Medijska "polarna noć"

Jednom prilikom je Margaret Tačer, u vreme štrajka rudara 1984 izjavila:  "Nema nedelje, nema dana, nema sata u kojem ne postoji pretnja da ovom zemljom zavlada tiranija. [To će se dogoditi] ako ljudi izgube samouverenost, ako izgube svoj obrambeni duh. Tiranija se može pojaviti bilo kada, ništa je ne može zaustaviti." Iako je tiranija sistem kojim samovoljno i represivno upravlja pojedinac, ona je još kod Tokvila bila konceptualizovana drukčije, pa je tako izraz "tiranija većine" otvorio vrata novim kontekstualizacijama ovog pojma. Jedna od njih može biti primenjena na današnji kapitalizam, a pogotovo na njegove ogranke na periferiji globalne, ili u slučaju Srbije, evropske kapitalističke produkcije. U skladu sa tim, ne bi bilo netačno ukoliko bismo rekli da je današnja Srbija pod tiranijom kapitala, ili manjinskog dela društva koji poseduje veliki kapital. Ako je to tako, odnosno ako u Srbiji vlada tiranija, onda je logično da su mediji, kao i u svakoj tiraniji, najmoćniji instrument kada se tiče legitimizacije iliti obezbeđivanja (prećutne) podrške osiromašene većine, obogaćenoj manjini. Drugim rečima, mediji su ti koji ljudima, kao što to reče Tačer, oduzimaju samouverenost i odbrambeni duh. Ovaj tekst će se u nastavku baviti upravo time, medijima u uslovima tiranije krupnog kapitala i zabludama u vezi sa izveštavanjem u takvim uslovima.

Prva zabluda je da pri tiraniji kapitala mogu postojati nezavisni ili slobodni mediji. U uslovima tržišne konkurencije, medijske kuće ili korporacije moraju obezbediti prihode koji će ih učiniti konkurentnim. Pošto glavnica sredstava ne dolazi od rasprodatih tiraža ili televizijskih pretplata (dakle broja korisnika), mediji kao i sve druge poslovne sfere, u direktnom su zavisnom odnosu spram kapitala. Reklamni prostor je dakle glavni izvor prihoda. Kako bi se trougao zatvorio, u igru se uključuje i politika, kao sfera koja zavisi od vlasnika kapitala i njihove dobre volje i još boljeg finansijskog interesa, da finansiraju partije. Kako su vlasnici reklamnih prostora uglavnom političari, dok se, sa druge strane, veliki finansijeri partija oglašavaju u medijima i time im pune kasu, medijske kuće  nemaju mnogo izbora osim da uđu u trougao ili da propadnu. Istovremeno, iako tiraž ne igra veliku ulogu kada se radi o direktnom prilivu novca, broj konzmera određenog medijskog sadržaja u direktnoj je vezi sa voljom i finansijskim interesom oglašivača da se reklamiraju u određenom mediju. Tako se pored izuzetno pažljivog, takoreći pobratimskog odnosa koji mediji gaje prema oglašivačima i vlasnicima reklamnog prostora (političarima), ceo ovaj začarani krug odražava i na narod koji, tako bespomoćan, obespravljen i besposlen, konzumira dekadentne medijske sadržaje koji sa jedne strane omogućavaju konkurentnost medija, a sa druge skreću pažnju većini sa tiranije manjine. U ovakvim uslovima, mediji ne samo da nisu samostalni, već se kao javna glasila ili glasila koja bi trebalo da služe javnom interesu, svode na tržišno prilagodljive partijsko - tajkunske instrumente političke legitimizacije i ispunjenjivanje uskih finansijskih interesa ekonomske elite.

U ovakvim okolnostima, mediji spinuju. Dva najsvežija primera tiču se najpre rekonstrukcije vlade Srbije, a potom i načina na koji se izveštava o merama štednje i njihovim implikacijama na život naroda.
Priprema terena za ono što će uslediti tokom druge polovine ove godine otpočela je  rekonstrukcijom vlade nekoliko meseci ranije. Mediji su se tako umesto samim konceptom ekspertskih vlada i time čemu one u 99 % slučajeva služe, bavili ličnim biografijama, licitiranjem i raznim drugim perifernim stvarima. Niti jedan medij nije, primera radi, napravio paralelu između tehnokratskih vlada koje su u Italiji ili Grčkoj poslužile za izglasavanje mera štedje, koje su nametnute od strane Brisela. Razlog ovome je bio taj, što se niti jedna demokratski, legitimno izabrana vlada ne bi usudila da čini to što su činili evropski tehnokrati - da idu protiv volje i interesa sopstvenog naroda i izglasaju mere štednje koje praktično od recesije prave još dublju recesiju. Teret naravno snose oni na dnu socijalne lestvice, dok oni na vrhu izlaze čak i sa dodatnim bonusima, baš onako kako smo videli da se događalo u SAD u bankarskom sektoru.

Nekoliko meseci kasnije, izveštaji medija, isprva o najavama a potom i o izglasavanju novih mera štednje pratile su pravila unutar gore pomenutog trougla  mediji - krupni kapital - politička elita. Tako je primera radi, na RTS-ovom portalu 5. juna tekuće godine objavljen tekst pod naslovom "Mere štednje ne znače manje plate i penzije", da bi odmah zatim, u lidu, pisalo "Najveći teret snosiće zaposleni u javnim preduzećima". Nakon što su mere štednje izglasane, medijski prostor bio je preplavljen naslovima poput "Vučić: Ovo su mere za spas Srbije" (Nedeljnik, 9.10.2013) ; "Porez i štednja ili bankrot" (Politika, 8.10.2013) ; ili "Mere štednje na džepu političara: Nikoloćeva plata manja za 20500 a Dačićeva za 26122 dinara" (Blic, 8.10.2013). Istovremeno, u dnu, primera radi, intervjua Nedeljnika sa Vučićem, stoji da je od 180 000 ljudi zahvaćenih merama štednje, čak 130 000 njih sa primanjima između 60 000 i 80 000 dinara, ali je efekat ove informacije potpuno zanemarljiv jer u naslovu stoji da je to "za spas Srbije". Ono što nam mediji takođe ne govore, jeste da su tvrdnje tipa "Štednja ili bankrot" ili izjave ministra Krstića da je "Srbija izbegla grčki scenario" (u skupštini Srbije. 5.12.2013) jedna velika neistina. Niko se od medija nije bavio time da zaduženost Srbije iznosi 58 % BDP-a, a Grčke 169,1 %. Niko nije ni pomenuo da zaduženost zemlje u uslovima globalnog kapitalizma nije značajan indikator čak ni kada se radi o kreditnom rejtingu (dug SAD primera radi, premašio je godišnji BDP za oko 15 milijardi - dakle iznosi preko 100 %), a kamoli kada se radi o nečemu ozbiljnijem kao što je "spas ekonomije" u celini. Istovremeno, Blic objavljuje potpuno irelevantnu informaciju o tome šta je rekao nekakav generalni sekretar Udruženja banaka Srbije Veroljub Dugalić i to sa naslovom "Zaduženost stanovnika Srbije najniža u Evropi". Naravno, ovde se radi o privatnom dugu koji po glavi stanovnika u Srbiji iznosi 828 evra, što je, prema rečima Dugalića, "direktna posledica niskog standarda građana", jer su, primera radi, prosečan stanovnik ili stanovnica Hrvatske zaduženi čak 11 000 evra.  Dok se sa jedne strane narod zastrašuje "grčkim scenariom" zbog javnog duga od 58 % (gornja granica javnog duga zemalja evro - zone je 60 %), sa druge strane se pojavljuje nekakav bankar koji poziva narod da se više zadužuje jer to je tekovina modernog sveta. (Blic, 15.10.2013). Uz sve to, mediji nam donose i najvažniju informaciju od svih, a to je da će se i predsedniku i premijeru smanjiti plata. Najrelevantnije informacije se po pravilu izostavljaju ili ostavljaju za sam kraj, kao eto u današnjem "Blicu" koji objavljuje intervju sa ministrom privrede Sašom Radulovićem pod naslovom "Ne dam ostavku", a gde se tek kao poslednje, postavlja pitanje "Gde su u toj priči zaposleni? Može se čuti da će u državnim firmama bez posla ostati 30.000 ljudi." Naravno, poslednji deo teksta trebalo je da stoji u lidu. Ovako, utisak koji naslov zajedno sa glavnicom teksta ostavlja, jeste da je Saša Radulović ekspert koji se usudio da srpsku privredu digne na noge i neće odustati uprkos podmetanjima. Niti jedno pitanje u ovom intervjuu se naravno nije odnosilo na skandaloznu praksu sprovođenja javne rasprave o, isto tako skandaloznom novom zakonu o radu.

 S pravom se na kraju možemo zapitati šta onda znači profesionalno novinarstvo? Nakon što ćemo konstatovati da bi profesionalno novinarstvo trebalo da znači izveštavanje u interesu javnosti, a ne uskih političko - ekonomskih elita, možemo da primetimo da se u Srbiji profesionalno novinarstvo svelo na profesionalno obavljanje zadataka, bez kojih biste, kao novinar ili novinarka, najverovatnije ostali bez posla. Dakle, u zavisnosti od toga gde radite, ne smete dirati one koji vas finansiraju, direktno ili indirektno. Ono što pak ne smete nigde, jeste da dirnete u sistemsku prirodu zamajaca u točkovima slobodnog novinarstva. Zato će današnji Blic preneti twit Dušana Pavlovića (savetnika minustra Saše Radulovića) u kom kaže da "Kako vreme prolazi, sve više sam siguran da je noliberalizam pojam koji koriste ljudi koji nemaju pojma o ekonomiji i liberalizmu". Pošto bi bilo koji medij koji bi preneo odgovor na ovu, prosistemsku budalaštinu (osladio mi se izraz nakon što ga je ministar Radulović patentirao kao politički korektnog), onda ću ja eto ovde, najpre reći da je neoliberalizam kovanica koja je nastala nakon konceptualnog braka između tradicionalnog liberalizma i neoklasične ekonomije, a onda i završiti sa rečima ikone "modernog" srpskog establišmenta Ronalda Regana, koji je jednom prilikom rekao Gorbačovu, "Evo zašto vam ne vjerujemo".















 
  

Bosanski "srećni greh"

Ono što je bilo presudno za Božju odluku da dozvoli demonu Mefistofelesu da ostane na "ovom svetu" jeste to što čovečanstvo ima potencijala za progres, ali je po svojoj prirodi neradoznalo i lenjo - pa mu je stoga potrebna sila koja će ga držati aktivnim i budnim. Geteov "Faust" upoznaje nas još i sa opkladom koju prave doktor Faust i demon Mefistofeles. Opšte poznatim rečnikom iskazano, doktor prodaje "dušu đavolu", pri čemu ostaje siguran da sva zadovoljstva, luksuz i moć koje demon nudi, nikada neće ispuniti suštinu Faustovog bića. Ukoliko bi se ipak dogodilo da Faust poželi da "prolazni momenat nikada ne prođe", opklada daje pravo demonu da Fausta "stavi u okove i pozvoni na zvono smrti".

Baš poput Adama Smita i Getea i Karl Marks je znao da je kapitalizam "Felix Culpa" *, odnosno "srećni greh", neophodan zamajac ka društvenom razvitku. Ono što je pak Marks znao, a njegovi prethodnici nisu bili u prilici, jeste da su i progres ali i cena koja se za njega plaća mnogo većih razmera od isprva očekivanih. Takođe, mi danas znamo da je Marks bio u pravu kada je o kapitalizmu govorio kao prožrdljivom i nezasitom. Još važnije, znamo da je, baš kako je i Marks predvideo, "happy sin" usrećio buržoasku klasu, dok je veći, njima podređeni deo društva, ostavio u nemilost visokoj ceni koja se za progres jedne klase mora da plati.

