DA LI JE SOCIJALDEMOKRATIJA KLINIČKI MRTVA?*

Uvod

U svojoj knizi o post – demokratiji, Kolin Krauč (Colin Crouch) osvrćući se na nove pojavnosti u ponašanju političkih partija, primećuje da je jedan od sindroma post – demokratskog doba i to što se političke partije sve više okreću ka personalizaciji politike. Ovakav trend svakako ima svoje korene u američkom fenomenu desupstancijalizacije politike i njene komodifikacije. Sve češće, kako navodi on, počinjemo da smatramo normalnim to što nam političke partije svoje programe predstavljaju kao nekakve „proizvode“. Ovakva je praksa iz anglo – saksonske političke sfere prešla i u države za koje se očekivalo da će se, zbog negativnog istorijskog iskustva sa raznim vođama, odupreti ovakvom trendu gubljenja političke supstance i okretanje ka ispraznom obliku „prodavanja“ personalizovanih, ali i desupstancijalizovanih stranačkih „proizvoda“. Kao jednu od takvih zemalja Krauč navodi i Italiju koja je nakon Musolinija bila izuzeta iz post – demokratskog trenda u domenu partijske sfere političkog, sve do 2001. godine. Tada Silvio Berluskoni ulazi u izbornu trku za drugi premijerski mandat (prvi je bio od 1994 do 1995. godine) i čitava kampanja liberalno – desne koalicije „La Casa delle Liberta“ („Kuća slobode“) biva svedena na njegovu ličnost. Umesto da se posluži personalizacijom i desupstancijalizacijom politike od strane Berluskonija, kao platformom za politički napad i na post – demokratiju odgovori demokratijom, navodi Krauč, italijanska socijaldemokratska levica odgovorila je individualizacijom sopstvene kampanje (Crouch, 2004:26/7).

Kroz ovaj primer može se, sažeto, opisati čitav spektar razloga iz kojih u ovom eseju branim tezu da je evropska socijaldemokratija klinički mrtva i da ne treba trošiti snagu na reanimaciju. Strategija kojom se socijaldemokratska levica na evropskom nivou prilagodila globalizujućoj ideološkoj hegemoniji neoliberalnog kapitalizma u poslednjih nekoliko decenija, a pogotovo u poslednje dve decenije, ne može se više nazvati ni zaokretom. Umesto toga, nastupio je period harmonizacije odnosa sa liberalnom, a vrlo često i konzervativnom desnicom. Stoga se socijaldemokratsko prilagođavanje novonastalim geo – političkim a onda i ideološkim i ekonomskim rasporedom snaga na globalnom nivou, može nazvati asimilacijom, odnosno srastanjem sa nekadašnjim političkim suparnicima. U tom novom ruhu, nekada zastupnici interesa radništva i obespravljenih društvenih slojeva, pristali su na politiku konsenzusa u čijoj srži se, kako to primećuje francuski filozof Žak Ransijer (Jacques Ranciere), nalazi pristanak na podređenost vlastite klase, odnosno vizija nošena logikom oligarhijskog sistema (Ranciere, 2008:93).

Ideološki „melting pot“ tako je pogodio i predstavničku demokratiju, pa se politička klasa u njoj pojavila u nikada homogenijem, gotovo monolitnom obliku. Mihelsov (Robert Michels) „gvozdeni zakon oligarhije“ doživeo je svoju punu manifestaciju u periodu nakon završetka hladnog rata. Politički predstavnici više političkih ideja, društvenih i klasnih skupina, interesa i pretenzija, stopili su se u manje – više jedinstveni, elitni blok. Međutim, nisu sve ideološke strane odstupile od svojih načela i nisu sve partije izneverile interese i očekivanja dela biračkog tela zbog kog postoje u institucionalizovanoj formi. Konzervativne i desno – liberalne stranke nikada nisu odustale od svog elitizma i nastojanja da demokratsko odlučivanje u reprezentativnom sistemu svedu na što manji broj participanata i to, obično onih čiji ih kapital finansira, uslovljava , održava u političkom životu i zbog čijih su interesa ispočetka i osnovane. Sa druge strane, partije socijaldemokratske levice od nekada revolucionarnih, pa onda reformističkih ali i dalje radničkih partija, postale su drugom stranom kapitalističke medalje.   

1.     Uloga socijaldemokratije posle 1945. u Zapadnoj Evropi

Od kad je Entoni Gidens (Enthony Giddens) napisao svoju prvu knjigu o „nadilaženju ideoloških podela“ (Giddens, 1994), nazivajući ih pritom „političkim konzervativizmom“, isti autor je u svojoj narednoj knjizi „Treći put“ („Third Way“) ipak izvršio auto – korekciju, navodeći da bi umesto napuštanja ideoloških podela trebalo ipak, „obnoviti socijaldemokratiju“ (Giddens, 1998). Međutim, ovde se neću baviti Gidensovim predvorjem za blerovsku političku agendu koja je doprinela konačnoj asimilaciji evropske socijaldemokratije u mainstram „ekstremni centar“, kako ga je nazvao Tarik Ali (Tariq Ali) (Ali, 2015: Uvod). Moja je pozicija ovde da je to što je socijaldemokratija tokom procesa „stopljavanja“ sa nekadašnjim ideološkim suparnicima postala „suvišna“, samo najupečatljiviji sindrom – pre nego uzrok stanja kliničke smrti u kom se danas nalazi evropska socijaldemokratija. Ovakvu tvrdnju zasnivam na dvostepenoj argumentaciji koja teži ka tome da mapira ranije uzroke konačne kapitulacije socijaldemokratije pred naletom neoliberalne hegemonije (Mouffe, 2000:5). 

Prvi je stepen ekonomski. Ukratko, ovde je od odlučujuće važnosti uvesti dodatni element u analizu i to odnos između Sjedinjenih Američkih Država i Evrope nakon Drugog svetskog rata. Najpre, svojim novim Globalnim planom na konceptualnom nivou i Maršalovim planom na praktičnom, SAD je u vreme svoje „New Deal“ faze imala sledeću logiku. Kako je nakon rata njena industrijska proizvodnja bila superiorna u odnosu na ostatak sveta, ona je morala pronaći i adekvatna tržišta za plasiranje svojih proizvoda. Maršalovim planom najpre je planirana reindustrijalizacija Zapadne Evope (ali na prvom mestu Zapadne Nemačke) i to tako što se u formi jednokratne „pomoći“, prema tom planu, iz američkog budžeta slilo 5,3 milijarde dolara samo u prvoj godini primene programa (1947) – dok se do kraja 1953. godine ova suma popela na 12,5 milijardi. Ne bez razloga, ovaj plan  čije je ime bilo „Maršal plan“ („Marshall plan“), bivši potpredsednik Sjedinjenih Država Henri Valas (Henry Wallace) i verovatno najveći socijalista koji je ikada kročio u Belu kuću, a koji je kasnije bio smenjen od strane Henrija Trumana, nazvao je „Martial plan“ ili „Vojni plan“ (Varoufakis, 2013:72). Ne samo iz geo – političkih i vojnih razloga, SAD je dakle uložila novac u Zapadnu Evropu (i Japan sa druge strane), ne bi li obezbedila tržište za izvoz svoje nadmoćne industrijske proizvodnje (pri čemu je presudno kumovala i osnivanju preteče Evropske Unije, odnosno formiranju Zajednice za ugalj i čelik i skidanju trgovinskih barijera najpre u zapadnom delu Evrope, a onda i širom kontinenta). Takozvana „država blagostanja“ koja je iznedrila ono što danas nazivamo „30 slavnih godina“ nakon završetka Drugog svetskog rata, za šta obično vezujemo primenu kejnzijanske ekonomske logike, veliku javnu potrošnju i socijalna davanja - svoj nastanak tako, duguje pre svega američkom interesu da u Zapadnoj Evropi dobije društvo koje će moći da konzumira njihov izvoz. Prvi zaključak koji želim da izvedem je dakle, da nije evropska socijaldemokratija bila ta koja je imala „zlatno doba“ nametanja svojih agendi, već je američka industrijska proizvodnja trebala od Zapadne Evrope primenu kejnzijanskih mera kako bi imala gde da plasira svoje proizvode (odnosno, kako bi imao ko da ih konzumira). Onog momenta kada SAD od države sa trgovinskim suficitom, postaje država sa trgovinskim deficitom (u razloge ovde nemam prostora da ulazim), odnosno kad joj više nije trebala Evropa za konzumaciju – već joj je trebalo što više investicija u domenu finansija (Wall Street) kako bi se finansirao taj deficit, „država blagostanja“ u Evropi nestaje i Evropa se još jednom prilagođava novoj vrsti diktata koji stiže iz SAD-a, a to je zaokret ka hegemoniji korporacija i vladavini finansijskog kapitala (Varoufakis, 2013c: 109).

