Kako smo poslednjih dvadesetak dana svi preokupirani vestima o broju mrtvih civila na palestinskoj strani koji se svakodnevno uvećava, te polako približava brojci od 1000, naleteo sam na neki film pod nazivom "The boys in the striped pijamas" koji govori o dvojici dečaka, Jevreinu i Nemcu u vreme Drugog svetskog rata i rešio da ga pogledam. Računao sam, možda se u filmu pojavi nešto inspirativno. Taman kad sam pomislio da se neće ništa moći da izvuče plauzibilno, pred kraj nailazimo na scenu koja menja tok filma i daje determinišuću notu njegovom završetku.
Dakle, ukratko, radnja filma smeštena je u Nemačku ranih četrdesetih, kada oficir nemačke vojske dobija premeštaj iz Berlina u jedno selo, gde postaje upravnik koncentracionog logora. S obzirom na to da neki od logoraša rade i kao sluge na imanju oficirove kuće, njegovom osmogodišnjem sinu Brunu rečeno je da su ljudi kojima ispod odeće vire logoraške uniforme (za dečaka one su pidžame), zapravo farmeri koji rade na farmi u neposrednoj blizini njihove kuće. Istražujući okolinu, iz znatiželje ali i dosade, dečak u jednom momentu, šetajući kroz obližnju šumu nailazi na logor, gde pored ograde vidi dečaka njegovih godina, po imenu Šmuel. Isprva Bruno misli da je Šmuel u sred neke igre, jer vidi broj na njegovoj logoraškoj uniformi, ali ubrzo uviđa da je to logor za Jevreje. Vremenom, dva dečaka se sprijatelje, pričaju preko žičane ograde, a Bruno svom novom prijatelju neretko donese i hranu. Jednog dana, Bruno u jednoj od prostorija prostrane kuće nailazi na svog oca oficira, koji zajedno sa mnoštvom drugih oficira gleda propagandni film o tome kako se u logorima za Jevreje život odvija sasvim normalno, pa se deca igraju loptom, odrasli bave zalivanjem cveća, a uveče imaju organizovane koncerte. U sred logora, postoji čak i kafić sa osveženjima za logoraše. Videvši to, Bruno uzima dva reketa i srećno trči ka svom prijatelju, koji ga potom obaveštava da mu je otac nestao i da ne može da ga pronađe. Bruno odlučuje da iskopa rupu i uvuče se u logor, a Šmuel mu obezdeđuje logorašku uniformu i sve to ne bi li zajedno potražili Šmuelovog oca. U jednom trenutku grupa logoraša, uključujući i dvojicu dečaka biva odvedena u gasnu komoru. Ipak, u jednom trenutku Brunu je dosta igre koja postaje biti gruba, pa upita svoga prijatelja: "Hoćemo li sada u kafić?".
Iako je u slučaju izraelsko - palestinskog sukoba, a pogotovo trenutnih zbivanja više nego jasno ko je agresor a ko žrtva, uvek je naravno potrebno ponavljati iste stvari. Nikad nije na odmet podsetiti da ne morate biti na strani Hamasa da biste podržavali Palestinu ili da je Hamas organizacija koju je de facto stvorio Izrael, baš kao što su SAD stvorile Al kaidu. Argumenata ove vrste ima zaista mnogo, ali ovde nije cilj pokazati da je jedna strana agresor a druga žrtva jer se to smatra više nego jasnim. Drugi put kojim ću krenuti, ali i pokušati da uvedem nove kategorije, jeste pravljenje jedne vrste analogije između Holokausta i izraelske okupacije Palestine - ali ne uz pomoć teorije o "identitetu žrtve", iako je i ona interesantna. Da podsetim, radi se o tome da želja da se bude identifikovan kao žrtva često stvara i motiv da se ponize svi oni koji ne nude specijalnu vrstu priznanja statusu žrtve, kao i adekvatnu kompenzaciju za to. Naravno, ovde je reč o Holokaustu i najmasovnijem genocidu ikada počinjenom u istoriji čovečanstva nad jednim narodom i kasnijeg ponižavanja koje Palestinci trpe od strane vlasti države istog tog naroda koji je prethodno predstavljao žrtvu. Paralele mogu ići do unedogled, pa i do Srba koji se od žrtava u Drugom svetskom ratu pretvaraju u agresore nekoliko decenija kasnije i tako dalje. Ipak, pažnju mi je u navedenom filmu privuklo nešto drugo, a to je upravo scena u kojoj vidimo propagandni film o tome kako je u logorima život sasvim normalan, te bih akcenat stavio upravo na taj segment - propagandu.