"Felix Culpa" bio je po sredi i na našim prostorima nakon kraha realno postojećeg socijalističkog poretka. Inicijalno, njegovo sprovođenje otpočelo je otvaranjem većeg prostora za liberalno - nacionalističku elitu na bivšem jugoslovenskom prostoru, a završio se ne baš tako "srećnim grehom" početkom devedesetih godina. Iako većinska, socijalno ugrožena klasa danas plaća ceh kapitalističkog "Felix Culpa", čini se da je bosansko - hercegovački slučaj najparadigmatičniji kada je u pitanju mistifikacija uzroka naše nezavidne svakodnevice. Dominacija vertikalne umesto klasne društvene stratifikacije već gotovo dve decenije onemogućava demistifikaciju situacije na terenu. U čemu leži osnovna pogreška? Pre svega u mišljenju da je Bosna i Hercegovina država koja ne funkcioniše. Ona baš suprotno, funkcioniše na isti način na koji funkcionišu i ostale post-jugoslovenske republike. Jedina razlika je u tome što se na prostoru BiH stanovništvo suočava sa etnički podeljenom političkom elitom, dok je u ostatku država ovog prostora u pitanju nacionalno homogena vladajuća klasa. Akcenat koji se u javnom političkom životu stavlja na ustavne reforme ili dogovor triju političkih elita koji bi za cilj imao "deblokiranje" države omogućava političkim elitama da bezbrižno, bez odstupanja, i dalje stoje na pozicijama etno-političarenja kao instrumenta legitimizacije i tako, ostanka na vlasti i dalje eksploatacije odozgo. Ustavne promene ili dogovor srpske, hrvatske i bošnjačke političke elite, zapravo ne bi dovele ni do čega drugog do izmeštanja legitimacijskog težišta sa etno-politike na vladavinu multi-etničke ekonomsko - političke oligarhije koja bi umesto podeljenog, sada ubirala plodove zajedničkog kapitalističkog "Felix Culpa". Cenu "greha" bi i dalje plaćali stanovnici i stanovnice Bosne i Hercegovine bez obzira na njihovu etničku, ali s obzorim na njihovu klasnu pripadnost. Dakle, kao i do sada.

Isti fenomen pokušaja iznalaženja problema sa pozicija njegovog uzroka, javlja se i u drugom sveprožimajućem diskursu koji stoji na putu "funkcionalnijoj" Bosni i Hercegovini. Radi se o suočavanju sa prošlošću. Vrlo često je, kada se radi o ovom veoma osetljivom pitanju, po sredi depolitizacija prošlosti i njeno svođenje na skup individualnih sećanja, istrgnutih iz konteksta političkog. Sa druge strane, instrumentalizacija depolitizovanog viktimizirajućeg narativa vrlo lako biva umotana u svoje etno-religijske forme i time još lakše dopire do onih od čijih glasova zavisi opstanak dominacije etno-nacionalnog diskursa. Iako je rušenje vertikalnih podela društva zasigurno od velokog značaja za bosansko-hercegovačko društvo, one zapravo bivaju perpeturane, radije nego ugrožene kada pokušaj svrgavanja nacionalista dolazi sa liberalnih pozicija (poput monopolista na alternativu etno - nacionalizmu, nevladinih organizacija). Time se zapravo pokušava obračun sa nacionalističkim posledicama dok se istovremeno stoji na poziciji njihovog liberalno - kapitalističkog uzroka. Drugim rečima, tanku liniju između liberalizma i nacionalizma najbrže je i najlakše preći u multietničkim zajednicama, jer, kako smo još od J.S. Mill-a naučili, liberalna demokratija ne funkcioniše u multietničkim zajednicama. Tako korene kasnijeg nacionalizma jugoslovenskih naroda pronalazimo upravo u otpočinjanju ekonomsko - političke liberalne transformacije osamdesetih. I dok se etnički homogenija Slovenija "izvukla" samo sa desetodnevnim ratom, najskuplji ceh za kapitalističku "Felix Culpa" zajebanciju platili su stanovnici i stanovnice multietničke Bosne i Hercegovine.

Stoga, kao i u većini ostalih bivših jugoslovenskih republika, nije problem u nacionalizmu, problem je u alternativi. To što je u BiH nacionalizam vidljiviji, jači, osetniji zbog toga što među njima postoji kompeticija (za to smo se valjda i borili - ako na slobodno tržište mogu margarin i jogurt, a što ne bi i nacionalizmi), nikako ne znači da je "đavola koji je došao po svoje" moguće izigrati metodama onih koji su se sa njim na početku opkladili. Doktoru Faustu dogodilo se baš ono za šta je bio tako siguran da neće - osladilo mu se. Anti-komunistički liberali dočepali su se vlasti i poželeli su da "prolazni momenat nikad ne prođe". Da bi to ostvarili, morali su korak dalje, u krvavi rat i nacionalizam. A onda i još dalje, u rasprodaje javnog dobra, eksploataciju sopstvenih naroda i sve to, kako bi odložili naplatu opklade koju su izgubili. Liberalno - nacionalistička elita u Bosni kao ni u jednoj drugoj zemlji u regionu, neće samu sebe baciti u lance. Neće ni demon Mefistofeles, makar ne u skorije vreme, jer i on uživa gledajući. Jedini koji to mogu su oni koji su od "Felix Culpa" videli samo "Culpa". Vreme za to je došlo jer, kako vidimo, "čarobnjak nema više kontrolu nad moćima niti jednog od svetova koje je prizvao svojim činima" (Marx, Komunistički manifest).

 

* Izraz "Felix Culpa"  prvi je upotrebio Sveti Avgustin (St. Augustine) govoreći o "Padu čoveka" (Fall of man) kao izvorištu "Originalnog greha" (Original sin)




 

 

Je li poražen anti-fašizam na Balkanu?

Dobro je da je Boris Dežulović pred referendum u Hrvatskoj podsetio na pesmu Friedricha Gustava EmilaMartina Niemöllera i to da svako pripada nekoj manjini i da ako jedni drugima ne stanemo u zaštitu, uskoro nikog više neće biti. Dobro je i da je na portalu Miljenka Jergovića, hrvatski rediteljNikola Strašek oterao Džoa Šimunića u pičku materinu. Dobro je i što je Boris Buden sa naslovnice "Arkzina" uz fotografiju Šimunića poručio "Ne, ne volim Hrvatsku", kao i to što uprkos pobedi homofoba u Hrvatskoj jedan značajan deo ljudi ustao protiv, sada već izglasanih ustavnih reformi. Lepo je i što su se neki humani ljudi angažovali oko sakupljanja odeće za azilante u Srbiji, koji su se pre nekoliko dana smrzli pred prizorom razjarenih anti - azilantski (ne)raspoloženih meštana (rasističkog) dela Obrenovca i još nekolicine mesta u kojima im je onemogućeno da se privremeno nastane. Takođe je ohrabrujuće to da sve više ljudi putem društvenih mreža i, koliko im se dozvoli - medija, javno kritikuju emitovanje serije "Ravna Gora" i pokušaj rehabilitacije kolaboracionističkog pokreta iz vremena nacističke okupacije. Dobro je i da je jedan mladi Sarajlija reagovao pismom naodluku, valjda kantonalnih vlasti Sarajeva (ko će znati više o kom se tačno nivou vlasti radi), da se u Sarajevu na mestu atentata na Franca Ferdinanda izgradi spomenik austro - ugarskom prestolonasledniku. Dobro je. 

Ono što ipak nije dobro, to je da pokušaj apstrahovanja svih ovih događaja iz šireg konteksta društveno - političke stvarnosti i njihovo svođenje na slobodu govora / demokratiju / istorijsko pomirenje. Ovakva praksa za cilj nema ništa drugo do pokušaj normalizacije otpora anti-fašizmu.

Naravno, ništa od ovoga se nije naprosto desilo. Iza svih  ovakvih vidova izražavanja "slobode mišljenja" itekako stoji sistemska pozadina. Nakon kraja realno postojećih socijalističkih režima u Istočnoj Evropi, politička elita, uključujući i bivše pripadnike partijskih nomenklatura, otpočeli su proces legitimizacije političke moći putem manipulacije nacionalnim. Ono što je otpočelo pokušajem nasilne legitimizacije kroz ratove početkom devedesetih, nastavljeno je kao nenasilno nametanje novog dominantnog diskursa. Kao što piše Mišel Fuko, novi vidovi vladanja počeli su da  funkcionišu ne kao pravo, već kao tehnika, ne kao zakon, već kao normalizacija, ne kao kazna, već kao kontrola (Znanje i Moć: 63). Tako se prilikom opšteg zaokreta kada se radi o izvorima političke legitimizacije, u našim post - jugoslovenskim društvima otpočelo sa normalizacijom pomirenja nacionalnog i anti - fašističkog. Pošto ovo nije bio nimalo lak zadatak (s obzirom na to da proces nije bio utemeljen na istorijskim činjenicama već na istorijskom revizionizmu), u formulu je uvršćen i anti-komunizam. Pošto se u proteklih nekoliko decenija KPJ u značajnoj meri legitimizovala uz pomoć anti-fašističke tradicije, novonastale političke elite počele su sa stvaranjem nove budućnosti uz stvaranje nove prošlosti. Tako je primera radi ustaštvo u Hrvatskoj umnogome bilo sistemski rehabilitovano uz pomoć narativa o domovisnkom ratu. U slučaju Srbije sa rehabilitacijom četništva takođe se otpočelo devedesetih - ali od strane opozicije. Tako je u jednom intervjuu 1996. godine, Vojislav Koštunica kroz afirmativne stavove o Dimitriju Ljotiću (čoveku na čiji je predlog Milan Nedić postavljen na čelo kolaboracionističke vlade u vreme Drugog svetskog rata) odškrinuo vrata onome što će nakon 2001 uslediti u Srbiji.

Nakon "petog oktobra" usledila je dakle sveopšta klerikalizacija javnog prostora (npr. uvođenjem veronauke u škole, ili  uvođenjem obavezne poštanske takse za obnovu Hrama sv. Save), te izgradnja i osnaživanje  nacionalnog kao sveprožimajuće kategorije. Pošto to nacionalno nije moglo, kao u slučaju Hrvatske da bude pomireno sa anti-fašističkim na temeljima domovinskog rata, "sprem'te se sprem'te" je imalo drukčiji rehabilitacijski put od "za dom spremni". Hrvatske elite nisu dakle morale da rehabilituju Antu Pavelića da bi rehabilitovali ustaštvo. Njihove srbijanske kolege ipak su morale da se vrate malo više unazad, do Draže Mihajilovića. U oba slučaja i ovi što su bili "za dom spremni" kao i ovi koji su bili samo "spremni", a dok bi i uz jedne i druge kroz istoriju bolje stajao  slogan na sve spremni - pa i na genocid, nekako su zaobilaznim putem, preko antikomunizma, postali prijatelji anti-fašizma. S obzirom na to da je ovakav narativ već uveliko na našim prostorima zaživeo, promenu stanja u praksi verovatno ćemo malo pričekati - ali ono što možmo da uradimo odmah, je da praksu makar na koncepcijsko - teorijskom nivou sahranimo i to u samo nekoliko rečenica.


Naime, kako piše Todor Kuljić u svom tekstu o anti - fašizmu, dosledni ili univerzalni anti-fašizam je brana svakom nacionalizmu. Kada se radi o onom tipu anti-fašizma koji je na post-jugoslovenskom prostoru ovaj naziv na prevaru prisvojio, važno je reći da se radi o konceptu koji se nominalno suprotstavlja totalitarizmu i da se on bavi izmeštanjem težišta sa anti-fašizma na anti-komunizam. Ako je reč o Srbiji, preusmeravanje težišta anti-fašističke borbe sa anti - fašizma na anti - komunizam, a sve u cilju legitimizacije nekakvog "modernog nacionalizma", predstavlja ništa drugo do konceptualnu pogrešku. Ovo iz prostog razloga što su anti-fašizam i švinizam koji je imanentan svakom nacionalizmu, konceptualno jedan drugom suprotstavljeni. Otuda niti jedan anti-fašizam, a pogotovo na području bivše Jugoslavije, nikada nije bio, niti ikada može da bude, podveden pod plašt nacionalnog jer u sebi sadrži najmanje jednu osobenost koja je nacionalizmu antipodna. Zato je hrvatski ustav i bez klauzule koja je  izglasana na referendumu a koja je eksplicitno fašisoidna, odraz pobede koncepta koji je u tranzicijsko vreme postao poznat kao koncept zvan anti - antifa. Naime u tom ustavu se u tački 141. naglašava da je svako obnavljanje jugoslovenskoga državnog zajedništva, odnosno neke balkanske državne sveze u bilo kojem obliku kažnjivo zakonom, (Kuljić:11) Raskid sa komunističkom prošlošću nije zapravo ni imao pred sobom mogućnost drukčijeg scenarija. Jer ako raskinete sa jedinom anti - fašističkom prošlošću koju imate (nadnacionalnom), onda ste prisiljeni da uspostavite kontinuitet samo sa "pogodnom prošlošću" ili da se u slučaju anti - antifašizacije sa ciljem svođenja anti-fašističke borbe na nacionalni nivo i razračunavanjem sa komunističkom prošlošću, bavite čak i njenim izmišljanjem (vidi: Hobsbawm, The Invention of Tradition ). Nikakav drugi scenario dakle nije bio moguć ni u slučaju Srbije, do onog koji povremeni četnički otpor Nemcima, njihovu kolaboraciju sa kvislinzima i Italijanima i genocid nad Muslimanima (...) na silu podvodi pod opšti pojam anti-fašizma. (Kuljić: ibid)
 
Otuda smo valjda i svi postali anti-fašisti a ujedno "za dom spremni", ili samo "spremni sa apostrofom" ; otuda dižemo spomenike Francu Ferdinandu, otuda i tražimo nazad teritorije koje su nam nekada davno "nepravedno" oduzete (kao što to čini bugarska Ataka poslednjih dana) ; otuda nećemo tamnopute azilante u komšiluku jer se plašimo da nam takvi divlji ne siluju ćerke ; otuda smo zaboravili Sartra ili Volfganga Fric Hauga i otuda i ne znamo da "onaj ko ne želi da napada anti-komunizam treba da ćuti o fašizmu"; otuda i ne čitamo Todora Kuljića koji je modifikovao ovu izjavu rekavši da "ko neće da govori o nacionalizmu, trebalo bi da ćuti o anti-fašizmu". Otuda smo valjda i nesvesni opasnosti normalizacije pro-fašističkog istorijskog revizionizma ili rasističke svakodnevice. Otuda se s pravom možemo zapitati, je li fašizam kusur koji smo dobili kada smo na buvljaku pazarili falcifikovanu prošlost?    