Druga platforma na kojoj želim da razvijem argumentaciju za tvrdnju da „blerovski momenat“ (odnosno njegove varijacije poput Šrederove „neue Mitte“), nije uzrok pozicije na kojoj se danas nalazi socijaldemokratija (a to je pozicija naličja kapitalističke medalje) – već samo razgolićeni oblik onoga što je ona postepeno postajala nakon 1945, jeste politička platforma. Nema nikakve sumnje u to da je u vreme Hladnog rata sovjetski model socijalizma u svojoj totalitarnoj staljinističkoj, a onda i autoritarnoj post - staljinističkoj fazi vodio ka dehumanizaciji i da je moć države i razlika među klasama u to vreme u Sovjetskom Savezu bila veća nego u Zapadnoj Evropi (From, 1963: 265). Ovo je važno naglasiti jer je prvi činilac rasprave o reakcionarnoj ulozi socijaldemokratije nakon 1945. vezan upravo za strah na Zapadu od „bauka komunizma“ koji bi mogao da se prelije sa Istoka. Hoću reći da je ovaj strah bio razumljiv, jer je ono što je pretilo (sovjetski anti – humanistički „socijalizam“) bilo ekonomski i politički inferiorno u odnosu na trenutno „blagostanje“ unutar kapitalizma. Moja zamerka socijaldemokratiji ne ide tako u smeru kritike njene hladnoratovske anti – sovjetske pozicije, već ide ka kritici odabira alternative. Drugim rečima, ono što je bila konceptualna obaveza čak i takve socijaldemokratije koja je u to vreme već raskrstila sa revolucionarnim putem u socijalizam, jeste bio reformistički - ali i dalje socijalistički humanizam. Umesto toga, ona je prihvatila nešto što se tada usled povoljnih geo – političkih i ekonomskih okolnosti pojavilo kao humanistički kapitalizam. Greška je dakle bila u tome što se nije težilo ka humanističkom socijalizmu koji bi trebalo da označava industrijsku organizaciju u kojoj će svaki radni čovek biti aktivni i odgovorni učesnik, gde će rad biti privlačan i sadržajan, gde kapital neće upošljavati rad, već rad kapital (From, 1965c:270).  Sa druge strane, humanistički kapitalizam koji je zapadno – evropska socijaldemokratija prihvatila i njime se dičila označavao je kratkoročno umanjenje klasnog jaza i intenziteta klasne dominacije u vreme uzlaznog ekonomskog ciklusa sa jedne i povoljnih geo – političkih okolnosti sa druge strane. Ova fetišizacija SAD kao snabdevača „socijalnog“ u socijalnoj državi, neretko je vodila ne samo ka ekonomskom, već i političkom zaokretu i to u vidu podržavanja onoga što socijaldemokratija nikada ne bi trebalo da podrži – a to su imperijalistički pohodi.[1]

 Proleterski pokreti i njihovi politički predstavnici koji su stajali na „levljim“ političkim stanovištima od socijaldemokratije, ugušeni su ovakvom praksom, baš kao što je poništena i njihova važna istorijska uloga u ostvarivanju svih radničkih (pa i građanskih) prava u Zapadnoj Evropi.

Ispunjenjem zahteva za potrošnjom i stvaranjem konzumerističkog društva kratkoročno, revolucionarni pokreti su se našli u situaciji da prihvate sopstvenu političku nemoć koja je, uz navigaciju kratkotrajng humanističkog kapitalizma, politički integrisana u sistem koji će ih usled degradirane političke pozicije i otud političke impotencije, ubrzo lišiti prava koja su uživali u „državi blagostanja“ (Hobsbawm, 2011:327). Ono što je počelo kao pogrešan odabir alternative u drugoj polovini dvadesetog veka, u devedesetim godinama ustoličilo se kao začetak smrtonosne bolesti socijaldemokratije od koje je, nakon krize 2008. godine ona konačno zapala u komu. U ovom trenutku, socijaldemokratija, tako klinički mrtva, vegetira i prikačena je na aparate za disanje.

2.         Socijaldemokratija u bivšoj Jugoslaviji

Ako je zapadno – evropska socijaldemokratija imala određenu genezu razvoja, kontinuiteta i onda laganog napuštanja najpre revolucionarnog a onda i reformističkog puta ka na napuštanju kapitalizma, onda je socijaldemokratija u bivšoj Jugoslaviji imala dve svoje glavne etape, na početku i na kraju 20. Veka (između kojih se dogodila Komunistička partija i socijalistička era koja se može smatrati trećom fazom). Od 1903. do 1919. godine u Srbiji je politički delovala Srpska socijaldemokratska stranka (od 1909. godine „partija“). Ova politička snaga bila je jedna od dve socijaldemokratske partije u Evropi koja je glasala protiv ratnog budžeta matične države u predvečerje Prvog svetskog rata. Principijelna i nespremna da bije bitke srbijanske buržoazije, ova partija jedina je govorila o Drugom balkanskom ratu kao zaokretu u odnosu na 1912, kada je cilj bio odbrana od okupatora. O Drugom balkanskom ratu i srbijanskoj buržoaziji, Tucović piše:

“(…) da su ova gospoda stajala štogod bliže idejama socijalne demokratije, ne bi ušla u taj apsurdan položaj: da u isto vreme kada se bore protiv zavojevačke politike Austro - Ugarske i Italije, preporučuju i brane zavojevačku politiku Srbije. Njihovo gledište je očajno prosto: Arbaniju hoće da porobe te hoće da porobe, pa kada joj je to suđeno, onda je bolje da taj porobljač bude Srbija nego ove dve velike sile.” (Tucović, 2011:36)

            Pored socijaldemokratske partije u Srbiji, postojalo je još nekoliko grupa poput Jugoslovenske socijaldemokratkse stranke koja nastaje u Sloveniji, a koja je težila ka tome da ujedini socijaldemokratske snage u delu slovenskih zemalja unutar Austro – Ugarske monarhije (od 1896). Ova stranka raspala se 1918. godine, nakon što je prethodno, još uvek celovita, pozdravila pobedu Oktobarske revolucije.

            Jugoslovenski period ovde nije u centru analize, ali jeste važna referenca kada se uzme u razmatranje stanje socijaldemokratske levice na post – jugoslovenskom prostoru u drugoj pomenutoj fazi (ili trećoj, ako se u analizu uvrsti i period dominacije Komunističke partije). Od početka rata u bivšoj Jugoslaviji naovamo, karakterističan je radikalni prekid kako sa socijaldemokratijom kasnog 19. i ranog 20. veka, tako i sa socijalističkom prošlošću.  Socijaldemokratija bivše Jugoslavije koja je posle 1990. godine trebalo (makar teorijski) da u višestranačju brani interese radničke klase i na neki način, nasledi (što formalno – pravno i jeste bio slučaj) bivšu Komunističku partiju, okrenula je leđa svom nasleđu na koje se mogla (ili morala) osloniti. Ovome su u devedesetim godinama značajno doprinela i ratna zbivanja, ali to ne može biti izgovor. Jugoslovenska socijaldemokratska partija, primera radi, nikada nije prihvatila popularno nacionalističko naginjanje u Sloveniji, iako je bila pod okupacijom Austro – Ugarske. Srpska socijaldemokratska partija nikada nije prihvatila ratni budžet za rat koji se poveo usled imperijalističkih trvenja velikih sila, baš zbog toga što je srbijanska buržoazija imala slične pretenzije, samo regionalne. Principi socijaldemokratije ne zavise od istorijskog trenutka, pa se tako ne mogu napuštati i prisvajati „kako vetar dune“. 

            Umesto da budu kontra – teža nacionalističkom (i buržoaskom) ratu devedesetih, republičke naslednice Komunističke partije Jugoslavije postale su aktivne u kreiranju politika i „odbrani nacionalnih interesa“. Tako su se, za razliku od zapadno – evropskih socijaldemokratskih partija, ove u našem regionu pojavile odmah, kao mrtvorođenčad. Dopustile su sebi da uđu u začarani krug u kom su se od nacionalizma iz susednih republika, branile podržavanjem nacionalizma u sopstvenim republikama. Pri tome nisu imale snage da na nacionalizam odgovore jedino kako mogu s obzirom na to da su socijaldemokratske – a to je internacionalizmom. Začarani krug reakcije na hrvatski, albanski, srpski, bošnjački ili bilo koji drugi nacionalizam unutar bivše Jugoslavije ostavio je zapis o socijaldemokratskim snagama u regionu kao o snagama protvrečnim samim sebi, a o njihovim političkim zastupnicima kao o nacionalnim socijaldemokratama. Logiku opisa koji je Olivera Milosavljević dala kada je govorila o aktuelnoj rehabilitaciji kolaboracionista, možemo primeniti i na ratne godine. Milosavljevićeva navodi:

            „Kolaboracija se danas pravda sa argumentacijom da savremenici nisu imali, niti su mogli imati punu svest ni saznanja o tome šta fašizam jeste i čemu teži, nisu mogli znati za koncentracione logore i masovna ubijanja, sa tezom da je rasizam bio opšte mesto i da su tada svi mislili u rasističkim kategorijama, pa se pozivanje na rasu ne može smatrati rasizmom.“ (Bešlin i Atanacković, 2012:35)

            Nije li naraciju koja stoji iza aktuelnih procesa rehabilitacije naci – fašističkih kolaboranata iz vremena Drugog svetskog rata u regionu bivše Jugoslavije, moguće preslikati i na pravdanje pozicija socijaldemokratije u devedesetim godinama, u vreme ratnih zbivanja? Nije li gotovo pa moguće, današnje apologetisanje socijaldemokratskog učešća u kreiranju atmosfere mržnje i straha, svesti na to da oni u devedesetim godinama nisu znali za zločine, da je nacionalizam bio opšte mesto i da su svi mislili u njegovim kategorijama, da da se pozivanje na naciju u to i takvo vreme – ne može smatrati nacionalizmom? Kada imamo takve temelje jedne političke pozicije koju danas sa malo uspeha pokušavaju reinkarnirati razni oportunisti na političkim scenama u bivšoj Jugoslaviji, onda nije čudno to što su takvi pokušaji ne samo jalovi već i pomalo neozbiljni. Kako je nedavno na jednom skupu saopštio hrvatski autor Viktor Ivančić, osvrćući se na splitski logor „Lora“, problem nije u tome da ljudi ne znaju šta se tamo događalo, već u tome što su ljudi sa tim što se dešavalo saglasni. Sličan zaključak može se, po mom uverenju, izvesti i kada je u pitanju socijaldemokratija u vreme i nakon ratnih sukoba devedesetih godina. 

