom ujedinjenju svih Jugoslovena sa Srbima pod Austrijom, bilo pod hrvatskim, srpskim ili slovenačkim imenom, u bilo kom obliku, ili kao republika ili kao federalna država, a u tu federaciju trebalo bi uključiti i Bugare“

(3) „Ja sam nacionalista Jugosloven i težim za ujedinjenjem svih Jugoslovena u bilo koju državnu formu, i da se oslobode Austrije“