     









 
 

     

Budalaštine kojima se divi Balkan

Veliku istinu o srpskoj ekonomiji saopštio nam je ministar privrede. Prebrojao je sva javna preduzeća, rekao da su ona teret privredi i zaključio da su kao takva zamajac u točkovima koji bi se, da nije njih, kotrljali ka prosperitetu. Zato je ministar Radulović uz podršku vlade iz budžeta za narednu godinu izuzeo subvencije za javna preduzeća. Umesto toga razvio je strategiju da se, ukoliko ima uslova, nekima od njih pomogne u procesu restrukturiranja, dok će velika većina biti ugašena ili privatizovana. Kaže ministar da on nije političar i da građanima saopštava surovu istinu. Mediji u regionu dive se hrabrosti Saše Radulovića, koji je konačno presekao i odlučio da raskine sa ružnom prošlošću koju je karakterisala državna intervencija u sferi ekonomije. Dve su začkoljice po sredi u vezi sa ovim, jedna ekonomska a druga ideološka.

Ono što se sve vreme provlači kroz diskurs jeste to da je u prethodnih deset godina istrošeno poverenje u ekonomski model prema kom država aktivno učestvuje u ekonomiji. Stvara se tako dojam da je od 2000. godine do danas, ekonomija istrulila jer se 1) država previše mešala i 2) jer su i privatizacija i pokušaj liberalizacije tržišta doveli do katasrofalnih posledica usled pljačke prilikom privatizacije.

Krenimo od prve antiprotivne izjave u kojoj, u svom autorskom tekstu ministar kaže:  

Umesto da radimo, mi smo zamislili da će stranci doći da razviju našu privredu. Ovo je naravno kapitalna budalaština. Svi investitori, domaći i strani, posluju zbog profita (...) Glavni fokus ekonomske politike mora da bude domaća privreda.

Pre svega, kapitalna budalaština je to da ima iole značajnije razlike između stranih i domaćih privatnih investitora, u uslovima u kojima se država ne meša u ekonomiju. Kako bi novac uložili baš u srpsku a ne u neku drugu privredu, velikim investitorima neophodno je pružiti ono što se često naziva "povoljnom atmosferom za biznis". Ta povoljna atmosfera tiče se redukcije troškova proizvodnje, te smanjenih državnih nameta kako bi se uvećao profit koji je, baš kako reče i ministar, glavni cilj i stranim i domaćim investitorima. Jeftina radna snaga, liberalizovano tržište radne snage, te privilegovan položaj kada je reč o privatizaciji i eksploataciji javnih dobara i njihovih prirodnih bogatstava podjednako su važni i stranim i domaćim velikim investitorima. Umesto inostranim multinacionalkama, omogućićemo domaćim oligarsima da uvećavaju svoje bogatstvo. Ono što je verovatniji scenario od drugih, ako domaći investitori narastu do mere u kojoj će biti zanimljivi za otkup od strane inostranih investitora, ponovo će se vlasništvo nad uspešnim proizvodnjama preseliti u ruke stranog kapitala. Primeri Apatinske pivare ili Zastave ovde su relevantni. Ako o ovome sudimo na osnovu neoliberalne "biblije", teorije racionalnog izbora, nema nam druge osim da zaključimo da nikakve racionalnosti niti jasne računice u ovome nema. Jedino na šta ovakav pristup može da se svede jeste "patriotska" iracionalnost prema kojoj su nam draži domaći od stranih bogataša i to samo privremeno, kako bi se stvorio privid nekakvih reformi.

Druga "kapitalna budalaština" ministra Radulovića tiče se dela u kom kaže: 

Na javna preduzeća trošimo dodatne stotine miliona evra godišnje. Javna preduzeća kod nas nisu izvori pofita, već deo socijalne politike s ogromnom cenom po celo društvo. I štetnim ugovorima, kupcima i dobavljačima, preko kojih se izvlači ogroman novac i sliva u privatne, uglavnom partijski obojene džepove.

Ekonomska strategija prema kojoj se rast stimuliše povećanjem javnih rashoda umesto njihovim smanjivanjem nije ništa što je "s one strane razuma". Trideset "Prosperitetnih godina" (Glorious years) posleratne Evrope upravo su došle kao posledica kejnzijanske logike koja predlaže uvećanje javnih rashoda u cilju rasta pariteta kupovne moći potrošača. Kada ljudima novac dajete (bilo u formi socijalnih davanja, subvencija ili bilo kojoj drugoj formi) oni ga prosto ne jedu već ga troše (dakle još jedna "pod - budalaština" je da javni rashodi predstavljaju "bacanje para u bunar"). Ako u državi kao što je Srbija to prestanete da činite, ne samo da destimulišete potrošnju koja ima direktan uticaj i na smanjenje proizvodnje (zakon ponude i potražnje, ništa komplikovanije od toga - zaista), onda otvarate prostor za sivu ekonomiju. Tako će najavljeno smanjenje poreza na rad koje bi trebalo da stimuliše poslodavce da plaćaju porez na svakog svog zaposlenog (mera koja za cilj ima smanjenje poslovanja u sivom sektoru) biti poništena smanjenjem javnih rashoda i šta više doprineti  povećanju obima "sive zone". Ako još i liberalizujete tržište rada kao što je izvesno da će se učiniti (ako je suditi po novom zakonu o radu), onda vam se broj ljudi bez posla uvećava, potrošnja smanjuje, kao i dotok novca u budžet jer područje sive ekonomije raste čime se onemogućava oporezivanje zarada. Ako je neoliberalni argument na ovo da liberalizacija tržišta radne snage omogućava veću dinamiku kroz doškolovavanje, prekvalifikaciju i brzu adaptaciju na tehnološke i druge inovacije, onda u celu ovu zavrzlamu moramo da uključimo i liberalizovani obrazovni sistem koji funkcioniše po principima komodifikacije znanja i bivamo konačno zatvoreni u začarani krug neoliberalnog tržišta.  Upravo je to ono što se dogodilo u zapadnoj Evropi u kojoj je nekom trenutku država "blagostanja" zamenjena neoliberalnom, što je bio kraj evropekog "zlatnog doba". Posledice vidimo danas u većini država EU, kroz galopirajuću nezaposlenost i još veće disparitete između bogatih i siromašnih. Bez namere da poredim današnju Srbiju sa posleratnom zapadnom Evropom, naglašavam ovo jer nam ministar zapravo saopštava da je politika uvećanja rashoda kroz subvencije propala, umnogome zbog koruptivnih radnji i pljačkaških prljavih ruku političke elite, koja se pretvorila u parazitsku skupinu na koju država baca novac. Ako je on sada deo te političke elite i ako on nije isti kao i njegovi prethodnici, zašto onda poseže za merama koje bi trebalo da spreče partijske zloupotrebe, ali i da umnogome pogoršaju položaj prosečnog radnika u Srbiji? Jedan od odgovora može biti i da nije tačno da nije isti,  pa preko leđa radnika želi da se razračuna sa parazitskim elitama koje mu kvare reputaciju.

Ideologija

 

Među mnogobrojnim budalaštinama i to kako ministar Radulović reče "kapitalnim", ovo su možda bile dve ili tri koje su mi iskopale oči. Druga strana medalje svakako je privid ideološke neutralnosti najavljenih "reformi". Širom regiona, one se razumeju kao glas (ekonomskog) razuma koji će se akobogda, proširiti  diljem Balkanskog poluostrva.
Kako bismo najpre shvatili zašto se ceo Balkan divi srpskom ministru privrede, krenimo od veberovske tradicije razumevanja ideologije, s obzirom na to da je ona, pouzdano znam, bliska jednom od glavnih savetnika Saše Radulovića. Prema tumačenju Maksa Vebera ali i drugih predstavnika škole nazvane po njemu, svaki ideološki impuls koji stiže od elita analizira se na osnovu parametara koji se tiču lične koristi. Dakle svaki pojedinac sudiće o planu Saše Radulovića sa stanovišta mogućnosti da od najavljenih mera ima koristi. Radi se o već pomenutoj teoriji racionalnog izbora. Jedna od tri vrste racionalnosti kojom se pojedinci koriste pri pravljenju izbora jeste i ono što Raymond Boudon naziva racionalnošću položaja ili situacijskom racionalnošću, gde se sa stanovišta teorije, racionalnim smatra i onaj sud koji stoji na pogrešnim kauzalnim osnovama usled podređenosti položaja u kom se oni koji sude nalaze, a u ovom slučaju to su građani. Moguće je tako, da građani podržavaju ministra misleći da će se to pozitivno odraziti na njihov socijalni ili bilo koji drugi položaj, ali su nažalost zbog svog društvenog položaja uskraćeni za ispravnu percepciju onoga o čemu on govori i stvarnih posledica toga.

Što se tiče same deideologizacije udžbeničkog neoliberalizma, moraćemo ipak da se oslonimo na malo ozbiljnije i kudi kamo smislenije teorijske okvire od teorije racionalnog izbora. Ono što vidimo ovih dana u medijima širom regiona ne predstavlja ništa drugo do otelotvorenje ovoga što Gramsci zove kulturnom hegemonijom koja se uspostavlja kao dominantna ideologija posredstvom institucionalnih instrumenata poput medija, obrazovnog sistema itd. Prema Altiserovom shvatanju ideologije, njena funkcionalna snaga leži u državnom aparatu koji pre ideološkim nego li represivnim aparatom obezbeđuje podršku za svoje ideje. Kako je u srpskom društvu više nego primetan konsenzus oko briljantnosti ideja ministra Radulovića, biće da je ovo u potpunosti uspelo. Ako posetite Fakultet političkih nauka u Beogradu videćete da je ono što Altiser stavlja na najuzvišenije mesto kada je reč o ideološkoj indoktrinaciji - obrazovni sistem, već dugi niz godina glavni institucionalni mehanizam za širenje i prihvatanje ove "deidelogizovane" ideologije. Tako ovaj privid reformi radi sistemu upravo ono što mu je neophodno kako bi opstao - prikriva njegove protivrečnosti o koje se koriste isključivo politička i ekonomska elita. Ako pratimo psihoanalitičku tradiciju mogli bismo da zaključimo da su građani žrtve jedne ideološke iluzije.  Možda je istini u našem slučaju, najbliže Žižekovo gledište (koje prati psihoanalitičku tradiciju) prema kom idelogija nije iluzija sna koji sanjamo da bismo pobegli iz nepodnošljive stvarnosti već njenu osnovu čini konstrukcija fantazije koja služi kao podrška samoj našoj "stvarnosti" : iluzija koja strukturiše naše delotvorne , stvarne društvene odnose (...). U tim društvenim odnosima odavno su počeli da vladaju relacije tipične za neoliberalno društvo (Polanyi) koje je konstruisano na temeljima dominantnog načina ekonomske proizvodnje u poslednje dve decenije. To društvo danas je kompetitivno, ono je sazdano iz gomile otuđenih pojedinaca  koji sopstvene uzajamne odnose potčinjavaju zakonima tržišta. U takvim okolnostima, pored njih nezapaženo prolaze ovakve ideološke konstrukcije poput autorskog teksta Saše Radulovića.