            Ipak, nakon završetka rata u bivšoj Jugoslaviji, pojavljuju se težnje ka „ispravljanju“ krivudave socijaldemokratske linije od strane novonastalih partija. Dva su parametra sada u igri. Jedan se i dalje tiče ratnog nasledstva i pristajanja na delovanje u nacionalnom kontekstu  (u šta se ubraja i odnos prema socijalističkoj prošlosti u zajedničkoj državi), a drugi se tiče ekonomskih agendi kojima se ovde neću baviti. Razlog za ovakvu odluku pronalazim u tome da je ekonomski sunovrat socijaldemokratije postao gotovo pa opšte mesto, a da je umesto ekonomskih alternativa (kojima se više uopšte ne bavi), socijaldemokratija počela sebe razlikovati u odnosu na desnicu preko leđa političke agende.

Analiza stanja socijaldemokratije u bivšoj Jugoslaviji, koja nakon rata deluje u okvirima koji su joj neadekvatni (što će reći ne samo u nacionalnim, već (etno) nacionalističkim), može poći od jedne matematičke postavke. Kada matematičari određuju vrednost funkcije „X“, onda oni određuju koja je vrednost „X“ kada on prođe kroz jednu „kutiju“ i preslika se u skupu „Y“. Tako funkcija od „X“ ili matematičkim znakovima iskazano „f (x)“, može dobiti različite vrednosti u setu „Y“, kao na primer „2x“. Tako za funkciju  f (x) = 2x, ukoliko je vrednost „X“ jednaka broju dva, njegova vrednost u skupu „Y“ iznosi četiri. Ako uzmemo međutim da je naš „X“ socijaldemokratija, a „kutija“ kroz koju prolazi nacionalni okvir, onda se njena funkcija u skupu „Y“ preslikava kao „-X“, odnosno kao potpuna negacija. Vratimo se sada našem političkom parametru.

              Ne bi li se nekako ogradila od uloge tvorca ili u najboljem slučaju pasivno – agresivnog posmatrača u (krvavom) procesu kreiranja nacionalnih (ili etno – nacionalnih) država na tlu bivše Jugoslavije, ona je pribegla različitim metodama. Jedna od najrasprostranjenijih, pozicionirala je socijaldemokratiju na ovom prostoru kao građansku opciju koja predstavlja protiv – težu nacionalizmu unutar granica sopstvene države. Ona je sve češće počela govoriti o temama kao što je vladavina prava, sekularizam, individualne slobode i ljudska prava. Sve ove teme najpre (u svojoj finalnoj formi), upopšte ne pripadaju tradiciji iz koje su nastale socijaldemokratske partije – već pripadaju ideji liberalizma i građanskoj opciji. Pod nazivom koji u sebi sadrži ideal demokratije (i to socijalno odgovorne), socijaldemokratija se transformisala u jednu pristojnu građansku opciju za koju je postalo gotovo opšte – prihvaćeno da jedina može biti protiv teža klerikalnom (etno) nacionalizmu. Nažalost, u najboljem slučaju „građanska“ socijaldemokratija suprotstavlja etno - nacionalizmu građanskim nacionalizmom. Teme koje pripadaju uopšteno demokratskoj tradiciji, a onda i tradiciji socijalne demokratije kao što su popularni suverenitet, ili jednakost (Mouffe, 2000c: Uvod), bačene su na isto ono smetlište na koje je bačena i ideja o jedinstvu jugoslovenskih naroda. Problem dakle nije u tome što je socijaldemokratija uopšteno, pa i ona u bivšoj Jugoslaviji, prisvojila građanske ideale, već u tome što u tim građanskim idealima nije prepoznala zaslugu pokreta iz kog je sama iznikla. Tako je radničkom pokretu koji je u vreme pre instutucionalizacije njegovih interesa (u vidu socijaldemokratskih partija), vaninstitucionalno izborio prava koja se sada pripisuju građanskom nasleđu, oduzeta zasluga za ostvarivanje prava poput univerzalnog glasačkog prava ili odvajanja crkve od države. Drugim rečima, problem nije u tome što socijaldemokratija danas govori o primera radi ljudskim pravima, već u tome što se zadovoljava onim što je konceptualno dostignuto pre njenog insistutucionalnog nastanka i što, sa druge strane, o njima govori iz liberalne perspektive – iste one koja je pristala na uvođenje tih prava tek nakon pritiska radničkog i drugih demokratskih pokreta. Drugim rečima, ako je liberalni centar kooptirao koncepte koji su svoje postulate izvukli iz stvarnosti stvorene pod pritiskom radničkih pokreta, onda zadatak socijaldemokratije nije puko zagovaranje istih tih koncepata, već naglašavanje istorijskog značaja koji je njen izvorni elektorat odigrao u ostvarivanju prava, iz kojih su onda proistekli koncepti poput sekularizma ili ljudskih prava. Istovremeno, one vrednosti koje su ostale na levici poput gorepomenute jednakosti ili popularnog suvereniteta, potpuno su iščezli iz socijaldemokratskog diskursa. Ovim je sebe generalno ali i u konkretnom post – jugoslovenskom kontekstu, socijaldemokratija napravila naličjem desnog centra (ali i reaktivnog nacionalističkog diskursa koji je preplavio države u bivšoj Jugoslaviji), a na opštem nivou upala je u zamku paradoksa zvanog liberalna (ili liberalizovana) demokratija:        

  

Oni će (socijaldemokrate prim.aut.) zagovarati ljudska i građanska prava; promovisati legislativu koja podržava zahteve onih kojih se diskriminisalo i kojih se i dalje diskriminiše; nastojati da omoguće širi pristup obrazovanju, kulturnim aktivnostima i zdravstvenoj zaštiti. Ali da bi neko bio imao takva ubeđenja, ne mora biti posvećen socijaldemokratskoj agendi. Progresivni liberali, „socijalni“ hrišćani (ili muslimani), pa čak i „saosećajni“ konzervativci, takođe mogu raditi isto to. (Sasson, 2014:IX)

Zaključak

Na krilima knjige Hane Arent (Hannah Arendt) o poreklu totalitarizma, na Zapadu Evrope levica se podelila između anti – kapitalističke i „anti – totalitarne“. Ova koja je bila anti – kapitalistička, sa izuzecima nekih staljinističkih marginalnih kružoka, bila je istovremeno i anti – totalitarna. Međutim, ona koja je pristala na mainstram anti – totalitaristički ideloški trik, pristala je na izjednačavanje komunista sa nacistima, preko leđa izjednačavanja staljinizma sa nacizmom. Ovaj se trend naposletku proširio, pa čak i ekstremizovao na prostoru Istočne Evrope posle 1989, uključujući i područje bivše Jugoslavije. To znači da je „anti – totalitarna“ levica u potpunosti odbacila anti – kapitalizam, počela da barata liberalnim konceptima bez napomene o radničkim zaslugama za uspostavu tih koncepata i na posletku, sve to u nacionalnim kontekstima. Odsustvo određenih tema na takvoj levici nije problem po sebi, u smislu da bi leva politička ortodoksija mogla vratiti socijaldemokrate na pravi put. Naprotiv, danas je umnogome potrebno iznaći nova rešenja, za novu vrstu problema. Problematika je međutim, malo kompleksnija od podele na „staro“ i „novo“.  