Naime, dok je u slučaju nekih ranijih vojnih ofanziva, napada, zločina, genocida, etničkih čišćenja i drugih zlodela najvažnije bilo ubediti javnost, kako u inostranstvu tako i domaću, da zločina o kojima je možda procurela koja informacija nema, dotle je u slučaju poslednje izraelske ofanzive na pojas Gaze ova vrsta propagande u potpunosti onemogućena svima onima koji imaju prostupa internetu (a upravo je taj, razvijeniji deo sveta onaj u kom ima najviše pristaša izraelske politike). Nikog ko danas ima pristup slobodnom protoku informacija nije moguće reći da u Gazi u proteklih više od dvadeset dana nije stradalo više od stotinu dece i preko 600 civila. Nikom nije moguće reći da ne postoji snimak na kom se vidi kako jedan Palestinac u potrazi za izgubljenim članovima porodice biva ubijen snajperom i to nakon što je ranjen pokušao ponovo da ustane. Sa druge strane, ne samo dečak iz filma, Bruno, već i prosečni stanovnik sveta u vreme Holokausta, zaista nije mogao drugačije da se uveri u to da u koncentracionom logoru nema kafića, osim da zaista u njega uđe i sam se u to uveri. U to vreme, zločini su se sakrivali, a vojne akcije čije su rezultate mogli da vide samo neposredni sudeonici, bile su veličane upravo uz pomoć odsustva krvavih slika ili slika dece ugušene u gasnim komorama. Ono što ovde najviše zabrinjava, jeste činjenica da Hitler ni u kom scenariju ne bi mogao da ima podršku svog naroda da je kojim slučajem, ono što je činio po koncentracionim logorima bilo dostupno široj javnosti u formi videa ili fotografije. Danas, kada svakodnevno vidimo fotografije ali i snimke leševa, mrtve dece ili raznešenih kola hitne pomoći, bolnica i škola sa civilima, nije moguće poreći da se to zaista dogodilo. Iako dostupniji nego ikad, dokazi o masovnim zločinima izraelske vojske i državnog vrha ne samo da ne nailaze na osudu onih koji "tradicionalno" podržavaju ovakvu politiku sile koju Izrael primenjuje već decenijama, već se nemogućnost širenja propagande putem negiranja zločina zamenjuje njegovom racionalizacijom ondosno opravdavanjem uz pomoć potenciranja terorističkog karaktera Hamasa (jedan od "šampiona" je ovde američki kanal "Fox", dok je to među nama "bliskim" intelektualcima to svakako Bernard Henri Levi). Dakle, danas niko ne misli da u Gazi deca slobodno igraju fudbal (četvoro dece je upravo poginulo igrajući fudbal na plaži, kada ih je pogodila raketa ispaljena iz jednog od izraelskih ratnih brodova) i da odrasli idu na koncerte i sede po kafićima, ali šta više - oni koji podržavaju Izrael (a nema ih malo) i pored svih skorašnjih krvavih slika, ostaju u dogmatičnim okvirima cionističke propagande koja se zasniva na relativizaciji pa i minorizaciji značaja žrtava njihovih zločina, a ne na njihovom negiranju! Ovim, propaganda je otišla korak dalje, ali i varvarstvo javnog mnjenja jer je svakako bilo za očekivati da svet postaje sve manje otporan na slike užasnih zločina, a ispostavlja se da je tendencija upravo suprotna.
Ne znaš onda ni koji zaključak da izvučeš. Šta god da kažeš a u vezi je sa hipokrizijom sveta ili takozvane "međunarodne zajednice" ispadaš naivan. Da računaš milijarde koje je SAD samo u protekloj godini poklonila Izraelu, od čega pola milijarde samo za vojne svrhe, opet nema smisla - sve to znamo. Da se hvataš za glavu pred procurelom vešću da je "Obama preko telefona bio grub prema Netanjahuu"? Ili da se smeješ nad listom onih koji staju na stranu Palestine nakon što su prethodno svoj narod ubijali, poput Erdogana? Možda ipak da od svega digneš ruke kad vidiš da Izetbegoviću "srce nije dopustilo" da se sastane sa izraelskim ambasadorom u BiH"? Sa druge strane, možeš otići u Gazu i sesti u kafić, možda je sve ovo samo jeftina palestinska propaganda...
Нема коментара:
Постави коментар