Naposletku, ipak je ministar privrede stručnjak, može se reći i naučnik i to taman onoliko koliko je ekonomija nauka. Ali sve i da jeste, Markuze nas je naučio da su nauka i tehnologija dominantni oblici ideologije u savremenom društvu. Pitanje je samo dokle će biti moguće održavati kulturnu, ekonomsku i političku supremaciju i dokle će biti moguće legitimisati ideološki mehanizam koji donosi sve gore posledice. Možda trenutno okolnosti za radikalnu promenu i nisu pogodne, ali ponekad je dovoljno načiniti korak koji je, ako je pravi, sposoban da retroaktivno izgradi preduslove za samog sebe (Žižek). 

 

Gavrilo Princip, a hero?

Less than a year is left until the celebration of the hundredth anniversary of the outbreak of World War I, until then the bloodiest war in human history. As June 28th, 2014.is approaching near, it is more certain that the German government will take part in the organization of the celebration of the centennial in Sarajevo, where Gavrilo Princip assassinated the Austro- Hungarian Crown Prince and his wife. The greatest nightmare of our grandmothers and grandfathers begins to worry us as this date approaches. The question that bothers us is „What will the world say?"

When analyzing the role of Gavrilo Princip in world history first of all it is necessary to point out the epistemological error in dominating, but unfortunately revisionist interpretation of the assassination in Sarajevo. Almost all literature dealing with the causes of WWI on the very first page stresses the murder of Franz Ferdinand and his wife Sophie as a cause of the war. Despite in the subsequent analysis this conflict which had an impact on the world is connected with the clashes between the imperial pretensions of the great powers of the late nineteenth and early twentieth century, somehow there is still a bitter taste when the name of Gavrilo Princip is mentioned.

That the act of murdering a colonial subject by the persecutor is a sign of true self-liberation, we learned from Jean Paul Sartre. Since colonization during the nineteenth and twentieth century was followed by the promotion of so-called "scientific racism", according to which the colonization is justified because it is carried out against those who are unable to manage themselves, colonized people in these areas were placed in the position of an inferior race. Although Aristotle is often considered the father of "scientific racism", there are a fairly large number of modern, primarily liberal thinkers, who used this concept to justify colonial conquest
led by their countries. Thus JS Mill thought it was justified to go to imperial campaigns if that would mean that the "uncivilized" will become "civilized." Tocqueville himself, writing about Algeria, articulated the characteristics of the French ideal of "civilizing missions." Only Bentham was against British imperialism, and only because he thought it was not feasible, because he thought that such campaigns are a waste of precious resources. Besides Great Britain and France, there were of course united Germany, Austria-Hungary and Czarist Russia. Each of these countries was for imperialist campaigns. Of course, conflicts of great powers over territory occurred throughout the history of the modern state, and in addition to these listed, from 16th
century onwards there were also Spain and the Netherlands. So the world in a historic moment became narrow because the West progressed precisely because the race for world wealth included only a limited number of members. The West, according to many, progressed only because highly developed countries like China and India were ravaged by exploitation. Suddenly, the exploitative campaigns included too many countries, and it was a matter of time before the conflicts of the great powers will escalate. And then right out of nowhere, appeared a Gavrilo Princip, assassinated an occupation symbol, undergone self-liberation and began World War I?

It is said that Gavrilo Princip was a nationalist. In the region people do not like him because he was a member of an organization that aimed to unify the Serbs under Austro-Hungarian rule (and other South Slavs). World-wide he is called a terrorist because, in any case and under whatever circumstances, the murder is considered a barbaric act - especially the assassination of a Crown. Let's start with the first charge. All (successful) anti-colonial movements in the twentieth century, around the world, were the movements of "national liberation." As Alan Ryan writes, nationalism is a dangerous gift that colonizers inadvertently gave to the colonized. Even Marx thought that the colonial conquests are progressive, in the sense that they may lead to expansion of the capitalist mode of socio-economic organization, which would result in the formation of national liberation movements, which would as those European, firstly get free from colonial rule, and then take part in the world socialist revolution. These movements would firstly be national. Liberation from "imperialism as the highest stage of capitalism" (as follows the most famous Lenin's work on this phenomenon) starts with grouping the nation or a group that wants, modeled on the Western nation-state, to be freed from occupiers and then to form an independent state union. Hence the definition of "non-aggressive nationalism" under the doctrine "to each people its own polity" and a clear distinction in relation to the "aggressive nationalism" which undermines conquests. This classification is reserved for the period of the early twentieth century, and especially for the period of anti-colonial struggle and is not relevant to the present analysis of nationalism as primarily retrograde social tendency. This struggle, in all parts of the world from the beginning of the twentieth century was often very radical and because it was such it does not mean that it could be classified as "aggressive" - if you use the aforementioned categorization. In this sense, Gavrilo Princip was a nationalist as, for example, Simon Bolivar, the symbol of anti-colonial struggle in South America. The same can be said for the other allegation, that Gavrilo Princip was a terrorist as, for example, Ernesto Gevaro (without intention to compare their historical or ideological roles). Here we come to what I consider the main epistemological error in the analysis of the historical role of Gavrilo Princip.

From the perspective of the historical role, it is completely irrelevant whether Young Bosnia, whose member was Princip, wanted to liberate the Serbs and then the others, or just Serbs, or all South Slavs (although the first would be the most likely). Also, it is less important whether this organization was in conjunction with the Serbian „Freedom or death“(although it was), and also because the main ideologist of the Young Bosnia Vladimir Gacinovic was a follower of Russian anarchism (Kropotkin and Bakunin), and was a friend with Trotsky, whom he met in Switzerland. It is less important if Gavrilo Princip, if he had by chance survived and lived in free Bosnia, would perhaps at some point change his mind regarding his beliefs (for which we cannot claim what they exactly were) like the Egyptian anticolonial fighter named Sayyid Qutb, who at first was
considered a hero, and then he was killed by Nasser Regime because he did not support military dictatorship but advocated the Sharia (he wrote a book called " Social Justice in Islam " in 1949.). So for the analysis of the historical significance of the assassination in Sarajevo and its perpetrator, variables such as the character of Young Bosnia, its connection with the "Freedom or death", or beliefs of Princip, are totally irrelevant. The only thing that matters is- the historical context in which this event took place because the assassination was an expression of antiimperial struggle of people who lived under foreign rule for centuries. The people who were treated by the great powers in a "scientific racist" manner, through Gavrilo Princip experienced
self-liberation. The people who still speak the same language and has different religions and ethnicity, for a hundred years is waiting for another Princip in this modern empire that, as Hardt and Negri say in their "Empire", is not formed on the basis of the power itself but on the ability to present power as one that is at the service of peace.

O rehabilitaciji četništva

Nedavno sam sa dva prijatelja otišao kombijem na Trešnju (tamo iza Avale) da prevezemo dva kauča iz vikendice jednog od njih. Skrenuli smo sa glavnog puta i ovaj koji nas navodi do svoje kuće u jednom trenutku kaže "idi samo pravo i skreni levo kod kukastog krsta". Pogledamo se nas dvojica koji isprva mislimo da se radi o šali, a onda nakon stotinak metara zaista skrenemo, kod kukastog krsta. Priča nama dvojici zaprepašćenih, dalje ovaj treći, kako njegov deda koji živi u blizini retko više i izlazi jer je kako njegov kaže, navikao da puca kada ugleda svastiku, a ne da pored nje prolazi. Svašta se nešto još promenilo u odnosu na vremena kada se na svastiku pucalo. U društvu u kom se od pre nekoliko godina vrlo intenzivno odvija rehabilitacija pro - fašističkih istorijskih tendencija, ovakvi fenomeni sa margina polako silaze u centar društvenog.

Henry Ford je na početku prošlog veka tvrdio da istorija nije ništa više do "jedna prokleta stvar nakon druge". Između ostalog i u političkoj misli kroz istoriju postoje one koje ne pridaju istoriji previše značaja. Takve su, primera radi, teorije koje se oslanjaju na društveni ugovor. Ipak, neke druge teorije hegelovskog ili marksističkog nasleđa istorijske varijable uzimaju kao osnovne determinante društvenih procesa. Nasuprot uverenjima da se ljudska istorija uvek razvijala u pravcu ostvarenja pravde za sve, Hegel smatra da ovo nije nužno tačno. Ovim Hegel u svojoj Filozofiji istorije želi da ukaže na grešku pri tumačenju istorijskih dostignuća kao irevirzibilnih.
Jedno od najvećih, ako ne i najznačajnije istorijsko dostignuće prostora bivše Jugoslavije bila je antifašistička borba iz koje su Južni Sloveni ali i ostale etničke skupine izašle sa jednom novom, do tada neostvarenom idejom. Prvi put u istoriji na prostoru tadašnje Jugoslavije izrodilo se načelo solidarnog, zajedničkog otpora okupacionim fašističkim snagama i konsekventno, udruživanje u zajedničku državu sa jasnom namerom da ona počiva na načelima političke i socijalne jednakosti svih ljudi koji su u njoj živeli (kraljevina SHS kao i kasnija Kraljevina Jugoslavija ne mogu se smatrati državnim tvorevinama koje su težile ravnopravnom tretmanu svih etničkih i verskih grupa koje su u njoj živele - kako u socijalnom tako ni u političkom smislu).  Sa druge strane, u svakoj od bivših republika postojale su snage koje su se solidarisale jedino sa samima sobom, te bile otvoreno fašističke ili kolaboracionističke. Ujedinjavalo ih je možda samo to što su sve bile anti - komunističke, ali ovo nije podrazumevalo međusobnu saradnju, već pre kolaboraciju sa fašističkim okupatorima. Nakon završetka Drugog svetskog rata, unutrašnje fašističke tendencije su poražene, baš kao i Sile osovine.

U poslednjih nekoliko godina javni diskurs u Srbiji sve više naginje nečemu što se pogrešno naziva ispravljanjem ili preispitivanjem istorije iako se radi o svojevrsnoj istorijskoj reviziji. Tako je pre nekoliko godina cela kampanja otpočela, kada se pola države upustilo u potragu za grobom četničkog vođe Draže Mihailovića. 2009. godine, Republičko javno tužilaštvo čak je i javno pozvalo građane da se uključe u potragu i obaveste nadležne organe ukoliko išta znaju o tome gde je sahranjen četnički general, pardon, đenereal. Ovim je zapravo proglašen početak kontra - revolucije poražene strane u Drugom svetskom ratu. Ta kontra - revolucija ne izvodi se naravno silom. Ona prati princip koji Antonio Gramsci naziva uspostavljanjem kulturne hegemonije. Prema ovom konceptu, postoje dva načina otpočinjanja vladavine od strane određene političke strukture (klase) : prvi je dostizanje vodeće pozicije u društvu i pravljenje saveza sa ostalim istomišljenicima (bez vlasti), a drugi je osvajanje vlasti i materijalizovanje društvene nadmoći kroz institucionalizovani represivni državni aparat - gde dolazi i do potčinjavanja neistomišljenika. Kada je reč o rehabilitaciji četništva u Srbiji, može se reći da je postepeno osvajanje javnog diskursa trajalo gotovo dve decenije, da bi već postignutu kulturnu hegemoniju dominirajuća skupina institucionalizovala (i potpuno) pre nešto više od godinu dana kada je na čelo države došao odlikovani "četnički vojvoda". Ideologija četništva naravno u današnjoj kontekstualizaciji nema nužno fašisoidni karakter, ali je u svakom slučaju, zaostavština koja se tiče militantnog anti - komunizma, te ekstremnog nacionalizma ali i šovinizma i danas sveprisutna. Ono što je evidentno je nastavak jačanja kulturne hegemonije, sada već i uz podršku državnih institucija. Igrana serija "Ravna gora" koja za nekoliko dana kreće na RTS-u već sada predstavlja katalizator uzbuđenja svih onih koji nisu voleli onu "prethodnu" istoriju, pa jedva čekaju da vide ovu novu, "Serbian friendly", revizionističku verziju prošlosti. Veza između neofašističkih tendencija u vidu organizacija poput Obraza, Dveri, Naših, 1389 i sličnih i rehabilitacije ideologije četništva itekako postoji. Zato je ovde po sredi svojevrstan paradoks. Dok sa jedne strane kuka nad neofašistima koji remete izborni proces na Kosovu, divljaju po stadionima ili crtaju kukaste krstove po stanovima gej aktivista, država sa druge strane sponzoriše rehabilitaciju ideologije koja je osnovno tlo pod nogama onih nad kojima se kuka.       


Tako je danas je za Srbiju više nego ikad, relevantno Hegelovo upozorenje da istorijska dostignuća ne moraju nužno biti irevirzibilna. Iako je "velikosrpska" ideologija koju je Dimitrije Tucović otkrio još u vreme Balkanskih ratova, poražena 1945, danas se društvo u Srbiji ponovo vraća unazad, birajući doduše sufisticiranija sredstva prilikom ostvarenja svojih ciljeva. Ipak, tu je i manjina, da ponovo preokrene točak istorije i nadvlada "tiraniju većine" (Tocqeville). Eto, baš pre nekoliko dana otišao sam kod frizerke.