U jednom delu sveta i dalje možemo govoriti o industrijskom radništvu, ali je struktura iznad „glave“ industrijskog radnika/ce, potpuno promenila svoj oblik. Ona je znatno internacionalnija, ona je umrežena, korporativnija i naposletku, znatno moćnija i neuhvatljivija nego pre stotinu ili dvestotine godina. U drugim delovima sveta (u zamljama takozvanog „prvog sveta), danas gotovo da nema industrijskog radništva, jer je sva industrijska proizvodnja „autsorsovana“. Umesto nje, danas ekonomijama razvijenih i sve više polurazvijenih zemalja vladaju uslužne delatnosti i kognitivni rad. Zbog toga nam danas trebaju novi koncepti i zasigurno, nove strategije i prakse. Međutim, sa pozicije koja je terminološki i politički „očišćena“ od leve ortodoksije i koncepata tipičnih za nju, socijaldemokratska levica ne može krenuti putem građenja novih koncepata koji bi više odgovarali današnjem vremenu. Na emancipatornoj bazi drugim rečima, mogu se graditi emancipatorna društva, a i ne moraju. Na anti – emancipatornoj bazi može se sa druge strane, izgraditi jedino isto takvo društvo. Najbolji primer je baza na kojoj su izgrađene nacionalne države na prostoru bivše Jugoslavije. Zbog toga je potrebno govoriti o radniku u klasičnom značenju[2], da bi se ono, preko takve jedne osnove, danas moglo redefinisati u istom ili makar sličnom duhu.

Ono što socijaldemokratija nije mogla ili htela da uzme u obzir, a morala je, jeste da nakon 1989. godine ipak nije bio kraj. Nije se zakoračilo i ireverzibilnu istorijsku epuhu. Ponovo, nije važno vratiti se radi vraćanja, već radi nadilaženja trenutne atmosfere neminovnosti koja koči kritičku misao. S obzirom na to da se socijaldemokratija ne samo „nije vratila da bi otišla dalje“ – već da je bila zamajac u točkovima težnji ka iznalaženju alternative, pa je stoga i završila na aparatima, mišljenja sam da joj te aparate treba isključiti. Reciklirati isti komad koji nakon što mu se zakrpi jedna rupa, u novom obliku ponovo „propušta“ kroz drugu, nije previše smisleno pa na kraju ni efikasno. Krizu koja nastupa kada staro odumire a novo ne može da se rodi (na levici u ovom slučaju) treba po mom skromnom sudu radikalno preseći. U protivnom, izgledi za koliko – toliko dostojanstven odlazak socijaldemokratije kakvu poznajemo sa političke scene, svakim danom biće sve manji.    

* Esej je napisan u sklopu projekta FES-a i objavljen je u zborniku "Socijalna demokratija u Evropi i koncept "dobrog društva".

Bibliografija

Ali, Tariq, The Extreme Center:  A Worning, Verso, 2015

Bešlin, Milivoj i Atanacković, Petar, Antifašizam pred izazovima savremenosti, AKO, 2012

Crouch, Colin, Post – Democracy, Polity Press, 2004.

From, Erih, Zdravo društvo, Rad Beograd, 1963

Giddens, Anthony, Beyond Left and Right, Stanford University Press, 1994.

Giddens, Anthony, The Third Way: Renewing Social Democracy, Polity Press, 1998

Hobsbawm, Eric, How to Change the World: Tales of Marx and Marxism, Abacus, 2011

Mouffe, Chantal, The Democratic Paradox, Verso, 2000

Ranciere, Jacques, Mržnja demokracije, Naklada Ljevak, 2008

Sassoon, Donald, One Hundred Years of Socialism, I.B Tauris, 2010

Tucović, Dimitrije, Srbija i Arbanija: Jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije, Mostart, 2011

Varoufakis, Yanis, The Global Minotaur, Zed Books, 2013

---

[1] U vreme dok je, primera radi, bio u opoziciji u šezdesetim godinama i tragao za načinima da dođe na vlast, nemački SPD je u svojoj podršci američkom  ratu u Vijetnamu prednjačio u odnosu na konzervativce. Godine 1966. čak je i konzervativni, anti – komunistički Axel Springer objavio članak u kom je podsetio Amerikance da je vijetnamsko pravo na samoopredeljenje  važeće čak i ako ishod slobodnih izbora u toj zemlji bude nepovoljan po njih. Vidi, Sassoon, Donald, One Hundred Years of Socialism, I.B Tauris, 2010:344

[2] Radnik – svako ko živi od svog rada, bez naknadnog profita od rada drugih. Vidi: From, 1963c:270

Treba li glasati za Levicu Srbije?

Mozemo do dugo u noc 2050. godine debatovati oko metoda klasne borbe, ispravnih sa jedne ili ucinkovitih sa druge strane. Drugarice i drugovi koji misle da je vanparlementarna borba ispravnija od parlamentarne u datim okolnostima su u pravu. Oni koji sa druge strane, smatraju da je parlamentarna borba potencijalno ucinkovitija i moze napraviti razliku na nivou pojedinca u kracem roku, takodje su u pravu. Sta vredi penzionerima to sto smo mi u pravu kada kazemo da na izborima nemamo izbora. Dve hiljade dinara njima znaci egzistenciju, a ako ce neka vlada smanjivati deficit kroz oporezivanje crkve a druga preko rezanja penzija - to nama nista nije ni blizu radikalnog, ali njima je jako blizu egzistencije.

Raduje me, a verujem da to uvidjaju i ostali drugovi i drugarice, da smo svi zajedno nekako politicki sazreli i da smo mozda i dalje na margini, ali ne patimo vise (vecina nas, verujem) od decjih bolesti levice. Saborci iz Marx 21 organizovali su debate izmedju ostalog i oko pitanja uclanjenja u Levicu Srbije, saborci iz CPE nekoliko okruglih stolova na razne teme koje se ticu svih nas. Siri front levice u Srbiji postao je konstruktivan (da ne nabrajam sada organizacije, podjednako mislim na sve), razlike postoje ali se one sve vise razumeju kao neizbezno a mozda i neophodno I dragoceno bogatstvo kritickog uma ljudi na levici.

Uprkos tome sto sam i sam sklon neglasanju (http://filipbalunovic.blogspot.it/20…/…/zasto-ne-glasam.html) ja bih na ovim izborima glasao za Levicu Srbije. Nisam mislio da treba u tu partiju uci, a mislim i da ona ima prilicno strukturnih nedostataka. (http://filipbalunovic.blogspot.it/2016/04/glasanje-u-serifatu-srbija-pred.html). Medjutim, neki koji su nam politicki vrlo bliski usli su u partiju, a mnogi medju nama su je javno podrzali. Zbog toga mislim da se glasanje ovog puta moze opravdati verom u borbu na dva fronta - parlamentarnom i izvanparlamentarnom. Do sada nije bilo nikoga ko bi parlamentarno mogao da u javnom diskursu krci put ka vecoj prijemcivosti i prepoznatljivosti ideja nas izvan parlamentarne borbe. Ne tvrdim da je Levica Srbije bas ta snaga koja to moze uciniti - ali je u poslednjih 25 godina prva partija o cijem statusu unutar sireg levog fronta se makar pokrenula debata.

Kao sto sam napomenuo u prethodnom tekstu za LMD o "Glasanju u šerifatu", otpor i promena ne počinju izborima. Možda bi glas za Levucu Srbije međutim, mogao postati ne tačkom - već momentom okupljanja širokog levog fronta. U pravu ćemo biti s moje tačke gledišta i ako glasamo i ako ne glasamo, ali pravo pitanje je - hoćemo li biti bliži cilju ako glasamo, ili ako ne glasamo?

GLASANJE U ŠERIFATU

Srbija pred banalnim izborom*

Manje rasvetljena, a pokazaće se i suštinska strana autoritarizma u Srbiji jesu moćni lokalni „šerifi“ koji na nivou svojih gradova i regiona, obezbeđuju podršku centralnoj političkoj figuri na nacionalnom nivou. Nakon predstojećih izbora, izvesno je da će se dominacija jedne partije i jedne ličnosti nastaviti. Izbori su zbog toga označeni kao banalni, ali se izlaz iz takve situacije mora tražiti od lokala ka gore, putem pokreta i inicijativa, pre nego li fanatičnom usredsređenošću na političku figuru koja dominira na nacionalnom nivou.

PIŠE: FILIP BALUNOVIĆ**

Pitanje koje zauzima centralno mesto među svim političkim pitanjima mora biti ono koje može na uverljiv način uvezati filozofsku misao sa političkom praksom. Jedno od takvih pitanja koje možemo kandidovati za poziciju centralnog filozofskog ali i političkog pitanja je lenjinističko i glasi: koliko patnje može biti nametnuto onima koji žive u ovom trenutku, kako bi onima koji će živeti u budućnosti bilo bolje i kako uostalom, možemo sa sigurnošću znati da će naša patnja i patnja naših savremenika doprineti boljitku onih koji tek dolaze?

Vrlo je teško razume se, iznaći odgovor na ovo pitanje, a da se oko njega usaglasi većina ljudi. U nedostatku mogućnosti da se obezbedi čak i prosta većina usaglašenih oko pravog odgovora, nametnuta je teza da se trenutna patnja, kao i efekti koje ona može imati u budućnosti, može izračunati. U laboratrijama za ekonomsku nauku, koja društvenu delatnost kakva je ekonomija izuzima iz procesa demokratske kontrole i uticaja onih nad kojima se ekonomski eksperimenti vrše, proizvedena je najpre teorijska konstrukcija a potom i razrađena strategija praktične primene neoklasičnih koncepata, čiji je odgovor na prvi deo gore postavljenog pitanja sledeći: onima koji žive u ovom trenutku može se nametnuti onoliko patnje koliko „eksperti“ izračunaju da je potrebno u datom trenutku. Istinska tragedija međutim leži u odgovoru na drugi deo pitanja koji glasi: ne radi se o tome da onima koji dolaze bude bolje, već da jednom malom delu onih koji danas žive bude bolje na račun patnje velike većine savremenika, ali i onih koji će živeti posle nas. Ne samo da nema sadašnjosti koja je stegnuta kajišem, već nema ni budućnosti – ona je već natopljena izlizanim frazama dnevnopolotičkog života.

Srbija u ovom grotesknom globalnom scenariju nije izuzetak i otuda njena autentična tragedija ne leži u trenutnom stanju po sebi. Na malo nižem stepenu kategorizacije, Srbija se ubraja u grupu evropskih zemalja u kojima je otpor trenutnom stanju sasečen već na samom početku njenog tranzicijskog puta. Kao i većina post – socijalističkih zemalja, ona je sa završetkom Hladnog rata vakcinisana  ne samo protiv komunističke i / ili socijalističke ideje u svim svojim klasičnim ili osavremenjenim formama, već i  autonomne baze kritičkog uma. Dodatno možemo razvrstati post – socijalističke zemlje na one u kojima se javio neki vid neposlušnosti koja samo negira ali ne stvara, i one u kojima nije napravljen čak ni taj prvi korak prema otporu koji za razliku od neposlušnosti - kreira. Srbija je u drugoj grupi, ali ponovo, nije usamljena. Njome se autoritarno vlada, a ni tu nije sama – tik uz nju su Makedonija i Crna Gora. Ono po čemu se Srbija izdvaja od ostalih zemalja iz regiona (samo donekle joj pravi društvo  Crna Gora)  i šire porodice tranzicionih post – socijalističkih zemalja, jeste utisak da su ekseri ukucani u autoritarnu iluziju krupne građe ali stegnute kajišem, veći i nepomerljiviji nego igde drugo u regiji. U pitanju je dobro uvezani skup kartela lokalnih interesnih grupa koje se u konačnici slivaju u jedan centar.

O autoritarnoj zaštiti šerifatskih kartela

     

            Poznato je da se reforme koje radništvo vode ka statusu rezervne radne snage ili u boljem slučaju prekarijata, rezovi u javnoj potrošnji, rasprodaja narodnog zemljišta i fabrika, nasilno preuređivanje javnih prostora za potrebe kapitala i slično – najbolje sprovode pod plaštom nacionalnog jedinstva u kombinaciji sa mitološkim predviđanjima teorijskog čudovišta kakvog samo teorija modernizacije može proizvesti. Autoritarizam ili bilo koja druga forma autokratije koja bi obezbedila dodatnu političku stabilnost u uslovima sve većeg socijalnog raslojavanja, javlja se obično kao otelotvorenje kombinacije dvaju mitova, u jednom čoveku.

Ma koliko se činilo da premijer Srbije igra na kartu drugopomenutog, uz povremeno korišćenje prvopomenutog mita – njegov autoritarni položaj ne duguje mnogo naivnom verovanju  u mitove. Reč je radije o do sad neviđenoj mreži koju je razvila Srpska napredna stranka, načinivši sebe centrom jedne velike interesne grupe, sazdane iz mnoštva manjih lokalnih, istih takvih grupa.

Ma koliko se to što je primera radi, Goran Knežević (Zrenjanin) prešao iz Demokratske stranke u SNS činilo banalnim, da Velimir Ilić (Čačak) po izgovorenoj reči u javnosti oduzme Vučiću deset hiljada glasova, da su bivši ministar Bratislav Gašić (Kruševac), Rasim Ljajić (Sandžak) Goran Cvetanović (aka  „novi Palma“ – Leskovac), pa čak i Radomir Nikolić (Kragujevac), ali i mnogi drugi na svojim pozicijama zbog Vučića, situacija je pre obrnuta. Tako su „kult vođe“, „mitsko - fatalističko propovedanje“ i „mučeništvo“  Aleksandra Vučića od mizernog značaja za njegovu moć  u poređenju sa važnošću interesne mreže. Značaj onoga što se nekada u vreme Rake i Bidže (čuvenog trsteničko – svilajnačkog tandema) kolokvijalno nazivalo „Partijom srpskih domaćina“, nesumnjivo je od vitalnog značaja za visok procenat glasova koji će SNS zasigurno, dobiti i na predstojećim izborima. Nekolicina koja zaista veruje u mitove spremljene u nacionalističko – modernističkim kuhinjama, sama ne bi pregurala SNS ni preko cenzusa.(1)

O izborima

Najpre, kada je reč o ideološkom centru u opoziciji, njegova pozicija je svakako nezavidna. Ne toliko zbog potpunog odsustva ideje koja bi se suprotstavila ideji SNS-a da od Srbije napravi kartel sačinjen od lokalnih „šerifa“ u kombinaciji sa beogradskim tehnokratama / menadžerima, koliko zbog toga što je i sama u prošlosti, dok je bila u vlasti, pribegavala sličnim metodama kako bi zakrpila sve pukotine teorije modernizacije.(2)

Istina je da su lokalni „šerifi“ demokrata, poput Dušana Petrovića (Šabac), ili nešto ranije Zorana Živkovića (Niš) izgledali nešto pristojnije nego današnji lideri lokalnih „gazdinstava“. Ipak, metod je bio sličan – samo manje uspešan! Čak su i nakon izgubljene vlasti na čelo nekih gradova dolazili rođaci funkcionera DS-a i bivših ministara, poput slučaja brata Olivera Dulića skromnog imena Modest, koji je na gradonačelničko mesto u Subotici došao u leto 2012. godine. Bilo je to vreme u kom su demokrate još uvek sanjale nekakav parlamentarni „kontra – prevrat“ – ali ih je rodbina suparničkog tabora, u prenesenom i bukvalnom značenju, sa istom misijom i metodologijom ipak nadjačala. Samo desetak dana, primera radi, nakon izbora brata Olivera Dulića za gradonačelnika Subotice, na mesto gradonačelnika Čačka dolazi brat Velimira Ilića, popularnog srpskog imena Vojislav. U godinama koje slede, „šerifate“ polako preuzima SNS (nakon ubedljive pobede na izborima 2014. godine, na vlast u Kragujevcu valja pomenuti, dolazi sin predsednika Nikolića, Radomir).

Zašto nam je važna tema lokalnih šerifata i metodologije vladanja u kontekstu predstojećih izbora? Zato što je to jedan manje osvetljeni aspekat prirode vladavine SNS, ali i vredan indikator koji ukazuje na sličnosti između sadašnjih i bivših. Nedavno se i lider novopridruženog člana koalicije okupljene oko SNS-a, Milan Krkobabić (PUPS) pobrinuo da se dve strane istog novčića još teže raspoznaju kada je izjavio da penzioneri mogu da zaborave na penzije ako koalicija oko SNS-a ne pobedi na izborima.(3) Ne tako davno, strah se uterivao u kosti potencijalnim „belim listićima“ od strane demokrata, da bi ih se na kraju čak i okrivilo za poraz na izborima 2012. godine. Istina je zapravo da Srbija nezadrživo „srlja u progres“ i sa jednima i sa drugima. U „druge“ razume se, spada i SPS koji je ubedljivo najveći politički beskičmenjak, među ostalim beskičmenjacima, koji takođe baštini svoje lokalne šerife na čelu sa najistaknutijim Draganom Markovićem Palmom (Jagodina).

Deo sadašnje opozicije koji je bio na vlasti od „petog oktobra“ do 2012. godine tako je u potpunosti diskreditovan, a političko postojanje njenih lidera obesmišljeno. Demokratka stranka i političke snage koje su iz nje nastale (poput LDP-a, SDS-a, Nove stranke i sličnih) prema istraživanjima nemaju više od 11 % glasova zajedno - nasuprot SNS-ovih preko 50 procenata, plus SPS-ovih 13 %. (4)

Iznenađenje može biti pokret „Dosta je bilo“ Saše Radulovića kome pojedina istraživanja glasačkog raspoloženja daju šanse da pređe cenzus. Iako je privukao priličan broj glasača deklarativno se zalažući za borbu protiv „burazerske ekonomije“, Radulović je Vučićevoj vladi pomogao oko posla koji je potencijalno mogao najviše uzdrmati dominaciju SNS-a, a to je Zakon o radu kojim je zacementiran prekarijatski položaj radništva. U svojim redovima on ima ljude poput Dušana Pavlovića, čiji je liberterijanizam razume se, politički legitiman, ali istovremeno suprotan jednom od glavnih programskih načela pokreta  - što je borba „protiv burazerske ekonomije“. Dok bi takva jedna istinska borba svakako bila dobrodošla u uslovima srbijanskog „šerifata“, odgovor koji bi stigao od Pavlovića i Radulovića naginjao bi ka potpunoj deregulaciji tržišne ekonomije u kojoj glavnu reč možda ne bi vodila braća Vučić, Dulić, Ilić, Mali ili porodica Nikolić – ali bi svoju snagu još brutalnije manifestovala porodica bez krvnog srodstva – porodica najbogatijih po čijoj meri je skrojen takozvani „zakon“ tržišta. 