- Znam da je vreme da se ošišam i obrijem kad mi kaže majka da ličim na Dražu četnika.
- Pa da znaš da ličiš, na to će ona šaljivo.
- E baš ti hvala.
- Ma slušaj, baš sad kad sam dolazila na posao, autobus je vozio jedan sa kapom sa kokardom i ogromnom bradom.
- Ma šališ se?

...ćutimo nekoliko sekundi i procenjujemo šta li ovo drugo misli o kokardi. U jednom momentu, frizerka prekida tišinu:

-  Ko nama vozi decu! Ma dal' da ga prijavim?

... pa ovi bi mu još i orden dali, mislim se ja. Ipak, verujem da ljudi nisu ni svesni u kakvoj državi žive. Zato ništa i ne preduzimaju, nastavljam misli. Oćutim par sekundi.

-Nego šta, odgovorim, možda je to prvi korak...

Gavrilo Princip, heroj?

Manje od godinu dana ostalo je do obeležavanja stote godišnjice početka Prvog svetskog rata, do tada najkrvavijeg rata u ljudskoj istoriji. Kako se 28. jun 2014. približava, sve je izvesnije da će se u organizaciju obeležavanja stogodišnjice u Sarajevu, na mestu gde je Gavrilo Princip izvršio atentat na austro - ugarskog prestolonaslednika i njegovu suprugu, uključiti čak i nemačka vlada. Najveća noćna mora naših baka i deka počinje da nas manje više sve mori, kako se ovaj datum približava. Pitanje koje nas muči je dakle, "šta će reći svet?"

Pri analizi uloge Gavrila Principa u svetskoj istoriji najpre je potrebno ukazati na epistemološku pogrešku u dominirajućem, ali nažalost revizionističkom tumačenju atentata u Sarajevu. Gotovo sva literatura koja se bavi uzrocima Prvog svetskog rata već na prvoj stranici apostrofira ubistvo Franca Ferdinanda i njegove supruge Sofije kao povod za početak rata. Uprkos tome što se u kasnijoj analizi ovaj sukob svetskih razmera dovodi u direktnu vezu sa sukobljavanjem imperijalističkih pretenzija velikih sila s kraja devetnaestog i početkom dvadesetog veka, uvek nekako ostaje taj početni gorak ukus na pomen imena Gavrila Principa.

Da je čin ubistva kolonijalnog subjekta od strane ugnjetavanog znak istinskog samooslobođenja, naučili smo od Žan Pol Sartra. Kako je kolonizaciju tokom devetnaestog i dvadesetog veka pratila promocija takozvanog "naučnog rasizma", prema kojoj je kolonizacija opravdana utoliko što je izvršena nad onima koji su nesposobni sami sobom da upravljaju, kolonializovan narod na tim područjima stavljan je u položaj inferiorne rase. Iako se često ocem "naučnog rasizma" smatra Aristotel, nemali je broj modernih, pre svega liberalnih mislioca, koji su upravo ovim konceptom opravdavali kolonijalna osvajanja svojih zemalja. Tako je Dž. S. Mill smatrao da je opravdano ići u imperijalne pohode ako će to značiti da će "necivilizovani" postati "civilizovani". Tocqueville je i sam, pišući o Alžiru, artikulisao karakteristike francuskog ideala "civilizirajućih misija". Jedino je Bentham bio protiv britanskog imperijalizma i to samo iz razloga što ga je smatrao neisplativim, jer je mislio da se takvim pohodina traće dragoceni resursi. Pored Velike Britanije i Francuske, tu su naravno bile i ujedinjena Nemačka, Austro - Ugarska i carska Rusija. Svaka od ovih zemalja imala je potrebe za imperijalističkim pohodima. Naravno, sukobi velikih sila oko teritorija protezali su se kroz čitavu istoriju postojanja moderne države, a u njima su pored pobrojanih, od 16. veka na ovamo učestvovale još i Španija i Holandija. Tako je svet u nekom istorijskom trenutku postao tesan jer se zapad razvio upravo zbog toga što se u trku za svetskim bogatstvom uključivao samo ograničen broj članova. Zapad se prema mnogima, razvio samo zato što su vrlo napredne zemlje poput Kine i Indije bile opustošene eksploatacijom. Najednom, u eksploatatorske pohode uključilo se dakle previše zemalja i bilo je pitanje vremena kada će konflikti velikih sila eskalirati. A onda se pravo ni od kuda, pojavio neki Gavrilo Princip, ubio okupatorskog simbola, doživeo sartrovsko samooslobođenje i započeo Prvi svetki rat?

Kažu da je Gavrilo Princip bio nacionalista. U regionu ga ne vole jer je bio član organizacije koja ja za cilj imala ujedinjenje Srba pod austro - ugarskom vlašću (ali i drugih južnih Slovena). U svetu ga nazivaju teroristom jer je, u svakom slučaju i pod kojim god okolnostima, ubistvo jedan varvarski čin - a pogotovo ubistvo jednog prestolonaslednika. Krenimo od prve optužbe.
Svi (uspešni) anti - kolonijalni pokreti u dvadesetom veku, širom sveta, bili su pokreti za "nacionalno oslobođenje". Kako Alan Ryan piše, nacionalizam je opasan poklon koji su kolonizatori nehotice dali kolonizovanima. Čak je i Marks smatrao da su kolonijalna osvajanja progresivna, u smislu da mogu da dovedu do ekspanzije kapitlističkog načina socio - ekonomske organizacije, a koji bi za posledicu imao formiranje nardnooslobodilačkih pokreta, koji bi se po uzoru na one evropske, oslobodili najpre kolonijalne vladavine, a onda i uzeli učešće u svetskoj socijalističkoj revoluciji. Ti pokreti, najpre bi morali biti nacionalni. Oslobođenje od "imperijalizma kao najvišeg stadijuma kapitalizma" (kako glasi najpoznatije Lenjinovo delo o ovom fenomenu) kreće sa grupisanjem nacije, odnosno skupine koja ima želju da se, po uzoru na zapadne nacionalne države, najpre oslobodi okupatora a potom i formira nezavisnu državnu zajednicu. Otuda i definisanje "neagresivnog nacionalizma" prema doktrini "svakom narodu njegova zajednica" ("to each people its own polity") i jasno razlikovanje u odnosu na "agresivni nacionalizam" koji podrazumeva osvajanja. Ova klasifikacija dakako je rezervisana za doba ranog dvadesetog veka i pre svega anti - kolonijalnu borbu i nije relevantna za današnju analizu nacionalizma kao pre svega retrogradnu društvenu tendenciju. Ta borba je neretko, u svim delovima sveta s početka dvadesetog veka bila vrlo radikalna i to što je bila takva ne znači da je mogla biti svrstana u "agresivnu" - ako koristimo prethodno navedenu kategorizaciju. U tom smislu, Gavrilo Princip je taman onoliki nacionalista koliki je i, primera radi, Simon Bolivar, inače simbol anti - kolonijalne borbe u Južnoj Americi. Isto se može reći i za drugu optužbu, tj. da je Gavrilo Princip taman onoliki terorista koliki je bio i, primera radi, Ernesto Gevara (bez namere da poredim istorijske ili ideološke uloge ove dvojice). Ovde i dolazimo do onoga što smatram glavnom epistemološkom (saznajnom) greškom u analizi istorijske uloge Gavrila Principa.

Potpuno je, sa stanovišta istorijske uloge, irelevantno da li je Mlada Bosna čiji je Princip bio član, bila za oslobođenje prvo Srba pa onda i ostalih, ili samo Srba, ili svih južnih Slovena podjednako (mada će biti da je ovo prvo). Takođe je manje bitno da li je ova organizacija bila u sprezi sa srpskom "Sloboda ili smrt" (a jeste), između ostalog i što je, primera radi, glavni ideolog Mlade Bosne Vladimir Gaćinović, bio sledbenik ruskog anarhizma (Kropotkina i Bakunjina), dok je sa Trockim, koga je upoznao u Švajcarskoj, bio čak i prijatelj. Manje je važno i to da li bi se Gavrilo Princip, da je kojim slučajem preživeo i ostao u oslobođenoj Bosni, možda u nekom trenutku i predomislio u vezi sa svojim uverenjima (za koja i ne možemo da tvrdimo kakva su tačno bila), poput na primer egipatskog anti - kolonijalnog borca po imenu Sayyid Qutb, koji je najpre bio heroj, a onda je ubijen od strane Nasserovog režima jer nije podržavao vojnu diktaturu već se zalagao za Šerijat (ovaj čovek je inače 1949. godine napisao knjigu pod imenom "Social justice in Islam"). Tako su dakle za analizu istorijskog značaja atentata u Sarajevu i njegovog izvršioca, varijable poput karaktera Mlade Bosne, njenih veza sa "Sloboda ili smrt" ili uverenja Principa samog, potpuno irelevantne. Pre će biti da je jedino što je bitno - istorijski kontekst u kome se ovaj događaj odigrao jer je atentat bio izraz anti - imperijalne borbe naroda koji je pod stranom vlašću živeo vekovima. Narod prema kome su se velike sile odnosile "naučno rasistički", kroz Gavrila Principa doživeo je sartrovsko samooslobođenje. Ovaj narod koji i dalje priča istim jezikom a različitih je vera i etniciteta, već stotinu godina čeka na još jednig Principa u ovoj modernoj imperiji koja se, kako to Hardt i Negri kažu u svojoj "Imperiji", ne stvara na osnovi same sile već na sposobnosti da se sila predstavi kao da je u službi mira.

Rekonstrukcija vlade: O nastavku neoliberalizma, drugim sredstvima!

 *tekst je objavljen u oktobarskom broju hrvatskog izdanja Le Monde Diplomatique

Prošlo je više od godinu dana od kad je, u proleće 2012., formirana nova vlada Republike Srbije. Za mnoge neočekivano, u maju prošle godine predsedničke izbore izgubio je dotadašnji predsednik Boris Tadić. Ovaj poraz kandidata Demokratske stranke i predsednika u dva prethodna mandata [1] preokrenuo je situaciju na političkoj sceni Srbije. Pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima otvorila je mogućnost da se umesto očekivane vlade, čiju bi okosnicu činile Demokratska stranka (DS) i Socijalistička partija Srbije (SPS), u trku za vlast uključi i Srpska napredna stranka (SNS), čiji je kandidat Nikolić postao predsednik Srbije. Tako je novoformirana politička partija, SNS, posle svega tri i po godine postojanja uspela da osvoji mesto predsednika Republike, pri čemu je na parlamentarnim izborima takođe osvojila najveći procenat glasova, 24 odsto (skoro dva odsto više od drugoplasirane DS i deset procenata više od koalicije oko SPS-a). Uprkos tome, vlada koja je neposredno nakon izbora bila izvesnija bila je i dalje koalicija između DS-a i SPS-a, uz to što je ceo proces bio malo komplikovaniji negoli 2008. godine, kad su upravo ove dve stranke, uz podršku G17+, formirale vladu. Prvo, iako su DS i SPS 2008. godine i dalje bili politički neprijatelji još iz vremena kad je predsednik SPS-a bio Slobodan Milošević, nakon što je predsednik socijalista postao Ivica Dačić između njih nije bilo bitnijih programskih razlika. Obe su stranke bile članice Socijalističke internacionale, obe su se deklarisale kao socijaldemokratske i kao stubove svojih programa navodile očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta te nešto što se u političkom vokabularu u protekloj deceniji ustalilo kao "evropski put Srbije". Ovo će ubrzo postati poznata kombinacija koja će se nazivati politikom "i Kosovo i EU", a na kojoj je najviše insistirao bivši predsednik Boris Tadić. Dakle, uprkos tome što je Dačićev SPS bio opozicija Đinđićevoj vladi od 2001. do 2004.[2] i podržavalac manjinske vlade Vojislava Koštunice od 2004. do 2007.[3], a kojoj je DS bio opozicija, tadašnji predsednici dve stranke Boris Tadić i Ivica Dačić sklopili su ugovor o "pomirenju dve stranke", upravo na temeljima njihovih programskih sličnosti i zajedničke političke platforme. Druga olakšica pri formiranju koalicije DS-SPS 2008.bila je ta što je u momentu formiranja vlade na mestu predsednika Republike bio lider DS-a Boris Tadić. Te godine , kao i četiri godine kasnije, SPS je kao "jezičak na vagi" bez kog nije mogla da se formira niti jedna parlamentarna većina[4], mogao da bira između DS-a i SRS-a (odnosno SNS-a).[5] Ivica Dačić znao je opet da bi kohabitacija u kojoj bi dve grane izvršne vlasti (predsednik Republike i vlada) ,bile u konfrontaciji [6] prilično otežala njegovu poziciju u vladi, pa je između ostalog i zato odabrao DS umesto SRS-a za buduće partnere u vladi. Nakon pobede Tomislava Nikolića 2012. godine, situacija je bila slična, samo su se uloge obrnule. Dačić je čak i javno rekao da je izbegavanje kohabitacije bilo jedan od odlučujućih faktora pri odluci o priklanjanju SNS-u, pre negoli Borisu Tadiću koji je izgubio izbore. Tako je pre nešto više od godinu dana formirana nova vlada u koju su ušli SNS, SPS i Ujedinjeni regioni Srbije (čiju okosnicu čini G17 + sa još nekoliko lokalnih lidera, uglavnom iz centralne Srbije) [7]. Dačić je dobio ponudu koju nije mogao da odbije (premijersko mesto), a Aleksandar Vučić, koji je u međuvremenu postao predsednik SNS-a jer se Nikolić povukao sa mesta predsednika stranke nakon preuzimanja dužnosti predsednika Republike, zadovoljio se mestom prvog potpredsednika i ministra odbrane. Godinu dana kasnije, ispostavilo se da najmoćniji čovek u vladi nije njen predsednik, već vicepremijer. Upravo je on pre nekoliko meseci bio inicijator rekonstrukcije vlade, koja je zvanično okončana početkom septembra.

 Permanentna vladavina "fundamentalnog centra"

Čak 11 od 18 ministara u vladi zamenjeno je drugim, što stranačkim što, kako se to popularno kaže, "nestranačkim" ličnostima. Svakako najbitnija promena dogodila se na mestu ministra finansija. Pored toga, obavljene su i promene ministara prosvete, poljoprivrede, privrede, saobraćaja, odbrane, regionalnog razvoja i lokalne samouprave, kulture i sporta. Na čelo nekih došle su stranačke, dok je su na čelo drugih ministarstava, poput kulture, sporta, finansija, privrede ili prosvete, došle ličnosti koje nisu stranački aktivne. Dok je većina "nestranačkih" ministara jako slabo poznata široj javnosti, ministri kulture i sporta postali su Ivan Tasovac (direktor Beogradske filharmonije) i Vanja Udovičić (bivši kapiten vaterpolo reprezentacije Srbije i najbolji vaterpolista sveta). Iz redova opozicije, a pogotovo od predsednika DS-a Dragana Đilasa [8], stizale su poruke da se ovo i ne može smatrati rekonstrukcijom već padom vlade, ako je već u njoj zamenjeno više od polovine ministara. Kao i u prethodnih godinu dana, opozicija se, nemoćna pred uzletom novog najmoćnijeg čoveka u Srbiji Aleksandra Vučića, bavi potpuno irelevantnim pitanjima i to iz jednog vrlo prostog razloga. Uopšteno govoreći, između mera kojima se u periodu od 2000. naovamo služio DS i najavljenih poteza koje će vući rekonstruisana vlada nema neke suštinske razlike.

Kao i u većini drugih zemalja, i u Srbiji je na snazi vladavina "fundamentalnog centra". Uprkos višestranačju, gotovo sve relevantne političke snage ulaze u okvire ovog centra. SNS se, nakon raskida sa Šešeljevim ultradesnim SRS-om, pozicionirao na desnom centru [9]. Demokratska stranka pod Tadićem profilisala se kao nekakva socijaldemokratska snaga. SPS Ivice Dačića najpre je levitirao između Miloševićeve interpretacije (nacionalističkog) socijalizma i reformisane stranke levog centra, da bi na kraju ona u sadašnjoj vladi predstavljala levi centar (pogotovo u odnosu na SNS). Ipak, istina je da tri najveće stranke izuzetno liče jedna na drugu. Vučića sve češće porede sa Đinđićem, kažu da ima viziju i da razume politiku kao Zoran Đinđić. Bivši DS-ovi ljudi postali su ministri u Dačićevoj (i Vučićevoj) vladi, poput Gorana Kneževića (koji je smenjen nakon rekonstrukcije), kao i ljudi koji nisu u DS-u ali su mu bili vrlo odani, poput Rasima Ljajića, aktuelnog ministra za telekomunikacije i trgovinu. Nedavno je za šeficu tima zaduženog za pregovore o članstvu u Evropskoj uniji postavljena Tanja Miščević, bivša direktorka Kancelarije za evropske integracije, vrlo bliska Demokratskoj stranci – a zašto i ne bi kad su sve vlade manje-više radile isto. Svaka se vlada u "tranzicijskoj" Srbiji zaduživala, svaka je privatizovala javnu imovinu, subvencionisala strane investitore koji bi kasnije otpuštali radnike, svaka je u inostranom kapitalu videla slamku (sopstvenog) spasa i niti jedna nije odstupila od šablona po kom se inače ponaša klasa profesionalnih političara koji su u tesnoj sprezi sa vlasnicima kako domaćeg, tako i inostranog krupnog kapitala. Ako dakle smena vlade znači malo kad se radi o sistemskom diskontinuitetu sa prošlom administracijom, onda je logično da rekonstrukcija znači još manje.

Iako nedostaju suštinske promene, rekonstruisana vlada, naravno, neće vizuelno i kadrovski izgledati isto. Najvidljivija promena je svakako ta što su sada u vladi dve umesto tri relevantne stranke. Ujedinjeni regioni Srbije izbačeni su posle nesuglasica koje je Dinkić imao sa Dačićem. Na njegovo mesto, dakle ministra finansija, došao je dvadesetdevetogodišnji Lazar Krstić, doktor ekonomskih nauka sa američkog univerziteta Yale, donedavni asistent u poznatoj konsultantskoj kući McKinsey and Company. Iako je dilema stara (kako objasniti građanima da mora da se postupa prema uputstvima međunarodnih finansijskih institucija koje u sto odsto slučajeva idu na štetu građana, a pogotovo onih najsiromašnijih), rekonstrukcijom vlade i dovođenjem Krstića za ministra finansija otvorila su se nova vrata političke manipulacije. Naime, za razliku od bivšeg ministra Dinkića, Krstić ima nultu razinu odgovornosti prema građanima, jer ga niko od građana nije na tu funkciju izabrao. Jedini čovek kome će on polagati račune biće Vučić, kome su u interesu dve stvari. Prva je da zadrži reputaciju evropejskog reformatora u međunarodnim krugovima – a to će uspeti ukoliko bude sprovodio sve one, pre svega ekonomske mere koje centralne zemlje evropskog kapitalističkog sistema i međunarodne finansijske organizacije pod njihovom kontrolom od njega budu zahtevale. Druga je da zadrži renome "ataserba" iliti oca moderne ponosne srpske nacije. Oba ova cilja najlakše je ostvariti tako što će se u vladu dovesti mladi ekspert koji "zna kako stvari u svetu funkcionišu" i koji će posegnuti za merama štednje i "stezanjem kaiša". Njemu niko nakon toga neće zameriti (kao ni Vučiću), jer je sama činjenica da će takve mere sprovesti ekspert a ne politikant Dinkić (u narodu verovatno najomraženiji političar), dovoljna da se stisnu zubi i da se kaže da će biti bolje, samo dok se pregrme mere štednje. Ovo je u poslednjih nekoliko godina često viđen scenario, širom Evrope. Marionetske, antidemokratske, ekspertske vlade sprovode ono šta niti jedan čovek koji je od strane svojih građana izabran ne bi trebalo ni da pomisli da uradi. Iako Vučić nije Mario Monti, već bi pre mogao da bude pandan Berlusconiju (jer je i sam političar a ne ekspert), srpski slučaj mogao bi se nazvati "balkanskom verzijom ekspertske vlade". U ovoj verziji, u kojoj su nakon rekonstrukcije u vladi i jedni i drugi, postigla se simbioza između klase profesionalnih političara i klase eksperata, koja je u konačnici dvostruko pogubnija od svake od njih ponaosob. Demokratski deficitaran sistem ovako je poprimio i manipulatorski karakter, s obzirom na to da su legalno (ako je neophodno, reći ćemo i demokratski) izabrani državni predstavnici posegli za rešenjima koja će obesmisliti čak i ovu fasadnu demokratiju. I naravno, nije ovo prvi put da se suočavamo sa ovakvim fenomenom. Prva postmiloševićevska vlada Zorana Đinđića takođe je posezala za sličnim rešenjima. Zbog ovoga je dan nakon njegovog ubistva, britanski Guardian objavio tekst pod naslovom "The quisling of Belgrade"[10]. U to vreme, građani su još uvek bili omađijani porazom Miloševića i verovali su da se tako mora. Danas se ova politika i u Srbiji i van nje pokazala kao najdestruktivnija moguća.

Izgledna radikalizacija neoliberalne štednje

Kad vam za ministra finansija dođe ekspert iz jedne od najprestižnijih konsultantskih kuća na svetu, onda znate da se radi o "nastavku neoliberalizma drugim sredstvima", pošto se ovakve kompanije vode isključivo logikom profita, jer su napravljene od strane i za potrebe krupnog kapitala. Država ipak nije konsultantska kuća, niti su ljudi koji u njoj žive njeni bogati klijenti. U državi živi više od jedne klase građana. Nisam siguran da će gospodin Krstić to uzimati u obzir kad bude sprovodio, kako je sam izjavio, "nepopularne mere" štednje. Znamo dakle da su te mere nepopularne samo za najniže slojeve stanovništva. S obzirom na to da se u prošlosti pokazalo da je upravo tim slojevima pred izbore najlakše manipulisati (jer je dovoljno da se u selo odnese nekoliko džakova brašna i šećera i glasovi su osigurani), onda je računica prosta: potrebno je osigurati glasove i ostvarenje interesa onih koji političku elitu drže na vlasti, a to su vlasnici kapitala. Onima na dnu socijalne lestvice treba samo toliko da prežive. Ovom logikom rukovodile su se sve vlade do sad, a kako stvari stoje, mladi ekonomista na čelu ministarstva finansija biće više nego pogodan za radikalizaciju neoliberalnih mera štednje, i to u trenutku u kom narod gubi socijalno tlo pod nogama, a pritisci međunarodnih finansijskih institucija sve su snažniji. Suočeni sa sve učestalijim optužbama ovog tipa, i Vučić i ministar Krstić najavili su da će se ipak uvesti neka vrsta progresivnog oporezivanja i da će se budžetske rupe popunjavati tako što će se od imućnijih uzimati više nego do sad. Čak je i premijer Dačić izjavio da je "normalno da bogati plaćaju veće poreze" jer je i on sam "socijalista, a ne neoliberal". S tim u vezi, najavljeno je uvođenje ekstraporeza na plate koje su veće od 100.000 dinara, što je oko 870 eura.

Šta ovo zapravo znači? Ne samo da će teret krize, kao i u svakom prethodnom silaznom ciklusu kapitalizma, nastaviti da iznose gotovo isključivo radnici i najsiromašniji, već će se raditi i na tome da se niža srednja klasa sroza na nivo socijalno ugroženih. Pretpostavimo tako da jedan/na član/ica domaćinstva radi u lokalnoj bolnici na mestu hirurga. Drugi član/ica domaćinstva nema posao ili ima neki jako slabo plaćen posao. Hirurzi u Srbiji nemaju status kakav zaslužuju, ali recimo da jedva ulaze u kategoriju onih koji će morati da plate ekstraporez, tj. da im primanja prelaze 870 eura. Pretpostavimo da u tom domaćinstvu živi i dvoje maloletne dece, kao i to da svi članovi žive u iznajmljenom stanu, za koji plaćaju rentu od recimo 400 eura sa komunalijama. Nije teško izračunati koliko ostaje po glavi domaćinstva na mesečnom nivou. Dolazimo tako do zaključka da pored svih ostalih manipulacija, rekonstruisana vlada, sa kvazisocijalistom rikardovskog tipa na čelu, pokušava da ubedi građane u to da je gore navedena porodica ta buržoazija koja treba da plaća veće poreze.