Jačanje šovinističke desnice stiglo je kao očekivani odgovor na beznađe, a opet u kontekstu širih regionalnih i evropskih trendova. Prema već navedenom CESID-ovom istraživanju, podrška koaliciji DSS – Dveri je oko osam procenata, dok Srpska radikalna stranka komotno prelazi cenzus sa oko sedam odsto glasova. Ovo su podaci istraživanja koje je rađeno više od tri nedelje pre izbora, pa nije nerealno očekivati da bi se izborni rezultat ove dve liste mogao još i popraviti, a pogotovo nakon oslobađajuće presude Vojislavu Šešelju u Hagu i prostora koji mu se zbog toga otvorio u javnosti. Parodija političkog života u Srbiji upravo je vezana za to što se naletom desnice najviše bavi sam Vučić, najavljujući borbu „protiv onih koji bi Srbiju da vrate u devedesete“. Nije isključeno da novonastala situacija oko presude lideru radikala može doneti SRS-u još koji procenat više, ali da sa druge strane ista ta presuda može doneti glasove i Vučiću koji se pojavljuje kao jedini i poslednji bastion „evropske Srbije“ pred naletom šovinističkih duhova prošlosti. „Grbava“ će kako stvari stoje, ponovo ispasti „pro – evropska opozicija“ koja je toliko zaokupljena Vučićem, da nije sigurno ni da je uopšte čula poslednje vesti iz Haga. Istovremeno, ona je nakon oslobađajuće presude dodatno marginalizovana u javnosti.

O „Levici Srbije“

            Da evropska budućnost, sa jačanjem desnice i ukidanjem čak i minimalističkih standarda demokratskog odlučivanja nije tako siva, pobrinule su se leve snage koje u formi političkih partija i još važnije – društvenih pokreta, dobijaju na političkoj snazi. Inicijativom Borka Stefanovića koji je nakon istupanja iz Demokratske stranke formirao „Levicu Srbije“, pokušalo se sa „hvatanjem talasa“ evropske radikalne emancipacije. Danas, bolje nego pre nekoliko meseci kada je osnovana partija, možemo izaći sa nekim konkretnijim sudovima vezanim za „Levicu Srbije“.

Najpre, za razliku od novih levih partija u Evropi, partija Borka Stefanovića nema bazu oličenu u društvenom pokretu. Ovo razume se, nije krivica Levice Srbije, ali je činjenica da leva partija mora imati iza sebe niz događaja, neformalnih i polu – formalnih aktivnosti različitih pokreta i kolektiva, kako bi u trenutku nastajanja ona imala široku bazu na koju se oslanja. Alternativno, proces u uslovima kakva je post – socijalistička Srbija gde su društvene inicijative kako je ranije naznačeno sistemski suzbijane, eventualno može krenuti obrnutim redosledom. U tom slučaju bi za izgradnju baze retroaktivnim putem, bilo potrebno vreme. Levica se ipak odlučila za put kojim leve partije nikada nisu išle, a to je put jurenja izbornog rezultata bez ikakve socijalne baze. Bilo je naravno u proteklim mesecima povezivanja sa nekim manjim sindikatima, javnim ličnostima i pokušaja da se glasačima predstavi istinski drugačija politika od one koja je do sad vođena u Srbiji. Čini se ipak da ovo, ne samo da nije dovoljno za cenzus na predstojećim izborima, već ne ide ni u dobrom pravcu kada je reč o retroaktivnom formiranju socijalne baze na kojoj se može graditi socijalistička i otud, demokratska alternativa. Neprelazak cenzusa međutim, može se ispostaviti dobrom osnovom za početak rada na osnovi.

O kraju šerifata

           

            Kako je svenarodni otpor koji je u Grčkoj doveo na vlast Sirizu, u Španiji stvorio Podemos, a u drugim zemljama ozbiljno uzdrmao diskurzivnu dominaciju tehnokratizovane anti – politike doživeo prvi veliki udar sa brutalnim obračunavanjem sa Sirizinom vladom  prošlog leta, leva alaternativa evro – birokratama sa jedne, i evro – šovinistima i neo – nacistima sa druge strane, morala je napraviti korak unatrag ka pokretima i lokalnim inicijativama. Izvesno je da polako gradovi postaju stubovi otpora, a taj se zaokret pokazao delotvornim u slučajevima preuzimanja vlasti u Madridu i Barseloni od strane autonomnih pokreta koji su istovremeno i članovi Podemosa.

            Kako bismo okončali vladavinu lokalnih šerifa u Srbiji, potrebni su nam dakle lokalni društveni pokreti odozdo. U gradovima se moraju  osnažiti demokratske inicijative, koje će se boriti protiv samovolje svih onih čiji se lični interesi nasilno i kukavički, ucenjivanjem, zastrašivanjem i spletkarenjem, postavljaju iznad interesa većine ljudi - kako na lokalnom tako i na nacionalnom nivou. Nisu lokalne siledžije „samo“ kik bokseri i Arkanovi kumovi, „samo“ keramičari ili začetnici biznisa sa girosima, „samo“ vinogradari ili sticajem okolnosti braća, sestre, sinovi uticajnih ljudi na republičkom nivou. Nisu na tim mestima jer „ih narod voli“ – zauzeli su ta mesta silom. Vučić se ne ruši drugim rečima, preko Vučića - već preko lokalnih stubova na kojima stoji. Izbori 24. aprila su zbog toga banalna stvar jer stvaranje alternative odozdo ne počinje izborima. Ovi izbori mogu biti samo jedna prilika prekretnice, kada počinje ozbiljniji lenjinistički rad odozdo, gde će se stvarati uslovi da o tome hoćemo li i koliko patiti danas da bi nam bilo bolje sutra, odlučujemo mi sami.    

*Filip Balunović je politički filozof i teoretičar iz Beograda. Doktorant je na Scuola Normale Superiore u Firenci na odeljenju za političke nauke. Krajem 2014. godine objavio je knjigu „Beleške sa slobode“ u izdanju „Mediterana“ iz Novog Sada.  

**Tekst je objavljen u desetom broju LMD Srbija 21.4.2016.

(1) Prema poslednjem istraživanju koje je sproveo CESID, svega 20,8 % birača potpuno veruje političaru za kojeg glasa na izborima. Tek delimično poverenje u one koje zaokružuje na glasačkom listiću ima 39, 8 procenata glasača, dok u potpunosti ne veruje onima koje bira 39,2 odsto ispitanika.

Vidi: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=04&dd=04&nav_category=11&nav_id=1115802

(2) Više o teoriji modernizacije vidi: Balunovic, Filip, Serbia on the European Periphery, Lambert, 2013

(3) Vidi: http://www.novimagazin.rs/vesti/krkobabic-zaboravite-na-penzije-ako-koalicija-oko-vucia-izgubi-na-izborima

(4) CESID, Ibid.

Srbija kao dovršena država

Procesi rehabilitacije istorijskih ličnosti koje su tokom Drugog svetskog rata sarađivale sa nacističkim okupatorom izaziva veliku pažnju u Srbiji. Proteklih dana ipak, nije u centru pažnje samo sudski proces za rehabilitaciju Milana Nedića, već i odluka da se sa Trga Slavija izmesti spomenik Dimitriju Tucoviću. U regionu takođe svedočimo događajima koji se mogu podvesti pod istu tipologiju. Primera radi, novi hrvatski ministar za kulturu smatra da je „anti – fašizam floskula“, a u toj se državi ponovo počinje govoriti i o „izdajnicima“, što se može smatrati eufemizmom za „anti – Hrvate“. No, fokusirajmo se na Srbiju.

Pogrešno je čini mi se, posmatrati procese rehabilitacije Draže Mihajilovića, Milana Nedića i Dimitrija Ljotića kao procese koji su sami sebi svrha. Nisu to po mom mišljenju ni instrumenti, a ni kamen – temeljci koji mogu predstavljati uvod u nešto još tragičnije. Umesto toga, ovo su procesi koji se mogu smatrati „završnim radovima“, poslednjim ekserima koje država Srbija udara na građevinu koja je izrađena prema projektnom dizajnu napravljenom mnogo ranije. Taj dizajn u svom naslovu ne krije ništa što zvuči prestrašno. Nije to ni četnička Srbija, ultra – nacionalistička, šovinistička, a bojim se ni „anti – evropska“, nazadna Srbija – kako bi to volele da zaključe koleginice i kolege iz redova „građanske Srbije“. U naslovu toga dizajna, na čije se ostvareno velelepno zdanje ovih dana udaraju poslednji ekseri zove se „Srbija kao dovršena nacionalna država“.