Rekonstrukcija je izvršena kako bi se omogućio kontinuitet, a ne promene – kako tvrde predstavnici vlasti. Dinkićevo prisustvo je očigledno, kao i u svim vladama do sada, bilo najteže opravdati, tako da se s njim nije moglo u manipulacije jer ga građani ne vole. Nekoliko afera takođe je uticalo na to da se brže-bolje nešto učini kako bi se obezbedio kontinuitet.[11] I predhodna vlada Mirka Cvetkovića (DS) od 2008. do 2012. takođe je u jednom momentu rekonstruisana sa istim ciljem − ostvarenje kontinuiteta.[12] Ono što se u Srbiji trenutno događa, uprkos tome što se de facto Aleksandar Vučić izdigao iznad ostalih kad je u pitanju politička moć, jeste višepartijska diktatura fundamentalnog centra i političke elite u njemu, pre nego moderna jednopartijska diktatura, kako je nedavno Dragan Đilas okarakterisao trenutnu političku situaciju.[13] Ne radi se dakle o tome da je Vučić počeo da vlada, dok su svi ostali trenutno u senci i sad jadni moraju da se povinuju novom gospodaru. Radi se o tome da nije slučajno da Vučića (pogotovo na Zapadu) porede sa Zoranom Đinđićem. "Beogradski kvisling", kako je u autorskom tekstu u Guardianu Đinđića nazvao Neil Clark, lako bi mogao da postane i Aleksandar Vučić, i to samo zato jer je ipak moralo da prođe neko vreme između dva "kvislinga". Ovi između su se trudili, ali nije bio trenutak [14]. Fundamentalni centar[15] tako se godinama utrkivao oko toga ko će doslednije da sprovede ono što se od kapitalističke periferije uvek očekuje – da služi ekonomskim interesima kapitalističkog centra. Možda će Vučiću u konačnici biti malo bolje nego ostalima, ali će svako uzeti svoj "zasluženi" deo. Zato i ne čudi to što politička grupacija koja je evidentno desnica (Vučić i Nikolić), kao i bivši portparol Miloševićevog SPS-a (Dačić) imaju punu podršku Brisela. Ista ona nacionalistička desnica koja je sada desni centar (SNS) i neka mutantska forma levog centra (SPS) uživaju čak veću podršku nego što je Tadić (premda i dalje vrlo cenjen na Zapadu) ikad imao. Sve to iz jednog veoma prostog razloga. Ona je uspela da stvori privid vladavine prava[16] i demokratičnosti društva, pri čemu ispunjava sve što se od nje traži i sve to bez socijalnih potresa koji su uvek opasni po krupni kapital. Takoreći, ona je uspela da u jednoj perifernoj siromašnoj državi ispuni kapitalistički san. Srbija je danas društvo bez klasne svesti, u njoj su sindikati slabi, a ljudi siromašni. U njoj troškovi života poskupljuju gotovo svakog dana. Kad vlastima zaškripi, pa se zaglave u ćorsokaku između mera štednje i njihovog pravdanja osiromašenom narodu, jednostavno rekonstruišu vladu, dovedu eksperte i, kako bi rekli ovde kod nas, "mirna Bačka". Kad ne ide neoliberalizmu, a oni nastave neoliberalizam – drugim sredstvima.

* Filip Balunović je politolog. Autor je studije "Serbia on the European periphery", objavljene u rujnu 2013. kod izdavača Lambert Academic Publishing. Živi u Beogradu.

[1] Prema Ustavu republike Srbije, kao i u većini drugih zemalja predsednik Republike ne može se kandidovati na izborima više od dva puta zaredom, ali je Borisu Tadiću omogućena i treća kandidatura jer je u prvom mandatu bio izabran na mesto predsednika Srbije (2004. godine) dok je na snazi još bila državna zajednica Srbije i Crne Gore. Samim tim, Tadić je stekao pravo da se, nakon što je 2008. ponovno izabran za predsednika, ovoga puta nezavisne Srbije, još jednom kandiduje na izborima 2012. godine.

[2] Nakon ubistva Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine, na mesto premijera dolazi Zoran Živković, dotadašnji potpredsednik Demokratske stranke i ministar unutrašnjih poslova u saveznoj vladi državne zajednice Srbije i Crne gore. Na tom je mestu nešto manje od godinu dana, kad njegova vlada pada usled brojnih afera i napada na nju.

[3] Vojislav Koštunica je na izborima 24. septembra 2000. godine, kao zajednički kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS) koju je sačinjavalo 18 stranaka, porazio Slobodana Miloševića i tako postao predsednik SR Jugoslavije. Nedugo nakon što je Zoran Đinđić postao premijer srpske vlade, raskol između njih dvojice, koji datira još iz vremena ranih devedesetih kad Koštunica napušta DS i osniva svoju Demokratsku stranku Srbije (DSS), isplivava na površinu. Od tada DSS zauzima čistu nacionalističku poziciju, protivi se izručenju haških optuženika Tribunalu i postaje sve skeptičniji u odnosu na Evropsku uniju. Njihov tvrdi desni diskurs kulminira sa jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova 2008. godine.

[4] I na prvim i na drugopomenutim izborima SPS pravi predizbornu koaliciju sa Partijom ujedinjenih penzionera Srbije i Jedinstvenom Srbijom koju vodi kum Željka Ražnatovića Arkana, Dragan Marković Palma, doskorašnji gradonačelnik Jagodine, a sada narodni poslanik u republičkom parlamentu.

[5] SNS je nastao 2008. godine kad je Tomislav Nikolić, tadašnji zamenik predsednika Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislava Šešelja, usled nesuglasica koje je imao sa svojim predsednikom i kumom odlučio da osnuje sopstvenu stranku. Za njim je krenuo i dugogodišnji portparol SRS-a Aleksandar Vučić.

[6] Ovo je bio slučaj u vreme vlade Zorana Đinđića, kad je predsednik Republike bio Vojislav Koštunica.

[7] G17+ je ekspertska grupa koja se nakon promene vlasti 2000. godine profilisala kao politička partija. Prvi predsednik bio je Miroljub Labus, ali je ubrzo na lidersko mesto došao Mlađan Dinkić. U vreme Đinđićeve vlade on je bio guverner Narodne Banke Srbije, da bi kasnije u svakoj vladi, zaključno sa poslednjom koja je formirana, bio nadležan za javne finansije. Dinkić je tako, bilo na mestu ministra ekonomije ili finansija, pod svojom kontrolom imao celokupan državni budžet, a da pritom na izborima niti jednom nije napravio rezultat bolji od tesnog prelaska cenzusa, koji u Srbiji iznosi pet odsto.

[8] I dalje aktuelni gradonačelnik Beograda i bivši zamenik predsednika Demokratske stranke Dragan Đilas uspeo je da u untarstranačkoj borbi zbaci Borisa Tadića sa mesta predsednika stranke, nakon što je ovaj izgubio predsedničke izbore 2012. godine. Od kad je Đilas postao predsednik stranke, njen rejting počeo je strmoglavo da pada, pa je tako DS ostao ispod cenzusa na nedavno održanim lokalnim izborima u Zaječaru, dok je Vučićev SNS osvojio 40,05 odsto glasova.

[9] DSS Vojislava Koštunice otišao je sa desnog centra značajno udesno i tako zauzeo parlamentarno mesto klasične zapadnoevropske nacionalističke evroskeptične demohrišćanske desnice, pošto Šešeljev SRS nije prešao cenzus na prošlim izborima.

[10] Vidi: http://www.theguardian.com/world/2003/mar/14/serbia.comment

[11] Početkom godine dogodila se prva veća afera, kad je u mleku pronađen veći nivo aflatoksina od dozvoljenog. Ministar poljoprivrede Goran Knežević (SNS) smenjen je nakon rekonstrukcije, a na njegovo mesto došao je Dragan Glamočić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, koji inače nije stranački angažovan. Na drugu aferu čekalo se svega nekoliko meseci, kad je otkriveno da su testovi za polaganje male mature (prijemnog ispita za upis u srednje škole) ukradeni i da ih je velik broj malih maturanata imao pre prijemnog ispita. Posle velikih pritisaka javnosti, ministar prosvete i nauke Žarko Obradović (SPS) smenjen je nakon rekonstrukcije vlade, a umesto njega na čelo ministarstva došla je takođe nestranačka ličnost, profesor sa Medicinskog Fakulteta u Beogradu Tomislav Jovanović.

[12] U nju su takođe ubačene ličnosti koje nisu bile stranački angažovane, a zanimljivo je da je i iz nje izbačen tadašnji ministar ekonomije i potpredsednik vlade Mlađan Dinkić.

[13] Vidi emisiju "Kažiprst", TV B92, 10. septembra 2013.

[14] Jedini koji se izdvojio po tome što je radije služio Ruskoj Federaciji negoli Evropskoj uniji bio je bivši predsednik SR Jugoslavije i predsednik Demokratske Stranke Srbije Vojislav Koštunica, ali osim tog kratkog zapažanja, ovo i nije relevantno u ovom trenutku.

[15] Ovaj izraz dugujem Tariqu Aliju.

[16] Vladavina prava ogleda se, pre svega, u masovnim hapšenjima pod optužbama za utaje poreza, zloupotrebe službenog položaja i slično. Najzvučnije ime koje je završilo u pritvoru pod optužbom za utaju poreza je najbogatiji srpski tajkun Miroslav Mišković, koji je u međuvremenu pušten da se brani sa slobode, dok se suđenje ne završi.

Zaglavljeni u 6. oktobru

Danas je 6. oktobar. Pre trinaest godina, bio je to prvi dan nakon petooktobarskih promena kada je sa vlasti zbačen Slobodan Milošević. Posle pritiska koji je na njega izvršilo, prema nekim procenama čak i više od milion protestanata na ulicama Beograda, Milošević je priznao izborni poraz od 24. septembra iste godine, kada ga je već posle prvog kruga porazio kandidat opozicije Vojislav Koštunica. Od tad, svakog narednog petog oktobra govori se o tome kako je prevrat izvršen, ali se i dalje, u simboličkom smislu čeka na "šesti oktobar", odnosno dan kada će ono što je izvršeno petog oktobra 2000. godine, dobiti svoju sutrašnjicu u kojoj će ljudi živeti bolje. Najčešće upotrebljavan izraz za ovo razočarenje u petooktobarske promene su  "izneverena očekivanja" onih koji su pomogli promenu vlasti.  U daljem tekstu baviću se upravo tim "očekivanjima", pri čemu ću pokušati da ukažem na potpuno pogrešnu percepciju "petog oktobra"  kao sistemske promene, odnosno kao diskontinuiteta sa prethodnim (Miloševićevim) periodom.

Posle čitave decenije tokom koje je Milošević uvukao Srbiju u ratove u Hrvatskoj, Bosni, Kosovu i na kraju rat protiv NATO na njenoj reritoriji, svima je bilo jasno da je njegov odlazak sa vlasti neminovan. Niti jedan političar ne bi mogao da politički preživi toliko ratnih i političkih poraza. Studentski protesti iz 1996/7 godine najavile su da bi Milošević uskoro mogao da padne. Umeđuvremenu počeo je rat i na Kosovu, pa je tako tadašnji predsednik SRJ uspeo, na krilima potrebe za opštenacionalnu mobilizaciju protiv separatističkih tendencija na Kosovu, ostane na vlasti još koju godinu. Ipak, to je bio rat koji je prelio čašu kada se radi o podršci Miloševiću, kako od strane domaćih bogataša, tako i međunarodne zajednice (koja je Miloševića dakako percipirala kao faktora stabilnosti na Balkanu i nakon Dejtona, dok je opoziciju 1996. godine videla kao nacionalističku i opasnu). Tako je Milošević imao podršku zapada sve dotle dok je bio čovek diskontinuiteta sa jugoslovenskim slocijalizmom, odnosno domaćeg i inostranog krupnog kapitala sve dok je u okvirima njgove vladavine bilo moguće ostvariti zadovoljavajući nivo profita. Tranzicija, koja se od strane mnogih ocenjuje kao proces koji je otpočeo 2000. godine, počela je uveliko za vreme Miloševića. Iako su neka preduzeća ostala u državnom vlasništvu, ono što se nekada nazivalo "društvenom svojinom" preko noći je, klasičnom eksproprijacijom, prešlo u ruke privatnih vlasnika koji su dolazili iz redova partijske nomenklature (krajem osamdesetih, kada je proces započet bili su to pripadnici Saveza komunista u kom je kontrolu preuzeo Milošević, a kasnije su to bili kadrovi nove SPS, a onda u poslednjih ar godina i JULa-). Tako je najbližim saradnicima i podržavaocima vlasti, bilo omogućeno da svoju političku moć upotrebe kako bi otuđili od naroda ono što je bilo u društvenom vlasništvu - a sve ovo kako bi se oformila klasa posednika krupnog kapitala, koja je i u Srbiji, kao i u svim drugim postsocijalističkim zemljama, postala nosilac socio - ekonomskih promena. Celu ovu famu podržavao je širok krug ljudi koji se o društvenu transformaciju okoristio, kao i oni kojima je "patriotizam" prodat u zamenu za glasove. Usled ratova i sankcija, ovaj se period naziva stanjem "blokirane transformacije". Dakle u njemu je oformljena buržoazija, ali po nekom čudnom modelu koji nije sasvim odgovarao onome što se dogodilo na zapadu, no je i dalje za taj isti zapad to bilo dovoljno dobro (isti je slučaj sa Miloševićem koji nije bio klasničan nacionalista zapadnog tipa, ali je bio dovoljno ekonomski neoliberalan, pa je stoga uživao punu podršku spolja, sve do pred kraj vladavine). Društvena svojina je dakle privatizovana (tj. nasilno otuđena), dok je veliki broj preduzeća još uvek ostao u državnom vlasništvu. Zbog ovog, idalje zastupljenog državnog vlasništva, liberalna opozicija optuživala je Miloševića za kontinuitet sa pređašnjim, socijalističkim periodom koji su oni videli kao uzrok svih uzroka propadanja društva.