Da bi opravdala svoj naziv, svaka nacionalna država mora da se obračuna sa tekovinama koje su u svojoj srži anti – nacionalne ili u ublaženoj varijanti, internacionalne. Istorija Srbije kao i Hrvatske poigrala se surovo sa zastupnicima „nacionalnih projekata“, kada je u Drugom svetskom ratu nasuprot anti – fašističkom internacionalnom partizanskom pokretu, postavila nacionalne anti – komunističke, ali i pro - fašističke pokrete - poput četničkog ili ustaškog. To je tvorcima ideje o „dovršenoj nacionalnoj državi“ stvorilo nelagodu koju su odlučili odlagati do samog kraja izgradnje velelepnog nacionalnog zdanja. Ta nelagoda ogleda se u tome da je, kako bi se nacionalni projekat dovršio, neophodno raskrstiti sa komunističkim „neprijateljem nacije“ – koji je istovremeno bio i jedini anti – fašistički činilac u narodno – oslobodilačkoj borbi protiv naci – fašizma. Ipak, što se mora – mora se.

Nisu, sa druge strane, završni radovi na „sanaciji srpske države“ nešto najnečasnije što je moralo biti odrađeno u procesu dovršetka nacionalnog projekta. Najnečasnije je za nama i ono se može kvantifikovati brojem nedužnih žrtava u ratovima sa početka radova na gorepomenutom zdanju. Pošto je svaki početak težak, ruke je okrvavio dobar broj izvođača radova. Arhitekte su doduše uglavnom pomrle umeđuvremenu, ali se i danas služimo njihovim „mudrim rečima“ koje su uklesane u krvlju okupanom kamenu temeljcu naših nacionalnih konstrukcija. Mnogi koji su lopatama, među prvima kopali...temelj, danas su na mestima poput predsedničkog.

Rasplet sage u najmanju ruku je ciničan. Najpre je izgledalo kao da su ratni temelji nacionalnih država na ovom prostoru anti – civilizacijski, a onda se ispostavilo da je uspešnost u procesima etničkog čišćenja i masovnih ubijanja donosila bolju startnu poziciju u daljem procesu radova na nacionalnom projektu. Kako je uspešniji i brži rad na dovršavanju nacionalne države donosio i bolju poziciju u redu za članstvo u „podorici evropskih zemalja“, u nju su prvi ušli oni koji, ili nisu ispočetka imali problema sa etnički heterogenim stanovništvom (Slovenija) ili koji su najuspešnije očistili svoju teritoriju od „destabilizujuće manjine“ (Hrvatska). Srbija je pala na ispitu etničkog čišćenja, pa joj taj neuspeli pokušaj u južnoj pokrajini i dalje donosi mnogo glavobolje u evro – integracijama. Srbija zbog ovoga pokušava da se „vadi“ na završnim radovima i da tako moderna, nacionalna, sa jasnim anti – komunističkim i otuda, pro – evropskim opredeljenjem, zamaskira „fleke“ sa početka izvođenja radova. Možda je u prošlosti bilo i „neuspeha“, ali evo – polako se nacionalno velelepno zdanje dovršava. Temelji možda jesu umazani crvenom bojom, enterijer možda jeste siv, poslednji ekseri crni. Najvažnije je da crveni temelji Srbije kao dovršene nacionalne države nisu crveni od komunizma. Još važnije, estetike radi, fasada je ružičasta.        

Kako satira pomaže Vučiću

Veliku inspiraciju za osnove na kojima postavljam ovaj tekst dobio sam čitajući "Polet naše mladosti" Aleksandra Zinovjeva. U tom književno - sociološkom eseju o staljinizmu, Zinovjev, uz pomoć kretanja duž dve dimenzije, individualnih percepcija staljinizma sa jedne, i karakteristika jedne epohe, sa druge strane, saopštava nam nešto o sovjetskom društvu što bi i danas neko morao da saopšti našim društvima na prostoru bivše Jugoslavije.

Sa stanovišta pojedinca, razni su utisci na stolu kada se govori o jednoj epohi, kao što je na primer staljinistička. Ima onih koji sećanja ne razdvajaju od Staljina kao ličnosti i kulta koji se oko njega razvio. U oceni epohe, oni ne odmiču dalje od nepristojne samouverenosti sa kojom o epohi, govore kao da se ona dogodila samo u njima i kao da su njene karakteristike centrirane oko njih i njihovih doživljaja. Zinovjev sa druge strane, kroz neke od likova, baca svetlo na stranu koja je zamračena sa Hruščovljevim zaokretom i udaljavanjem od "kulta ličnosti". Poseban akcenat je na nečemu što isprva izgleda kao da se ni meni, niti drugaricama i drugovima sa levice naizgled ne može dopasti - a to je da je Staljin proizvod jednog vremena, pre nego li devijacija koja je nasilno skrenula realni socijalizam sa pravog puta. Dobra vest je da ovo i dalje ne znači da je Staljin savršeno logična personifikacija marksizma u praksi, već samo da je Staljin bio proizvod vremena i prostora na kom je živeo kao i onoga što je sa tim vremenom i prostorom bilo u interakciji spolja. Ništa više i ništa manje od toga. 

Vratimo se na naše područje. Otkuda Vučić na mestu premijera Srbije? Kako se njegov karikaturni karakter zajedno sa drugim lex specialis postojanjima poput Vulinovog, pojavio u formi kulta? Otkuda Izetbegović na mestu "Ata - Bošnjaka", Đukanović na mestu privatnog vlasnika države, Gruevski na čelu zemlje koja se smatra najednom, ostvarenim snom Aleksandra Makedonskog? Otkuda tamo neki Hasanbegović, "musliman a ustaša", na mestu ministra kulture Hrvatske? Fokusirajmo se na Srbiju, mada bi i svaki drugi primer iz regije bio jednako pogodan za ono pto želim saopštiti.

Kult ličnosti je uvek veliki prijatelj baze jedne epohe, a veliki neprijatelj onima koji žele promeniti bazu. U Srbiji se čitavo javno mnenje bavi kultom Aleksandra Vučića, "orbanizacijom", "putinizacijom", Vulinom koji juri očima nevidljive muve, premijerom koji govori "tišina tamo" na sednici vlade i spasava dete zavejano u Feketiću, Babićem koji đuska, izgovara reči standardizovanog jezika naopako. Jedni kažu da je premijer lud, drugi da je opasan, treći ga brane, četvrti kažu da je zadnje vreme došlo i biće da su oni najbliži istini.

Satira takođe doseže svoje zvezdane trenutke, sa likovima poput Babića ili ministra policije Stefanovića. Satira, koja "gađa" karikaturne osobine ličnosti, misleći pritom da im nanosi nemerljivu štetu. Od Zinovjeva saznajemo da se u Staljinovo vreme često birao, iz redova "partijskih nitkova", jedan lik koga će sami partijski satiričari, stavljati na plakate i ismejavati. Neprirodno je da u bilo kom kolektivu nema raznih Babića ili Vulina - pa čak i na vodećim mestima. Sve to čini predstavu živom i dinamičnom. Smejemo se mi tako raznim gafovima, pa kad ih još uobliče i "njuz - netovci", onda tek umiremo od smeha. Sve dok se ne završi klip, a onda...čekamo novi. Kažemo sebi, pa zar je moguće da ovi svi ljudi, što javno, što tajno - veruju u ovo što govori Vučić - "ludak"?

Tu smo već na dnu prve zamke. Postojao je u Sovjetskom savezu fenomen takozvanih "potkazivača". To su bili oni ljudi koji su pisali prijave protiv drugih, u kojima izveštavaju Organ o anti - staljinističkom delovanju pojedinaca. Na hiljade je takvih prijava stizalo dnevno Organu. U jednom trenutku, piše Zinovjev u svom auto - biografskom eseju, postane jasno da od svih potkazivača, jedan šalje nemerljivo veći broj prijava, zasipajući uposlenike Organa materijalom sa kojim ovi ne mogu iya'i na kraj, pa postaje jasno da je reč o "posvećeniku" koji izgleda, stvarno veruje u to što radi. Odluče uži članovi Organa, da ga se reše i to tako - što će sada neko od njih napisati prijavu protiv tog koji im ne da mira. Tako i bude i ovaj koji stvarno veruje, bude uhapšen na osnovu prijave koju su napisali sami članovi Organa. Najlepši obrt koji čovekova mašta može zamisliti dogodi se sa Hruščovljevim zaokretom i otklonom od Staljinovog kulta, kada, kako kaže sam Zinovjev, nastupi vreme "liberalizma". Ovaj fanatični potkazivač, koji je jedini slepo verovao u to što Staljin govori, biva pušten na slobodu i označen žrtvom Staljinističkog terora. Rukovodilac Organa koji kao i svi "normalni" ljudi nije za ozbiljno uzimao gotovo ništa što je radio i koji je napisao prijavu protiv ovog prvog, biva penzionisan i javno žigosan kao "staljinista". 

Čini se dakle, da mi posmatramo ove razne "botove", Babiće, Vuline i ostale kako na visokom tako i na najnižem poltronskom nivou, kao ludake koji zaista veruju u reči ovoga što ga sa beskonačno puno humora, umirući od smeha, označismo kao "ludaka". Jedino što je sigurno je, naprotiv, da će prvi taj koji bude zaista, u potpunosti poverovao u to što Vučić govori, biti smaknut. Taj bi samo odmagao. Šta rade onda oni koji Mu pišu pesme, propovedaju hvalospeve i kontrabalansiraju negativne komentare po društvenim mrežama, upitaćemo se? Ništa, uklapaju se u "duh vremena", najbolje što umeju. S obzirom na to da se uvek i u svakom vremenu naći više onih koji će se u njegov duh uklapati, od onih koji će po svaku cenu slediti ideale, onda se valja pobrinuti da se duh vremena napravi na što emancipatornijim osnovama.

Što se same ličnosti oko koje je formiran kult tiče - i ona će nestati onog momenta kad bude prestala da igra ulogu na istorijskoj pozornici konstruisanoj sa padom socijalizma. Ta velika predstava u kojoj smo svi akteri i posmatrači, uključujući i one koji satirom napadaju karakteristike glumaca, završiće se onog momenta kad budemo demontirali njene daske zakucane velikim reakcionarnim ekserima. Sve ostalo, poput nastupa opozicionih lidera ili satire koja maši poentu, Vučićevu pobedu na pozornici konstruisanoj baš za njega, čine veličanstvenijom. A šta bi drugo opozicija činila, do ukazivala na Vučićev autoritarizam? Šta drugo, kad je i sama zakivala eksere u daske pozornice na kojoj je danas glavni akter Vučić, a sutra ko zna ko. Ona svakako nije ta koja će razmontirati podlogu za tranzicijske predstave - a to je ono što je potrebno učiniti danas.

Važno je čini mi se konkretizovati poruku za koju sam na početku najavio, da ju je važno saopštiti našim društvima. Nije ustaštvo u Hrvatskoj evidentnije nakon izjave novog ministra kulture da je "anti - fašizam" floskula. Ustaštvo je ukucano u daske na kojima se igra predstava. Ono je u hrvatskom javnom diskurksu, ono je u školama, u kulturi, u samouvereno - egocentričnim, pojedinačnim percepcijama jedne epohe koje su spram nje u dijalektičkom odnosu: istovremeno su njeni konstituenti i proizvodi. Nije četništvo u Srbiji porazilo anti - fašističku stranu srbijanske istorije sa procesima rehabilitacije Draže Mihajilovića ili Milana Nedića. Ono je u udžbenicima, institucijama već više od dve decenije, ono je u drvetu od koje napraviše paralelnu i komplementarnu, četničku pozornicu onoj ustaškoj, sa druge strane granice. Ismevanje likova koji igraju svoju ulogu, u epohi koju samo simbolizuju, nije ništa drugo do ismevanje i nas samih koji, šta god da radimo, s vremena na vreme i sami kročimo na istu tu pozornicu. 

Satira je naravno subverzivna načelno. Međutim, ako se fokusiramo na epohu u kojoj živimo, ili na još nekoliko primera iz prošlosti, ona nekim čudom, možda nenamerno, može postati epohino udarno oružje baš zbog toga što maši temu kojom se mora baviti, ako želi biti subverzivna. Time ona učvršćuje na prestolu i karikaturnog lika koji simbolizuje jedno vreme. Naša je realnost da se u Srbiji više govori o knjizi "njuz - netovaca" nego o kapitalnom delu Milana Radanovića u kom se istorijski obrađuju četnički zločini iz vremena Drugog svetskog rata. Da ne bude nesporazuma, ja mislim da su Draža Petrović, Zoran Kesić i "njuzovci" sjajni momci, da imaju dobar smisao za humor ali, ovde govorim o ulozi tog humora u našem vremenu i prostoru. 

Staljin je, kažu, strašno voleo šalu. Na jednom prijemu za delegate kongresa, upitao je delegata iz udaljenog regiona kako stoje stvari sa približavanjem komunizma. "Drug Lenjin nas je učio, odgovori delegat, da je komunizam sovjetska vlast plus elektrifikacija čitave zemlje. Mi smo druže Staljin, na pola puta jer nam je samo pedeset posto stanovništva nenaelektrisano." Prema svedočenjima, Staljin se tome smejao ne samo tada, već vrlo često u budućnosti kad god bi se prisetio tog odgovora delagata iz udaljenog regiona. Mogu vrlo lako zamisliti slično pitanje koje Vučić upućuje članu mesnog odbora SNS-a, na prijemu za predstavnike mesnih odbora: "Je li, kako napreduje napredak? Pa, odgovori ovaj, vojvoda Šešelj nas je učio da je napredak naprednjačka vlast plus Rusija, a ne EU. To znači da smo tu negde, na pola puta. U redu, reče Vučić, kad shvatiš da je EU zapravo drugi element napretka, shvatićeš i da smo već sad, na kraju puta. Ka napretku? upita mesni odbornik."     

  

Zašto sam protiv nove karikature Charlie Ebdo

Jedan je bloger u svom tekstu o napadima u Kelnu počeo svoj tekst rečima da je pisati na tu temu kao hodanje po minskom polju. Svaku reč moraš meriti više puta, vešto izbegavati zamke u koje možeš upasti tvrdeći, pa bilo šta. Pokušaću da ne „ zgazim na minu“ pišući protiv najnovije karikature francuskog satiričnog magazina Charlie Ebdo.

Poruka autora je jasna. Karikatura sirijskog mališana čije je beživotno telo izbacilo more, u kojoj se taj mališan prikazuje kao odrasli čovek koji juri žene po Kelnu, ima za cilj da na glavačke prevrne i podrije rasistički, anti – izbeglički talas koji je zapljusnuo evropski kontinent, nekako uporedo sa talasima punim beživotnih ljudskih tela koji gotovo svakodnevno zapljuskuju mediteransku obalu, na obodima Evrope. Svakako da u ovom slučaju nije reč o jeftinom senzacionalizmu, već o nameri da se razbiju tabui i kršenje normi uspostavljenih u ovom našem nakaradnom svetu. Međutim, problem koji nastaje pri kršenju ustaljenih, što nepisanih što zakonskih normi. je onaj koji se pojavljuje pri samom odabiru normi koje se krše. Biti subverzivan znači i biti vešt, pažljivo birati i „tri puta meriti“ norme koje se nameravaju kršiti, kako bi se nekom otvorile oči. Čini mi se da je taj posao u slučaju navedene karikature odrađen, u najmanju ruku traljavo.

Ako je društvena norma da ne udarimo šamar osobi koja nam stane na cipelu u javnom prevozu, onda je to norma koju nema smisla kršiti – jer ona nema nikakve veze sa kapitalizmom, eksploatacijom, ljudskom patnjom. Naprotiv, to je norma koja je u istorijskom procesu razvoja čovečanstva, postala opšte – prihvaćena sa dobrim razlogom i svako kršenje te norme izaziva osudu. Smatra se još mnogo stvari neprihvatljivim sa stanovišta istorijskog trenutka u kom se nalazimo. „Crni humor“ je dosta fluidan prostor i u njemu postoje tendencije ka kršenju konvencija, a vrlo često i razbijanju tabua. Set tabua i tema o kojima se ili ćuti ili govori na način koji je sa svih strana omeđen društvenim normama, veliki je. Veština, pa ako hoćete i „osećaj“ za to koje teme treba odabrati kako bi se limiti emancipacije nadišli ili ukinuli, važna je za svakog ko ima za cilj dalju emancipaciju. Čini mi se da su teme poput silovanja, nasilja nad decom, ili upotreba mrtve dece u cilju „otvaranja očiju“ pred aktuelnim političkim i društvenim problemima – i to na način da upotreba gotovo prelazi u zloupotrebu, promašene teme. Kredibilitet u javnosti kritičkog mislioca, umetnice ili satiristkinje, u mnogome zavisi od veštine odabira polja analize i kritike, čiji limiti ujedno predstavljaju i limite same ljudske emancipacije. Deo društvenih standarda i etika koje se tiču novinarskog pisanja i izveštavanja, umetničkog izražaja ili bilo kog drugog vida javnog istupa, ne odražava ujedno i limite emancipacije. Naprotiv. Drugi se deo zaista preslikava u takve limite. Ono što je satirični magazin učinio, po mom sudu, spada u prvu kategoriju jer standardi koji postoje kada se u javnosti govori o dečjem životu, silovanju i slično, postoje kako bismo, čini mi se, sprečili ukidanje čak i onih emancipatorskih dostignuća osvojenih do ovog trenutka.

Mnogo je teorije koju možemo ovde primeniti. Neću se njom baviti. Umesto toga, samo ću pomenuti reči koje sam koliko juče čuo od jednog vrlo priznatog metodologa u oblasti političkih nauka. „Ako čitate tekst na osnovnim studijama, rekao je, i ne razumete ga – onda je vrlo verovatno da je problem u vama. Ako čitate tekst na doktorskim studijama i ne razumete ga, onda je vrlo verovatno problem u samom tekstu“. Kao što sam na početku naznačio, savršeno dobro razumem poruku koja se htela poslati karikaturom malog Aylana, u zamišljenom zrelom dobu. Ono što pak ne razumem, jeste koje su to linije emancipacije koje se ovim izražajem brišu, ukidaju ili protežu.

Doktorant