Međutim, okvir u kom je nova buržoazija mogla da se kreće pod Miloševićem postao je premali krajem devedesetih. Rat na Kosovu za međunarodnu zajednicu ipak je bio nešto "previše". Ni njoj više nisu odgovarali ograničeni okviri u kojima je mogla da svoje interese ostvaruje pod, očigledno, sve šizofrenijim Miloševićem. Stoga je Demokratska opozicija Srbije ubrzo, uz pomoć stranih donacija, ali i donacija i podrške unutar ekonomski vladajuće domaće, novopečene, primitivne ali materijalno imućne buržoazije, uspela da zbaci Miloševića  2000. godine. Petooktobarska promena vlasti postala je tako simbol građanskog otpora prema Miloševiću. Na najopštijem nivou, dve su stvari ovde problematične. Prva je dominantna percepcija da je Milošević bio čovek kontinuiteta sa komunistima u vreme socijalističke Jugoslavije. Ipak, ono što je njega dovelo na čelo Saveza komunista Srbije 1987, bio je, baš naprotiv, pobeda liberalnih snaga unutar partije koji su zagovarali diskontinuitet - a ne kontinuitet sa prošlošću. Drugo, "peti oktobar" se od strane velikog dela naroda vidi kao prilika da se napravi diskontinuitet sa višedecenijskim modelom zastupljenim u bivšoj Jugoslaviji, zaključno sa Miloševićem. Zbog toga se, neretko, ovaj dan pogrešno naziva i danom "građanske revolucije". Ovo je dakle druga zabluda, na koju odgovor glasi: građanska revolucija se nije dogodila 2000, već 1987/88 godine. Petooktobarske promene tako predstavljaju kontinuitet sa onim što je započeto krajem osamdesetih godinaprošlog veka, a ne diskontinuitet sa Miloševićem. U post - petooktobarskoj Srbiji, građanska, neoloberalna opcija doživela je u stvari, pun zamah. "Blokirana transformacija" iz vremena devedesetih je 2000. godine odblokirana. Malograđanska buržoazija je tako dobila priliku da u punoj meri vrši svoju društvenu ulogu, koja se tiče masovnog privatizovanja i eksproprietacije kako društvene tako i državne imovine, te uspostavljanje vidljivih i jasnijih linija klasnog razgraničenja u novoj, "proevropskoj" Srbiji. Mnogi su tako, od Nebojše Čovića do Miškovića i Beka, krajem devedesetih promenili strane i postali podržavaoci opozicije. Oni dakle personifikuju ceo proces za koji je karakteristično širenje okvira u kojima bi krupni kapital mogao da se kreće, ostvaruje profit i klasno polarizuje društvo. Izvesno je dakle da je nacionalizam devedesetih predstavljao neku vrstu prelazne faze za konačnu stabilizaciju sistema koji je na mala vrata interiorizovan krajem osamdesetih.

Tako dođosmo i do "izneverenih očekivanja". Osnovna greška je dakle to što se od jednog  pro - sistemskog događaja očekuje sistemski diskontinuitet. Taj simbolički "šesti oktobar" dogodio se baš tog dana, 2000. godine.  Odmah nakon promene vlasti, jasno je ukazano na sistemski kontinuitet i opredeljenost da se odblokira "blokirana transformacija". Istovremeno, sa šestim oktobrom dolazi i zrelija faza tranzicije, za koju se nažalost i dalje veruje da je u toku. Dakle, došao je i prošao "šesti oktobar". Započeta je i dovršena tranzicija. Ovo što sad imamo, to su rezultati. Ovo je "evropska Srbija" u punom sjaju. Suštinski, ništa više ili jako malo toga još nedostaje.  Ako vam se rezultati ne sviđaju, onda bih vam savetovao da prestanete da sanjate o "šestom oktobru" u kom smo zaglavljeni već 13 godina i počnete da priželjkujete neki novi "peti oktobar" - ali ovoga puta doista revolucionaran.











 

Đilasov Zločin i kazna

Nakon smene gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, osim pitanja ko će biti novi gradonačelnik, postavlja se još jedno - da li je bravura sadašnjeg lidera DS-a završena? Pre desetak dana novinar "Vremena" Teofil Pančić zapitao se otkud Draganu Đilasu toliko ambicije, s obzirom na to da on objektivno nije politički kapacitet kalibra svojih prethodnika (Mićunovića, Đinđića, Tadića). Odgovor na ovakvo pitanje zasigurno nije lako pronaći u sferi dnevne politike, ali je zato moguće pronaći ga kod Dostojevskog, ili tačnije u Zločinu i kazni. U daljem tekstu pokušaću da napravim paralelu između Dragana Đilasa i Rodiona Romanoviča Raskoljnikova, glavnog junaka ovog romana.

Pored toga što je smatrao da će ubistvom starice rešiti neke svoje, kao i probleme svoje sestre i majke, Raskoljnikov se na ubistvo odlučio zbog svoje teorije prema kojoj je ljude podelio na "obične" (ili niže) i prave ljude. Dok je i jednima i drugima dodeljivao isto pravo na postojanje, dotle je jednima pripisivao to da služe jedino za rađanje sličnih stvorenja a potonjima dar ili talenat, da u "svojoj sredini reknu novu reč". Prema čvrstom uverenju Raskoljnikova, prva je vrsta gospodar sadašnjosti a druga budućnosti. Prva vrsta odiše sistemskim kontinuitetom, dok bi druga, da se u ime boljega razruši današnje. Naravno, on u svojoj teoriji govori i o opravdanosti toga da se, ako je potrebno, "korakne i preko krvi", ukoliko se pripada "ljudima" - a ako to od njih zahtevaju njihovi "sistemski - destruktivni" ideali. Ovako daleko naravno nećemo ići, ali ćemo se zadržati na jednom pitanju koje detektiv Porfirije Petrovič postavlja mladom studentu prava a koje je, parafraziram, glasolo:
-A šta ako se neko od onih "nižih" odvaži, pa pomisli da pripada ovoj uzvišenijoj grupaciji i počne da ruši sve pred sobom?
Ovakve pojave su, i prema priznanju samog Raskoljnikova, veoma česte. I u romanu, ali i prema mojoj slobodnoj interpretaciji, ovakvi pokušaji završavaju se neslavno. S obzirom na to da se oni kojima je dozvoljno da počine i zločin u cilju ispunjenja genijalnih zamisli, rađaju vrlo retko, društvo putem svojih "prirodnih" zakona ali i pravnih regulativa, sprečava ovakve deformitete i neminovno kažnjava one koji se u nekom trenutku nađu u zabludi. Upravo se ovo dogodilo i mladom Raskoljnikovu, koji je ubistvom starice Aljone Ivanovne i njene sestre Lizavete, pokušao da izađe iz okvira u kojem se kreću "obični" i zakorači na teren "ljudi". Na kraju je ipak samog sebe odao, ne mogavši da izdrži pritisak koji se javio kao posledica onoga što je učinio.

Vratimo se sad na Dragana Đilasa i Demokratsku stranku. Ako krenemo od sukoba između Mićunovića i Đinđića sredinom devedesetih kada je na mesto starijeg kolege došao Zoran Đinđić, možemo reći da se prvi post - miloševićevski premijer Srbije odvažio da "u svojoj sredini rekne novu reč" i uspeo. Nevezano za to da li se neko sa njim slagao ili nije, činjenica je da je on bio taj koji ne mora da "bude poslušan". Kada je nakon njegovog ubistva na premijersko mesto došao Zoran Živković, u roku od osam meseci ispostavilo se da ni on nije, niti ikada može biti, išta drugo do "običan". U unutarstranačkoj borbi pobedio ga je Boris Tadić, sledeći na listi o kome možemo misliti i ovo i ono, ali ne možemo osporiti liderstvo. Njemu je razume se bilo znatno lakše da nasledi ubijenog Đinđića jer protiv sebe nije imao bivšeg lidera, već samo priškolovanog bivšeg ministra policije na saveznom nivou. Sledeća rokada na mestu predsednika stranke odigrala se u trenutku kada je onaj kome se drmala fotelja, Boris Tadić, i dalje imao ogromnu podršku među biračima. Ipak, izgubivši predsedničke izbore, Tadić je otvorio mogućnost Đilasu da pokuša napad. "Kad, ako ne sad", verovatno je pomislio Dragan Đilas. Možda je i bio u pravu. Da nije napao onda kada je Tadić bio najranjiviji, najverovatnije nikada ne bi došao na čelo stranke. Ipak, to nije ono što je od krucijalne važnosti ovde. Mnogo bitnije je pitanje, da li je Đilas ikada i trebalo da dođe na čelo najveće opozicione partije? Ako se ovoga trenutka odgovor na postavljeno pitanje traži u odnosu na strmoglavi pad podrške koji ta stranka ima, onda ćemo svakako zaključiti da Đilas nikada nije trebalo da dođe na čelo stranke. Ipak, ono što je promaklo kako novom lideru DS-a, tako i onima koji su pomogli njegov izbor, jeste to da se na odgovor na pitanje da li je Đilas "taj" ili ne, nije moralo da čeka godinu dana. Odmah je na početku bilo jasno da je on onaj koji se "zaleteo", baš kao i Rodion Romanovič Raskoljnikov u romanu "Zločin i kazna". U jednom trenutku, kada mu se to učinilo zgodnim, pomislio je da je on čovek kome se mogu oprostiti i najveći "gresi" jer su njegovi ideali revolucionarni u kontekstu društva u kome obitavaju. Pomislio je da u njemu ima "dara i talenta da u svojoj sredini rekne novu reč". Nažalost, ovo se ispostavilo kao pogrešno. Ova odluka unutar Demokratske stranke dala je krila Aleksandru Vučiću koji je u nedostatku kontrateže kada je u pitanju mainstream lider, postao ono što je oduvek sanjao -  vođa nacije. Razmere njegove moći odavno su prevazišle stranačke granice, tako da je ionako liderski slaboj ličnosti kao što je Đilas, sada još i teže da uspostavi kakav takav kredibilitet, kako u javnosti tako i unutar stranke.

Ostaje još da se vidi kako će se ova saga završiti. Hoće li Đilas sam prepoznati trenutak u kom treba da se vrati među "obične" ili će i on, kao i Raskoljnikov, čekati nekog inspektora Porfirija Petroviča da mu ukaže na njegovu stvarnu poziciju. U slučaju bivšeg gradonačelnika, Porfirije Petrovič će najverovatnije biti narod, koji će na sledećim izborima (lokalnim ili republičkim) dati možda i nadpolovičnu podršku Vučiću. Pitanje koje se postavlja je da li bi ovo bilo izvesno i u slučaju da je na čelu DS ostao Tadić? Iako ne tvrdim da rejting DS-a ne bi opadao, Vučiću u ovom slučaju svakako ne bi ostao ovako čist horizont kada se radi o rasprostiranju sopstvene moći. Da je Đilas "ubio babu" ubeđen da čini ispravnu stvar, nesumnjivo je. Da li će umeđuvremenu i on, kao i Raskoljnikov priznati krivicu, pitanje je. Hoće li i nakon ove bravure nastaviti da veruje da je on "taj" - sumnjam. Ono što je najizvesnije, jeste to da će njegov zločin imati tri, umesto Raskoljnikove dve žrtve. Prva žrtva je svakako ona koja je direktno stradala - Boris Tadić. Druga žrtva je njegova Demokratska stranka koja svakim danom gubi na popularnosti među biračima. Treća i najvažnija je narod, koji ostaje na milost i nemilost Aleksandru Vučiću. Biće da je ovaj Đilasov zločin ipak bio iz strasti...